Председник Александар Вучић обратио се, као један од четворице говорника, верујућем народу на сахрани патријарха Иринеја у Храму Светог Саве на Врачару. На жалост, у тој беседи није успео да одоли свом најтежем искушењу: да својим говором, драматизацијом и ПР стратегијом не приватизује и злоупотреби дан туге и саучешћа, ту, на непуна два метра од одра преминулог патријарха.
Једно време се завршило, овоземаљско; патријарх је био миран пред собом и Богом; његов Бог био је Бог мира.
Ово су биле уводне опаске председника Вучића – достојанствене и примерене.
“Његов Бог је био Бог разума. Бог свих нас, онај који не дели. Његова Србија била је она коју је сам стварао – Србија мира, Србија која разуме, која не мрзи. Храм који је желео и разумео, градио је градећи све нас. Хоћемо ли знати да останемо једно, без икакве злобе. Верујем да ће његово учење остати, да ће остати храмови и да ће опстати српство. Када се громада стене одвоји од планине, остаје празнина. Такве ретке громаде као патријарх Иринеј украшавају и народ”, рекао је, такође, председник.
А онда је пао у искушење. Рвао се са њим пар тренутака, видело се јасно шта је вагао у глави.
Није одолео.
“Ваша преосвештенства, не могу да говорим само о односу једног председника и патријарха. Бескрајно сам га волео, а он је волео и пазио на моју децу једнако као и ја. Само хоћу да кажем да је на дан када је отишао у болницу, позвао ме и рекао “Морам ли, Александре, у болницу? Зашто ја да заузимам постељу?”. Дан касније ме је питао је ли све под контролом, а трећи дан ми је рекао “Не брини, са мном ће бити све у реду, него види да око Српске и Косова буде све добро”. И више се нисмо чули”, закључио је председник у говору.
Тиме је председник нарушио достојанство чина којим је присуствовао, али и ударио (макар то тако види његов ПР тим) неколико симболичких “печата”:
– Борбу са коронавирусом поистоветио са собом;
– Суптилно поручио да је патријарх пратио његова (на моменте хистерична) јавна обраћања;
– Приближио се верујућем народу наглашавајући посебну везу са патријархом;
– Представио себе као свеодговорног и главнокомандујућег (“Питао ме је ли све уреду?”);
– Нагласио своје неуморно војевање за Српску и Косово, које је препознавао и патријарх;
Наивно је било очекивати да ће председник одолети овом искушењу.
Но, хришћански је надати се.
https://srbin.info/politika/naravno-da-je-vucic-morao-da-privatizuje-sahranu-irineja/
Једно време се завршило, овоземаљско; патријарх је био миран пред собом и Богом; његов Бог био је Бог мира.
Ово су биле уводне опаске председника Вучића – достојанствене и примерене.
“Његов Бог је био Бог разума. Бог свих нас, онај који не дели. Његова Србија била је она коју је сам стварао – Србија мира, Србија која разуме, која не мрзи. Храм који је желео и разумео, градио је градећи све нас. Хоћемо ли знати да останемо једно, без икакве злобе. Верујем да ће његово учење остати, да ће остати храмови и да ће опстати српство. Када се громада стене одвоји од планине, остаје празнина. Такве ретке громаде као патријарх Иринеј украшавају и народ”, рекао је, такође, председник.
А онда је пао у искушење. Рвао се са њим пар тренутака, видело се јасно шта је вагао у глави.
Није одолео.
“Ваша преосвештенства, не могу да говорим само о односу једног председника и патријарха. Бескрајно сам га волео, а он је волео и пазио на моју децу једнако као и ја. Само хоћу да кажем да је на дан када је отишао у болницу, позвао ме и рекао “Морам ли, Александре, у болницу? Зашто ја да заузимам постељу?”. Дан касније ме је питао је ли све под контролом, а трећи дан ми је рекао “Не брини, са мном ће бити све у реду, него види да око Српске и Косова буде све добро”. И више се нисмо чули”, закључио је председник у говору.
Тиме је председник нарушио достојанство чина којим је присуствовао, али и ударио (макар то тако види његов ПР тим) неколико симболичких “печата”:
– Борбу са коронавирусом поистоветио са собом;
– Суптилно поручио да је патријарх пратио његова (на моменте хистерична) јавна обраћања;
– Приближио се верујућем народу наглашавајући посебну везу са патријархом;
– Представио себе као свеодговорног и главнокомандујућег (“Питао ме је ли све уреду?”);
– Нагласио своје неуморно војевање за Српску и Косово, које је препознавао и патријарх;
Наивно је било очекивати да ће председник одолети овом искушењу.
Но, хришћански је надати се.
https://srbin.info/politika/naravno-da-je-vucic-morao-da-privatizuje-sahranu-irineja/
