Namrštena Ništarija


- Znaš šta Petroviću, M. Petrovtrovću, više mi te je dosta! – pomisli Petrović besno u sebi.

- Ti Petroviću - nastavi Petrović sa srdžbom misliti u sebi o samome sebi – Ti Petroviću nemaš ništa i obična si ništarija. Kako misliš da te ljudi poštuju i uvažavaju?! Ti bi od sebe i ogledalo trebalo da sklanjaš. I hajde, uradi ti gospodine, nešto, bilo šta, dostojno poštovanja. Delo ali ne malo delo...već takvo, da na nekoga ostavi utisak... Šta!? Veština je potrebna, a ti kao da nemaš nikakvih veština!

- E moj Petroviću, a jel’ roditelje poštuješ? Ne! Tako je... svako ima svoje razloge. Pa šta si ti? Čovek? A ljubav? Ne, ja ne mrzim ama baš nikoga. A koga volim? Da vidimo, volim pokojnu bakicu. Uh! Petroviću... ostao si sam! Sam samcit! Ti i nemaš razloga, da se bilo kome, pokazuješ i dokazuješ. Raspusti se, pijanči, kockaj se čoveče!

- Ne, ne... Neće ići tako lako! – Petrović pri ovoj pomisli podiže prst u vazduh i kao da preti svojim mislima, ukori samoga sebe, micanjem prsta levo-desno.

- Besmisleno je ovoliko razmišljati a ništa ne preduzimati. Potpuno besmisleno!

Na ove misli Petrović poskoči, navuče kaputić i izlete napolje iz svoje male podstanarske sobice. Ipak je otišao pravo u kafanu, tamo se prvo dobro podnapio i odlučno je, sa velikim samopuzdanjem, odlučio da nastavi dalje, Sa verom u sebe, pade mu na pamet, da možda poseduje i telepatske sposobnosti i on doslovce ulete u prvu kockarnicu na koju je naleteo. Dočekao je jutro u kockarnici bez prebijenog dinara i bez novog kaputa, koji je na kraju, jedva uspeo da založi, za tri puta manju cenu od one koliko je kaput vredeo. Sedeo je smrknut na stolici i gledao u jednu masnu tačku na belom zidu.

- Ništarija zauvek ostaje ništarija. - ova misao mu se dopade i ona ga čak i obodri.

- Tako je, treba čovek po neki put biti i iskren prema sebi. Ništarija, nego šta i to je nešto valjda! I ništarija, mora da postane ništarija i za to je potreban neki trud.

Petrović ustade teško sa stolice i odvuče se nekako do svog stana. Kada je legao u krevet i zaspao, spavao je tri dana. Probudila ga je komšinica Mirka, koja je mislila da se sa njim nešto desilo pošto nije svraćao kod nje da kupi, domaći, mladi sir, što je inače radio svaki dan.

- A gospodine Petroviću, Vi kao kakva ništarija, spavate li, spavate...tri dana Vas nema, a našta to ličite...juu...pa imate li vi ogledalo?

Petrović zalupi vrata komšinici ispred nosa.

Smrknut i nikakav, on se uputi nazad ka krevetu.

U krevetu se malo opustio, zamišljajući kako ima sekseksualni odnos sa tri glumice, koje je on najviše cenio.​
 

Prilozi

  • untitleddesign_1_original-13.png
    untitleddesign_1_original-13.png
    264,2 KB · Pregleda: 165

Back
Top