Јасминин муж, који анализира светске економске токове последњих петнаестак година, врло добро је предвидео ствари попут колапса Силицијумске долине и кризе Америчке берзе. После неколико случајева када се, како каже, уз њену потпуну неверицу да тако крупне ствари могу да се десе, све у потпуности обистинило, одлучила је да убудуће слуша све његове савете. Имајући у виду кризу која наилази, пре неколико година су одлучили да инвестирају у имање у Србији.
- Никада није било питање да ли ћемо, него када ћемо да се вратимо. Ја ћу у Америци радити још неку годину, али мој муж је већ неколико година у Србији. Урадили смо нешто што сматрамо да треба да ураде сви који схватају каква криза предстоји. Нажалост, Београд се шири, а Шумадија је празна. Стари умиру, а млади су отишли да се не врате. Седе у градовима у којима немају посао. Само у Београду има неколико хиљада незапослених лекара, а у селима их нема. Ми смо купили око 70 хектара напуштених имања зараслих у коров између Љига и Горњег Милановца. То су прелепи предели! Не знам има ли земље у којој нисам била, али такву природу, чист ваздух и шуме које на имању имамо, тешко је наћи било где у свету. Наши људи то не схватају, већина их због санкција и немаштине није ни путовала и они мисле да негде постоји нешто што је лепше и боље. Нема, Србија је најлепша земља! – каже Јасмина.
Њено је мишљење да се српско село намерно уништава, јер су откупне цене пољопривредних производа изузетно ниске.
- Не рачунајући уложени рад, више вам треба новца и хране да бисте одгајили свињу, него што ћете добити новца када пожелите да је продате! Мислим да данас у крају где се наше имање налази више нема ни крава због ниских откупних цена млека. Сточни фонд је готово уништен, пропадају воћњаци шљива које нико не бере. И они који би се вратили на село, немају подршку државе. Ако се млади не врате, стари ће природно нестати, а онда ће имања будзашто бити продавана ко зна коме. По Споразуму о придруживању, свако из ЕУ, било која мултинационална компанија или богаташ могу да откупе наше њиве, шуме и воде. Војводина је већ практично цела продата. Ако то урадимо и са Шумадијом, источном и јужном Србијом, нећемо имати ни оно најосновније, а то је храна. Излаз је у домаћинској привреди и исто таквој пољопривреди – поручује Јасмина.
Она и њен супруг на свом имању гаје козе и овце, имали су и свиње.
- Ми смо „сељаци почетници“. Правимо диван козји сир, научила сам да правим фантастичан јогурт. Људи треба да схвате све предности домаћег млека, које за разлику од стерилизованог и пастеризованог млека, чува његове најквалитетније састојке – каже наша саговорница.
- Никада није било питање да ли ћемо, него када ћемо да се вратимо. Ја ћу у Америци радити још неку годину, али мој муж је већ неколико година у Србији. Урадили смо нешто што сматрамо да треба да ураде сви који схватају каква криза предстоји. Нажалост, Београд се шири, а Шумадија је празна. Стари умиру, а млади су отишли да се не врате. Седе у градовима у којима немају посао. Само у Београду има неколико хиљада незапослених лекара, а у селима их нема. Ми смо купили око 70 хектара напуштених имања зараслих у коров између Љига и Горњег Милановца. То су прелепи предели! Не знам има ли земље у којој нисам била, али такву природу, чист ваздух и шуме које на имању имамо, тешко је наћи било где у свету. Наши људи то не схватају, већина их због санкција и немаштине није ни путовала и они мисле да негде постоји нешто што је лепше и боље. Нема, Србија је најлепша земља! – каже Јасмина.
Њено је мишљење да се српско село намерно уништава, јер су откупне цене пољопривредних производа изузетно ниске.
- Не рачунајући уложени рад, више вам треба новца и хране да бисте одгајили свињу, него што ћете добити новца када пожелите да је продате! Мислим да данас у крају где се наше имање налази више нема ни крава због ниских откупних цена млека. Сточни фонд је готово уништен, пропадају воћњаци шљива које нико не бере. И они који би се вратили на село, немају подршку државе. Ако се млади не врате, стари ће природно нестати, а онда ће имања будзашто бити продавана ко зна коме. По Споразуму о придруживању, свако из ЕУ, било која мултинационална компанија или богаташ могу да откупе наше њиве, шуме и воде. Војводина је већ практично цела продата. Ако то урадимо и са Шумадијом, источном и јужном Србијом, нећемо имати ни оно најосновније, а то је храна. Излаз је у домаћинској привреди и исто таквој пољопривреди – поручује Јасмина.
Она и њен супруг на свом имању гаје козе и овце, имали су и свиње.
- Ми смо „сељаци почетници“. Правимо диван козји сир, научила сам да правим фантастичан јогурт. Људи треба да схвате све предности домаћег млека, које за разлику од стерилизованог и пастеризованог млека, чува његове најквалитетније састојке – каже наша саговорница.
