Najveće ljubavi slavnih

[Lada]

Plamen strasti među njima je romansu pretvorio u dramu!
Koliko su ljubavi velikih pisaca za književnu scenu bitne i da li su velikani pisane reči pronalazili inspiraciju u svojim muzama, saznajte u nastavku...
Pored boginja, istorija pamti mnoge žene koje su nadahnjivale umetnike u njihovom stvaralaštvu, i ostale zapamćene kao fatalne. Žene neobične lepote iizražene inteligencije, nežne i mirne ili preke i strasne, bile su i ostale večna inspiracija za pisce i pesnike. Iako su mnoge izabrale da budu samo „titule u tuđem životu“, one su iz senke postale vodilje, piše Kultivisise.rs.



Kažu da su sve prave ljubavi tužne, a da ljubav kao strasna i neobjašnjiva, nesumnjivo nosi i dozu ludosti.




Andrić, Laza Kostić, Crnjanski, Jesenjin, Niče, Petrarka, Radičević, Hemingvej, Tolstoj, Bulgakov – oni su neosporno odlično pisali, a kako su voleli?

Ivo Andrić



Nadu da prava ljubav postoji, da je beskonačna i da živi i posle smrti zaljubljenih uliva nam životna priča Ive Andrića, jedinog Nobelovca sa naših prostora, čoveka koji je trideset godina voleo i čekao jednu ženu.



U njegovom književnom opusu srećemo mnoštvo ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, ali samo jedna od svih njih je Jelena, žena koje nema. U ovoj pripoveci Andrić je izneo osećanja za koja niko nije ni slutio da zaista postoje duboko u ovom skrivenom srcu. Svi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte, ne sluteći da ona zaista i postoji. Andrić iskreno voli jednu ženu koja ne može biti njegova – pa je zato nema.



Poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina je bio ljubomorni čuvar svoje tajne. Neki su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović, kostimografkinju Narodnog pozorišta u Beogradu. Ženu svog prijatelja Nenada Jovanovića, ženu koju nema, ali koja se kao plod njegove mašte često sreće kod njega na raznim mestima, u stihovima, u prozi, u pesmama, pričama, daleka, divna, nedostižna!



Andrić gotovo sva svoja pisma potpisuje nadimkom koji mu je Milica dala – Mandarin. U ovu ljubavnu igru uplela se i Milica, njene simpatije postale su sve očiglednije iako je bila udata. Andrić, ne nadajući se ničemu, strpljivo je čekao.



Godinu i po dana posle smrti Miličinog supruga, postala je Andrićeva žena,venčali su se i tek tada, kada je postala ona koju ima, priznao je da je pišući priču Jelena, žena koje nema imao na umu svoju sadašnju suprugu.



Čak i stari, šezdesetogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se poput mladića, udvara svojoj supruzi, što svedoči o ljubavi koju breme vremena ne može umanjiti. Srce koje je zaljubljeno, to jemlado srce, bez obzira koliko godina ono broji.



Mudrost Iva Andrića za sva vremena: Od ovakvih ljudi treba samo bežati!

 

[Lada]

Laza Kostić



U jednoj od najlepših srpskih ljubavnih pesama XX veka Santa Maria della Salute Laza Kostić je ispevao ceo svoj život pre nje, njeno postojanje, misterioznu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu. Santa Maria della Salute je pesma koja čitavim nizom stihova govori i ćuti o Lenki.



Ljubav Lenke i Laze postala je legenda, a od pesnikovog imena njeno ime neodvojivo.



Lenka Dunđerski bila je najmlađa ćerka Lazinog prijatelja Lazara Dunđerskog, dvadesetogodišnjakinja, koja je plenila lepotom i mladošću. Zavela je trideset godina starijeg pesnika koji nije mogao da savlada bujicu emocija koje su počele da ga obuzimaju. Međutim, kao častan i ugledan čovek bio je svestan razlike u godinama i svega što ta razlika nosi.



Mnogo godina pre nego što su se upoznali, Lenka je slušala priče o njemu, čitala njegovu poeziju, a divljenje koje je osećala kasnije se pretvorilo u ljubav. Pesnik obuzet silinom osećanja, razapet između moralnog i emotivnog, na sve načine pokušavao je da se odupre snažnom osećanju – bežao je u manastir, pronalazio prosce za Lenku… A što je više bežao to joj je bio bliži. O snazi ove ljubavi govori i Lenkina izjava da bi se udala samo za nekoga kao što je Laza Kostić.



U amanet ove ljubavi ostala je i prva posvećena pesma Gospođici L.D, pesma obavijena velom tajni u kojoj se naziru najnežniji osećaji koje pesnik gaji, ali ih izriče u prijateljskom zagonetnom tonu.



Sve do nastanka Santa Maria della Salute ovo je bila njegova najdraža pesma.Poslednji, očajnički korak u svom begu od velike ljubavi, pesnik je napravio prihvatiši predlog svog prijatelja i nesuđenog tasta da se oženi Julijanom Palanačkom, koja je svog „Lazu“ verno čekala punih dvadeset godina.



Dva meseca od ovog događaja dogodila se tragedija. Jelena-Lenka Dunđerski je preminula, na svoj 25. rođendan. Kružile su razne glasine oko njene iznenadne smrti, a kako pouzdanih informacija nema, njena smrt je ostala tajna, a kao zvanična verzija se uzima ona koju je saopštila njena porodica, da je preminula od tifusne groznice.



Za ovaj tragičan događaj Laza je saznao dok je tokom bračnog putovanja boravio u Veneciji. Obuzet neizdrživom tugom, skrhan i očajan, otišao je u crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute) i pod okriljem njene grandiozne lepote, dugo se molio i plakao u sebi, suzama toliko teškim da iz oka ne mogu da ispadnu, i potpuno nesvesno već tada počeo je da piše stihove najlepše oproštajne ljubavne pesme.

 

[Lada]

Miloš Crnjanski



Mladog, učenog čoveka, večito sa knjigom pod miškom, sa dobrim držanjem, lepim odelom, ekstravagantnog zanesenjaka zavela je ćerka bivšeg dvorskog savetnika i pisca, Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših devojaka Beograda. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini – Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski.



Pošto se njena porodica protivila ovoj vezi rešila je da pobegne i ode u Pariz. Na ulasku u voz, na tužnom rastanku Miloš je obećao da će joj pisati. Bura emocija koja je napadala pesnika, kao večitog sanjara, naterala ga je da krene na put vođen srcem. Bez razmišljanja je ostavio sve, i već sutradan bio u Parizu pored Vide. Od mladog novinara Crnjanski se izdigao u pesnika i romansijera najvišeg reda.



U emotivnom životu, iako oženjen i zaljubljen, bio je i ženskaroš.

Vida je o ljubavnim izletima njenog Crnjanskog govorila: Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.

Bez obzira na njegove nestašluke, Crnjanski je obožavao svoju suprugu. Deleći sa njim radosti njegove slave i gorčinu njegovog stradanja, Vida je ostala sa Milošem do kraja života. U jednoj svojoj knjizi napisao je da je ona jedina sreća u njegovom životu.



Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: Vode i Vido. Njegovi prijatelji tvrde da je u poslednjem času ponavljao želju da kada dođe vreme, njegova supruga počiva pored njega. Život bez Miloša za Vidu jeizgubio svaki smisao. Poživela je još toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine Miloš Crnjanski, a onda, deset meseci kasnije, preminula je sa njegovim stihovima na uzglavlju:

A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.

Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Poslednja želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu nije ispunjena.

 

[Lada]

Sergej Jesenjin

Dvadesetih godina prošlog veka dogodila se burna ljubav između Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, slavnog ruskog pesnika, i balerine Isidore Dankan, Amerikanke koja se smatra majkom modernog plesa.

Njihova ljubav bila je pravi požar – plamen strasti među njima je romansu pretvorio u dramu. Njihova priča ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali inajbolnijih ljubavnih priča svih vremena. Ni to što je ona znala tek po neku rečruskog jezika, a on tek poneku engleskog, ni to što je osamnaest godina bila starija od Sergeja, pa ni mišljenje javnosti nije sprečilo da se među njima dogodi ljubav koja nije poznavala granice.

Ona je na prijemima i književnim večerima plesala, a on čitao svoje stihove. U tom ljubavnom zanosu i njihova kreativnost je rasla. Isidora i njen voljeniSergej Aleksandrovič odlaze u Ameriku, gde pesnik željan slave, uspeha i ljubavi, nije bio prihvaćen. Isidora je na svaki način pokušavala da predstavi svog „anđela“ javnosti, priređivala književne večeri, organizovala prevođenje i objavljivanje njegovih pesama, ali uzalud.

Van granica Rusije Jesenjina su videli samo kao „privezak“ slavne plesačice. Zbog ovakvih događaja Jesenjin se osetio odbačenim i padao je u depresiju, poklanjao je njenu odeću prijateljima, ostavljao tone slomljenih boca i bahatio se do neprepoznatljivosti.

Problematični, nezadovoljni pisac je sve češće tukao Isidoru. Na jednom od njenih koncerata je pijan Jesenjin izazvao takav skandal, da je balerina lično pozvala policiju koja ga je odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući, nije više u njoj video vatrenu igračicu nego jednu ne baš privlačnu staru gospođu.

Vratio se u Rusiju, a jednom je govoreći o njoj izgovorio: ,,Eh, kako me je volela ta starica!“

Nakon što je napisao svoju poslednju pesmu Do viđenja druže, do viđenja sutradan je presekao vene, zapalio cev od grejanja, a šal koji mu je Isidora poklonila, koji ga je tako bolno podsećao na nju, zavezao oko vrata i presudio sebi.

Posle ove velike tragedije, balerina se potpuno povukla iz umetničkih krugova. Dve godine nakon smrti supruga, sudbina je htela da šal – njen uvek prepoznatljivi detalj, presudi i njoj. Dok je jedan kraj ešarpe bio obmotan oko njenog vrata, drugi se zapetljao u točak automobila koji se kretao. Prijatelji kažu da su njene poslednje reči pre ulaska u kobni auto bile: „Zbogom prijatelji, odlazim u večnu slavu!“

Isidora je jednom prilikom svojim studentima otvorila dušu i rekla da je najveća stvar u životu ljubav. Ljubav Jesenjina i Isidore Dankan, koliko velika toliko i bolna, donela je koliko radosti toliko i tuge.

foto: Wikipedia / Sergei_Yesenin

 

[Lada]

Fridrih Niče




Jedan od najvećih i najkontraverznijih nemačkih filozofa, Fridrih Vilhelm Niče, osim po svom izuzetnom literarnom talentu bio je poznat i po tome što u je svojim delima o ženama pisao sa potcenjivanjem, tvrdeći da su onenežne i dragocene, ali opasne igračke predodređene za kućni, a ne javni život.

Koliko je Niče zaista bio ženomrzac, a koliko je takav stav prema ženama u svojim delima iznosio kao bunt zbog neuzvraćene ljubavi jedine žene koju je u životu voleo, diskutabilno je.



Dvadesetjednogodišnja Lu Andreas Salome, devojka nezavisna i slobodnog duha, inteligentna i žedna znanja, odmah je osvojila Ničea. Upoznao ih je njegov prijatelj, biolog Paul Rej, sa kojim je Lu tada živela u jednoj nesvakidašnjoj zajednici, koja je podrazumevala čedan život sa odvojenim spavaćim sobama i mogućnošću da im se pridruže i drugi momci i devojke.



Kako je bila obrazovana i načitana devojka, Lu je bila upoznata sa Ničeovimdelima i o njima je govorila sa poštovanjem. Ova prelepa devojka, očarala je ovog zakletog tridesetosmogodišnjeg neženju.



Uskoro su Lu, Rej i Niče živeli sve troje u istoj kući, u platonskom trouglu. Tako je nastala njihova prijateljska trojka kojoj su se mnogi zgražavali. Nakon rastanka, kada Niče više nije mogao da izdrži da deli svoju ljubav sa još jednim muškarcem, piše pismo Lu u kome kaže:



Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.



U pismu je naziva jadnom osobom, bolesnom, oštroumnom neznalicom. Ostatak svog života, Niče je proveo razočaran, razjaren, tužan i depresivan do te mere da je više puta pokušao samoubistvo. Nikada je nije preboleo, a bolest neuzvraćene ljubavi izjedala ga je i uništavala. O tome kolika je njegova ljubav bila pokazuje činjenica da je ona bila jedina žena kojoj je priznao da je voli.

 

[Lada]

Frančesko Petrarka



Za oca humanizma i poetu Petrarku, nadahnuće za zbirke kancona i soneta bila je Laura de Noves, njegova večna muza. Analitičari se često pitaju da li su uopšte i postojale žene koje uzimamo za inspiracije velikih dela književnika.



Jedna od njih je i Laura, najslavnija muza svih vremena, čije realno postojanje do danas nije utvrđeno, ali bez koje, stvarne ili izmišljene, nikada ne bi nastao Kancenijer, delo koje se smatra jednim od najsavršenijih pesničkih dela renesanse. Pretpostavlja se da se u tom liku krije izvesna Laura de Noves.



Ljubav pesnika prema ženi koja se udala za Uga de Sada, bila je platonska jer Petrarkino poštovanje i obraz nisu dozvoljavali da ova ljubav postane fizička.Iako nikada nije otkrio o kome se zapravo radi, stvorio se mit u kome se samo nagađa da se rodila ljubav koja je u njemu živela 21 godinu.



Kada je Laura preminula, pesnika je tuga dugi niz godina držala u suzama neostvarene ljubavi. Kanconijer je podeljen na dve celine, onu koju je pesnik pisao za života gospe Laure, Madone Laure In Vita i one koju je stvarao u periodu nakon njene smrti, Madona Laura In Morte. Misao o Lauri se javlja i u drugim delima velikog pesnika.

 

[Lada]

Branko Radičević



Radičević je kao pravi romantičar bio strasno zaljubljen u Vilheminu-Minu Karadžić, slikarku, pesnikinju, prevodioca i ćerku Vuka Stefanovića Karadžića. U mnogim njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu, Pevam danju, pevam noću.



Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju zanos pesnika njegovom muzom. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti, što je u njihovu priču unelo tužne crte. Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije.



Kružile su priče da je Branko jednako bio zaljubljen i u Mininu majku Anu. Nagoveštaji o mogućem četvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, što je uspelo da zapanji i najslobodnije umove tog doba.



Mina Karadžić se udala pet godina nakon Brankove smrti za Aleksu Vukomanovića, koji je umro samo nakon godinu i po dana, i ostavio je sa sinom Jankom. Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača ostale su iza nje. Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo u ovom ljubavnom zapletu,ali je lik ove muze nesumnjivo iscrtan u delima ovog književnika.

 

[Lada]

Ernest Hemingvej



Hemingvej je rastao u kući kojom su dominirale žene – majka, njegove četiri sestre, dadilja i kuvarica. Kao neko ko je odrastao sa ženama i ko je prema njimaimao poštovanja nikada se nije osećao komotno u neobaveznim avanturama, ali ga to nije sprečilo da se venčava i razvodi.



Govorio je da je potrebno da neko bude zaljubljen da bi vodio ljubav, ali se i pored toga stalno hvalio brojem žena sa kojima je spavao. Njegova treća supruga, Marta Gelhorn, nakon razvoda izjavila je da „papa Hemingvej nije imao izuzetne kvalitete osim svoga pisanja.“ Hemingvej je taj brak sa Martom okarakterisao kao „najveću grešku“.



Prva supruga, Hedli Ričardson, bila je osam godina starija od njega. Brak je tokom nekoliko prvih godina bio skoro idealan, ali to je trajalo sve dok Ernestnije upoznao najbolju prijateljicu svoje žene Polinu Fajfer i razveo se od Hedli. Četvrti brak, sa Meri Velš, bio je skrojen baš po njegovom ukusu. Meri je bila strpljiva, popustljiva, blagonaklona, spremna da bude potčinjena, lepa i devet godina mlađa od Ernesta.



Hemingvej ni tada nije prestajao da koketira sa ženama i nije mnogo krio te afere. Istoričari kažu da je prva velika ljubav ovog avanturiste bila bolničarka iz milanske bolnice, Agnes von Kurovski, koja je bila sedam i po godina starija od njega. Biografi još muku muče da li je to bila samo romantična platonska ljubav ili je bilo i fizičkog spajanja. Takođe je za diskusiju da li je Agnes bila jedini uzor za lik Katrine Berkli u romanu Zbogom oružje.



Od srednjeg doba starosti Hemingveju počinju da se dopadaju mlađe žene. Jedna od njih bila je Adrijana Ivančić. Ta devetnaestogodišnja devojka nesumnjivo je poslužila kao model za lik Renate u romanu Preko reke i u šumu. Odnosi Hemingveja i Adrijane bili su nesumnjivo samo platonski. Nije dokazano koju je najviše voleo i da li je postojala „ona“, prava fatalna. U trenucima zanesenja svaka njegova ljubav činila se u određenom trenutku najveća.

 

[Lada]

Lav Tolstoj



U svom dugom i često burnom braku sa Lavom Tolstojem, Sofija Andrejevna Tolstoj istrpela je svašta. Posle rođenja prvog deteta, život u porodici Lava Tolstoja tekao je tako da je Sofija ujutro sedela u kabinetu Lava Nikolajeviča, ćutala dok je on pisao, a zatim su išli da šetaju ili su radili nešto na gazdinstvu. Kad nije mogla da šeta, nešto je crtala, čitala ili svirala na klaviru.



Međutim, idilični prizori nisu uvek bili idilični. Nekad su osenčeni i samoćom koju je Lav toliko voleo. Kada je Tolstoj počeo da prikuplja građu za svoj roman Rat i mir Sofija mu je pomagala:



Ma kako da sam bila umorna, ma kakvo da mi je bilo raspoloženje i zdravlje, ja sam svake večeri uzimala ono što je on ujutro napisao i sve prepisivala načisto. Sutradan, on sve iškraba, precrta, ubacuje i napiše još nekoliko listova i odmah posle ručka ja sve uzimam i prepisujem načisto. Nemoguće je izračunati koliko puta sam Rat i mir prepisala.



Po nekim istraživanjima učinila je to čak sedam puta.



Tolstoj je gajio želju za usamljenošću, voleo je da lovi i to ga je istinski činilo srećnim, a kada je Sofija pokušavala da mu se pridruži u tom hobiju nije joj dozvoljavao. Voleo je vreme koje je provodio sam, i često je gurao Sofiju od sebe bežeći u samoću. Bilo kako bilo, Sofija je verovala da Tolstoj nije voleo nijednu ženu osim nje. Ali, to nije bilo dovoljno za njenu sreću:



Čeznula sam za ličnim životom u kome bi mi neko bio veoma blizak,pomagao mi i voleo me i to ne strasno, već nežno, spokojno i srdačno. A togau mom životu nikada nije bilo. Lav Nikolajevič me nikada ni u čemu nije podsticao i pohvalio. Bio je ponosit i svestan svoje vrednosti.



Lav je bio pomalo hladan i nije pokazivao preteranu ljubav, dok je Sofija bila nagla, ljubomorna i strasna. A kad je prošla strasnost, zamenile su je navika i ravnodušnost. Kako je u svemu bio umeren i uzdržan, na taj način i ljubav pokazivao, uzdržano i ne preterano, što ne umanjuje činjenicu da je Sofiju voleo.



Sa Sofijom je imao trinaestoro dece.

foto: Wikipedia / Leo_Tolstoy

 

[Lada]

Mihail Bulgakov



Velika ljubav ruskog pisca Mihaila Bulgakova bila je Jelena Bulgakova koju je u svom romanu, na neki način, ovekovečio u liku Margarite. Jelena je zapisivala po diktatu svog muža stranicu po stranicu velikog romana i uspela u potpunosti da sačuva i štampa rukopis Majstora i Margarite.



Iako se ženio tri puta istinski je bio zaljubljen tek u treću ženu, Jelenu Sergejevnu Šilovsku. Mada je bila već udata i imala dvojicu sinova, Bulgakov se u nju strasno zaljubio i priznao da ne može da živi bez nje. Godinama kasnije, Jelena je napisala:



Bila sam žena generala Šilovskog, divnog, plemenitog čoveka. Bili smo ono što se naziva srećna porodica…Uglavnom, sve je bilo fino. Ali, kad sam upoznala Bulgakova, znala sam da je to moja sudbina… Brzo, neuobičajeno brzo, pokazalo se da je to ljubav koja će trajati celog mog života.



Bulgakov se razveo od svoje druge žene, a Jelena se razvela od Šilovskog i sledećeg dana se udala za Bulgakova. Svi biografi su saglasni da je život Bulgakova bio veoma težak, ali se njegova supruga ne slaže sa tom ocenom, tvrdeći da je do poslednjeg časa to bio veoma srećan život, do kraja ispunjen radošću i stvaranjem.



Bulgakov nije bio sam ni u životu ni posle smrti. Zajedno s njim uvek je bila njegova Jelena, i u delima i u postelji.

 

[Lada]

Sima Pandurović Sima Pandurović rođen je u Beogradu 14. aprila 1883. godine. Bio je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Svoje pesničko umeće ispoljio je javno početkom 20. veka sa pesnicima pesimizma, poput Milana Rakića i Vladislava Petkovića Disa, pod uticajem “prokletih pesnika” Šarla Bodlera (Charles Baudelaire) i Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe). Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu, i počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis “Polet”, zatim sa Disom uređivao “Književnu nedelju”, a posle Prvog svetskog rata osnovao je časopis “Misao”. Počeo je da službuje kao profesor u Valjevu, gradu koji mu je obeležio život u mnogo segmenata. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora, tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, ali je zbog bolesti otpušten kući. Sima Pandurović Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: “Posmrtne počasti”, “Dani i noći”, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama “Na zgarištu”, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata “Društvo hrvatskih književnika” izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom “Okovani stihovi”. Po oslobođenju, ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom “Stihovi”. Poslednja njegova zbirka pesama “Pesme” sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je “Svetkovina”. Prevodio je sa francuskog i engleskog – posebno su vrsni njegovi prevodi dela Vilijema Šekspira (William Shakespeare). Presudni trenutak njegovog života je preseljenje u Valjevo. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred “Srbijom” sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije, koje đaci pozdravljaju sa: “Ljubim ruke”, došao je mladi Sima Pandurović. Jednog jutra, Branislava, najmlađa kći uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona “Notr Dam” u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće. Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao “da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka”, pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj “manžetni” od košulje. Kroz nailazeće mesece, sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome: “…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: ‘Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović’…” I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama “Sećanje koje vida”, Sima Pandurović kaže: “…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primećivao pokatkad na zabavama ili na ulici…” Njoj je posvetio i ove stihove: “…Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan, Sjaj morem skrivene, skupocene školjke…” 1090. godine postala mu je i zvanična supruga, sa kojom je imao dvoje dece. Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije.

​

 

[Lada]

Momo Kapor

Najčitaniji srpski pisac Momčilo Momo Kapor, rođen u Sarajevu 1937. godine, ostavio je posebnu zlatastu prašinu na ulicama Beograda nakon svoje smrti.

Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva: “Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama” – priseća se Momo. Stravičnu tragediju potiskivao je igrom: “To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom” – šalio se nakon mnogo godina.

Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: “Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri”.

Ova ljubav nije uzela primat niti je posebno zabeležena iz razloga što se sa Anom razvodi i iste godine njeno počasno mesto zauzima lepa stjuardesa i manekenka gospođica Ljiljana Todorović.

Sve počinje vrcavog letnjeg dana u Beogradu: “Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom’.”


Momo nikada pisaću mašinu nije zamenio kompjuterom
Samo da napomenem, moliću, ovo je ženska strana priče, Momina, pak, izgleda nešto drugačije, dakle pisac se držao ovakvog scenaija: “Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.”

Nepopravljivi romantik. Ja glasam za njegovu stranu priče. A vi?

Voleo ju je bezuslovno, dugo i meko, njihov brak je tekao, nekako, atipično, van šina putničkih vozova. Svaki dan obojen novim osećanjem, svako jutro početo sa “Dobro jutro ljubavi”. Ljiljana je volela da mu udovoljava, i on je zbog toga gledao u nju kao u boginju. “Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo?’”


“Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?”
Iskreno sam retko sretala da čovek nakon toliko godina i dalje bude opijen licem svoje žene, Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju. Imala je crte koje je voleo, koje su mu godile. Reklo bi se pravi muškarac, jak i nežan, neretko, Moma bi se spokojno šćućurio na poslednjem sedištu auta dok bi Ljiljana vozila i bio ponosan na svoju ženu.

Šarenolik kao prolećni dah, brak Kaporovih je pun anegdota, priseća se Ljiljana famozne Momine rečenice: “Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život.” – jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: “Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!” Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. “Eto, vidiš, naučila sam da budem dama”, rekla sam mu.”

Ova ljubavna priča, biću slobodna da kažem, posebna i skoro jedina koja, uslovno rečeno, ima i pored smrti srećan kraj. Momo Kapor umire 2010. godine. Neizmerna ljubav i velika žrtva nastavljena je i nakon smrti. “Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada… Moja profesija je da volim Momu.” Ljiljana je izdala knjigu “Legenda Kapor”, gde je pedesetpet njegovih prijatelja pisalo o njemu, a na Adi je podignuta skulptura “Dafne” u njegovu čast.

“Poslednje što sam mu rekla bilo je: “Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ.” Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio.”

Izjave Ljiljane Kapor su preuzete iz intervjua sa sajta pulsonline.rs.

 

[Lada]

Milutin Bojić Pesnik “bola i ponosa” u kome se zbio “potres vekova” još od malena je dane provodio u sobi prepunoj knjiga i rukopisa. Milutin Bojić, jedan od najstrastvenijih pesnika srpske ljubavne poezije, rodio se pred kraj 19. veka. Mnoge scene i događaje iz detinjstva Milutin je utkao u svoju poeziju, pa tako i jasmin koji je cvetao u bašti i obeležio deo njegovog detinjstva te se našao u pesmama kao “jasmin snen”. Rastao je u skladu sa prirodom, sa lipom je maltene drugovao u svojoj sobi dok je pravio prve korake u poeziji. Otac mu je bio najveća podrška, iako su ga zvali “mamino dete” zbog crne kose i tamnijeg tena. Već sa 18 godina je imao objavljene pesme, počeo da studira filozofiju, lepo se kotirao u društvu, njegova reč je imala i te kakvog značaja. Uvek vedar, lepo obučen, bio je redovan posetilac pozorišta i gradskih redakcija. U ranim dvadesetim godinama već je bio pesnik na glasu, a njegova drama “Kraljeva jesen” prepremala se za pozorište. U to vreme nedaleko od njega rasla je lepa Radmila Todorović. Krupne smaragdne Radine oči spazile su naočitog Milutina, a upoznali su se na igranci u “Građanskoj kasini”. Kako je sama govorila: “Bio je sentimentalan, neobično nežan, pažljiv i ponekad detinjski raspoložen… Zavidljivi drugovi su me savetovali: “Šta ćeš s Bojićem, on se druži s glumicama!” Nisam tome obraćala pažnju, postidelo me je nešto drugo. Šetajući Kalemegdanom sretosmo Skerlića. Poznavao me je još kao devojčicu, pa s osmehom “pripreti” Milutinu: ‘Ostavi ovo devojče na miru!’” Prve dane ljubavi obeležila je i premijera drame u pozorištu, ali lepa Radmila joj nije prisustvovala, baka ju je poslala kod roditelja u Kragujevac. Daleko od očiju možda, ali od srca nikako. Milutin je posetio svoju dragu u Šumadiji i zamolio je da u biblioteci pronađe sve časopise u kojima su bile objavljivane njegove pesme. Rada je s ljubavlju prepisala stihove i poslala ih u Beograd, pa je tako i izašla zbirka Milutinovih stihova pod nazivom “Pesme”. "Muče me tvoje oči nikad stalne, Čas smrtno crne, čas ko osmeh nežne, Čas modro plave, zeleno opalne, Kristalne I meke kao pahuljice snežne." Kada je počeo Prvi svetski rat, sticajem okolnosti, neko bi rekao sudbine, porodice ovo dvoje mladih se naseliše u isti grad Niš, istu ulicu, samo nekoliko kuća dalje. Milutin i Radmila su nastavili svoju ljubav u Nišu, dosta vremena provodeći zajedno u šetnji i priči i zaustavljajući dah prisutnima svojom lepotom. I iako ih je dalje povlačenje opet razdvojilo, opet su se sudbinski sreli u Kosovskoj Mitrovici, u istom čamcu su prešli Skadarsko jezero i stigli u San Đovani pred lađu “Molfeta”. Radmila se sa porodicom ukrcala na lađu, a Milutina su vratili zbog ranijih loših odnosa sa jednim potpukovnikom. I tako su ih razdvojili, po ko zna koji put… Ona je otputovala u Brindizi, grad u južnoj Italiji, a Milutin gladan i namučen peške preko Albanije. Da se ukrcao na lađu i pošao sa svojom dragom, ostao bi živ. Ovako je prljav i mršav, u pocepanom kaputu, stigao sa izbeglicama i vojskom na Krf. Odatle je pisao svojoj Radi: “Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću sutra samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna, i ponos, umorni su kao telo. Da, ja vrlo dobro vidim svoj kraj: nema mi možda još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da više nikada neću videti svoju zemlju, ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega, pokopan ispod čempresa, zaboravljen od svih. Molim te ne piši nikom o ovome. Grlim te, grlim draga, mada mi smrt kuca na vratima.” Međutim, veliki pesnik nije isto što i vidovnjak. Mlad čovek se lako razboli, a još lakše oporavi. Tako i Milutin. Čim se oporavio, prešao je u Solun, gde je nastavio da piše nove pesme i prepravlja dramu “Uroševa ženidba”. Baš u to vreme sreća je pokucala na njegova vrata, dobio je mesec dana odsustva i dozvolu da ga iskoristi u Nici, sa svojom dragom Radmilom. Mesec dana sreće, ljubavi, smeha i priče. A onda opet razdvojenost, samoća i stvaranje najlepših pesama, rodoljubivih. Sećanje na vreme provedno u Nici samo je pisalo pisma i slalo ih iz Soluna u Francusku, u svakom po jedan sonet za Radu ispevan. Presrećan i prepun ljubavi jedne jesenje večeri samo u košulji je sedeo u kafani, a sutradan legao u krevet – zapaljenje pluća, pa milijarna tuberkuloza. Prijatelji ga posećuju, a verenici piše da nije ništa ozbiljno, želeći da je zaštiti. Međutim, bolesti nema kraja, osmeha na licu nestaje, a najbolnije pesme pišu svoje poslednje stihove. Dvadesetpetogodišnji Milutin umire jedne večeri početkom novembra i sahranjuju ga na Zejtinliku u Solunu, među drugarima ratnicima. U sunčanu Nicu stigao je tužan telegram: “Milutinu, našem Milutinu, nije bilo spasa. Milutin je umro.” Zagrlivši pisma, Radmila je tiho i bolno zaplakala. Njenog Milutina više nije bilo. Pet godina kasnije, 1922. godine, posmrtni ostaci Milutina Bojića preneti su na Novo groblje u Beogradu, a na maloj mermernoj ploči pored slike zapisano je: “Mirnoće mi dajte, da svu snagu stečem, Da iz srca dadnem Sav bol i sav ponos i, kad ih izrečem, Ko list sveo padnem.”

​

 

[Lada]

Naslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi Sub 13 Okt - 17:57
Branko Ćopić “Tamo gde je Petar Kočić stao, nastavio je Branko Ćopić i sam se, poput Kočićevih junaka, probijajući kroz mećavu dosuđenog mu vremena.” List “Politika” Rođen je 1915. godine u Podgrmeču, u selu Hašani, nadomak Bosanske Krupe i odrastajući uz deda Rada, u okrilju njegove dobrote i pod zaštitom njegove priče, krajiški sirotan rano stiče sklonost ka maštarijama i sanjarijama, a iskazuje naklonost i saosećajnost sa slabima i nezaštićenim božjim stvorenjima. Ćopić će svoje najblistavije stranice napisati o njima natapajući ih upravo ovim osećanjima. Pisac, čijim smo se stranicama okretali kad god bismo se zaželeli lepote i neke samo još u uspomenama moguće topline, stigao je u Beograd, tačnije u Zemun, početkom jeseni 1935. godine, kao dvadesetogodišnji veseli i radoznali tek svršeni učenik Učiteljske škole. Iz učiteljske škole u Banjaluci, Branko je bio izbačen iz u četvrtom razredu zbog čitanja napredne literature, pa je školu ipak završio u Karlovcima. Na železničkoj stanici u Zemunu ga, zbog nesporazuma, nije sačekao prijatelj, kasnije poznati slikar Miloš Bajić, i Branko se pešice uputio prema Beogradu. Mrak ga je uhvatio na ulasku u grad i on je prvu noć u prestonici prespavao ispod Savskog mosta. U Beogradu upisuje Filozofski fakultet i za vreme studiranja s vremena na vreme objavljivao je priče u “Politici”, posebno kada je urednik bio Žika Milićević. Ćopićeve priče i pesme namenjene maloj i velikoj deci, nepopravljivim maštarima i onima koji, uprkos svemu, veruju u dobrotu, setna su kazivanja o odrastanju i zrenju, o magarećim godinama i čežnjama u bosonogom detinjstvu. Njegova najveća ljubav, Bogdanka Cica Ilić diplomirala je za lekara i bila pedijatar. A 1951. godine postala je i zvanična supruga. Kumovi na Brankovom i Bogdankinom venčanju bili su pesnici – Skender Kulenović i Dušan Kostić. Bračno ognjište Ćopići su svili prvo u zgradi palati na uglu ulica Srpskih vladara i General Ždanove u garsonjeri na trećem spratu. U prvoj sobi je bila redakcija “Pionira”, a u drugoj je stanovao njen glavni urednik Branko Ćopić sa ženom Cicom. Nešto kasnije, Branko je kupio veliki stan u istoj zgradi, samo na ulazu iz Ulice srpskih vladara. Posle jutarnje kafe Cica bi odlazila na posao, u Dom zdravlja na Novom Beogradu, a Branko je ostajao sam. Sam sa tolikim svojim likovima, pričama i emocijama. Prvo bi, kažu, narezivao olovke, a onda je sedao za pisaći sto. Pisao je u običnoj đačkoj svesci, mnogo decenija. A kada mu se napisano ne bi dopalo – brisao je, takođe običnom đačkom gumicom. I tako celo pre podne, se dok se Cica ne bi vratila. Ona je, uz sve druge obaveze, bila i prvi strogi čitalac Brankovih dela. Osamdesetih godina, u vreme već proređenih, ranije redovnih šetnji od kuće prema Kalemegdanu, kada i bliski prijatelji primećuju prve znake piščeve depresije, Branko je zapisao: “Gubi mi se zlatna nit, sve ide zaboravu..”. Da li je baš tako? Zlatna nit Branka Ćopića sačuvana je ne samo u stotinama hiljada primeraka njegovih odštampanih knjiga, već i u ovoj sobi iz koje kao da je, samo na tren, izašao jedan zaneseni dečak i jedan mudrac. Godine 1968, Branko Ćopić je napisao prvi testament od ukupno tri koliko je posle njegove smrti pronađeno. I u prvom, i u drugom, i u trećem, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, svoje autorsko pravo, sav nameštaj i slike u stanu, ostavlja supruzi Bogdanki Cici Ilić-Ćopić. Danas most preko Save ispod kojeg je prvi put prespavao kada je boravio u Beogradu nosi njegovo ime, ali nažalost zbog tragične smrti u martu 1984. godine. U pohlepnoj želji njegove dalje rodbine povela se rasprava na sudu oko zaostavštine. Spor je trajao nekoliko godina, sa mnogo trivijalnih detalja – koliko je Branko Ćopić imao knjižica i koliko je milijardi ostavio… Presuđeno je u korist supruge, a ona je sve, osim nekoliko ličnih stvari, zaveštala Zadužbini Branka Ćopića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Tako je, ranih devedesetih godina, oglašeno da je brigom i ljubaznošću dr Bogdanke Ilić-Ćopić pod krovom Srpske akademije nauka i umetnosti oživela i počela da radi Zadužbina Branka Ćopića. U Upravnom odboru Zadužbine našli su se najviđeniji pisci i istoričari književnosti, uz Ljubomira Simovića i Stevan Raičković, Dragoslav Mihailović, Matija Bećković…

 

[Lada]

Jovan Dučić Književni rad Jovana Dučića nadaleko je poznat, ne zahteva previše uvodnog elaboriranja, pa da odmah pređemo na malo intimniju stranu njegovog života. Rođenjem vezan za Trebinje, a radom i životom za Mostar, Pariz, Ženevu, Sofiju, Atinu. Putnik punih kofera stihova, reči, velikih ljubavi, snova i tajni. Velika kontroverza koja se prišiva za ovog književnog maga tiče se njegovog stava prema ženama. Da li ih je pritajeno mrzeo ili vanzemaljski voleo? U svemu što je ikada od reči skrojio i posvetio svakoj ženi koja je razmažena, plačljiva, tuđa, nečija ili ničija, data ili osvojena, sujetna mučiteljica ili detence koje pokorno moli za ljubav, naziru se nedokučivi tragovi njegovih osećanja prema ženi koji na prstima hodaju po tankoj liniji. Čaršijska šaputanja išla su u nedogled u diskusiji na ovu temu, jedno je sigurno: žene nikada nisu bile nezainteresovane i ravnodušne na vanvremensku kreaciju zvanu Jovan Dučić. Ako samo na tren zastanemo nad rečenicom “Da vas žena voli ženski, morate prema njoj postupati muški” upašćemo u jamu dileme: “Šta je pesnik hteo da kaže?”. Da li je ovo samo privid zaštitničkog odnosa prema ženi ili odjek jednog dobro kamufliranog mrzitelja žena? Žena dobro zna da je slaba samo kad voli Tragovi prve velike ljubavi pesnika Jovana Dučića zauvek počivaju na grobu Mage Nikolić Živanović, koja je dugo godina pre smrti pateći za Dučićem, dane provodila u kući tražeći utehu i sreću u pismima koja joj je slao. Na njen zahtev večni počinak joj krase reči: “Maga Nikolić Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće”. Dučić se nikada nije ženio, ali pratile su ga u stopu priče o brojnim vezama i vanbračnoj deci. Malo je poznato da je svom velikom kolegi i prijatelju, Aleksi Šantiću preoteo verenicu, iz hira ili kratkotrajne zaljubljenosti to niko nikada nije saznao. Dučić je nakon odlaska u diplomatiju prekinuo svaki kontakt sa tom devojkom, ostao je i bez nje i bez prijatelja. Žene su u Dučiću budile poriv da napiše sve ovo: Žena dobro zna da je slaba samo kad voli. Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crna sotona. Žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža bilo ljubavnika. Žena vas najviše voli kad ima da ona prašta vama, a ne vi njoj. Ljubav je definisao ovako: “U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja.” Dučićeva poezija odiše iskušenjem, igrom opažanja i shvatanja razmera jednog osećanja kao što je ljubav. Odraz njegovog ličnog ljubavnog plana po svemu sudeći reflektovao se na bele hartije koje su upijale filozofiju odnosa prema svetom biću – ženi. Od ljubavi je stvorio mitologiju, a u biti bio je sam, tragao je za idealnom ženskom kreacijom, kudio i hvalio ženski rod, napisao najlepše stihove ikada, ali kome? Ostaje da nagađamo. Izvor wannabemagazine.

​

 

[Lada]

Stevan Sremac U svoje vreme Stevan Sremac je bio poznat kao dobroćudan, lep čovek, gospodin profesor. To je bilo vreme neposredno po oslobođenju od Turaka, kada je Niš bio druga prestonica u Srbiji, a Sremac, Vojvođanin na jugu, jedan od najomiljenijih profesora i najčuvenijih ljudi. Sa Bačkom u srcu, ovekovečio je život Nišlija u “Ivkovoj slavi”, ali je ipak nekako najprepoznatljiviji po jednom ravničarskom delu, obaveznoj školskoj lektiri – “Pop Ćiri i pop Spiri”. Devojke iz Niša uzdisale su za naočitim profesorom. Kritičar Pavle Popović je ostavio pisani trag o Sremčevoj lepoti: “Čelo široko, velike oči, brkovi deblji, srpski, crni; lice vazda izbrijano. Kosa brižljivo i originalno očešljana na razdeljak i na “larmu”. Stas srednji, hod gospodski, bez žurbe; vitak, elastičan i prav. Glas malo mutan, smeh sitan, pri čemu su se videli beli očuvani zubi…”. A takav čovek može samo da bude na ceni i meti mnogobrojnih udavača. Državni posao, politički aktivan, jedina mana mu je bila što je zore dočekivao u kafani. Ukoliko bi ga društvo opomenulo da je vreme da se ide na počinak, uzvraćao je da ga ionako žena kod kuće ne čeka. Postavlja se pitanje zašto takva prilika nije imala izabranicu kraj sebe kad su ga tolika ženska srca volela. Antun Gustav Matoš, koji je mnoge zime proveo u Sremčevom kaputu, zapisao je da je Sremca volela “bogata lepa dama iz trgovačke kuće”, ali da od ženidbe nije bilo ni traga. Na mnogobrojne provodadžiluke Sremac je odgovarao: “Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kad kud izađem da je vodim uza se kao kišobran kad je lepo vreme! More, batalite te kombinacije…” I po preseljenju u Beograd provodadžije ga nisu ostavljale na miru. Uporno su hteli da ga otrgnu od kafanskog života, da ga udome i učine porodičnim čovekom, kako bi, između ostalog, imao i više vremena za bavljenje književnošću. Nisu ni sanjali da su mu upravo oni omrznuli brak svojim preslišavanjima i nametanjem devojaka. Provedeći vreme sa poznanicima i prijateljima po kafanama navikao je na samački život, pa se u njemu nije ni javljala potreba za brakom i porodicom. Međutim, daleko od toga da je Sremac bio ženomrzac, postojale su u mladosti određene dame kojima je posvećivao pažnju, ali na tako diskretan način da nikoga nije time opterećivao, ponajmanje dotične gospođice. Tako je ceo njegov ljubavni život ostao obavijen velom tajne. Osim jedne priče koja je trebalo da se završi venčanjem. Za vreme službovanja u Pirotu, u kući Aranđela Stanojevića, zagledao se u lepu crnokosu Jelenu Pančićevu. I Jelena se zagledala u njega. Simpatije su prerasle u ljubav, te je Sremac zatražio devojčinu ruku. Odluka je bila na Jeleninom ocu, svešteniku pirotskom Panteliji Pančiću. O tome je pirotski učitelj zapisao sledeće: “Pored Sremca, Jelenu je jednovremeno tražio od oca i Josif Kostić, ekonom bolnice. Otac se dugo dvoumio kome da je da. I jedan članak Sremčev objavljen u liberalnoj “Srpskoj zastavi” u kome je on kritikujući rad upravnih mesnih vlasti naročito naglasio “da u Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan od njih u svemu razlikuje samo po tome što se zvanično potpisuje Pantelija” najviše je doprineo da stvar bude rešena u korist drugog prosioca.” Dvoje mladih i pored obostrane ljubavi nisu imali sreće. A sreća u ljubavi ih nije pratila ni u kasnijem životu. Jeleni su deca pomrla, muž se propio, nekako je završila školu i postala babica. Kada je jednom prilikom bila u Beogradu, prolazeći Ulicom Stevana Sremca, svedoci govore da je izjavila: “Evo ulice mog nesuđenog!” Sremac je ostao sam, skrasivši se u Beogradu, gde je radio i stvarao, postao član Srpske kraljevske akademije, uveseljavao prijatelje i ostavljao književno bogatstvo pokolenjima. Ljubav koja je ostala kraj njega i pratila ga verno u stopu bila je jedino ljubav prema kafani. Nje se nikada nije odrekao. Kada je zašao u godine, smeha je počelo da mu ponestaje. Čovek koji je zasmejavao čitavu naciju, sam, bez porodice, nije imao mnogo razloga za šalu, a i kafanski život mu je dojadio. Kao što to obično biva, sudbina se pobrinula da prekrati muke ovom samotnjaku. On koji nikada nije bolovao, iznenada dobi neizlečivo trovanje krvi. Nakon kratke agonije, crkvena zvona objaviše da je Sremac preminuo. Kafana je ostala pusta, smeh je zamro, a Steva otišao u neki drugi svet u potragu za ljubavlju koja mu u ovom životu nije bila naklonjena.

​

 

[Lada]

Simo Matavulj

Književnik koji je u svom životu i literaturi spojio tri podneblja i ostao im veran ne pridajući nijednom poseban značaj – Šibenik, Cetinje i Beograd. Svako je iskreno voleo i svakom se vraćao u svojim delima. A pored zemlje i književnosti, da li je voleo možda i neku ženu ili više njih, otkrićemo vam u ovom tekstu o velikanu srpske književnosti – Simi Matavulju.

Čovek od knjige nikada nije bio previše zainteresovan za školu, a kako nije imao čvrstu očevu ruku u detinjstvu, svi iz familije su pokušavali da od njega naprave nešto. Čak su ga slali i u manastir na planini Velebit, gde je njegov stric bio iguman manastira Krupe, međutim to mu je samo koristilo u kasnijem literarnom radu, vrlo brzo su uvideli da nije za mantiju. Konačno se pronašao u Učiteljskoj školi i u devetnaestoj godini postaje učitelj u Dalmaciji. Baš tu, u Zadru, sustigle su ga i prve ljubavi koje je opisao u delu “Bilješke jednog pisca”: “Ja sam zavolio dvije udavače u jedan mah, i obje najvatrenije, i kod svake nađoh odziva. Ne znam, dabome, koliko su njihovi “odzivi” bili iskreni, ali da je svaka imala razloga vjerovati da je ne obmanjujem, tome je dokaz što je taj malko zapleteni roman dugo trajao. Ljubavni sastanci i prepiske učestaše; počeše cvjetati i stihovi.”

Matavulj je bio zaljubljive prirode, što se može primetiti iz samog njegovog zapisa, te ga ta tradicija nije napustila ni kada se zbog posla preselio u Herceg Novi. Sve što je radio mimo posla predavača italijanskog bilo je da se provodi po kafanama i da se zaljubljuje.

Nakon jednog kriznog perioda koji zamalo što nije životom platio, okreće se zdravijem načinu života, dobija premeštaj na Cetinje i učestvuje u mnogobrojnim poslovima, iako para nema mnogo. A devojaka? O tome piše svom bratu Đuri krajem 1884. godine: “…Pitaš me kako živim? Dosta loše. Studen velika, a samoća i malo novca. A što me pitaš jesam li našao djevojku? Koga će mi vraga.” U to vreme započeo je i rad na svom najpoznatijem i najboljem delu “Bakonja fra-Brne”.


Pravu ljubav je spoznao tek u poznijem dobu
Pet godina kasnije konačno se skrasio u srpskoj prestonici, Beogradu. 1891. došla mu je bratanica Darinka u Beograd da se upiše u Višu devojačku školu. Pokazaće se da je to bilo sudbinsko u njegovom životu. U toku njenog prijemnog ispita, Simo je upoznao dvadesettrogodišnju učiteljicu, lepu Milicu Stepanović. Odmah ga je osvojila ova inteligentna i ljupka devojka, “plavih očiju, izvijenih obrva i grgurave kose”, kako ju je sam opisivao. Poučen ranijim iskustvima u ljubavi, a i poprilično zašao u godine (bilo mu je skoro četrdeset), bez mnogo dvoumljenja odmah ju je zaprosio. A bratu Đuri ovako pisao: “… Da sam htio, dragi brate, ja sam mogao naći djevojku sa velikijem novcem, samo ne bih našao Milicu. Vjeruj mi, Đuro, da sam dobro otvorio oči i to odavno. Zasad ti samo to kažem, a uvjeren sam da ćeš se ti i Ana obradovati: ti sreći svoja brata, a Ana svoga đevera. Naša Darinka pak stekla je strinu kakvu samo poželjeti može.”

Ubrzo po venčanju, Simina literarna karijera krenu naviše i dostiže vrh kada mu izađe roman “Bakonja fra-Brne”. Ljubav je blagotvorno uticala na njegov rad, međutim bračna sreća, nažalost, nije potrajala. Milica se okliznula u školskom hodniku i pala, pritom izgubivši bebu. Nesreća kažu nikad ne dolazi sama, pa je tako ubrzo obolela od tuberkuloze i samo nekoliko dana pre godišnjice venčanja umrla u 25. godini. Siminoj tugi nije bilo kraja, srce mu se cepalo za voljenom ženom. Prestao je da piše, svog ga je tuga obuzela, samo je posećivao Miličin grob i dugo kraj njega plakao. Kada se nakon nekog vremena ipak vratio pisanju, radio je dramu “Zavjet” posvetivši je Milici i glavnoj junakinji podarivši njeno ime. Tugu je utapao u kafani, društvu i alkoholu.

Da bi ga sprečio da krene krivim putem, njegov prijatelj iz Novog Sada odlučuje da provodadžiše i javlja mu da je našao ženu za njega. Bila je to Ljubica, udovica novosadskog trgovca Nikole Dimovića, ćerka advokata iz Rume. Bogata, bez dece, dobra žena, baš onakva kakva je bila potrebna piscu slomljenog srca. Simo je oberučke prihvatio. Dvoje vršnjaka se svakodnevno viđaju, Simo je oduševljen njenim bogatstvom, ali i njenom dobrom dušom.

Venčanje se odigralo 1900, iste godine kada su se i upoznali, u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu. A odmah po venčanju bračni par je krenuo put Budimpešte, zatim u Beč i Minhen, pa potom u Pariz. Svakodnevno su na izložbama, lumpovanjima, troše novac i uživaju. Mladoženja se u novostečenom bogatstvu odlično snalazi, siromašna prošlost ostaje za njim. Po povratku s puta, nastanjuju se u samom centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici. Posluga, fijakerista, kao i književne večeri po uzoru na pariske, obavezni su u njihovom domu. I pored života u blagostanju, Simo ne prestaje da piše. Postaje član Srpske kraljevske akademije, a ubrzo mu izlaze mnoga dela. Međuvreme ispunjava putovanjima – Carigrad, Beč, Pariz, Rim, Alžir…

Kao što to obično život udesi, Simo i njegova Ljubica nisu dugo uživali u zajedničkom životu. Osam godina od venčanja, pozlilo mu je na ulici. Baš kao i u mladosti, udarila ga je kap. Poslednje što je rekao bilo je: “Ne bojim se ja smrti. Samo ne bih voleo da umrem ovde na sokaku.” Preminuo je istog trenutka kada su ga uneli u kuću. Za njim je ostala Ljubica da žali, bez poroda, sama bez ikoga. A on… otišao je u drugi svet, možda da pronađe svoju veliku ljubav Milicu koju nije mogao za života da usreći.

 

[Lada]

Đura Jakšić

Lutalica, buntovnik, revolucionar, proganjan, zaboravljan, kritikovan i hvaljen. Đura Jakšić, rođen 1832. godine u Srpskoj Crnji u Banatu, školovao se kod Konstantina Danila u Banatu, a potom na umetničkim akademijama u Beču i Minhenu. Bio je potpuna enigma svoga doba, u učmalim sredinama tražio je kavgu, u umetnosti beg, imao je talenta za sve, ali ni za šta dovoljno volje da istraje, govorili su. Nosio je o vrat okačen teret prvog boema, književnika bez zanimanja kome je Skadarlija bila dom.

Osuđen na prokletstvo da svoju darovitost natapa litrima vina i da grca u dugovima, smucajući se po svetu, od varošice do velegrada. U oktobru 1855. godine Đura se privremeno nastanjuje u Kikindi, dani su mu prolazili usamljenički, a dim krčme znao je da bude dobro društvo. Usamljenost prekida krčmareva kći Mila koja ostaje upisana u istoriju Jakšićevog života crvenim slovima prve ljubavi. Ugao krčme bio je rezervisan za njega. Krčmarica Mila tanka, lepa, sa vatrenim očima, šetala je krčmom noseći piće Đuri Jakšiću.

“Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga druga posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna.” – verno je taj prizor dočarao Nušić .


Emocije su bile Đurino drugo ime
Mila je, sa svakim novim pokretom, produbljivala Đurine emocije koje su išle pred njena vrata da je zaprose, ali ipak nikada nisu imale dovoljno hrabrosti da to i učine. Vreme je odmicalo, ljubav je narastala kao kvasac u malenoj čaši i Mila je jednog dana otišla. Mislio je da se nikada više neće vratiti. Napisao joj je pesmu, tužnu ispovest nesrećno zaljubljenog čoveka, i dan-danas je recituju setni boemi:

“Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži …”

Mila se kasnije udala i nikada, čak ni posle Đurine smrti, nije spoznala veličinu njegove ljubavi, tešila se time da je pesnik i pijanica, kao da je u tome pronašla opravdanje što se nije odlučila za njega.

Đuru je kroz život često spasavala solidarnost retkih prijatelja, potpune propasti, jer sa druge strane praznog bokala vina čekala su musava deca i jedna žena koja ga je uzela baš takvog. Potpuno okupiran svojeglavošću nije se libio da odbrusi ni najvećem činu, svetio se sitnim pakostima, krunio svoje talente i gubio ljubav, život i dom u toj vrtoglavoj bici sa nepravdom koju je uvek uvećanu video. Srčana, plahovita imaginacija nabijena patriotizmom i željom za borbom sa okovima, vlašću nije mu davala smiraja. Ljubav njegove žene Tine bila je uvek u nekom ćošku i čekala da se makar i pijan osvrne ka njoj. Romantik prgave naravi, u stalnom sukobu sa vlastima, uvek je koračao samo svojim stazama.

 

[Lada]

Ruske zime se najbolje podnose uz vatru reči neprikosnovenog Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский). Pisac čije ime u ruskoj i svetskoj književnosti znači koliko i sam Bog u religiji, vera u narodu, sloboda u vremenu. Veličina njegovih dela teži da dotakne nebo, a on je u svojoj ljušturi bio revolucionar, realist, rođen 11. novembra 1821. godine u Moskvi. Dečačke dane otrgla mu je nemaština, vođen trbuhom odlazi u vojsku, klonio se ljudi i u svom sanjarskom ćošku razmišljao je, čitao i sanjario. Najlepše godine svog života proveo je u Sibiru, osuđen na prinudni rad, smrtnu kaznu, koja mu je dosuđena u 28. godini života, izbegao je zahvaljujući pomilovanju. Tu je delio vazduh sa ubicama i lopovima, živeo sa njihovim zločinima koje je kasnije verno opisivao u svojim romanima. Tražio je u tim zločinačkim licima trag ljudskosti i tako štitio sebe od ludila.

Ti zatvorenički dani, jakog ukusa i mirisa, izbijaju na površinu književnog jela koje je pripremao za večnost. Depresija, poroci, prazni džepovi terali su ga na svakakve ludosti. Kocka je u njemu budila čoveka tame, njegovim dugovima često se nije nazirao kraj, čak je i jedno od njegovih dela nastalo upravo zahvaljujući potrebi da izmiri nagomilana dugovanja. “Zločin i kazna” života Dostojevskog upravo su te karte koje je mešao život. Napisao je 15 romana, mnogo pripovedaka, eseja, na policama života stanuju: “Idiot”, “Kockar”, “Braća Karamazovi”, “Bedni ljudi”, “Zapisi iz mrtvog doma”.
Dostojevski spava na policama

Kada ispod vela psihološkog štiva, prožetog nekom urođenom tragedijom, zavirite u dušu autora, vidite biće koje govori: “Voleti, znači videti drugog čoveka onakvim kakvim ga je Bog stvorio!”

Po izlasku iz sibirskog zatvora, narušenog zdravlja, raspršene slave i uspeha, ženi se svojom prvom ženom, takođe bolesnom. U kratkom periodu suočava se sa smrću žene i brata.

Tokom putovanja po zapadnoj Evropi, daleko od njegove kobne i voljene Rusije, pokušao je da obnovi svoju vezu sa mladom studentkinjom Apolinarijom Suslovom (Аполлинария Прокофьевна Суслова), koja je odbila da se uda za njega. Ljubavni neuspeh izazvao je lom u njegovom srcu, sve dok nije upoznao “Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela.” Bila je to ona koju je čekao, odana, njegova, koja ga je otrgla od finansijskih neprilika i dala mu tovar inspiracije za najbolja dela, možda ikada napisana.

Imao je zlu kob, kada je bio u Nemačkoj mrzeo je Nemce, u Francuskoj Francuze, samo zato što nisu Rusi. U tim dalekim zemljama, čeznuo je za ćiriličnim slovima i svojom hladnom, voljenom Rusijom. Njegova dela nastajala su zbog novca, pisao ih je neverovatnom brzinom, a njihov značaj proteže se kroz vekove. Prosto, Dostojevski ne izlazi iz mode. Temperament tih dela težio je upravo onome što je sam Dostojevski govorio: “Sve ili ništa”. Tragičan, sivkasti metod uranjanja u kompleksnost misli i osećanja, davao je za pravo Dostojevskom da mrzi kitnjaste knjige, šablone, formalni literarni stil… Bio je najtragičniji pisac Rusije. Davao je svetu stvarnost tog drugog sveta, pred kojim se oči drže čvrsto zatvorene. Ali ljubav ga je razoružala, vratila u kolosek, od trenutka ženidbe, pa sve do poslednje sekunde života, živeo je spokojan.

Svakom ko voli sasvim je jasno šta je Dostojevski hteo da kaže: “Srcu koje istinski ljubi: ili ljubomora ubija ljubav ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strašću! Nema razlike između budale i mudraca – kad su zaljubljeni!”


Wanabe

 

[Lada]

Мари́на Ива́новна Цвета́ева

Cvetajeva (Марина Ивановна Цветаева), ruska, prekasno otkrivena, boginja, bila je, kažu, nepodobna za vođenje domaćinstva i porodični život, jer je sebično sebe i poeziju stavljala na prvo mesto, verujući da je kompromis rezervisan samo za slabe i za one koji nisu umetnici.

Oduzevši sebi život u 49. godini, pogledala je smrti, kako i životu, u oči – dostojanstveno, suočivši se sa činjenicom da sebi i porodici više ne može da obezbedi osnovne uslove za život.


Enlarge this image

“Ja ne živim u svojim ustima i onaj ko me ljubi, ne dotiče mene.”

Ovaj život, pun strasti, patnje i ljubavi otpočeo je 1892. godine u Moskvi, u uglednoj, artistokratskoj porodici. Putujući svetom sa svojim najbližima, Marina se radovala begu od moskovskog buržujskog života, ne sluteći da će jednom od njega i pobeći – u potpunu bedu.

U mestu Pavla Visina (poznatom utočištu za pesnike i umetnike), upoznala je svog budućeg supruga – carskog višeg oficira Sergeja Efrona (Сергей Эфрон). Ubrzo su se i venčali, no Cvetajeva je celoživotno imala afere sa drugim muškarcima, bilo platonske, bilo “opipljive”. Navodno je imala i ljubavnu aferu sa pesnikinjom Sofijom Parnok (София Парнок).

Nakon što se Efron, sa kojim je tad imala dvoje dece, priključio Beloj armiji, Marina se vratila u Moskvu, gde je vladala beda, a kako nije imala kome da se obrati za pomoć – bila je prepuštena samoj sebi, pa je i obavljala sve poslove do kojih je mogla doći. Kada joj je umrla mlađa kćerka, ona biva izjedana grižom savesti, te suprugu, za kog i ne zna da li je živ, u pismima piše kako ju je “Bog kaznio”. Kada je, najzad, dobila vest da je Sergej u životu, i tada mu piše: “Moj Serioženka, ako se od sreće ne umire, onda se u svakom slučaju okameni.”


Enlarge this image

“Nada ima krila. Moja nadanja – to je kamenje na srcu: želje koje nisu imale vremena da postanu nadanja, odmah, unapred, su postale beznađe, tegobe, najteže tegobe. Daj mi, Bože, da se više ničemu ne nadam.”

Ona sa kćerkom 1922. napušta Sovjetski Savez i ponovo se sreće sa svojim mužem. Živeći u Pragu, ali odvojeno, Marina otpočinje aferu sa bivšim vojnim oficirom – Konstantnom Rodzevčem (Константин Родзевич). Po završetku ove veze, počinju i njene prepiske sa Borisom Pasternakom (Борис Леонидович Пастернак) i Rilkeom (Райнер Мария Рильке).

Pisala je Borisu:

“Borise, ja ne bih mogla u julu mesecu da s tobom budem u Moskvi, jer bi se ti razbijao o mene.
Mnogo sam razmišljala o tome – i pre tebe – celog života. Vernost kao samosavlađivanje nije mi potrebna (ja kao odskočna daska, ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti, nerazumljiva mi je, tuđa. (Vernost kao nevernost – stavlja sve na svoje mesto!) Dovoljna mi je jedna za ceo život. (Možda je i nije bilo, ne znam, nisam pronicljiva, onda joj se približila nevernost, njen oblik.)
…Ja tebe razumem iz daleka, a ako bih videla ono što te očarava, zagrcnula bih se prezirom kao slavuj pesmom. Likovala bih od njega. I u trenu bih se izlečila od tebe. Kao što bih se izlečila od Getea i Hajnea čim bih ih pogledala…”

Kada je Rilke umro, gorko i grozničavo pisala je Borisu o njegovoj smrti:

“Ti si prvi kome ispisujem ovaj datum. Borise, on je umro 30. decembra, ne 31. Još jedan životni promašaj. Poslednja sitna osveta života – pesniku. Borise, mi nikada nećemo otići kod Rilkea. Taj grad više ne postoji.

… Vidiš, Borise: utroje, živi i svejedno ništa ne bi ispalo. Poznajem sebe: ne bih mogla da ne ljubim njegove ruke, a ne bih mogla da ih ljubim, čak ni u tvom prisustvu, možda čak ni u svom. Ja bih žudela, kidala bih se i raspinjala, Borise, zato što je to još ovaj svet. Borise! Borise! Kako mi je onaj dobro znan. Po snovima, po vazduhu snova, po rasterećenosti, po suštini snova. I kako ne poznajem ovaj, kako ne volim ovaj, kako sam uvređena u ovom…”


Enlarge this image

Iz pisma Borisu: “...Mislim na Vas i bojim se da ću Vam u životu biti od štete: moje je da – skidam sve maske, ponekad derući pri tome i kožu, a ponekad i meso. Ljude kroz mene nećete naučiti da volite, sve osim ljude – DA! Ali živi se sa ljudima...”

Sergej i Cvetajeva su se 1924. pomirili i napustili Prag, a potom dobili i sina, da bi već naredne godine otišli u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi. Po povratku u Rusiju, Efron je bio uhapšen zbog špijunaže, a ubijen je iste godine kada su Cvetajeva i njen sin evakuisani u Jelabugu.

Obesila se avgusta 1941. ostavivši pismo upućeno sinu:

“Murilga! Oprosti mi, ali dalje bi bilo sve gore. Teško sam bolesna, to više nisam ja. Volim te bezumno. Shvati da više nisam mogla da živim. Prenesi tati i Ali ako ih vidiš da sam ih volela do poslednjeg časa i objasni im da nisam mogla dalje.”

Slučajni “akter” njenog samoubistva, bio je upravo Pasternak (s kojim se pred kraj života konačno i upoznala). Pomagao joj je oko pakovanja i dok je konopcem vezivao kofer, kroz šalu je prokomentarisao kako je uže toliko jako da “kad bi čovek hteo, mogao bi njime da se obesi”. Kada je saznao da se Cvetajeva obesila baš pomoću tog užeta, dugo sebi nije mogao da oprosti nepromišljenu šalu.

Njeni stihovi nisu bili poželjni u Sovjetskom Savezu, te je, kada je izvršila samoubistvo, bila usamljena, bez para, gotovo zaboravljena. Na sahrani nije bilo nikog, a ne zna se čak ni gde je sahranjena.


Enlarge this image

“Mogu biti kupljena samo nebom u sebi!”

Ovaj tragični život, prepun ljubavi i strasti, ostavio je, osim poezije, gomilu imena onih koje je Marina volela, ili bar mislila da ih voli. Pored njenih prepiski sa Pasternakom i Rilkeom, poznato je njeno druženje sa pesnicima Andrejem Belim (Андрей Белый) i Maksimilijanom Vološinom (Максимилиан Волошин). Bila je nemirna poput vetra, no u svojim ljubavima, i pored toga, predana i duboka. Kad je još jednog od svojih ljubavnika, Ivana Bunjina (Иван Бунин), pitala gde se nalazi, odgovorio joj je kratko: “Zašto?”, da bi mu rekla: “Zato što, ako si živ, znači da si moj.” U jednom pismu, pisala mu je i: “Bože, ne sudi, ti nikad na ovoj zemlji nisi bio žena.” Nije joj sudio. Sopstveni život uzela je u sopstvene ruke, one ruke, umorene, istrošene od teškog rada, one ruke kroz koje su prošla najlepša ljubavna pisma, one ruke koje su iza sebe ostavile poeziju, čija se lepota i vrednost mere jedino suzama – kako njenim, tako i suzama onih koji je čitaju, godinama kasnije.

Wanabe

 

[Lada]

Oscar Wilde

Oskar Vajld (Oscar Wilde) rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O’Flaetri Vilis (Fingal O’Flahertie Wills) bio je prvenstveno po poreklu irski književnik. Pohađao je “Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za “Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine, ali je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problem sa profesorima. Kasnije napušta Oksford i prelazi da živi u London.

Oskar Vajld je šokirao London talentovano i neprestano. Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: “Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim”. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče “u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. “Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Odrastao je u vrlo kontroverznoj porodici, zbog koje je jedan njegov biograf izjavio “Jadno dete iz takvog braka”.
Godine 1882. otišao je da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Oženio se1884. sa Konstans Lojd (Constance Lloyd) u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana.

“Slika Dorijana Greja” je svakako najčuvenija knjiga Oskara Vajlda, pored njegove poezije, pozorišnih komada i novinskih članaka. Za umetnika je Dorijan živa ikona, upravo tako ga je živopisao na platnu. A dalje se kao sa svakom pravom ikonom dešava čudo. Svaki neprilični postupak Dorijanov ostavlja trag na platnu. I tu je baš u pravi čas reč o otkriću. I mi smo sve do dana današnjeg govorili o uticaju umetnosti na život. A onda prvi put otkrivamo tajnu uticaja života na umetnost. Tada u lepoti njegovog dela, dolazi do Oskarove životne ljubavi, koja će ga uništiti u razmeri onoga koliko ga je podigla u visine.

Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa (Lord Alfred Douglas), zvanog Bouzi (Bosie). Bouzi je najpre bio očaran romanom “Slika Dorijana Greja”. Nešto neobično se dogodilo sa četrdesetogodišnjim piscem, u njemu su se probudila do tada prikrivena osećanja. Iako je već bio oženjen i otac dvoje dece, lord Daglas je sve više zaokupljao njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno se pričalo u otmenim londonskim krugovima, po periferijskim krčmama, novinskim redakcijama. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav. Ne mogavši da mu odoli, to je prokomentarisao: “Jedini način da se oslobodite nekog iskušenja jeste da mu podlegnete” (The only way to get rid of a temptation is to yield to it).

Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru pod optužbama oca lorda Daglasa. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog “nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme. Godine 1895. Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Prva godina zatvora ga je uništila i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru. Po izlasku, deca su mu oduzeta. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan. Preminuo je u Parizu 1900. potpuno sam u hotelskoj sobi. Njegov sin je posthumno objavio knjigu “De profundis” sa pismima koje je Vajld u zatvoru pisao svom ljubavniku.

Wanabe

 

[Lada]

Anaïs Nin

Predajući se osećanjima do kosti, vođena srcem pre nego razumom, Anais (Anaïs Nin) je živela svu vatru koju je pisala. Kritičari su je, istina, povremeno nazivali lažljivicom, s rezervom uzimajući sve ono o čemu je u svojim dnevnicima, koje je vodila celoga života, pisala. Koliko god da je njena ljubav sa Džun (June Miller), Milerovom (Henry Miller) ženom, upitna, toliko njena plamteća, strastvena priroda ne može biti. Htela je da “grize život i bude rastrgnuta od života” . Svoj dnevnik je simbolično nazvala “Vatra”. A njen život se, s razlogom, simbolično može nazvati istim imenom.


Enlarge this image

“Nije za mene analiza koja parališe. Samo življenje!”

Rođena u Francuskoj 1903. godine, posle razvoda svojih roditelja, Anais se sa braćom i majkom seli u Njujork (gde već uveliko vodi dnevnik), da bi sa 16 godina napustila školovanje i počela da radi kao model. Sa 20 godina udala se za bankara i umetnika Hjua Parkera (Hugh Parker Guiler), kasnije poznatog kao Hugo.

“Nikad nismo bili toliko srećni ili toliko jadni. Naše su svađe čudesne, strahovite, žestoke… Lice mi je izjedeno od suza, vene na slepoočnicama odskočile. Hugove usne podrhtavaju. Na jedan moj krik odjednom mi se stvara u naručju i jeca. A onda me telesno poželi. Plačemo, ljubimo se i svršavamo jednovremeno. A sledećeg trenutka sve raščlanjujemo i razborito razgovaramo. Kada se rashladimo, čudim se neuravnoteženosti naših osećaja. S dosadom i mirom zauvek je gotovo.”


Enlarge this image

“Kad pustim najdublje korene, tad osećam i najjaču želju da sebe iščupam iz korena.”

U to vreme, ona piše o D. H. Lorensu (David Herbert Richards Lawrence), Otou Ranku (Otto Rank) i proučava psihoanalizu, da bi uskoro u njen život ušetao i njen, danas najpoznatiji ljubavnik – Henri Miler. Govorila je da je u pisanju “vatren, muževan, animalan, veličanstven”, ali i “čovek pijan od života”.

“Ugledavši ga, pomislila sam: eto čoveka kog bih mogla voleti. I nisam se bojala.”

Zajedno sa Milerom, u njen život je ušla i njegova žena – Džun. Anais je, navodno, i sa njom imala ljubavnu aferu, a u svom dnevniku upućivala joj je duboke izjave ljubavi i žudnje i o njoj je bogato pisala:

“Ona živi bez logike. Čim neko pokuša da dovede Džun u red, Džun je izgubljena. Mora da joj se to mnogo puta dogodilo. Ona je kao pijanac koji se prepušta… Drogirana je od sopstvenih romansi. Skrušeno stojim pred tim fantastičnim detetom i ne razmišljam više.”

Govorila je kako je otkrila radost u muškoj usmerenosti svog života na udvaranje sa Džun, ali, istovremeno, i strahovitu radost umiranja i raspadanja.

Za sve to vreme, ona ostaje i sa svojim “večitim mužem” – Hugom, i sa svojim “večitim ljubavnikom” – Henrijem.

“Čini mi se da sam verna onoj sponi između Huga i sebe. To ne menja, niti umanjuje, ništa što doživljavam izvan kruga naše ljubavi. Baš naprotiv, još ga bolje volim zato što volim bez licemerja. Ali taj paradoks me duboko uznemiruje. To što nisam savršenija, ili sličnija Hugu, to i treba prezirati, da, ali to je samo druga strana moga bića.”


Enlarge this image

“I Henri i Džun su razorili logiku i jedinstvo mog života. To je dobro, jer kolotečina nije življenje. Sada živim. Nisam u kolotečini.”

Iako ju je Henrijeva snaga istovremeno plašila i privlačila, Anais mu je, na svoj način, ostajala verna, razmenjujući sa njim, gotovo konstantno, iskričava, isprekidana, požudna pisma. Rekla je kako, pišući o njemu, mora da upotrebi reči koje postoje u drugim jezicima da bi, pred sobom, dočarala silovitost onoga što on u njoj jeste, te ga je nazivala ardiente, salvaje, hombre (usplamteo, divlji, čovek), istovremeno svesna da ga više želi nego voli, da mu se više divi nego što prema njemu oseća ljubav.

Jedno od Henrijevih pisama koje je objavila u svom dnevniku je i ovo:

“Kad se vratiš prirediću ti književno jebačko slavlje – što znači ševa i razgovor i razgovor i ševa. Želim te. Volim te. Ti si moja hrana, moje piće, ceo moj prokleti stroj… Ležati na tebi je jedno, a približiti ti se nešto sasvim drugo. Moja si, htela to ili ne. Svaki dan čekanja sad je pravo mučenje. Dođi što pre. Želim te. Volim tvoje butine, zlatasto bledilo, oblinu tvoje stražnjice, toplotu u tvojoj nutrini, tvoje sokove. Anais, toliko te mnogo volim, toliko mnogo!”


Enlarge this image

Anais Nin i njen večiti ljubavnik – Henri Miler

U trećem delu svog dnevnika, ona opisuje preseljenje u Njujork i strasnu vezu sa Frojdovim (Sigmund Freud) učenikom Rankom. Po povratku u Pariz, Anais ponovo oseća neutoljivu glad za slobodom i životom. “Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje.” Novi plamen pronalazi u Gonzalu Moru (Gonzalo Moure) koji je vodi do novih visina. “Život. Vatra. Bivajući vatra, ja podstičem vatru i u drugima.”

Njen drugi suprug, Rupert Pol (Rupert Pole), šumar s kojim se venčala pedesetih godina, dok je još bila u braku sa Hugom, nakon smrti njenog prvog muža objavio je necenzurisane verzije dnevnika, a nakon njene smrti ispunio je poslednju Hugovu želju i rasejao njegov pepeo u Los Anđelesu, na istom mestu kao i njen.

Bez obzira na to što je među njenim ljubavnicima mnogo imena, veza sa Henrijem postala je ono što je, na određen način, obeležilo njen život, do srži uzdrmalo njenu unutrašnjost i probudilo njenu pravu prirodu. Ostali su prijatelji do kraja života. “Henri se ne može obožavati kao ljudsko biće, nego kao genije.” Za nju, pričao je kako je jedina žena koja je odgovorila zahtevima njegove uobrazilje, te kako je mislilac koji u njemu budi najviše čuđenja, te kako ne uspeva da shvati da li je ranjivo dete koje leži u njegovom krilu i vapi za ljubavlju, ili putena ženka koja bi u svakom trenutku mogla u sebi da ga ima.


Enlarge this image

“Za tebe i mene najviši trenutak, najveća radost, nije kad preovlada naš um, nego kad izgubimo glavu, a i ti i ja je gubimo na isti način, kroz ljubav.”

Govorila je kako je običan život ne interesuje, kako ne želi da bude samo prolaznik u svetu slika, već kako ima potrebu da i sama stvori neke od njih. Stvorila je tu jednu fantastičnu sliku na kojoj žena, gladnog i nemirnog pogleda, i iste takve krvi, široko raširenih bedara sedi, osećajući kako život svom snagom u nju uranja. Dok ona ostaje ono što u svojoj suštini jeste – žena. Gola. Bez nastojanja da od svoje prirode pobegne.

Wanabe

 

[Lada]

Trinaest Nušićevih žena

Dok je mladi pesnik Branislav Nušić bio na robiji zbog jedne pesme, njegovu prvu ljubav Milicu Terzibašić zaveo je njegov prijatelj, mladi lekar Đoka Jovanović.
Ponegde se još izvodi kratka komedija Branislava Nušića "Običan čovek", u kojoj se jedna devojka zaljubljuje u mladića na neviđeno, samo čitajući njegove pesme. Tu je slavni komediograf opisao događaj iz sopstvenog života, što i priznaje u predgovoru. Razlika je samo u tome što se u stvarnosti ta ljubav završila nesrećno, ali je pokrenula mnoga druga Nušićeva dela. Kao i glavni junak Damjanović, i pisac je najpre zbog ljubavi postao pesnik, a kasnije je ljubav bila čest motiv njegovih komičnih dela.

U svojoj "Autobiografiji" Nušić nije bio iskren kada je rekao da je ispevao samo dve pesme, jednoj ženi i jednom kralju. U mladosti se dosta bavio poezijom, koja se i nije isticala naročitom umetničkom vrednošću. Objavio je svega dve ljubavne pesme, "Prva, druga, treća i četvrta tačka moje ljubavi" i "Na dan venčanja", i one su posvećene istoj devojci. Ona se zvala Milica, i upoznala ga je upravo čitajući njegove pesme. Bila je kći Mihaila Terzibašića, trgovca i narodnog poslanika, i sestra jednog Nušićevog prijatelja koji se pojavljuje u "Običnom čoveku". Miličinoj prebogatoj porodici nije padalo na pamet da dozvoli da se njihova mezimica uda za mladića koji je još bio student, i uz to sin propalog trgovca. Da stvar bude gora, mladi Nušić je otišao na dvogodišnju robiju zbog pesme "Dva raba", uperene protiv kralja Milana Obrenovića, i baš tada ga je devojka ostavila. Naime, dok je njen Branislav još bio na slobodi Milica se razbolela.
Zabrinut za njeno zdravlje, zaljubljeni pesnik se obratio za pomoć svom drugaru Đoki Jovanoviću koji je upravo završio studije medicine. Lečenje je trajalo dugo, i za to vreme Đoka je uspeo da izleči Milicu ne samo od boljke, nego i od ljubavi prema svom prijatelju. Kada je to čuo, požarevački robijaš je 1888. izlio sav svoj bol u sonet koji glasi: "Tebi je sudba drugo obrekla, sreću i zlato, u kom bi sjala; meni samo pesmu je dala: Pevaj, božjače, to mi je rekla. Naše su staze različite, i već je blizu rasputnica; više ti neću gledat lica ni tvoje crne kose vite. Jer ti ćeš tvojom stazom sreće, penjuć' se nome sve više, više, živet' u sretnih dana nizu. A ja ću svojom stazom tuge, pevajuć' ljubav, sve tiše, tiše. Al', ljubi me, ljubi, dok smo još blizu!".

Nušić svoju dragu nije preboleo ni kada je odležao kaznu, ali je nevernici oprostio, a utehu i zaborav pronašao pesmi i boemiji. O tome govori njegova pesma "Na dan njenog venčanja" koja glasi: "Njeni svatovi već prošli, i razišli se, zadovoljan svak. Amor je većem ugasio sveću, u bračnoj sobi već zavladao mrak. Neću je kleti, neveru hudu, varljiva zlata što je ote bljes; ja nisam imao kolajna zlatnih, a njojzi pesma ne beše res (ukras). Neću je kleti, nek bude sretna, sa njim će joj biti sretan svaki sat; ja šta sam mogao, sitnica skoro, jedino ljubav iskrenu joj dat". Od tada su mnogi ženski likovi u Nušićevim delima prikazani kao površni i neverni.
U "Autobiografiji" koju je pisao već u zrelim godinama, Branislav Nušić je utvrdio: "Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad čovek prevali prvu i drugu čašu, otvori mu se apetit i javi žeđ i onda sručuje čašu za čašom. Tako je otprilike bilo i kod mene, i mogu reći da sam postao pravi alkoholičar. Još se ne bih otreznio od prošle ljubavi, a ja bih već prihvatio čašu koja bi bila preda mnom." Iako je tu tvrdio da je imao čak trinaest ljubavi, zapravo je među one tri ili četiri prave umešao školske drugarice, služavke, razne ljubavnice, čak i one udate.

Pišući o prvom poljupcu, zaključio je i ovo: "Čudnovato, čim sam odvojio usne sa usana, ja sam se osetio naoružan iskustvom, koje je ljubavi isto tako potrebno kao i u svima drugim pojavama života. I kao što iskustvo uvek donosi razočaranje, tako se to i kod ove moje ljubavi desilo. Uostalom, razočaranje je najobičniji i obligatan kraj svih ljubavi."

Nušićeva poslednja iz "Autobiografije", trinaesta ljubav, postala je njegova supruga. Zvala se Darinka, i bila je kći trgovca Božidara Đorđevića. Kada je krajem 1891. došla u Bitolj u posetu svom ujaku, konzulu Dimitriju Bodiju, upoznala je njegovog pisara Branislava Nušića. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ali, kada je mladoženja isprosio 17-godišnju Beograđanku, postavio joj je uslov, da mu u braku dopusti jedan od tri poroka, kocku, piće ili žene. Mudra je bila mlada Darinka. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća, da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje, pa je shvatila da je najbolje da izabere žene. Tako i bi. Par se venčao u manastiru kod Bitolja, priredivši veselje o kome se dugo pričalo.

Maler i u ljubavi

Slavni pisac je u "Autobiografiji" zapisao sledeće: "Moja trinaesta ljubav, to je moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to i u ljubavi važi." Supružnici su u početku bili srećni. Ali, već 1899. u pismu Nušićevim roditeljima koje su oboje potpisali, saopštili su da nameravaju da se razvedu. Glavni razlog je, navodno, bila Darinkina ljubomora i tvrdoglavost, a Nušić ističe, da ako je hteo, mogao je da se razvede od žene odmah posle svadbe, iz mnogo važnijih razloga. Na šta je mislio, može se tek naslutiti iz jednog njegovog komentara o ženskom rodu, kada je utvrdio da na zemaljskoj kugli postoje tri pola: "Severni ledeni, Južni ledeni i ženski ledeni pol."

Na početku 20. veka, kada se već proslavio kao pisac, Branislav Nušić je postao upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. U toj trupi je bio i bračni par Jelena i Dušan Barjaktarović. Oni u umetnosti nisu ostavili dubljeg traga, ali jesu u upravnikovom životu. Bili su tada mladi glumci, i, iz nekog razloga, vrlo brzo stekli naklonost Nušića, koji je na mesto glave pozorišta došao kada i Barjaktarovići. Tako, u listu "Zastava" jedan kritičar 1904. kaže: "Otkad je došlo Narodno pozorište, jedva videsmo starije sange. Gledamo uvek Barjaktarovića u svim većim ulogama: te igra starce i mladiće, ljubavnike i intrigante, neljubavnike i neintrigante. Bilo bi dobro ne pretovarivati mlađe snage."

Za Jeleninog muža Nušić je upriličio gostovanje u beogradskom Narodnom pozorištu i upotrebio svoje veze da bi ga predstavio što pompeznije, mada je i pored toga u čemu, doduše nije imao i neophodnu podršku prestoničke štampe, pa je gostovanje prošlo skoro nezapaženo. I u izveštaju o pozorišnom radu stajalo je da je glavne ženske uloge imala Barjaktarovićka, iako je imala svega 20 godina i nije još bila stalni član pozorišta. Jelena se, zapravo, zvala Adela, i bila je vojvođanska Nemica. Igrala je u nekoliko putujućih trupa, ali o njoj i nema mnogo podataka, osim da je, na primer, igrajući u trupi Petra Ćirića zajedno sa mužem na gostovanju u Šapcu doživela veliki neuspeh. Zna se da je gospođa Barjaktarović imala veoma lepu pojavu i lik, što je, kao i njene mlade godine bilo od velikog značaja za slavnog pisca i upravnika.

Njemu je tada bilo već četrdeset leta, ali se on istinski, skoro kao školarac zaljubio u Jelenu, uprkos tome što je bila tuđa žena. Nušić je glumici Jeleni pružio sve što je mogao. Za nju je kupljena naročita pozorišna garderoba sa lakovanim cipelama i svilenom haljinom koju je ona nosila i kada nije bila na pozornici i koju je ponela sa sobom u Beograd, kada je sa svojim mužem napustila trupu.

Bilo je to upravo u vreme kada je i Nušić napuštao Novi Sad. Ona je mogla ne samo da bira uloge, nego su se za nju potpisivale i menice. Zato se i dogodilo da je ta Nušićeva prevelika, ali istinska ljubav bila jedan od glavnih, dosad malo pominjanih uzroka što je u početku veoma uspešni, pozorišni upravitelj doživeo fijasko, i materijalni i profesionalni. Ko zna kako bi se sve završilo da Jelena Barjaktarović već 1908. godine nije podlegla bolesti koja je pokosila mnoge njene kolege, tuberkulozi.

vestionline

 

[Lada]

Greh sa svastikom

Vojislav Ilić, pesnik, Beograđanin sa kojim je započeo preobražaj srpske poezije novog veka, vodio je nesrećan život. Posle bolešljive rane mladosti pratili su ga mnogi brodolomi, od političkih progona i porodičnih tragedija, do ljubavnih nesreća. Prva od dve velike Ilićeve ljubavi se danas retko pominje, ali se može naslutiti koliko je upravo ona, ranivši mu dušu, obogatila njegovu poeziju.
Već u "Molitvi", njegovim prvim stihovima o ljubavi, može se saznati da je tajanstvenoj gospođici ime Zorka, koji je pravu odu poklonio u jednoj nedovršenoj pesmi bez naslova, koja glasi: "Krin nije belji od lica tvog, nedra su tvoja od snega belja, za ljubav te je sazdao Bog, jedina si mi čežnja i želja. Zbog tebe ja sam tužan i bled, žudim i čeznem za tobom - gde si? Dođi, rasturi s duše mi led - budi mi Zora, ko što i jesi, samo ti ime...".

Miljenica umetnika
Ta Zorka ili Zora kojom je počinjao svaki dan pesnikove mladosti nije bila niko drugi do mlada beogradska glumica Zorka Todosić. Ljubi je Vojislav "više nego svet", za njom "gine, vene". Zbog nje, nemir mu "stisn'o grudi", a srce mu "puno studi". U pesmi "Ljubav" opevao je "sreću, bol i jad" od čežnje od koje je i bol sladak. Ali, kao i u drugim prilikama njegovog kratkog života - umro je u 34. godini - i u toj prvoj ljubavi Vojislavu Iliću je bilo suđeno da doživi samo tugu i nesreću.

Prva feministkinja
Milevica, kako joj je otac Đura tepao, razlikovala se od ostale njegove dece, i bila mu je najsličnija: obrazovana, nadarena, umešna, zanimljiva, slobodnih shvatanja. Rečju, u svoje vreme neshvaćena žena, i, kako su ocenile mnogo decenija kasnije beogradske "Novosti" - "da je danas živa, bila bi najveća feministkinja".
Glumica nije mnogo obraćala pažnju na zaljubljenog poetu, a on je i pored toga njome bio dugo opsednut. Njeno ime je dao junakinji svog najvećeg speva "Ribar", ali i prvorođenoj kćeri koju je dobio u braku sa Tijanom Jakšić, kćerkom Đure Jakšića.

Zorka Todosić je posle Milke Grgurove i Vele Nigrinove bila najveća umetnica beogradske pozorišne scene. Potekla je iz poznate umetničke dinastije Popovića koja je dala dvadesetak glumaca. Oni su jedno vreme sačinjavali polovinu trupe Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Zorka je bila kći glumačkog para Ljubice i Dimitrija Kolarovića.

Na pozornicu Narodnog pozorišta u Beogradu stupila je već u četvrtoj godini, a do sedamnaeste je već bila slavna. Ali, tada su je udali za jednog udovca, bankarskog činovnika u Zemunu. Već u drugoj godini braka Zorka je saznala da je njen muž neizlečivo bolestan. Negovala ga je dok nije umro, a onda se 1887. vratila na scenu.

Život obeležen nesrećama: Vojilslav Ilić​

Temperamentna glumica vrlo brzo je postala miljenica publike. Sa podjednakim uspehom tumači glavne uloge, tragične i komične, i to u najboljim komadima svog vremena. Nadahnuto igra mazne šiparice, stidljive naivke, uobražene kaćiperke, pakosne spletkašice, tvrdoglave goropadnice.

A kada se zavesa spusti, plenila je sve oko sebe ženstvenošću i prijatnim govorom, glasom izražajnim i toplim, skrivajući u sebi nešto vragolasto, skoro vražje. U nju je bila zaljubljena čitava armija obožavalaca, a posebno muzičar Šarm, pevač i glumac Daskašev, i, naravno, Vojislav Ilić. Kako je Zorka Todosić važila i za prvoklasnu opersku pevačicu, postala je prva Koštana iz čuvenog dela Borisava Stankovića.

Glumila je svim srcem i dušom, tako da se isprva i nije zapažalo šta je bila njena uloga, a šta pravo ludilo koje je počelo da je obuzima. Nije prestajala da igra ni kada joj se um gotovo potpuno pomračio. Kada to već nije mogla na pozornici, gde god je stigla kazivala je bez greške čitave stranice svojih uloga. Smrt ju je 1936. godine spasla muka, od kojih je najgora bila potpuni zaborav publike.

Zalutala među Srbe
Nije se mnogo ožalošćenih okupilo iznad rake Zorke Todosić kada je umrla 1936. godine. Od nje, svoje učiteljice, oprostila se isto tako velika umetnica Žanka Stokić, koja je tada rekla da je Todosićeva greškom zalutala među Srbe, jer je njeno pravo mesto bilo među umetnicima Beča ili Pariza. Dok se mala pogrebna povorka sa kovčegom nekadašnje prvakinje Narodnog pozorišta kretala prema Novom groblju, oni koji su se slučajno zatekli na ulici nisu znali ko se sahranjuje. Tek ponegde bi se čuo šapat: "Kažu, bila je glumica..."
Vojislava Ilića u to vreme već skoro četiri decenije nije bilo među živima, ali se još moglo naći onih koji su se sećali skandala sa njegovom drugom velikom, i naravno, nesrećnom ljubavi. Mileva ili Levica Jakšić bila je najmlađe dete Ilićevog "brata" po peru i kafanama Đure Jakšića. Takođe je bila i rođena sestra Ilićeve supruge Tijane.

Imala je svega 10 godina kada joj je 1878. umro otac, a posle su se ređale sahrane za sahranom, braće, sestre, majke. Mileva Jakšić je postala učiteljica. Odlično je crtala, obožavala je poeziju, i jednog pesnika. I to, ni manje ni više nego muža svoje starije i već umrle sestre. Takva ljubav je u njeno doba bila sablažnjiva. Ali, Levica se predala proslavljenom pesniku svom dušom i devojačkim ugledom, a pesnik joj nije ostao dužan. Istom, žarkom ljubavi zavoleo je Vojislav Ilić i nju, "po volji svoje sudbe klete".

Njihova veza nije dugo trajala, ali je bila prekretnica za oba života. Nijedna druga žena nije prvog srpskog modernog pesnika nadahnula na tako snažno i često stvaranje, a kad su se rastali, potpuno se okrenuo boemskom životu koji mu je dokrajčio zdravlje. Već u prvoj pesmi, poslanici Gospođici N, pisanoj u Loznici dok se Mileva nalazila u Crnji, Vojislav je pokazao i koliko je zaljubljen, i koliko je njihovu vezu teško sakriti i održati.

Pesmu joj je napisao umesto pisma i objavio u listu "Stražilovo", kako bi je njegova draga sigurno dobila i pročitala, a da njena okolina ni ne nasluti kome je to pismo upućeno. U drugoj poslanici Gospođici N. on se najradije seća "prijatnog slatkog sna" kad su bili zajedno, a sad on sam kroz polja bludi. Slično sećanje opisao je i u pesmi koja počinje stihom "Veče je odavno prošlo". Ali, već krajem 1886. ispevao je pesmu "Sumnja" u kojoj u zaljubljenom pesnikovom srcu otpočinju neverice i on peva o ljubavi "koje nema više", da bi se u pesmi "Zbogom" konačno oprostio od svoje voljene.

Nešto malo pre toga, o Ilićevoj vezi sa mladom svastikom čaršija je već počela i javno da govori. Zato je ona u molbi ministru prosvete tražila da je postave za učiteljicu "ma u kojoj školi" u Srbiji, samo što dalje od Beograda. Ali, kao nekada i za njenog oca, ni za nju nije bilo službe. Ljubav Mileve i Vojislava naišla je na opšte osude i zgražavanja.

Jedan od njene braće, zanatlija, sa čekićem je došao na pesnikova vrata da brani čast porodice. Zato su njih dvoje pobegli u Vojvodinu, u tadašnju Austrougarsku. Ali, kako se sećao Vojislavov najbliži prijatelj Branislav Nušić, pesnik je ubrzo posle toga počeo da se "oseća umornim i od proganjanja i od ljubavi". Par se pokajnički vratio u Beograd.

Ljubav platila životom
Tek tada je kći Đure Jakšića dobila službu u Varvarinu. No, za grešnu ljubav morala je da plati. Ostali članovi porodice Ilić, oni koje je volela kao druge roditelje, ugurali su je 1888. u neželjeni brak sa jednim učiteljem, mnogo starijim od nje, uz to i bolesnim. Odmah posle venčanja Mileva se teško razbolela. Sa mužem je tada živela u Prokuplju.

Razočarana u njega, ponovo je tražila premeštaj, ovog puta čak i u zaostalim, tek oslobođenim krajevima Srbije. Obrenovićevska vlast nije imala milosti, i to je mladu učiteljicu dotuklo. Život najmlađeg i najnaprednijeg deteta Đure Jakšića završio se onda kada je za njene vršnjakinje tek počinjala prava radost mladosti.

Mileva Jakšić je imala svega 21 godinu kada je umrla. Njeno veliko i strasno srce sagorelo je u onom trenutku kada je iz njenog života otišao čovek za kojim je to srce do kraja odano kucalo.


vestionline

 

[Lada]

ŽORŽ SAND


Ovoj francuskoj spisateljici pravo ime je bilo Aurore Dudevant (Aurore Dudevant). Bila je šest godina starija od Šopena, razvedena i sa dvoje dece. Nezadovoljna zbog lošeg položaja žene u francuskom društvu toga vremena, napušta muža i seli se u Pariz. Smatrala je da žena treba da ima bolji položaj u društvu i da ima pravo na svoju nezavisnost i slobodu.

Žorž Sand bila je izuzetna ličnost toga vremena. Osim sto se bavila pisanjem, bila je i novinar i slikar a kasnije, u vreme revolucije, angažovala se i politički. Bila je slobodnog duha, imala mnoge poznate ljubavnike umetnike, nosila pantalone i insistirala na muškobanjastom izgledu izražavajući time slobodu duha. Divili su joj se mnogi umetnici toga vremena – Prust je odrastao čitajući njene knjige, slikar Delakroa je imao atelje u njenoj kući, sa Balzakom je bila bliska prijateljica, Flober ju je nazivao “dragom učiteljicom”, Hajne i Turgenjev bili su njeni česti gosti a Viktor Igo je gajio veliko poštovanje prema njoj.

Za sebe je govorila: «Ja jesam to što jesam, oduševljena sam za lepo, željna istine, veoma osetljivog srca, veoma slabog rasudjivanja, često nerazložna, uvek dobronamerna, nikad sitna i osvetoljubiva, prilično plahovita i, hvala Bogu, savršeno zaboravna u odnosu na ružne stvari i na rdjave ljude».

Njena najveća ljubav bio je Frederik Šopen. Zajedno su proveli deset godina. Prilikom prvog susreta, Sandova se uopšte nije dopala Šopenu jer je bila muškobanjastog ponašanja, oslovljavala ljude sa “ti“, pušila, oblačila se kao muškarac. Šopen je bio sušta suprotnost –introvertan, sanjalačke prirode, bolešljiv, mušičav. Čini se da je ona prepoznala njegovu muzičku genijalnost i “privila” ga k sebi. Voleli su se bez mnogo strasti, ali sa mnogo naklonosti. Ona je poštovala njegov muzički genij, a on nju kao pisca i kao brižnu ženu. Sandova je bila svim srcem uz bolešljivog Šopena, bodrila ga i verovala u njega. Razlaz je došao zbog toga sto je u porodičnoj svadji Šopen stao na stranu njene ćerke koja je bila poznata kao prilično neodgovorna osoba. Tako se završilo deset godina njihovog zajedničkog života. Otišao je iz njene kuće bez pozdrava. Ali vrlo brzo nakon raskida razboleo se i preminuo od tuberkuloze.