Quantcast

Najvazniji dan u istoriji ljudske rase...

STAJIC

Aktivan član
Poruka
1.624
Najvazniji i najsrecniji dan u citavom univerzumu je bio dan kada je Bozji sin Isus Hrist dao svoj savrseni zivot i tako potvrdio da je Sotona
Djavo lazov i krvnik ljudske rase.

Davsi svoj savrseni zivot Isus Hrist je dao odgovor
na optuzbu Sotone Djavola da:

1.Jehova Bog laze i krije pravu istinu od prvih lju-
di i da ne vlada ispravno i na korist svojih stvore-
nja-istorijsko pitanje Bozjeg suvereniteta.
2.Da ce Djavo uspeti, da bilo kog Jehovinog slugu
navede na greh i da ljudi sluze Bogu samo iz koristi.

Kao savrseni covek Isus Hrist je dokazao da je Adam
mogao da se odupre nagovaranju Sotone na neposlusno-
st.A time sto je svojom troipogodisnjom sluzbom savr-
seno imitirao svog Oca Jehovu Boga i bio radostan u
izvrsavanju njegovih zapovesti, pokazao da Jehova s
neizmernom ljubavlju vlada nad svojim stvorenjima.

Jehovini svedoci sirom sveta obelezavaju dan kada
je Isus Hrist dao svoj savrseni zivot poznat kao pro-
slava uspomene na Gospodovu veceru ili Memorijal smr-
ti Isusa Hrista-Spomen-svecanost.Taj dan pada svake
godine u martu ili aprilu mesecu.
Taj dan je po lunarnom kalendaru 14.nisan posle zala-
ska sunca.Mesec nisan pocinje zalaskom sunca neposre-
dno nakon sto je mladi mesec najblizi prolecnoj ra-
vnodnevnici, postao vidljiv u Jerusalimu.Datum Spomen
-svecanosti je 14 dana kasnije.To isto su cinili i
Isusovi ucenici u prvom veku nakon sto je sam Isus
Hrist uspostavio memorijal ili Spomen-svecanost.

Pozdrav i postovanje!Dragutin :D
 

Incognito

Poznat
Poruka
8.155
A tebi savrseno nije nesto dobro u glavi...

Najvazniji dan u ljudskoj istoriji jos nije dosao... Doci ce kad celokupno covecanstvo shvati da su sve te religijske bahanalije price za malu decu...

... ali nema veze, shvatili smo mi da bog ne zivi na oblacima, da vestice, babaroge i deda mraz ne postoje... pa ce i nas plitki mozak jednog dana shvatiti da su religije izmisljene od strane ljudi da bi objasnili neobjasnjivo u to vreme...

A do tad nam ostaje da zivimo u ubedjenju da nas neki voajer non-stop posmatra i da kao fol on moze da nam pomogne...

Bog - to je svaki covek sam za sebe!
 

MaranAta

Ističe se
Poruka
2.303
Обратите пажњу како јехићи Исуса Христа сматрају само за "савршеног човека". Они су аријанци који негирају Христово божанство. Оно што ни један јехић никада није успео да одговори је:

Ако је Исус Христос био "само човек", онда је био грешан као и сви други људи, а то значи да и Њему треба Месија. Према томе, Он онда није могао бити Месија. Ако није Он био Месија, ко јесте ? 8)
 

Sizif

Buduća legenda
Poruka
29.718
MaranAta:
Ето ти га сад... не сме се више ни тепати члановима неке секте... :wink:

ПС: Не очекујеш ваљда да ћу да куцам пуни назив њихове секте? :?
Pa i tvoja sekta ima dug naziv. Niko tebe ne zove "orto hrile" nego pravoslavni hrišćanin. Jehovini svedoci su čak i kraći naziv, ako ćemo mak na konac.
 

fakpuppet

Zainteresovan član
Poruka
211
MaranAta:
Обратите пажњу како јехићи Исуса Христа сматрају само за "савршеног човека". Они су аријанци који негирају Христово божанство. Оно што ни један јехић никада није успео да одговори је:

Ако је Исус Христос био "само човек", онда је био грешан као и сви други људи, а то значи да и Њему треба Месија. Према томе, Он онда није могао бити Месија. Ако није Он био Месија, ко јесте ? 8)
Sa pomeshanim ojetjanjima moralo bi se konstatovati da se pozivas na ljudsku logiku... Hehehehe, bubatz di ti je bogobojazljivost te si vako gord odjedared. Aj brzo 5-6 ochenashitja i jedno osvezavajutje samobochevanje straight up.


Edit: '*' gore stoji umesto rechi "o c h e n a s h i t j a". Hehehe, pogana neka rech bitje da je...
 

MaranAta

Ističe se
Poruka
2.303
Sizif:
Niko tebe ne zove "orto hrile" nego pravoslavni hrišćanin. Jehovini svedoci su čak i kraći naziv, ako ćemo mak na konac.
Мене нико овде не назива Православни... него измислише до сада безброј поругица на рачун мог ника. Само немој рећи како то "ниси приметио". :wink:
 

Sizif

Buduća legenda
Poruka
29.718
MaranAta:
Мене нико овде не назива Православни... него измислише до сада безброј поругица на рачун мог ника. Само немој рећи како то "ниси приметио". :wink:
Primetio sam, i meni se rugaju zbog mog nadimka a ja ga "nosim" vec vise od deset godina. I nema veze sa karakterom vec sa pozoristem, ali to je vec druga prica.

Uzgred, sta znaci tvoj nadimak?
 

Keeper

Buduća legenda
Poruka
29.225
Sizif:
MaranAta:
Позив је на армејском, налази се у Библији и у преводи значи:
"дођи Господе" или
"Господ долази". :wink:
Ili što bi S. Beket rekao "Čekajući Gospoda." :wink:

Ko čeka taj dočeka, ako smo mogli 2000 godina možemo još 20 hiljada!
da, zanimljivo je to delo kad za Godoa skontash da je bog :lol: ..... hehehe. uchmali se ljudi od chekanja, a godoa nema pa nema, niti ce doci, dzaba im njegova obecanja .......
 

Cp6

Početnik
Poruka
21
Incognito:
A tebi savrseno nije nesto dobro u glavi...

Najvazniji dan u ljudskoj istoriji jos nije dosao... Doci ce kad celokupno covecanstvo shvati da su sve te religijske bahanalije price za malu decu...

... ali nema veze, shvatili smo mi da bog ne zivi na oblacima, da vestice, babaroge i deda mraz ne postoje... pa ce i nas plitki mozak jednog dana shvatiti da su religije izmisljene od strane ljudi da bi objasnili neobjasnjivo u to vreme...

A do tad nam ostaje da zivimo u ubedjenju da nas neki voajer non-stop posmatra i da kao fol on moze da nam pomogne...

Bog - to je svaki covek sam za sebe!
Да ли ти заиста мислиш да само плитки и површни умови верују у Бога? Размисли поново ...

Данас, када неко каже ,,највећи научник икада", већина људи помисли на ... кога? Наравно, на Ајнштајна (истина, ми Срби помислимо на Теслу)!
Ево једног сјајног текста и то о једној врло важној теми: ПРИРОДНА НАУКА И РЕЛИГИЈА

(Неверници размислите поново, ако сте себе сматрали паметним само зато што сте "спознали" (?!) да Бога нема :D )

Алберт Ајнштајн

ПРИРОДНА НАУКА И РЕЛИГИЈА
1. (1939)

У последњем веку, а делимично већ и у претходном, широко је било раширено схватање да су знање и вера у међусобном неизгладљивом сукобу. Међу напредним духовима владало је убеђење да је дошао час да веру у што већој мери замени знање; вера која сама није почивала на знању била је празноверје, па је као такву требало сузбијати. По том схватању, једина функција васпитања састојала се у томе да отвори пут ка мишљењу и знању, а школа, као главни орган народног васпитања, морала је да служи искључиво тој сврси. Вероватно ћемо то рационалистичко схватање само ретко, ако тако нешто уопште и будемо чинили, да изразимо у тако грубом виду, јер сваки разборит човек одмах ће увидети једностраност тако израженог става. Увек је, међутим, добро тезу мало заоштрити; само тада обелодањује се њена права природа.

Тачно је да се убеђења могу најбоље подупрети искуством и јасним мишљењем. У том погледу ми ћемо се безусловно сложити и с најстрожим рационалистом. Међутим, слаба страна његовог схватања јесте то да се она убеђења која су меродавна и потребна за наше поступање и вредновање никако не могу стећи само тим поузданим научним путем.

Јер, научни метод може да нас научи једино да схватимо чињенице у њиховој узајамној условљености. Тежња ка таквом објективном сазнању спада у оно најузвишеније за шта је човек способан, и ви сигурно нећете сумњати да ми је намера да потценим достигнућа и херојске напоре људског духа у тој области. Али исто је тако јасно да од сазнања оног што јесте не води пут ка оном што треба да буде. Ни из најјаснијег и најпотпунијег сазнања о оном што јесте не може да се изведе циљ нашег стремљења. Објективно сазнање даје нам моћна оруђа за постизање датих циљева. Али последњи циљ и настојање да се он постигне потичу из другог извора. И нема потребе да се посебно образлаже тврдња да тек постављање таквог једног циља и одговарајућих вредности осмишљава наш живот и рад. Сазнање истине је дивно, али као вођ оно је тако немоћно да не може да докаже ни оправданост и вредност наше тежње ка истини. Ту смо, дакле, суочени с границама чисто рационалног схватања нашег постојања.

Међутим, није тачно да ум нема никакву улогу у постављању циљева и доношењу етичких судова. Кад неко увиди да су за постизање неког циља извесна средства корисна, тада сама та средства постају циљ. Разум нам објашњава везу између средства и циља. Али чисто мишљење не може да нам д? смисао последњих и основних циљева. Постављање тих основних циљева и вредности и њихово учвршћивање у свакодневном животу појединца - то је, чини ми се, најважнија функција религије у друштвеном животу људи. Ако се сада постави питање откуд ауторитет тим основним циљевима, уколико их не поставља и не образлаже ум, једини одговор биће: они постоје у здравом друштву као јака традиција, која делује на понашање, тежње и судове појединца, они су, дакле, делатни као силе чије постојање не треба да се образлаже. Да они постоје, то се не доказује већ се објављује откривењем, деловањем јаких личности. Ми не треба да покушавамо да их образложимо већ да просто и јасно схватимо њихову суштину.

Највиша начела нашег стремљења и наших судова дата су нам у јеврејско-хришћанској религијској традицији. Она отелотворују висок циљ, и њега својим слабим снагама можемо само донекле да постигнемо, али он нашем стремљењу и вредновању даје поуздану основу. Ако тај циљ одвојимо од његове религијске форме па погледамо само његову чисто људску страну, онда можемо на следећи начин да је изразимо: слободан и одговоран развој појединца, да би он своје снаге слободно и радосно ставио у службу читавом човечанству. Ту нема места обожавању нације, класе, па ни појединца. Зар сви ми нисмо деца једног оца, као што се то каже језиком религије? Чак ни обожавање човечанства као апстрактне целине не би било у духу тог идеала. Само је појединцу дата душа. И велика је судбина човекова више да служи него да влада или да се на било који начин намеће.

Ако се више обрати пажња на садржај него на форму, те речи могу такође да се схвате као израз основног демократског става. Прави демократ може исто тако мало да обожава своју нацију као што то може и религиозан човек у нашем смислу речи.

Па какву онда функцију, у свему томе, имају васпитање и школа? Они треба да помогну младом човеку да одрасте у таквом духу да му основна начела буду исто тако нешто обично као што је то ваздух који удише. Само поучавањем то не може да се постигне.

Ако с тим високим идеалима упоредимо живот и дух нашег времена, онда ћемо, ужаснути, видети да је цивилизовани свет у озбиљној опасности. У тоталитарним државама сами владари настоје да униште тај дух хуманости, док у мање угроженим земљама национализам и нетрпељивост, као и притискивање појединца привредним мерама, прете да угуше ту најдрагоценију традицију.

Људи који мисле схватили су колико је опасност велика, па се свуда већ траже средства да се доскочи тој опасности - траже се средства на подручју националне и међународне политике, законодавства и опште организације. Такви напори сигурно су преко потребни. Наши преци, међутим, знали су нешто што смо ми, изгледа, заборавили. Свако средство остаје само тупо оруђе ако живи дух не зна да га употреби. Једино ако јако желимо да постигнемо циљ, неће нам недостајати снаге да пронађемо права средства и да циљ претворимо у дело.

2. (1941)

Не би смело да буде тешко да се сложимо око тога шта подразумевамо под науком. Она је вишевековни напор да се систематским мишљењем што потпуније повежу приметне појаве овог света. Да се смелије изразимо: наука је покушај реконструкције постојања путем појмовног схватања. Али ако се упитам шта је религија, не могу тако лако да одговорим. Чак и када бих нашао одговор који би ме привремено задовољио, ипак бих био чврсто убеђен да се са мном не би сложили сви који се озбиљно баве тим питањем.

Зато ћу најпре, уместо да поставим питање: шта је религија, да поставим питање: чиме се одликује стремљење човека који на мене оставља утисак религиозне особе. Религиозно просвећен човек јесте, чини ми се, онај ко се, што је више могао, ослободио својих себичних жеља и заокупљен је мислима, осећањима и тежњама којих се држи због њихове надличне вредности. Чини ми се да су ту битне снага тог надличног садржаја и чврста вера у његов свепревладан значај, независно од тога да ли се покушава да се тај садржај повеже с неким божанским бићем, јер иначе не бисмо могли Буду и Спинозу да убројимо међу религиозне људе. Религиозан човек, дакле, побожан је у смислу да он не сумња у значај и узвишеност оних надличних предмета и циљева који не могу и не треба да се рационално образложе. Они постоје с истом нужношћу и природношћу као и он сам. У том смислу религија је прастаро настојање људи да имају јасну и потпуну свест о тим вредностима и циљевима и да стално јачају и шире њихов утицај. Ако се у том смислу схвате религија и природна наука, онда је сукоб међу њима сасвим немогућ. Јер, природна наука може само да утврди оно што јесте, али не и оно што треба да буде, и изван њеног подручја сви вредносни судови и даље су преко потребни. С друге стране, религија се бави само вредновањем човековог мишљења и делања: она нема права ишта да каже о чињеницама и односима међу њима. По том схватању, добропознати сукоби између религије и природне науке у прошлости били су последица непознавања описаног стања ствари.

Примера ради, сукоб настаје када религијска заједница инсистира на апсолутној истинитости свега што стоји у Библији. То је уплитање религије у област науке; ту спада борба Цркве против Галилејевог и Дарвиновог учења. С друге стране, научници су често покушавали да научним методом дођу до основних судова о вредностима и циљевима, па су тако долазили у сукоб с религијом. Сви ти сукоби увек су последица кобних грешака.

Чак и када су религија и природна наука сасвим јасно одвојене једна од друге, ипак између њих постоје јаке узајамне везе и зависности. Иако је религија та која поставља циљеве, она је ипак у најширем смислу од науке научила која средства доприносе постизању циљева које је поставила. Науку, међутим, могу да стварају само они људи које потпуно прожима тежња ка истини и сазнању. А та настројеност потиче из религијске области. Ту спада и вера у могућност да у свету појава важе рационалне законитости, то јест да се тај свет може умом схватити. Без те вере не могу да замислим правог научника. Тај однос може сликовито да се прикаже: природна наука без религије саката је, а религија без природне науке слепа је.

Иако сам горе већ рекао да оправдан сукоб између религије и природне науке заиста не може да постоји, ипак ту тврдњу морам поново да у једној битној тачки ограничим, и то с обзиром на постојећи садржај историјских религија. То ограничење односи се на појам Бога. У младалачком периоду духовног развоја човечанства људска машта стварала је богове по човековој слици и прилици, за које се мислило да по својој вољи одређују догађаје у свету или да бар утичу на те догађаје. Помоћу магије и молитве човек је покушавао да те богове придобије. Идеја о Богу у данашњим религијама јесте сублимација оне старе представе о боговима. Њена антрополошка природа види се, на пример, у томе да се људи у молитви обраћају божанском бићу и моле га да им испуни жеље.

Нико, наравно, не пориче да идеја о постојању свемоћног, праведног и предоброг личног Бога може човека да утеши, да му помогне и да га води; а сем тога, због своје једноставности она је доступна и духовно најнеразвијенијем човеку. С друге стране, та идеја има велике слабости, које су се одискона болно осећале. Наиме, ако је то биће свемоћно, свако збивање, укључујући и сваки људски поступак, сваку људску мисао и свако људско осећање и стремљење његово је дело. Како онда да пред таквим свемоћним бићем човек одговара за своја дела и мисли? У кажњавању и награђивању Бог би у неку руку судио самом себи. Како је то спојиво с добротом и праведношћу које му се приписују?

Та идеја личног Бога главни је узрок сукоба између религијске и научне области. Природна наука настоји да постави општа правила која одређују узајамни однос ствари и догађаја у времену и простору. За та правила, односно природне законе, тражи се да важе увек и свугде - она се не доказују. Она представљају програм, и вера у њихову начелну спроводљивост темељи се само на делимичним успесима. Али једва да ће се наћи неко ко ће да порекне те делимичне успехе и да их припише људској самообмани. Чињеница да смо ми кадри да на основу тих закона предвидимо, с великом тачношћу и поузданошћу, временски ток појава у одређеним областима укорењена је дубоко у свести савременог човека, чак и ако је он врло мало схватио садржај тих закона. Нека се само сети да се кретање планета у Сунчевом систему може с великом тачношћу унапред израчунати на основу ограниченог броја једноставних закона. На сличан начин, иако не с истом тачношћу, може унапред да се израчуна начин рада електромотора, преносног система или радио-апарата, чак и када је реч о новом типу тих производа.

Наравно, ако је број чинилаца у комплексу природних појава превелик, научни метод затаји у већини случајева. Сетимо се временске прогнозе - ту је предвиђање немогуће и за само неколико наредних дана. Па ипак, ми не сумњамо да смо при том суочени с узрочном повезаношћу, чије су нам компоненте углавном познате. Догађаје у тој области не можемо тачно да предвидимо само због великог броја чинилаца који су у игри, а не због непостојања реда у природи.

Много мање продрли смо у биолошке законитости, али смо ипак продрли довољно дубоко да бисмо бар осетили деловање круте нужности. Сетимо се само законитости у наслеђивању или у деловању отрова, алкохола на пример, на понашање организама. Ту још недостаје разумевање дубоких општих веза, али не недостаје познавање саме законитости.

Што је човек више прожет закономерношћу свих догађаја, то је чвршће његово убеђење да поред те закономерности нема места за другачије узроке. За њега не постоји ни људска ни божија воља као независни узрок природних догађаја. Наука, разуме се, никад не може да оповргне учење о личном Богу који се уплиће у природне догађаје, јер то учење увек може да се склони у области у којима се научно сазнање још није прихватило.

Ја сам, међутим, уверен да би такво понашање представника религије било не само недостојно већ и кобно. Јер, учење које не може да се одржи на јасној светлости већ само у мраку нужно ће изгубити свој утицај на људе, што је несагледива штета по напредак човечанства. У свој борби за етичко добро учитељи религије морају да буду довољно велики па да напусте учење о личном Богу, то јест да се одрекну оног извора страха и наде из којег су свештеници у прошлости црпли тако велику моћ. У свом деловању они би требало да се ослањају на оне снаге које могу да усаврше доброту, лепоту и истину у људском роду. То је, наравно, много тежи али и неупоредиво часнији задатак. Та мисао убедљиво је изложена у књизи Херберта Самјуела Вера и деловање. Ако учитељи религије изведу назначено очишћење, они ће, нема сумње, с радошћу увидети да научно сазнање оплемењује и продубљује праву религију.

Ако је један од циљева религије да што више ослободи човека од себичних жеља, жудњи и страхова, научно мишљење може религији да помогне и у другом смислу. Додуше, природна наука настоји да открије законе који допуштају да се чињенице повежу и предвиде, али то јој није једини циљ. Она такође тежи да откривене везе сведе на што мањи број појмовних елемената који не зависе један од другог. У том стремљењу ка рационалном сједињавању мноштва она бележи своје највеће успехе, иако је управо тада у највећој опасности да буде жртва илузија. Ко, међутим, снажно доживи успешне кораке у тој области, осетиће дубоко поштовање према рационалности која се испољава у стварности. Помоћу сазнања он се увелико ослобађа окова својих нада и жеља и при том осећа погруженост пред узвишеношћу ума који се отелотворује у стварности и који је, кад је реч о његовим највећим дубинама, недоступан човеку. Чини ми се, међутим, да је тај став религијски у највишем смислу речи. Зато верујем да наука не само да религијски порив чисти од антропоморфних наноса, већ и да доприноси религијском одуховљењу нашег разумевања живота.

Што више напредује духовни развој човечанства, то је, чини ми се, извесније да пут ка правој религиозности не води преко егзистенцијалног страха, страха од смрти и слепог веровања већ преко стремљења ка рационалном сазнању. У том смислу верујем да свештеник мора да буде учитељ ако жели да изврши свој узвишени васпитни задатак.

(Превео с немачког Божидар Зец)

http://www.verujem.org/teologija/albert_ajnstajn.html
 

Sizif

Buduća legenda
Poruka
29.718
Ovaj citat lepo govori o odnosu Ajnštajna prema Bogu, vasioni i svemu ostalom:

"It was, of course, a lie what you read about my religious convictions, a lie which is being systematically repeated. I do not believe in a personal God and I have never denied this but have expressed it clearly. If something is in me which can be called religious then it is the unbounded admiration for the structure of the world so far as our science can reveal it." - Albert Einstein in Albert Einstein: The Human Side.
 

Cp6

Početnik
Poruka
21
А зашто би ја требао да верујем да је овај цитат истинит ...

У једном предговору књиге Браћа Карамазова која је штампана за време комунистичке југославије, цитирани су многи велики људи који су говорили о Достојевском, а ту је био и Ајнштајн који је рекао нешто као да му је Достојевски помогао више него Х (не сећам се ко) при откривању(формулисању, или шта већ..) теорије релативитета(не искључујем да је нешто друго у питању).
Што би неки атеиста научник читао Достојевског (човека кога многи црквени великодостојници сматрају и пророком), губио време на неком православном мисиоцу. И у чему му је један православни гигант могао помоћи сем по питању вере. Ниче га је читао да би нешто научио од њега, али што Ајнштајн?

Али, ето, нека је тај цитат тачан, у шта сумњам, то не умањује истинитост горњег текста.
А далеко од тога да показује да само глупани верују у Бога.
(Отворићу касније тему о томе...)
 

Cp6

Početnik
Poruka
21
Sizif:
I do not believe in a personal God and I have never denied this but have expressed it clearly.
Ако сам ја добро разумео, он је јасно изражавао да не верује у Бога?
Па ако је то он тако јасно изражавао, зашто нам то ниси цитирао, а не ту, наводну, причу о томе како је он јасно изражавао своје безбожништво.

Колико је пута само Б92 приказивао Патријарха Павла како говори:,,Будимо људи и ако смо Срби", а то се никада није десило и на крају су били приморани да то склоне. Ко каже да се то није десило и са Ајншајном.
Мада, наравно, није немогуће ни да је изјава тачна..
 

Sizif

Buduća legenda
Poruka
29.718
Cp6:
Па ако је то он тако јасно изражавао, зашто нам то ниси цитирао, а не ту, наводну, причу о томе како је он јасно изражавао своје безбожништво.
Sine, moraš više da čitaš, pa onda slobodno budi skeptičan.

Ako mi veruješ, ovo je najbolji način da potrošiš 12$:

http://www.amazon.com/exec/obidos/tg/detail/-/0691023689/104-9107563-4724704?v=glance

I do not believe in a personal God and I have never denied this but have expressed it clearly. If something is in me which can be called religious then it is the unbounded admiration for the structure of the world so far as our science can reveal it.

Albert Ajnštajn, str.42-44: The Human Side, izbor i redakcija: Helen Dukas.
 

Sizif

Buduća legenda
Poruka
29.718
MaranAta:
Безбожник... а шта друго и очекивати од једног научника који је себи умислио да наука може да објасни оно што је Бог створио. :roll:
Reče MaranAta, kuckajući na svom Pentiumu X, prenoseći svoje misli celom svetu u milionitom delu sekunde, grejući svoju zadnjicu električnom strujom, sit od hrane koju je uzgojio školovani inženjer i naučen iz kjniga koje su odštampane digitalnom štampom slušajući avion koji proleće u daljini srećan jer se ove zime nije razboleo zahvaljujući vakcinama koje su lekari razvili u čistom odelu koje je mašina oprala praškom koji su hemičari razvili u laboratorijama u kojima sijaju neonske sijalice koje se napajaju strujom iz onih atomskih centrala kojih i ne bi bilo da Ajnštajn nije bio genije kakav je bio...

... i ostade čitav MaranAta. Ostade čitav i on i gluposti koje često seje po forumima.
 
Top