Najromantičnija pisma na svetu

[DorotiDoxy]

JEDNO od najromantičnijih pisama, a potiče iz 16. veka, je pismo engleskog kralja Henrija Osmog Ani Bolen.
Na početku teksta, oslovio ju je svojom gospodaricom i prijateljicom.

​

"Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom, jer bi to samo osnažio bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh, jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim.

To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste - bar što se mene tiče. Nadam se i da isto važi za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost.

Svojeručno,

Tvoj sluga i prijatelj, Henri Osmi".​

 

[Mika]

LEJLINO PISMO


Lejla je zapisala:

"Ovo pismo započinjem u ime Vladara koji duše
oživljava i mudrosti utočište pruža. On je Znalac nad svim znanim, i On zna također i govor nijemih. On je taj koji je na svijetu rastavio svjetlo i tminu, i svakom stvorenju, od ptice na nebu do ribe u dubokom moru, nafaku odredio. Nebesa je zvijezdama osvijetlio, a Zemlju ljudima ukrasio. Njegovo veličanstvo je bez početka i kraja. On je stvorenjima dušu darovao i svjetlom razuma je prosvijetlio, a potom za oboje ovaj svijet upalio... "
Nakon ovog uvoda Lejla je nastavila: "Ova poruka je kao brokat, koju ona tugom pogođen
šalje onom u carstvu bola. Ona dolazi od mene, jedne zatočenice, tebi upućena, koji si se zatvora oslobodio. O moj prijatelju, koliko je već dugo prošlo od kad sam s tobom ugovor sklopila! Reci, kako si? Ti, koji si na svom putu vođen od sedam planeta, kolijevki neba šta radiš? Ti si blago prijateljstva sačuvao, ja to znam i od tebe je ljubav njen sjaj primila. Ja vidim da tvoja krv jutarnjim i noćnim crvenilom brda boji, ipak ti sam prebivaš, kao ahat, skriven duboko u stijeni. U sred tmine tebi je kao i Hidru izvor života provrio. Ti si noćni leptir koji svijeću vječne zore traži, jedan svijet si uzbunio, pa mu leđa okrenu i u grobu svoje samoće se nastanio, gdje su samo dva ili tri divlja magarca tvoji prijatelji. Ovdje na zemlji ti si meta za strijele prijekora, ali zašto to da te brine? Zar tvoja karavana ne putuje u susret Danu proživljenja? Ah, ja dobro znam da ti na samog sebe ne paziš! Ti
nemaš milosti prema tvome tijelu i ugarak si u svoju vlastitu žetvu bacio. Ti si vjernost svoga srca meni posvetio i zato si kod ljudi odgovoran. Zašto da te to brine? Zašto mene? Mi ostajemo vjerni jedno drugom. Ah, kad bih samo znala, šta ti sad osjećaš! Kako izgledaš, i šta radiš... Ja sam sa svojom ljubavi uz tebe, a ti si, kaži mi s kim?
Ja sam kao tvoja sreća, od tebe odvojena; ali ja sam tvoja draga, ma koliko od tebe udaljena. Tačno je, ja imam muža. Jednog muža, ali ne voljenoga,
jer još ni jednom nije moju postelju dijelio. Dani me troše, ali, vjeruj mi, dijamant još niko nije dodirnuo. Ljubavno blago je ostalo zapečaćeno, kao u vrtu jedan začarani cvijetni pupoljak, koji se nikom ne otvara. Pred zaključanim vratima moj suprug ostaje nemoćan. Šta meni znači njegova čast i ugled? Moj voljeni, šta je
on u poređenju s tobom? Gledano iz daljine, i bijeli luk je sličan ljiljanu. Ali ako ga pomirišeš: gdje je miris ljiljana? Ne, ne isplati se njega brati! Katkada te tako i krastavica može na naranču podsjetiti. Probaš lije, onda ćeš znati da je to bio samo njen lik, a ne sadržim. O ti, moj voljeni! Koliko bi samo voljela, kad bismo
mogli zajedno na ovom svijetu naše gnijezdo napraviti! Ali, mi to ne smijemo. To nam je uskraćeno. Jesam li ja za to kriva? Znaj, moje srce, koje ti ne može zadovoljstvo priuštiti, plače nad ovom nesretnom sudbinom. Voljeni! Daj mi jednu dlaku od tebe i to će biti jedan
svijet za mene! Pošalji mi trn, koji je na tvom putu ležao, iz njega će pred mojim očima ružičnjak izniknuti... Pustinja ozeleni gdje tvoja noga na nju kroči, o moj Hidre, moj Božiji glasniče; budi moja voda vječnog života! Ja sam mjesec koji iz daljine tebi suncu, oko otvara, da bi tvoju svjetlost primio. Oprosti mojoj nogi koja je tako slaba i do tebe nikada nije dospjela! Kad sam čula za smrt tvoga oca, svoj ogrtač sam od
vrha do dna poderala. Od tuge sam se po licu udarala, jer sam to primila kao da je moj otac umro. Kao znak tuge što sam je ponijela, obukla sam tamnoplavu odjeću, kao ljubičica, a od dugog plakanja oči su mi sličile čaškama od cvijeća, koje je zlatna prašina u njihovoj nutrini slijepim učinila...
O voljeni, da li me razumiješ? Ja sam sve učinila kako bih tvoju bol sa tobom
podijelila; sve, osim jedno: ja ti nisam sama došla, jer mi to jedino nije bilo moguće. Ipak, šta to znači? Doduše naša su tijela odvojena, ali moja duša ne ostaje ni za treptaj oka od tebe udaljena, Ja znam kako patiš, i kako ti je srce izmučeno. Pa ipak za nas oboje ima samo jedan izlaz iz ovog očajanja; strpljivost. Strpljivost i nada! Šta je život na ovom svijetu? Samo
žurba ka konačištu u kojemu se kratko zadržavamo! Kako brzo prođu dani između dolaska i odlaska! Ko je mudar, taj neće ovdje svakome dozvoliti da mu u dušu zaviri. Treba li neprijatelju omogućiti da se smije našim suzama? Ne, mudar svoju bol pokriva, da se loši i zluradi od takve hrane ne bi gojili. Ne gledaj na sijača koji sjeme prosipa, već razmišljaj o
onome što će jednom iz sjemena proklijati. Gdje ti danas trnje put otežava, već sutra ćeš burme brati. Pupoljak koji je sada još u bodlji skriven upućuje na ružu koja će iz njega procvjetati. Ne budi tužan! Ne dozvoli da ti to srcu tako teško padne, i nemoj misliti, da ti nikog nemaš! Zar sam ja niko? Zar ti nije pomoć što sam ja to? I što tebi pripadam samo tebi? To nije pravedno, vjeruj mi, na napuštenost se žaliti. Sjeti se Allaha! On je prijatelj onima koji inače više prijatelja nemaju... Također u boli za tvojim ocem ne trebaš, kao munja na
nebu, planuti i sagorjeti; niti se kao kišni oblak u suzama utopiti. Otac je otišao, sin ostaje! Tako stijena se raspukne i zdrobi, a dragulj koji je u njoj bio ostane... ”

 

[Kami]

"Volim svaki deo tebe"

 

[DorotiDoxy]

Pismo koje je Johnny Cash napisao povodom 65. rođendana svoje večne muze i supruge June Carter Cash....

June 23 1994
Odense, Denmark.

"Srećan rođendan, princezo. Ostarili smo zajedno i navikli smo jedno na drugo. Isto razmišljamo. Čitamo jedno drugom misli. Znamo šta jedno drugo želi bez pitanja. Ponekad jedno drugom malo idemo na živce. Možda se ponekad uzimamo zdravo za gotovo.

Ali, s vremena na vreme, baš kao danas, razmišljam o svemu i postaje mi jasno koliko sam srećan što život delim sa najboljom ženom koju sam upoznao. Još uvek me fasciniraš i inspirišeš. Tvoj uticaj me čini boljim. Ti si predmet mojih želja i glavni razlog zbog kog postojim. Puno te volim.

Srećan rođendan, princezo".

John

Džoni i Džun bili su u zajedno punih 35 godina. On ju je zaprosio tokom nastupa uživo u Kanadi, a u braku su bili sve do njene smrti u maju 2003. godine, dok je Džoni umro samo četiri meseca kasnije, što je još samo jedan od mnogih detalja koji njihovu ljubavnu priču čini posebnom.

 

[Mika]

"Evgenije Onjegin"

Tatjanino pismo Onjeginu

Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Ceka me; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…

 

[Mika]

Onjeginovo pismo Tatjani

Znam, razjasnjenje tuzne tajne
Duboko ce vas uvrediti.
Kakav ce prezir plemeniti
Izreci vase oci sjajne!
Sta hocu? s kakvom zeljom kobnom
Otvoricu vam srce svoje?
Kakvom ce sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vasem srcu cednom
Neznosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun cudnog straha.
Jos jedno nas je rastavilo…
Nesrecni Lenski tad je pao…

Od svega sto je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan nicim, ja sam zatim
Mislio da sloboda moze
Da nadoknadi srecu: Boze!
Kako pogresih, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vasem licu i da patim,
Vas glas da slusam i da shvatim
Svom dusom svojom vase cari
I savrsenstva od svih veca.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreca!

A ja sam lisen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je cas zivota moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Vec ionako teske dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek ce skoro da se skrati;
Al’ da bih bio ziv, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da cu vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plase
Od moje molbe oci vase
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja vec cujem.
Da znate kako strasno boli
Ljubavnom zedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gusiti nemir strascu stvoren!
Ja zudim da kraj vasih nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve sto krijem;
I sve sto jos izreci mogu!
A mesto tog, hladnocom laznom
I rec i pogled ja oruzam.
Govorim s vama o nevaznom
I veseo vam osmeh pruzam!...
Da protivim sebi, strasti,
Vise u moci nije mojoj.
Resih: u vasoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

 

[DorotiDoxy]

VILIJAM KONGRIV I ARABELA

Vilijam Kongriv (1670–1729) bio je čuveni dramski pisac, najpoznatiji po svom pozorišnom komadu "Tako je to na svetu". Arabela Hant bila je dvorska sviračica i miljenica kraljice Marije. Arabela se 1680. godine udala, ali je svega šest meseci kasnije zatražila poništenje braka na osnovu nimalo nerazborite tvrdnje da joj je muž zapravo bio muškobanjasta udovica. Stoga nije bilo nikakvo iznenađenje to što Arabela nikada više nije stala pred oltar. Kongriv je takođe ostao neženja, ali je imao duge ljubavne veze sa Anom Brejsgirdl, glumicom za koju je napisao veliki broj uloga, i Henrijetom, vojvotkinjom od Marlboroa, sa kojom je 1723. godine dobio kćerku.

PISMO: Vilijam Kongriv za gospođu Arabelu Hant

Draga gospo,
Ne verujete da vas volim? Čime sam zaslužio takvu podozrivost? Ako ne verujete mom jeziku, zašto ne poverujete mojim i svojim očima? Iz vašeg pogleda zrači dražest koju moje srce oseća. Prisetite se samo šta se sinoć desilo. To je, u najmanju ruku, bio ljubavnički poljubac. Njegova usrdnost, njegova gorljivost i njegova toplina svedoče da je potekao iz božanskih sfera. A rastapajuća mekoća i slast vaših usana učinile su ga još božanstvenijim. zdrhtalih udova i grozničave duše, žudeo sam da do poslednje kapi ispijem taj božanski nektar. Moji drhtaji, moji dahtaji, moja nežna mrmljanja mogli su vam predočiti kakav ste nemir posejali u meni, nemir usne moje siroto srce i moje rastrzano telo prožele delikatnim otrovom i neminovnom ali neodoljivom pustoši. Šta se sve može zbiti u samo jednom danu? Samo jednu noć ranije sebe sam smatrao srećnim muškarcem, čovekom kome ništa ne manjka, koji polaže velike nade u budućnost, koji uživa poštovanje uglednih i razboritih ljudi, koji je navikao na hvalospeve i počasti. Čovekom koji se oseća prijatno i polaskano u društvu svojih poznanika, svojih doskoro najdražih prijatelja, koji su i sami ljudi od časti i ugleda, prijemčivi za najistančanija zadovoljstva i blagosloveni svim stvarima koje život može da ponudi. Ali mi se sad čini da me je ljubav, svemoguća ljubav, u samo jednom trenu volšebno udaljila od svega što postoji na svetu, ostavivši mesta samo za vas. Čak i kad sam okružen ljudima, ostajem sam. Toliko ste mi opčinili um da on više ne može pojmiti ništa osim vas. Čini mi se kao da sam, zajedno sa tobom, o voljena, bačen u neku daleku pustinju (ah, da je to samo istina!) gde, obasut svim darovima zemaljskim, i tvojim dražima, mogu proživeti svoj mali ljudski vek u neprekidnoj ekstazi. Pozornica ovog velikog belog sveta doživela je naprasan i tužan preobražaj. Oko mene su se sjatili ljudi i pojave bez trunke ljupkosti i samo mi ti možeš obasjati život. Sva draž koja je nekad postojala na svetu sada se slila u tebe. I zato se u ovom tužnom a opet tako prijatnom stanju moja duša ne može usredsrediti ni na šta osim na tebe. Ona samo o tebi misli, samo se tebi divi, samo se tobom opija, samo od tebe zavisi i samo tebi veruje. A ako ti i svemoćno proviđenje odbacite moje nade, moj će se život svesti
na puki očaj i beskrajnu patnju.

 

[PetarSamotnjak]

Pismo Ive Lole Ribara devojci Slobodi Trajković

„Najdraža jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.
U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća, – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih,mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i nase pobjede. I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.
Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš , uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.
Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.



Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s’ tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Uvijek tvoj. “