- Poruka
- 235.069
U čast 8. marta red je da se prisetimo ove zaista izuzetne žene. Iako je manje poznata od kolege snajperiste Vasilja Zajceva bila je zapravo uspešnija od njega. Inače potiče iz Ukrajine, a učešće žena u vojsci se izgleda održalo tamo do današnjih dana. Negde sam čitao da u današnjoj ukrajinskoj armiji skoro četvrtinu čine žene.
No, nekad su zajedno sa Rusijom i drugim republikama činili SSSR.
Dakle ..
Ljudmila Mihajlovna Pavličenko (ukr. Людмила Михайлівна Павліченко; rus. Людмила Михайловна Павличенко; 12. jul 1916 — 10. oktobar 1974) je tokom Drugog svetskog rata bila pripadnik Crvene armije i najuspešniji sovjetski snajper. Izbacila je iz stroja 309 neprijateljskih vojnika,[1] uglavnom koristeći poluautomatsku pušku SVT-40, i na taj način postala najuspešna žena snajper svih vremena.
Rođena 12. jula 1916. u malom ukrajinskom selu Beloj Crkvi (Kijevska oblast) u porodici radnikâ. Kao samouverena, samostalna i obdarena učenica, uspešno je završila deveti razred u svom rodnom mestu, pre nego što se sa roditeljima preselila u Kijev. Nakon završetka srednje škole, zaposlila se u kijevskoj fabrici oružja u kojoj je radila kao brusač. Ubrzo po dolasku u Kijev, učlanila se u streljački klub društva OSOAVIAKIM u kojem je uspešno završila streljačku obuku.
Rat je Ljudmilu zatekao kao dvadeset i četvorogodišnju studentkinju istorije na kijevskom univerzitetu. Kao i mnogi omladinci, i ona je pohitala da se pridruži armiji u želji da brani otadžbinu od invazionih snaga. U početku su je regrutni oficiri sumnjičavo gledali kada im je saopštila da ima iskustva u streljaštvu. Pošto u tom trenutku još nisu primale žene u armiju, ponudili su joj da bude medicinska sestra, ali je ona to odlučno odbila. Dokazavši svoje umeće u streljaštvu, primljena je u 25. streljačku diviziju „V. I. Čapajev“ kao snajper. Postala je jedna od 2000 snajpera u sastavu Crvene armije, od kojih će samo oko njih 500 dočekati kraj rata. Vrlo brzo toga, našla se na bojištu u blizini Odese avgusta 1941. godine.[7]
Prilikom odbrane jednog visa iznad sela Biljivke (Odeska oblast), zabeležila je prva dva pogotka među rumunskim vojnicima koristeći pritom pušku Mosin-Nagan sa optičkim nišanom. Zbog učestalih borbi sa invazionim snagama, provešće dva i po meseca na ratištu sa svojom divizijom u blizini Odese, gde će sa poluautomatskom puškom (Tokarev SVT-40) opremljenom optičkim nišanom izbaciti iz stroja 187 neprijateljskih vojnika.[7]
Nakon što su Nemci stekli kontrolu nad Odesom, njena divizija je povučena na poluostrvo Krim. Tokom borbi na poluostrvu Krim i tokom bitke za Sevastopolj, Pavličenkova, koja je 8 meseci neprekidno bila na prvoj liniji fronta, ranjena je šrapnelom minobacačke granate juna 1942. godine. Samo mesec dana nakon što se oporavila od ranjavanja, naređeno joj je da se ukrca u podmornicu i napusti Sevastopolj. S obzirom na to da je Ljudmila postala jedan od simbola borbe protiv nemačkog agresora, njeni pretpostavljeni smatrali su da je njen život previše dragocen i da bi njena smrt na bojištu znatno uticala na moral Crvene armije i sovjetskog naroda. Takođe, zaključeno je da je njena streljačka veština dragocena i da bi ona mogla znatno više da doprinese pobedi Crvene armije kao streljački instruktor. Do trenutka kada je povučena sa bojišta, Pavličenko je izbacila iz stroja 309 neprijateljskih vojnika, od kojih 36 snajpera. [7]
Poslata je u Kanadu i SAD, postavši prva sovjetska građanka koju je primio američki predsednik avgusta 1942. godine.[7]
Stekavši čin majora, Pavličenko se više nikada nije vratila na ratište. Umesto toga postala je instruktor. Obučavala je stotinu sovjetskih snajpera do kraja rata. Godine 1943. odlikovana je Zlatnom zvezdom i proglašena je za heroja Sovjetskog Saveza.
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Људмила_Павличенко
No, nekad su zajedno sa Rusijom i drugim republikama činili SSSR.
Dakle ..
Ljudmila Mihajlovna Pavličenko (ukr. Людмила Михайлівна Павліченко; rus. Людмила Михайловна Павличенко; 12. jul 1916 — 10. oktobar 1974) je tokom Drugog svetskog rata bila pripadnik Crvene armije i najuspešniji sovjetski snajper. Izbacila je iz stroja 309 neprijateljskih vojnika,[1] uglavnom koristeći poluautomatsku pušku SVT-40, i na taj način postala najuspešna žena snajper svih vremena.
Rođena 12. jula 1916. u malom ukrajinskom selu Beloj Crkvi (Kijevska oblast) u porodici radnikâ. Kao samouverena, samostalna i obdarena učenica, uspešno je završila deveti razred u svom rodnom mestu, pre nego što se sa roditeljima preselila u Kijev. Nakon završetka srednje škole, zaposlila se u kijevskoj fabrici oružja u kojoj je radila kao brusač. Ubrzo po dolasku u Kijev, učlanila se u streljački klub društva OSOAVIAKIM u kojem je uspešno završila streljačku obuku.
Rat je Ljudmilu zatekao kao dvadeset i četvorogodišnju studentkinju istorije na kijevskom univerzitetu. Kao i mnogi omladinci, i ona je pohitala da se pridruži armiji u želji da brani otadžbinu od invazionih snaga. U početku su je regrutni oficiri sumnjičavo gledali kada im je saopštila da ima iskustva u streljaštvu. Pošto u tom trenutku još nisu primale žene u armiju, ponudili su joj da bude medicinska sestra, ali je ona to odlučno odbila. Dokazavši svoje umeće u streljaštvu, primljena je u 25. streljačku diviziju „V. I. Čapajev“ kao snajper. Postala je jedna od 2000 snajpera u sastavu Crvene armije, od kojih će samo oko njih 500 dočekati kraj rata. Vrlo brzo toga, našla se na bojištu u blizini Odese avgusta 1941. godine.[7]
Prilikom odbrane jednog visa iznad sela Biljivke (Odeska oblast), zabeležila je prva dva pogotka među rumunskim vojnicima koristeći pritom pušku Mosin-Nagan sa optičkim nišanom. Zbog učestalih borbi sa invazionim snagama, provešće dva i po meseca na ratištu sa svojom divizijom u blizini Odese, gde će sa poluautomatskom puškom (Tokarev SVT-40) opremljenom optičkim nišanom izbaciti iz stroja 187 neprijateljskih vojnika.[7]
Nakon što su Nemci stekli kontrolu nad Odesom, njena divizija je povučena na poluostrvo Krim. Tokom borbi na poluostrvu Krim i tokom bitke za Sevastopolj, Pavličenkova, koja je 8 meseci neprekidno bila na prvoj liniji fronta, ranjena je šrapnelom minobacačke granate juna 1942. godine. Samo mesec dana nakon što se oporavila od ranjavanja, naređeno joj je da se ukrca u podmornicu i napusti Sevastopolj. S obzirom na to da je Ljudmila postala jedan od simbola borbe protiv nemačkog agresora, njeni pretpostavljeni smatrali su da je njen život previše dragocen i da bi njena smrt na bojištu znatno uticala na moral Crvene armije i sovjetskog naroda. Takođe, zaključeno je da je njena streljačka veština dragocena i da bi ona mogla znatno više da doprinese pobedi Crvene armije kao streljački instruktor. Do trenutka kada je povučena sa bojišta, Pavličenko je izbacila iz stroja 309 neprijateljskih vojnika, od kojih 36 snajpera. [7]
Poslata je u Kanadu i SAD, postavši prva sovjetska građanka koju je primio američki predsednik avgusta 1942. godine.[7]
Stekavši čin majora, Pavličenko se više nikada nije vratila na ratište. Umesto toga postala je instruktor. Obučavala je stotinu sovjetskih snajpera do kraja rata. Godine 1943. odlikovana je Zlatnom zvezdom i proglašena je za heroja Sovjetskog Saveza.
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Људмила_Павличенко
