НАТО отвара врата чланицама других савеза
Утицајни спољнополитички стратег сматра да западна војна алијанса треба да остане одбрамбени орган Запада, али и да постане чвориште глобалне мреже војних савеза
Збигњев Бжежински
Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 27. октобра – Пошто је у првих 60 година свог постојања успешно обавио три историјске мисије, које су „монументално промениле међународне односе” – окончао ривалства међу земљама Запада за супремацију, сачувао Европу од претње Совјетског Савеза и мирно окончао хладни рат – НАТО у промишљању своје нове стратегије треба да пође од уважавања нове реалности у свету и своју улогу прилагоди новим безбедносним изазовима. При том, свакако треба да остане одбрамбени савез Запада, али да постане чвориште глобалне мреже војних алијанси.
Ово су биле основне поруке Збигњева Бжежинског, доајена међу америчким спољнополитичким стратезима, који је синоћ, образлажући у препуној сали утицајног Савета за спољнополитичке односе тезе свог чланка у актуелном броју магазина „Форин аферс”, показао да је, упркос поодмаклим годинама (81), у перфектној менталној и физичкој кондицији. Говорио је пре свега о НАТО-у у промењеном свету, а колико се свет променио синоћ се видело и по томе што је спонзор трибине у центру Вашингтона била – Међународна банка Азербејџана.
Наравно, пре него што се посвети својој новој улози, НАТО треба да доврши неке започете послове, пре свега рат у Авганистану, који ће, подсетио је Бжежински, ако потраје још шест месеци, постати најдужи рат у америчкој историји! Али како изаћи из Авганистана, а да то не буде на начин како се оданде пре две деценије повукао СССР, потпуно поражен.
Док председник Обама још одмерава како да редефинише своју стратегију у рату који је наследио, али који је, пошто је врховни командант, сада и његов, велики стратег демократа (у спољнополитичким питањима помагао је још Џону Кенедију, а понајвише је упамћен као саветник за националну безбедност председника Картера) јасно му поручује да ескалација броја војника није решење. „Није нам потребно 7.000 америчких инструктора да обучавају Авганистанце како да се боре против талибана. Моје питање је: ко обучава талибане, кад су тако успешни да не успевамо да их савладамо са 60.000 наших и 40.000 европских војника? Нико – обучавају се сами!”
Бжежински сматра да, полазећи од чињенице да је велика већина Авганистанаца против талибана, треба опремити и добро платити локалне снаге и препустити им да бране своја села и градове, а да Америка и НАТО при том по сваку цену избегну да буду виђени као окупатори или колонизатори, као и да треба да одустану од тога да од Авганистана, који је одувек био лабава заједница племена и етничких група, направе модерну демократску државу. Услов за повлачење Запада оданде је и да се Пакистан са „сто одсто капацитета” супротстави талибанима на својој територији, а да пак нови Авганистан не буде непријатељски настројен против свог суседа, политички при том флертујући са његовим исконским непријатељем, Индијом.
Што се НАТО-а тиче, чија нова стратешка визија треба да буде уобличена до идућег лета, он би, према Бжежинском, требало да уважи нову чињеницу да је глобална доминација Запада, која траје већ 500 година, „при крају, ако већ није и окончана”. Али пошто тај крај није сасвим јасан, већ збркан, што за последицу има велику меру неизвесности, НАТО треба да остане главни орган безбедности Запада, али и да постане „конструктивни архитекта” једне широке мреже безбедносних односа на глобалном нивоу.
Практично, то би значило да улази у уговорне односе како са Русијом и њеним партнерима из војног пакта Заједнице независних држава, тако и са Шангајском организацијом за сарадњу (Кина, Русија и централноазијске државе), као и са безбедносним сазвежђима из Азије.
Ширење НАТО-а на Исток, које Русија доживљава као претњу, по Бжежинском није било део неког великог плана, већ спонтани покрет бивших совјетских сателита да уђу у окриље Запада. Русији, додао је, никад званично није обећано да се НАТО неће ширити, али и констатовао да би Европа данас била много нестабилнија да до тог проширења није дошло.
Да би се Русија смирила, НАТО би у своје редове требало да прима и земље које су већ чланице неког руског савеза – дакле и оне „са пртљагом”. Али би такође морао да редефинише и неке одредбе свог уговора, пре свега оне о одлучивању „једногласним консензусом”. За одлуку би требало да буде довољна нека унапред дефинисана већина, а требало би, такође, предвидети и могућност да нека земља буде и искључена из организације, како због недовољног доприноса заједничкој ствари, тако и из политичких разлога.
Што се Ирана тиче, његова атомска бомба, према ономе што тврде и Пентагон и израелски Мосад, неће бити спремна пре 2014, а Иран је сигурно неће употребити истог момента кад дође до ње – јер би то било национално самоубиство. Међувреме зато треба искористити за озбиљне преговоре, који не треба да буду праћени сталним претњама. Простор за погодбу свакако постоји, закључио је Бжежински.
ПОЛИТИКА
[објављено: 28/10/2009]