НАЈМЛАЂИ КАПЛАР ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА - МОМЧИЛО ГАВРИЋ

[Милунка Савић]

На слици је најмлађи подофицир свих армија света Момчило Гаврић који је са 12 година добио чин артиљеријског поднаредника и одликован Карађорђевом звездом од војводе Мишића.



*************************
Из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева, син Алимпија и Јелене, осмо дете по реду. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: "Чико, све су ми убили...". Мајор Туцовић га је питао: "Знаш ли да бацаш бомбе?" Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: "Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?"

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: "Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш". Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: "Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге...

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље". Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао... Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину... Момчило стаде и даде му руку... "Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене..." Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: "Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом". Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се... Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама... Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

 

[Милунка Савић]

Momcilo Gavric

U Trbusnici kod Loznice 1906.godine je rodjen Momcilo Gavric kao osmo dete Alimpija i Jelene.
Kada je poce I svetski rat Momcilo je imao nepunih 8 godina.
U prvom naletu austrougarske vojske u avgustu 1914.godine pocinjeni su veliki pokolji civilnog stanovnistva te je tada nastradala i porodica Gavric. Svi osim malog Momcila koga je otac , spremajuci ukucane za zbeg, poslao kod strica da nadje zapregu. U medjuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kucu i pobili porodicu Gavric. Mali Momcilo je ostavsi bez najmilijih krenuo na Gucevo da trazi srpsku vojsku. Pronašao je Sesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispricao šta se dogodilo. Vojnici su istog dana osvetili Gavricevu porodicu, sisli su sa Guceva do Trbusnice i kod Gavriceve kuce zatekli austrougarske vojnike koji su senlucili i osvetili Gavrice, a Momcilo je postao vojnik. U svojim prvim vojnickim danima redovno je tri puta dnevno pucao iz topa da se osveti za svoju porodicu.


Mali Momcilo je sa svojim pukom peske presao Albaniju i stigao do Krfa, izdrzavsi kao desetogodisnjak ono sto mnogi odrasli nisu. Kroz albanske gudure je prosao jeduci po jednu suvu ribicu na dan. Njih mu je kupio vojnik Milos Misovic sa Zlatibora koji se starao o njemu.

Bio je najmladji kaplar na svetu i ne samo to nego i najmladji vojnik svih armija u I svetskom ratu. Ucestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Zivojin Misić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodisnjak imao cin podnarednika. Cekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otisao u Englesku, gde je zavrsio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd.
U Beogradu je ziveo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zasluzio je da ga se danasnje generacije secaju”.

Na zalost, danas nijedna od oko 250 loznickih ulica ne nosi ime Momcila Gavrica, nijedna skola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmladji kaplar na svetu je u njegovom zavicaju nezasluzeno zaboravljen.

 

[Крагујевчанин]

Малом Гаврићу свака част,као и онима који су о њему водили рачуна.Мислим само да је изостављено да је у Енглеској,сем гимназије,завршио и неки факултет (не могу се сетити тачно који,али мислим да је нешто везано за банкарство)

 

[Мишкони]

Zaboravili smo mi većinu naših slavnih junaka i izbrisali iz glave našu slavnu prošlost. Dosta smo i mi krivi a dosta su doprineli i političari koji su vodili našu zemlju, koji su radi bratstva i jedinstva osuđivali sve ono što je valjalo i bilo pre 41. Zato i dan danas imamo ulice koje nose nazive po ko zna kojoj vucibatini i neradniku, a poštene Srbe i heroje smo bacili u zaborav! Zato nam tako i ide!

 

[Крагујевчанин]

Рече мој претходник да смо заборавили своје хероје и потпуно је у праву.За каплара Момчила Гаврића ретко ко је чуо (евентуално они који обишли Српску кућу на Крфу и тамо видели слику,али га већином памте као дечака у српској војничкој униформи).Памти га и неколицина нас ''изгубљених душа које се бакћу историјом''.Поред каплара Гаврића,верујем да много људи није чуло за Радивоја Раку Љутовца-првог војника који је топом оборио авион.

 

[Мишкони]

Evo jednog od plejade bezimenih, koja je država zaboravila-običan vojnik, a veliko srce!

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”...

 

[Bastiani]

Vidim da se ova priča prenosi po Internetu. Meni izgleda malo romansirana. Obratiti pažnju da se pominje "Šesti artiljerijski puk". Mislim da ne grešim ako kažem da srpska vojska nije imala jedinicu takvog naziva. Ukazuje na proizvoljnost izvornika.

 

[Крагујевчанин]

Evo jednog od plejade bezimenih, koja je država zaboravila-običan vojnik, a veliko srce!

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”...

Одакле ти овај цитат?

 

[Крагујевчанин]

Vidim da se ova priča prenosi po Internetu. Meni izgleda malo romansirana. Obratiti pažnju da se pominje "Šesti artiljerijski puk". Mislim da ne grešim ako kažem da srpska vojska nije imala jedinicu takvog naziva. Ukazuje na proizvoljnost izvornika.

Мислим да си у праву да такву јединицу нисмо имали.Подсети ме молим те чија је ова изјава коју користиш ''Уздајте се у Бога и чувајте барут на суво''.Ја ову изјаву знам,али као за инат не могу да се сетим чија је.

 

[Мишкони]

Одакле ти овај цитат?

Највећа српска победа
Како је пробијен Солунски фронт

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба

Ukucaj: Najmlađi kaplar i poznati solunci- i čitaj naslov koji sam postavio!

 

[Крагујевчанин]

Највећа српска победа
Како је пробијен Солунски фронт

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба

Ukucaj: Najmlađi kaplar i poznati solunci- i čitaj naslov koji sam postavio!

Тај извод сам прочитао негде у некој од књига које имам.Можда само једна мала грешка,на Ветернику је била Шумадијска дивизија.

 

[Мишкони]

Evo za šta su im služili naši hrabri ratnici:


Jabuka na grobu nepomenika
Antonije Đurić

]Možda se Nepomenik, čije su ime i delo bili zaštićeni zakonom, još nije bio ni ohladio u grobu, a na scenu su stupili stari srpski ratnici. Narodno pozorište u Beogradu uveliko je pripremalo izvođenje dokumentare drame SOLUNCI GOVORE u režiji srčane Gruzinke Cisane Murusidze. Premijera je zakazana za 30. decembar 1981, a repriza za Badnji dan sledeće godine.

Autor se pobrinuo da na premijeru dođu oni o kojima drama govori. Tako su prva mesta u nevelikoj sali zauzeli nosioci Karađorđeve zvezde s mačevima, nekadašnji đaci-kaplari, rezervni oficiri, piloti, proslavljeni mitraljesci... Iz Crikvenice je došao Hrvat Lujo Lovrić, vitez Karađorđeve zvezde i ruskih ordena Svetog Đorđa i Svete Ane, u istoj ravni s najvišim rumunskim ordenom Svetog Mihaila Viteza i čehoslovačkim ordenom Belog lava sa mačevima. Predstavu nije mogao da vidi - oslepeo je u jednoj borbi kao dobrovoljac na srpskoj strani. U njegovoj pratnji bio je dobrovoljac Đorđe Beatović, čiju su majku Gospavu austrougarski vojnici javno obesili na malom trgu u Bratuncu jer je bila poverenik Srpske narodne odbrane.

U jednom uzbudljivom trenutku publika je ustala da bi pozdravila Milana Gvozdenovića, gorostasa iz Žiče, koji je na ponositim grudima nosio Karađorđevu zvezdu sa mačevima, i pilota sa Solunskog fronta Savu Mikića, čija su pleća bila povijena pod teretom godina i odlikovanja na grudima - bilo ih je više od trideset. Aplauzom, praćenim suzama, pozdravljeni su nekadašnji đaci-kaplari, sada sede glave, naučnici, profesori, oficiri: Tadija Pejović, Živojin Tovarović, Ivan Ivanović i Milorad Jevtić. Iz onog besmrtnog Bataljona 1.300 đaka-kaplara u to vreme bila su u životu samo sedmorica: trojica zbog bolesti nisu mogla da dođu na predstavu.

Bili su u dvorani Aleksa Petrović, mučenik na albanskoj golgoti i junak sa Solunskog fronta, počasni građanin Pariza, koga je general De Gol odlikovao Ordenom francuske Legije časti, i u to vreme najstariji pisac Mladen Đuričić, bivši kapetan broda kojim je prevozio zarobljenog nemačkog feldmaršala Mekenzena, čiji su topovi razarali srpsku prestonicu. Među prvima je stigao Živojin Lazić. Bio je u seljačkom koporanu i opancima, sa šajkačom i šarenom torbicom o ramenu, sa obaveznom vojničkom čuturicom i nizom odlikovanja na grudima.

Na početku predstave, praćene Mokranjčevom Liturgijom, u uvodnom delu, u kome uglavnom mladi dramski umetnici izgovaraju imena ratnika čije likove tumače, Lazić je skočio sa stolice i u jednom trenutku rekao: Ja, Živojin Lazić, selo Sanković, opština Mionica, mitraljezac Drinske divizije, odazivam se pozivu...

A kad je prestava završena, stari ratnici su pohitali da poljube zastavu pod kojom su izvojevali velike pobede.

Milić od Mačve i beogradski advokat Aleksandar Spasić uzviknuli su u isti mah: Živela srpska vojska! Živeo kralj!

Nepomenik je bio mrtav - nije mogao da čuje kome pripada slava.

Slika peta

Na neku godišnjicu smrti Nepomenika televizijska kamera prati starca kako se provlači kroz šljivike i preko livada, lako savlađuje uzbrdice, gazi preko planinskih visova, prolazi kroz naselja. Žilav je i uporan starac, gazi napred, ali se još uvek ne vidi kuda je naumio. Po odeći i opancima, po vojničkoj čuturici i šarenoj torbici liči na Živojina Lazića.

Zbilja, kuda se to zaputio mitraljezac Drinske divizije?

Kratak je film i televizija neće da nas drži u nedoumici. Jeste Živojin Lazić i jeste pred grobom Nepomenika na kome nema ni krsta ni petokrake. Živojin Lazić vadi iz svoje torbice veliku, rumenu jabuku, stavlja na meremernu ploču Nepomenika i nešto šapuće. Televizija ne beleži njegov šapat.

Ostala je zagonetka: šta se to dogodilo starom ratniku Živojinu Laziću?

Slika šesta

Zejtinlik, Srpsko vojničko groblje u Solunu: Živojin Lazić stoji pred jednim nadgrobnim krstom i roni suze. Prate ga radoznali pogledi ratnika, ali pratimo Rajko Đurđević i ja. Rajko je u to vreme bio reporter lista „Duga“, publicista, dramski pisac i autor potresnih zapisa o solunskim ratnicima. Nosio je mali reporterski magnetofon. Tu je zabeležena ispovest Živojina Lazića: Ne znate vi, đeco, šta se u mojoj kući dešavalo i kako sam ucenjen. Banuše, pred sumrak dvojica nepoznatih ljudi - ispod mantila vire im pištolji.

Odlučeno je, Živojine, da jedan tvoj sin bude - mrtav! Ti izaberi: hoćeš li da ubijemo ovog zamenika šefa železničke stanice u Beogradu ili ovog koji radi u Novom Sadu? Mislio sam da će me smrt pokositi. Kumim i molim: nemojte, deco, tako vam Boga, zbijati šalu sa mnom, vidite, valjda, da sam star i bolestan. Oni ni da čuju: tako je, kažu, odlučeno na važnom mestu. Drhtim od straha za svoju decu... Jedan se, kao smilova, pa će mi reći: ima samo jedan izlaz: Vidi ovu jabuku, treba da je odneseš na grob - rekoše oni na čiji grob. Mi ćemo te voziti automobilom, a povremeno snimati kao da ideš pešice. Ucena je bila strašna. Pristao sam kako bih sačuvao jednog od svojih dobrih sinova.

Vozili su me, a često izvlačili iz kola i snimali kako pešačim. Da su mene ucenili ne bih pristao - ma, znao sam za njegovu regimentu i zločine koje je ona počinila u Mačvi i Podrinju... A za ono šaputanje na grobu, koje televizija nije snimila, ovako je rekao: „Zadužio si nas, ni naši praunuci neće moći da vrate tvoje dugove, a Srbija neće moći da se oporavi na za 100 godina.“

Dugo je potrajala ova ispovest Živojina Lazića, ali je ovo dovoljno za istoriju beščašća.[/COLOR][/SIZE]

 

[Bastiani]

Miškoni, moram da ti kažem da apsolutno ne verujem u istinitost ovog događaja iz Slika šesta.

A Rajko Đurđević je trećerazredna pojava, svaka tragedija koje se on dotakne istog časa se pretvara u karikaturu.

 

[Мишкони]

Evo za šta su im služili naši hrabri ratnici:


Jabuka na grobu nepomenika
Antonije Đurić

A zašto misliš da nije istinita. Uvek je bilo da cilj opravdava sredstvo, a ovi su to znali da urade. I ja se sećam tog njegovog pešačenja i posle dolazak na grob i stavljanje jabuke. Sve u cilju patetike za voljenim sinom naših naroda.

Zejtinlik, Srpsko vojničko groblje u Solunu: Živojin Lazić stoji pred jednim nadgrobnim krstom i roni suze. Prate ga radoznali pogledi ratnika, ali pratimo Rajko Đurđević i ja. Rajko je u to vreme bio reporter lista „Duga“, publicista, dramski pisac i autor potresnih zapisa o solunskim ratnicima. Nosio je mali reporterski magnetofon. Tu je zabeležena ispovest Živojina Lazića: Ne znate vi, đeco, šta se u mojoj kući dešavalo i kako sam ucenjen. Banuše, pred sumrak dvojica nepoznatih ljudi - ispod mantila vire im pištolji.

Odlučeno je, Živojine, da jedan tvoj sin bude - mrtav! Ti izaberi: hoćeš li da ubijemo ovog zamenika šefa železničke stanice u Beogradu ili ovog koji radi u Novom Sadu? Mislio sam da će me smrt pokositi. Kumim i molim: nemojte, deco, tako vam Boga, zbijati šalu sa mnom, vidite, valjda, da sam star i bolestan. Oni ni da čuju: tako je, kažu, odlučeno na važnom mestu. Drhtim od straha za svoju decu... Jedan se, kao smilova, pa će mi reći: ima samo jedan izlaz: Vidi ovu jabuku, treba da je odneseš na grob - rekoše oni na čiji grob. Mi ćemo te voziti automobilom, a povremeno snimati kao da ideš pešice. Ucena je bila strašna. Pristao sam kako bih sačuvao jednog od svojih dobrih sinova.

Vozili su me, a često izvlačili iz kola i snimali kako pešačim. Da su mene ucenili ne bih pristao - ma, znao sam za njegovu regimentu i zločine koje je ona počinila u Mačvi i Podrinju... A za ono šaputanje na grobu, koje televizija nije snimila, ovako je rekao: „Zadužio si nas, ni naši praunuci neće moći da vrate tvoje dugove, a Srbija neće moći da se oporavi na za 100 godina.“

Dugo je potrajala ova ispovest Živojina Lazića, ali je ovo dovoljno za istoriju beščašća.[/COLOR][/SIZE]

 

[Bastiani]

A zašto misliš da nije istinita. Uvek je bilo da cilj opravdava sredstvo, a ovi su to znali da urade. I ja se sećam tog njegovog pešačenja i posle dolazak na grob i stavljanje jabuke. Sve u cilju patetike za voljenim sinom naših naroda.

Зато што не верујем да су се служили таквим методима, бар не у то време. Да тајна полиција 1980. године уцењује неког убиством сина, иначе потпуно недужног, да би постигла неки у суштини небитан резултат, то ми је тешко да поверујем. Поготову што је оних који су у то време доносили и јабуке и цвеће било више него довољно.

 

[admiral1]

Vazno se secamo Vladimira Nazora nikad ga necemo zaboraviti