Najlepša tužna pesma

"The Raven" - Edgar Alan Po
"When we two parted" - Byron
"Mozda spava" - Dis
"Zalazak Sunca" - Ducic

Zasto places, duso, svu noc i dan ceo?
Izgubljena sreca jos je uvek sreca!
I ta tuga i jad sto te na nju seca
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko!
Sreca nikad ne mre, ni onda kad mine!
(i ne secam se dalje)

I pesma "Zvezda" ali ne znam ko ju je napisao. Ovako glasi:

"Vidis li onu zvezdu gore?" Astronom mi jedan rek'o,
"Mozak stane kad pomislim kako je zvezda ta daleko!
Daleko je, visoko je, sto godina dugih prodje,
Dok njena svetla zraka do nasega oka dodje.
Mi vidimo zvezdu ovu, vidimo je kako svetli,
A nje davno nije. Verujes li?"
"Verujem ti.
Jer se meni bas isto cini, usred noci sam stojeci,
K'o da cujem slatke glase, k'o da cujem mile reci.
Cini mi se k'o da vidim svetlo lice zvezde moje,
Ja je vidim, ja je vidim, a nje davno, nestalo je."

Eto tako, mogla bih da pisem pesme do sutra ujutru, ali samo evo za kraj moje omiljena:

ZALAZAK SUNCA

Jos bakreno nebo raspaljeno sija.
Sva reka krvava od vecernjeg zara.
Jos podmukli pozar kao da izbija
Iz crne sume starih cetinara.
Negde u daljini cuje se da hukti
Vodenicki tocak promuknutim glasom,
Dim i plamen zderu nebo koje bukti,
A vodeno cvece spava nad talasom.

Opet jedno vece. I meni se cini,
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku Sunca u prvoj tisini,
U blistavoj senci smaragdovih gora,
Bleda, kao ceznja, nepoznata zena,
S krunom i u sjaju sedi, mislec' na me.
Velika je, beskrajna, vecna tuga njena,
Na domaku noci, tisine i tame.

Pred vrtovima okean se pruza.
Razlece se modro jato galebova.
U bokorima mrtvih, docvetalih ruza,
Sumori vetar tuznu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta sfinksa tu strazare tako,
Dokle ona place... A za moprskim platnom,
Iznemoglo Sunce, zalazi, polako...

I ja, kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica -
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laze sebi,
Jer ja bih tad plak'o, ja bih vecno plak'o
I nikada se vise utesio ne bi'.

Ah, ja bih jos pisala!!!
 
Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rodjeni,
isti su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djackoj klupi
ceta malena
i iste zadatke teske
resavala: koliko moze
putnik ako ide peske...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u skolskoj torbi
besmislenih lezalo bezbroj
petica i dvojki.
Pregrst istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu dzepova.
I cinilo se svakom
da ce dugo,
da ce vrlo dugo
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvrsava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
Decaka redova celi
uzeli su se za ruke
i sa skolskog zadnjeg casa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravista.
 
POSLEDNJE REČI LJUBAVI

UMIRALI SU A TAKO SU VOLELI DA ŽIVE.IMALI SU 18.19,20 ILI 30 GODINA KADA SU MORALI DA UMRU.ALI..MA KOLIKO TO SAZNANJE BILO SUROVO ONO NIJE MOGLO NIŠTA ODUZETI ELEPOTI NJIHOVE ŽRTVE.
UMIRALI SU STOJIČKI LEPŠE I DOSTOJANSTVENIJE NEGO IKO PRE NJIH.
I SAM ČIN NJIHOVE SMRTI BIO JE IZRAZ VELIKE ODANOSTI ŽIVOTU I LJUBAVI ZA ČOVEKA.
IMA U TOJ ETICI RODOLJUBA I REVOLUCIONARA, HRABROSTI,NESEBIČNOSTI ,LJUBAVI I GORDOSTI
VIŠE NEGO ŠTO JE U SLIČNIM OKOLNOSTIMA IKAD RANIJE BILO...
 
Noc me ta u mladosti stize,
pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje covek tera od sebe,
a ono mu i dalje ruke lize?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtacem snova.
I mada mi davno rece sve,
uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
i jedno u drugom vidimo kugu,
a opet...izvan te kobne zene
u mojoj dusi nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
i vec sam od toga kao mesec zut,
pa se opet neobjasnjivo sastanemo
da zajedno produzimo put.

Ne znam vise da li je to ljubav,
ili zagonentni culni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
o recni brzak.
 
Želela bih da se uvek sećaš
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
K'o naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš ja nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta je pesma bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More brise tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika
 
Vrata koja je neko otvorio
Vrata koja je neko zatvorio
Stolica na koju je neko seo
Macka koju je neko pomilovao
Voce koje je neko zagrizao
Pismo koje je neko procitao
Stolica koju je neko oborio
Vrata koja je neko otvorio
Put po kome jos neko trci
Suma kojom neko prolazi
Reka u koju neko skace
Bolnica u kojoj neko umire.
 
Сипао је кафу
У шољу
Долио млеко
У шољу с кафом
Промешао
Кашичицом
Попио белу кафу
И испустио шољу
Не говорећи ништа
Запалио
Цигарету
Правио колуте
Дима
Отресао пепео
У пепељару
Не говорећи ми ништа
Не гледајући ме
Дигао се
Ставио шешир
На главу
Обукао
Кишни мантил
Јер је падала киша
И изашао
На кишу
Без речи
Без погледа
А ја сам се
Ухватила за главу
И плакала.
 
Preleteše ptice lastavice
okolina Peći, Kosovo

Preleteše ptice lastavice,
preleteše, žalosti, moj dilber,
aj, nigde ne padoše.

Al' padoše devojci na đerđef,
al' padoše, žalosti, moj dilber,
aj, devojci na đerđef.

Ljuto kune sirota devojka:
"Iš odatle, žalosti, moj dilber,
aj, ptice lastavice!

Ne cepajte izvezeno platno,
ne cepajte, žalosti, moj dilber,
aj, izvezeno platno!

Vezla sam ga tri godine dana,
vezla sam ga, žalosti, moj dilber,
aj, za moga dragana."
 
Čekaj me,
i ja ću sigurno doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me,
i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i nek' gorko vino piju za moju dušu
kraj ognjišta.
Čekaj i nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me,
i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek rekne tko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu.
Konstantin Simonov
 
Lisje zuti vece po drvecu,
Lisje zuti dole vece pada;
Zelenoga vise ja nikada
Videt necu!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmozdeno,
A kleca mi slabacko koleno!
Dodje doba da idem u groba.

Zbogom zitku, moj prelepi sance!
Zbogom zoro, zbogom beli dance!
Zbogom svete, nekadasnji raju, -
Ja sad moram drugom ici kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah zarko,
Jos bih gledo tvoje sunce jarko,
Sluso groma, slusao oluju,
Cudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog zivota vir je na uviru!

O, pesme moje, jadna sirocadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svucem,
Dugom sarnom da sve vas obucem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam suncanim lucama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunasce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade sto vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Branko Radicevic,
imajuci u to vreme neizlecivu tuberkulozu...
 
Jesi l' ziva majcice moja?
Sin tvoj zivi i pozdrav ti salje.
Jel' uvecer nad kolibom tvojom
Ona cudna svjetlost sja i dalje?

Pisu mi da te vidjaju cesto
Zbog mene veoma zabrinutu
I da ides svaki cas na cestu
U svom trosnom starinskom kaputu......


(dalje se ne secam najbolje)
 
ugujem... Tegobno breme
U srcu od jeda i leda.
Dosadno glasa se vreme
Sto mi ni predaha ne da.
Legnem, a cemerne misli
Drze me, mozak mi stisli
Zvuci, u glavi se vrti.
O, sta cu? Dusu ce strti
Zivot, da jadna mi klone.
Niotkud utehe zrak.
Dah mi se gasi i tone
U tu divljinu, u mrak.
Sudbino, zaSto nas snadje?
Zivot je gorak i siv.
Gde glava spokoj da nade?
Tesko je biti ziv.
 

Back
Top