Tamo '90-tih radio sam privatno adaptaciju kuce preko puta Zvezdinog stadiona (ne u pravcu Dedinja nego sa suprotne vozdovacke strane). Odem ja sa dvojicom glavnih majstora, jedan je zidar a drugi keramicar, obojica su iz okoline Krupnja, selo Stave, odlicni majstori ali sem gradilista nisu preterano videli od zivota. Vlasnik kuce je bio neki bivsi poznati novinar a i tom trenutku izdavac, kuca puna zanimljivih stvari, medju njima i velika kolekcija flasa viskija (covek je radio kao dopisnik TV Beopgrad iz Londona inace), naredjano brat-bratu 100-tinak razlicitih flasa, meni uglavnom nepoznatih marki (ja sam tad znao za Johnyja, Balanines i Chivas samo). Dogovaramo mi sa gazdom kuce sta i kako da se uradi, a jedan od mojih majstora Bora malo pa malo pogledava u one flase, primeti to gazda i donese 4 case te naspe iz jedne flase svakom, da se nazdravi. Otpijemo mi a majstor Bora pita "Sta ovo pijemo?", odgovara mu gazda "Viski, XYZ ime (sto nama nistya ne znaci), 15 godina star". A majstor Bora rece "Aaaa, to li je taj viski, stalno pricaju o njemu a ja ga nisam probao do danas. I mogu reci da je skoro kao moja sljivka, skorooo". To skoro mu nije smetalo da popije i repete.
Pa u to ime ja dan danas kad probam nesto tako ponovim "A to li je. Skoroo".
Pa u to ime ja dan danas kad probam nesto tako ponovim "A to li je. Skoroo".
