Najdraži stih

[Mika]

Napiši Jednu Ljubavnu



Čime da napišem ljubavnu…
Perom iz krila galeba koji je davno preletio borove Perasta
Da ispod neke Sjeverne Vjetrenjače
svije gnijezdo
Dok meni smola lijepi isplakane oči
proklete na nesne
Tužne su takve pjesme


Tiho i s’ predumišljajem kao iglice bodu kožu
Prepune odlazaka od kojih trnu rime
Spuštenog pogleda sakrivam lice
I ne znam kom su sazvježđu dali tvoje ime
Tijesne mi ljubavi postale ulice


Svi mi zadaju temu
Za rub mjeseca kačim dušu svake ponoći
Pišem o ljubavi priučene riječi
I sve ih dugujem tebi poput nara raspuknute
Bajam da preživim nedostajanje
Kad mi pod ovim krovom više nema pomoći


I pišem pjesmu ljubavnu
Šaljem je s’ pečatom sedam mora
U njoj se zovem Ana i najljepše te molim
Prevari život, otključaj kavez
Otvori vrata na drugu stranu


I nemoj nikad sve što se mora
Ko još na kiši ostaje sam
Ne odlazi ljubavi s’ kolodvora


Tamo je zima
I poslije ove stanice ostaće prazne stranice
Pa neću imati s’ kim knjigu zagrljaja pisati
I ne pišem ja uopšte već tebe učim disati


Krilom se tvojim pokrivam
Dušu razotkrivam
I molim te, kao sve na svijetu
Nemoj više odlaziti
Divno Moje Pero U Letu…

Aleksandra Matić

 

[Baudrillard]

Dosada, magla i tama…

Dosada, magla i tama… Na slaba kolena svoja
Ja zvučnu uzimljem liru, i svojom umornom rukom
Dodirnuh srebrne žice. I lira zagrmi moja
Očajnim i strašnim zvukom
I ja se prepadoh silno. Šta znači jecanje bono?
I onaj sumorni usklik i slatki onaj nad,
Što u akordu jednom, kô tajno nekakvo zvono,
I sumnji i veri mojoj izraza daje sad?
Ja gnevno potresoh lirom. I svetla vaskrsnu mladost,
I s njome propala vera u borbi i u zlu,
I žice pukoše jasno – i neka očajna sladost
Dušu mi prožme svu.

Vojislav Ilić

 

[Nina]

Ako nestanem

Ako ikada nestanem
to nece biti jer te vise ne volim.
Nestacu kad shvatim
da ne mogu da te volim
a moram da te ne volim.

Nestacu da me ne bude
u vazduhu koji udises
i da nikad ne osetis
opor miris moje tuge,
da ti ne moram govoriti
o onima koje pokusavam voleti.

Tada, kada nestanem
nalazicu te u ocima u prolazu,
uporedjivacu usne koje ljubim
sa onima koje nikad nisam ljubila
i glumicu srecu nadajuci se sreci
a sanjajuci tebe.

I bicu verovatno najveca budala
ne primecujuci one koji me vole
i cija ce se ljubav razbijati
ko talasi o stene mog secanja
postajuci i sama vremenom stena
kao sto ce se i moja ljubav
okameniti na stenama tvog secanja.

I necu biti nista manja budala
od tebe danas, slepa da osetim
nemocna da se usudim,
da dopustim da se desi,
dopustajuci da mi pred nosom
sreca pobegne.
(nepoznat autor)

 

[Baudrillard]

Sad u proleće

Sad u proleće
ne mogu oranica govor
više razumeti
i motre me mrtvi
očima krupnim
i pšenica se penuša
i reka mi besedi o nebesima...
Gde se deca smeju,
tu mi je moja zemlja više strana
nego sve zemlje
sveta.

Tomas Bernhard

 

[Mika]

Svatko nosi u sebi svoju bol,
svoju vlastitu priču,
svoje dane kiše i sunca.
Svatko prelazi prstima po svojim ranama,
prisjećajući se kako je bilo teško ponovno ustati krvareći.
Svatko ima svoje duhove,
vlastite slomljene snove,
svoje neizgovorene želje.
Ova svijest
može nas dovesti do razumijevanja da život drugih,
da bismo ga sudili,
treba živjeti
a ne ga samo promatrati...

 

[Baudrillard]

Stihovi za pomirenje

Jedni su bili na jednoj strani
Drugi su bili na drugoj strani
Jedni su, zdvojni, dizali ruku do čela
Drugi su, u grču, upravljali ruke u nebo
Jedni su, u groznici, vikali
Drugi su samo izvršavali naređenja
Nije li vrijeme da prignemo koljeno
Da izgovorimo stihove za pomirenje?

Jedni su poslije zurili u svoj potpis ne prepoznajući ga
Drugi su doznali da iz tuševa ne teče voda
Jednima su prsti otpadali od studeni
Drugi su skupljali prste i stavljali ih u džep
Jednima će se zauvijek činiti da su zamalo uspjeli
Drugi će sve pogaziti da budu u pravu
Na nama je samo da prignemo koljeno
Da kažemo stihove za pomirenje.

Jedni su molili, drugi su bili neumoljivi
Ruke na prsima, ruke sastavljene, na grlu
Jedni su jednu volju imali, i silu
Drugi su gazili, u kaci, vino srdnje i gnjeva
Jedni su napisali posljednju poruku
Drugi su je sakrili, nije pisalo ništa važno
Ima li snage da se prigne koljeno
Da se izgovore stihovi za pomirenje?

Jedni su imali razjapljena usta
Drugi su imali zlatne zube
Jedni su plakali jer su vrata bila zaključana
Drugi su nastojali zaboraviti viđene prizore
Jedni su ostali ležati otvorenih očiju,na leđima
Drugi ničice pali, što im oteše san-

Zar je tako teško prignuti koljeno
Izgovoriti stihove za pomirenje?

Jedni su nastojali prigušiti krikove
Drugi su sklanjali pogled ispred nepoznate djece
Jedni su se luđački smiješili s planovima u glavi
Drugi su opominjali da je hrana otrovana
Jedne je kazna dopala na početku
Druge je dočekala na kraju
Hoćemo li, konačno, prignuti koljeno
Hoćemo li izgovoriti stihove za pomirenje?

Jedni su govorili, da bi se što manje doznalo
Drugi još šute, slomljeni šutnjom
S ulice su dopirali zvukovi parade
I frcao mlad grašak uskršnjih zvona
Mame su kuhale između dva zločina
Muškarci su čekali da budu još jednom viđeni
Možemo li prignuti skrutnuto koljeno
I protisnuti stihove za pomirenje?

Jedni trče i trče niz beskrajni peron
Drugima ruže cvatu u tijelu
Jedni podižu klobuk i plotun odjekuje
Drugi spuštaju nož i gledaju krv u tanjuru
Jedni izdvajaju riječi kao kamenčiće iz leće
Drugi ih proždiru u nerazboritoj hitnji
Nama dostaje da prignemo koljeno
Da izgovorimo stihove za pomirenje.

Iskazi su svi od jada, i ludila
Krv se od njih uzburka, i bjesni, i udara, usred noći
Dok unutra krepavamo od šutnje, prepunjeni šutnjom
Kao fekalijama kontejner otetog aviona
Jedni proklinju druge, drugi negdanju pouzdanost
Jedni bi da se svete, drugi iscrpljuju nadu
Ima li boljeg časa da prignemo koljeno
Da izgovorimo stihove za pomirenje?

Jedni su potpisali sva ljudska djela
Drugi ne nalaze gdje bi se dalo mirno sklopiti oči
Jedni su znali da je drugo isto
Drugi da je tomu zauvijek kraj
Javlja se konačno ova gladna zora
Koja svjedoči da bi moglo biti drukčije:
Da ne budemo više jedni nego drugi
Da prignemo koljeno, da izgovorimo stihove za pomirenje.

Milan Milišić

 

[Nina]

Ako te neko igrom slučaja
Za mene upita
Ili ime mi spomene reda radi
Molim te reci
Ko zna gde je

Valjda
Još uvek po sebi skita
Možda plače
Ili se naglas smeje

Sa njim čovek nikad načisto nije
On sam sebe laže
On se od sebe krije.
lider

 

[Baudrillard]

Jesen pozna

Jesen pozna. Nebo se otvorilo,
po šumama – promaja tišine.
Na obali, rusalka oborila
bolnu glavu, tu da otpočine.

Svoje pruge magla nisko nosi,
kô potka su u tršćaku sada.
Po zelenoj i dugačkoj kosi,
uz šuštanje, žuto lišće pada.

Kroz daleke proplanke dok beži,
mesec šuška i vidi sve više –
zapletena u zelenoj mreži,
niti spava ona, niti diše.

Mir bez daha – čarolijom sine.
Neizreciv bol se smiri njen.
A na svet se, skovan od svežine,
to izlio zvonkoplavi tren.

Aleksandar Blok

 

[Nina]

Ceznja veca od neba
umilnom pesmom
ruze uspavljuje bele.

U recima ne recenim
kupaju se zvezde
nesvesne svog sjaja.

Vetrom beskrajnim nosene
plove usnule ladje
na talasima kojih nema.

Pogledajmo se
i pocepajmo nebo uzdasima.

Bogdanka Rakić

 

[Baudrillard]

Crni kamen na belom kamenu

Umreću u Parizu po pljusku
jednog dana kojeg se već sećam.
Umreću u Parizu, i od toga ne bežim,
možda jednog jesenjeg četvrtka, kao danas.

Biće četvrtak, jer danas, a četvrtak je,
dok ove stihove pišem, kosti mi postaju
lomne i, nikad kao danas,
na celom svome putu, nisam opet tako sam bio.

Sesar Valjeho je umro, svi su ga redom tukli
a da im ništa uradio nije;
žestoko su ga štapom udarali i žestoko

šibali; svedoci toga su
svaki četvrtak i kosti lomne,
samoća, kiša, staze...

Sesar Valjeho

Prevela: Silvija Monros Stojaković

 

[Nina]

Ne das mi da sklopim oci
i prepustim se nistavilu
koje vuku teski kapci.

Zoves me da grlim ponovo
i paperje posipas po putu.

 

[Moje ime je Đurđija]

Волим те

Волим те за све жене које нисам упознао
Волим те за сва времена у којима нисам живео
Због мириса велике пучине и мириса топлoг хлеба
Због снега што се топи и првих цветова
Због чедних животиња којих се човек не плаши
Волим те због вољења
Волим те због свих жена које нисам волео

Једино у теби ја се добро видим
Без тебе не видим ништа него широку пустош
Између некад и данас
Постојале су све те смрти што сам их оставио иза плота
Нисам могао пробити зид свог огледала
Морао сам учити живот слово по слово
Како се заборавља

Волим те због твоје мудрости која није моја
Због здравља
Волим те упркос свим обманама
Због тог бесмртног срца што га не задржавам
Ти мислиш да си сумња а ниси него разум
Ти си велико сунце што ми на главу седа
Кад сам сигуран у себе самога.


Пол Елијар

 

[Baudrillard]

Sve umire na zemlji

Sve umire na zemlji – majka, mladost,
žena iznevjeri i izda drug.
Ali ti traži sebi drugu radost,
gledaj u hladni, u polarni krug.

Uzmi svoj čun, i plovi sve do pola
kroz led – I tiho zaboravu daj
negdašnju ljubav, borbu, boljku bola…
zaboravi pun strasti stari kraj.

I svikni, drhtaj otegnutih zima
umornoj duši neka bude lak,
da bude ovdje ona već sve ima
kad otuda joj doleprša zrak.

Aleksandar Blok

 

[Moje ime je Đurđija]

Požuda

Ne kudi me pogledom
Znam ispod kojih lipa si hodala injem
Na beščašće udaraš lepotom

Odnela plima čoveka u meni
Zato nesposoban hvatam vazduh
Umesto tvoje blizine, koju nemo gledam

Htela bi ruka čvor od tvojih prstiju
Umrsila si svaku misao
Srce preskače vijaču, raduje se

Jer pružila si ulje boja golom platnu
Poslala oluje tamo gde nema vetra
Rodila u meni želju da te zovem svojom.


Marija Radović

 

[Baudrillard]

Običnoj prostitutki

Budi sabrana - sa mnom možeš biti mirna -
ja sam Volt Vitman, slobodouman i bujan kao priroda.

Dok te sunce ne odstrani, ni ja te neću oterati.
Dok ti vode ne uskrate blistanje i šuštanje,
neće ti ni reči moje uskratiti blistanje i šuštanje.

Moja devojko, ugovaram s tobom sastanak,
i obavezujem te da se pripremiš,
da budeš vredna mene.
Obavezujem te da budeš strpljiva i savršena
dok ja ne dodjem.

Do tada, pozdravljam te značajnim pogledom,
da me ne zaboraviš.

Volt Vitman

 

[Nina]

Niti tišine

Ćutim reči koje negde u meni
pletu čežnjive niti tišine
mislima o tebi,
koje na čas zasijaju strahom
od jačine ljubavi
koja me noću pohodi
tražeći izlaze
na hartiji praznoj.

A ja ne smem i
ne umem da ti kažem
koliko te ludo volim,
da bi srce moglo u času
maraton istrčati i
jednako stati zanemelo
pred tvojim zenicama,
pa ti zato kao devočica prostirem
svoje ruke oko vrata
da menja venčić cvetni
sa livada mirisnih.

Noćas dok ćutim svojim nitima
a nesanica sonatu svira,
u meni valovi nežnosti
zapljuskuju obale duše
i osmeh mi se na usnama rađa
zbog slatkog saučesništva sa dušom
koja jedina ljubav razume,
čita svaki stih obeležen poljubcem
na tvojim usnama od satena.
Zna samo duša da dah
koji pod tišinom snega
liči na beličastu dim
krije u sebi tvoje ime.

I ovde ću stati,
isplela sam svoje niti tišine
da bi u njima prepoznao
Moja rečita ćutanja
što bilom otkucavaju
misli o tebi...
Nedosanjane snove
koje tananom željom
čuvam za zajedničko ispunjenje...

Ljubav
nesebičnu, veliku kao beskraj,
što miriše na ruže
na uzglavlju gde snevamo...
Onaj moj dečiji zagrljaj,
koji malim rukicama
grli celi tvoj svemir...

Poljubac
meki sa ukusom trešanja
u uglu usana koje ti se predaju...
I ono jedno,
koje srce vrišti,
a nespretne usne
pomalo trapavo izgovaraju:

Volim te.

Aleksandra Sekulić

 

[lahor]

HALJINA

Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kada prolazim ulicom
Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući
Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata
Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim
Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.

Mira Alečković

 

[Mika]

NJOJ

Volio sam je
Jer je bila moje sve
Moje svitanje i moj mrak

Volio sam je
I kad je vragovi odnesu
Daleko u crne misli
I kad me nije voljela
Kada bi okretala ledja i jurila
U nešto samo njoj znano

U njenim zjenicama sam bio mali
A tako veliki!

Čekao sam iznova
Da prođe ponoć
Koja preskače još jedan broj
Na satu, na kalendaru
Ne bi li se vratila
U našu sobu..

A sijala je kao da je samo Sunce sišlo.

Harala mi je umom kroz noći
I kad se nebo sruči i prospe svu kišu…

Hvatao sam posljednji dah
Da mi da snagu
Da još jednom
U putu koji život zovu
Vratim njene oči
Uz koje ću mirno zaspati

Zaspati bez straha,
Kajanja i pitanja...
Da li sam hodio ovom zemljom
Željom ili moranjem?

Vuku me konci svileni
Kako ih je samo majstorski izvezla
Zakačila na svoja njedra
No, negdje je ipak
Zaboravila jedan čvor
Da li je s vremena na vrijeme žulja?

Bolio sam je…
Na njenim dlanovima je ostala
Moja duša.
Odnijela je...

Kako je i dalje volim?

Dragana Mrkić

 

[Baudrillard]

1.

Ispruženog na postelji sunce me zaklanja
I ja još čuvam u sebi nežnost noći.

2.

Beskrajni dodir noći
U toplim ostrvima srca.

3.

Dete najnekorisnije
Bez budućnosti i bez sećanja
Najneodređenije a uvek uljuljkivano.
Kafom plete sebi veo zaborava
Pušenjem zastire veo dima
Ruka koja će venuti tu pred očima
Pod abažurom svojih prstiju
Ruža koja će venuti tu pod usnama
U ćutanju i pod poljupcima
Najveće okušane sreće.

4.

Dockan je sad za poljubac međ grudi
Ali imam tanku bluzu kaže ona
Malo jutarnje krilo
Koje koči od milovanja

5.

Uz grmljavinu kaldrme
Dan teče ulicom
Žene se ulepšavaju
A ljudi nadvikuju
Dugi su tragovi mojih ljudi
Još duže nade mojih žena
Svi oduševljeni svi odsutni
Suprotstavljaju se pustinji.

6.

Srećom baštom ambre
Gde obavljam žetvu
Sa žeteocima i žetelicama
Snažna senka njihovih butina
Kao ašov omekšava
Ravnu pobeđenu zemlju
Da ponese svu decu
Žeteoce i žetelice
Bez vode ali umivene vetrom.

7.

Pod snopovima i svodovima
Teče gomila zrna
Teče plamen i svežina
Za samo jedan klas uzorni
Jači od dalekog neba.

Pol Elijar

 

[Baudrillard]

Crni glasnici

Neki udarci u životu, tako su jaki... Ne znam ja!
Udarci kao od Božjeg gneva; kao da se njima
talog svega propaćenog
za dušu prilepljuje... Ne znam ja!

Malo ih je, ali ih ima... Otvaraju tamne brazde
na najodvažnijem licu i na najsnažnijim leđima.
Biće to možda pastuvi divljačkih atila
ili crni glasnici što nam ih Smrt šalje.

To su strmoglavi padovi množine Hrista iz duše
iz neke vere obožavanja koju Sudbina huli.
Ti krvavi udarci su pucketanje
kakvog hleba koji pred ognjištem gori.

A čovek... Jadan li je... jadan! Skreće pogled,
kao kad nas preko ramena doziva neko tapkanje;
skreće izbezumljeni pogled i sve proživljeno se ustaljuje
kao bara krivice, u pogledu.

Neki udarci u životu, tako su jaki... Ne znam ja!

Sesar Valjeho

Prevod sa španskog: Silvija Monros Stojaković

 

[Moje ime je Đurđija]

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li će stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?


Dragana Konstantinović

 

[Moje ime je Đurđija]

Danas mi te jesen pokrila
satkanim ćebetom
s' rukama vjetra
obojenim lišćem kestena..
Jesen mi te doziva
"glasovima rospija" koje tapkaju
o kišobran pustog sjećanja..
prozeblim - mokrim prstima
(uporno)..
pa umorno mi zvuči
lagana muzika sa radija
kao da kapke spuštam roletnama od olova..
i opet noć je -
- jesen mi te budi "u meni"
notama rovinjanja
"Dunjo moja"
ova pjesma je "eho" iznad krova
ispod kojeg si zaspala.


Edin Hodžić

 

[Baudrillard]

RASTANAK – SJEĆAJUĆI SE NA JEDNO ZBOGOM

Na kraju, na koncu, konačno,
vraćam se, vratih se i skončavam se i jaučem dajući vam
ključ, svoj šešir i ovo pisamce za sve vas.
Na vrhu ključa je kovina u kojoj smo naučili
kako se skida pozlata sa zlata, i nalazi se,
na kraju mog šešira, ovaj jadni mozak, slabo počešljan,
i posljednja čaša dima, u svojoj dramatičnoj ulozi,
počiva svoj praktični san duše.

Zbogom, braćo sveti petri,
herakliti, erazmi, spinoze!
Zbogom, tužni biskupi boljševici!
Zbogom, vladari u neredu!
Zbogom, vino, koje si u vodi kao vino!
Zbogom, alkohole u kiši!

I sebi samome također kažem zbogom,
zbogom pravilnom letu miligrama!

Također zbogom na isti način,
hladnoći hladnoće i hladnoći topline!

Na kraju, na koncu, konačno, logika,
granice vatre,
rastanak sjećajući se na ono zbogom.

Sesar Valjeho

 

[Moje ime je Đurđija]

Tragajući za ljubavlju

Čudna strast kovitla mi glavom.
Srce mi je postalo ptica
koja nebom jezdi
Svaki deo mene u drugom se pravcu kreće.
Da li je zaista tačno
Da voljeni je svuda?


Rumi

 

[Baudrillard]

Lovca

Neko uđe bez kucanja
Uđe nekome na jedno uvo
I iziđe mu na drugo

Uđe korakom šibice
Korakom upaljene šibice
Glavu mu iznutra obigra

Glavni je

Neko uđe bez kucanja
Uđe nekome na jedno uvo
I ne iziđe mu na drugo

Pečen je

Vasko Popa