Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome smo spoznali
da pripadamo jedno drugom.

Dragan Dragojlović "Naša sumnja"
 
Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. - U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav - najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njem
- Spojenost srca - ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci , rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo, možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži za životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
... Gle! očima im trepti rosa nemo...

Svetkovina - Sima Pandurović
 
Dragoljub Rajić-Teške reči za Mariju

Zažaren vetar počinje u letu
dok odajama zvone jorgovani
Pijani glumac sanja o Hamletu
u kome su tiho zakopani
svi vodopadi, ptice na kubetu
sva kubeta koje nebo brani
plavetnilom i vatrom u letu

Znaj, Marija, ne zaustavljam se,
ni klupa u parku gde telo odmaram,
kuće nad kojima se javljaju terase,
požari koji ti od poruka stvaram,
sazvežđa reči što se stalno gase
kao da ih u vodu obaram
Znaj, Marija, ne zaustavljam se

I da se pomamim kad prestane graja,
i da sam sebi pod grlo posadim
noževe i omče od najtvrđeg sjaja
i da dani dane pojedu zbog gladi,
nikakvi porazi ne mogu da skrase
ovo drevno zvono što beskrajno radi
Znaj, Marija, ne zaustavljam se

Sad po uzaludnom zavičaju lutam,
ali sve je kao da drveće hoda
Ni oblak, ni sebe ne mogu da sputam,
zemlja je poda mnom meka kao voda,
kao vazduh koga uzajamno krase
predmeti zbog kojih prestaje sloboda
Znaj, Marija, ne zaustavljam se

I da potajno umrem u tom luku
koji od zemlje prema zemlji vodi,
pokušaj da shvatiš vatru i jabuku-
najljepša je kad najmanje rodi
Od kako nežnost spava u jauku,
ni more, koje mirno belasa se
uživajući u sopstvenom muku,
Znaj, Marija, ne zaustavljam se

I ako potajno umrem, neću stati
ni u pregrštima vode i pepela
Telo će moje beskrajno pevati
o lepotama tvoga toplog tela
A kada ti sunce nad glavom ugase,
molićeš da se iz beskraja vratim
Al, Marija, znaj, ne zaustavljam se.
 
"Osećam da te nije briga za mene, kaže.
Osećam da bi trebalo da vodimo ljubav, kažem.
Osećam da smo previše vodili ljubav, kaže.
Osećam da bi trebalo još da vodimo ljubav, kažem.
Osećam da bi trebalo da nađeš posao, kaže.
Osećam da bi trebalo da nađeš posao, kažem.
Osećam da mi treba piće, kaže.
Osećam da mi treba flaša viskija, kažem.
Osećam da ćemo završiti na vinu, kaže.
Osećam da si u pravu, kažem.
Osećam da se predajem, kaže.
Osećam da bi trebalo da se okupam, kažem.
Osećam i ja da bi trebalo da se okupaš, kaže.
Osećam da bi trebalo da mi izribaš leđa, kažem.
Osećam da me ne voliš, kaže.
Osećam da te volim, kažem..."

Čarls Bukovski
 
Не реци да сам неверан; и схвати -
Одсутност хлади мој пламен, изгледа.
Ко што се нећу са собом растати,
Нећу ни с мојом душом, која гледа
Из твојих груди - дома моје риме.
После одласка ја се враћам тачно,
Увек на време - непромењен њиме.
И спирам своје мрље и све мрачно.
И кад би мојом душом завладала
Све сама слабост људске крви, не би
Прљава она била, нит би знала
Да те напусти, такав сјај у теби!
О, ружо моја, у свету голему
Без тебе - ничег, ти си све у њему.

В. Шекспир - "Сонети"
 
Putovala sam zatvorenih očiju
Sva zla, sva u cveću
Ova voda ispod mene
Tiha i tamna, uvek se šunja obalom
Putovala sam u mraku, u glavi, u koži
Uporna kao pogled ludaka
Sva zla, sva u cveću
Mislila sam: Neka bude bilo šta
Ovde sam, deli me tanko drvo
Od dna, i od lica neba
U senci
Hrabrila se, huškala otkucaje srca -
Rasprsla se gola zvezda
U praznini

Danica Vukićević
 
Ispovest klonulog ikonoklasta - Jelena Bogdanović

Nekada me nerviralo
Što te slikaju oni kojima nisi
Pozirao
Što te slikaju iskrivljeno
Sa osmehom kojim se nikada
Nisi nasmejao
Sa očima hladnim i stoičkim
Kojima nikada nisi pogledao
Reku ili pticu
Sa rukama koje drže nešto
Besmisleno i bespotrebno
Sputanim da zagrle
Sa temenom osvetljenim
Kopijom sunca
Koje niko nije video
Dok si hodao,
Sa krutim dostojanstvom
Nesposobnim da se sagne nad
Slomljenom trskom
Ili da pleše s decom
Sa haljinama
Koje nikada nije dotakla
Moja prašina
Bilo čija prašina
Sa licem u koje je nemoguće
Zaljubiti se
Jer nema ničeg ljudskog
Ničeg meni bliskog
Svojim malim zilotskim nožem
Jurišala sam na njihova platna
Ne mareći da okrvavim prste
(moja krv na njihovim slikama
Činila je tvoj lik još
Grotesknijim!)
Nerviralo me
Što te vajaju oni koji te nisu dotakli
Koji ne poznaju tvoje obrise
Koji ne osećaju tvoje srce
I tvoj krvotok u žilama
Što se sav taj uzavreli Život
Oponaša tako beživotno
Nerviralo me, velim, sve to
Danas mi je dovoljno
Da neka ptica o tebi peva
Istinito
Jer drugačije ne ume
Da neko drvo o tebi ćuti
Spokojno
Da neka reka prolama Tvoje ime
S beskrajnim hukom
Sećajući se da je nekada bila more
Kojim si Ti jedrio
U suton
Da se šuma seća otisaka
Tvojih stopa
I da šušti o tome
Za sve one
Koji imaju uho da čuju
Danas mi je dovoljna
Sva ta neusiljena rapsodija
Što govori samo o onome
Što je pomerilo njena zvona
Pa ćutim u Bašti
Koja se seća da je nekada bila
Eden
I uzdišem s njom
Čeznući da se pretvorim
U harfu vetrova
Danas me nervira samo
Moja pomirljivost
 
Mrtvo nebo, mrtva zemlja,
Ne dižu se magle sive,
Mrtvi dani, mrtve noći
-Samo boli jošte žive.

Tone, pada mrtva nada
U naručje mrtvom Bogu.
Izumralo što je moglo,
Samo boli još ne mogu.

Navikla se suza oku,
Izdahnuti tu je rada.
Al' se s mrtva oka vraća
Pa na mrtvo srce pada.

Mrtvo srce suza budi
Padajući na nj sa visa.
Iz njeg niču ove pesme,
Mrtvo cveće bez mirisa.


J. J. Zmaj-„Đulići uveoci” VIII
 
Kap kiše- Sadi/Persijski pesnik/

Kada kaplja kiše iz oblaka kanu,
Beskrajnost mora zbuni je i ganu:
"Zar sam ja, reče, spram tog mora išta?
Ono je svuda, ja sam u njem ništa!
"Kada, sitna, vide svoje ništavilo,
Školjka je primi radosno u krilo;
Pod negom neba u sedefu osta
Dok sjajan biser za krunu ne posta.
Tako kap stiže gde se presto diže,
Da bude išta spusti se do ništa.
 
Loza-Ted Hjuz


U početku beše Krik
koji Krv stvori
koji Oko stvori
koji Strah stvori
koji Krilo stvori
koji Kost stvori
koji Granit stvori
koji Ljubičicu stvori
koji Gitaru stvori
koji Patnju stvori
koji Adama stvori
koji Mariju stvori
koji Boga stvori
koji Ništa stvori
koji Nikad stvori
Nikad Nikad Nikad
koji Vranu stvori
što vapi za krvlju
larvama i ljuskama
bilo čim
trepereći krilima bez perja
u prljavštini gnezda.
 
Ja ću te oteti, od svih zemalja, o svih nebesa
Zato što mi je šuma - kolevka, a grob - grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam - kako niko neće
Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećeva svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna
Ja ću te oteti od svih žena - što da uvijam?

Marina Ivanovna Cvetaeva, iz ciklusa Nesanica
 
Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Miroslav Antić
 
Znaš, bilo je mnogo dobro.
Bilo je, bolje nego bilo šta.

Bilo je, kao nešto,
Što možemo da podignemo,
Držimo, gledamo i
Onda se smejemo,
Zbog toga.

Bili smo na Mesecu.
Bili smo u jebenom Mesecu,
imali smo ga.

Bili smo u vrtu,
Bili smo u beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog mesta.

Bilo je duboko,
I svetlo,
I visoko.

Primaklo se tako blizu ludila,
Smejali smo se bezumno.
Tvoj smeh i moj.

Pamtim kad su tvoje oči,
Glasno rekle volim,
Sada, dok se ovi zidovi,
Tako nečujno ljuljaju.

Čarls Bukovski - ČUDO NAJKRAĆE TRAJE
 
Шта ће ми путеви
Кад су ми кораци празни.
Преваре понекад ноћи
Па се залута,
Онда је раскорак
Од самоће већи.
И онда опет
Празно одзвања
Путем док се иде.
Треба ли тада
Скренути с пута,
Ил’ корачајући
Скренути с ума?

Кораци- Славица Мајин
 
Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Kad imam zelju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Sto nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Pa sta sad hocete?!
Sta hocete od mene?!

Žak Prever "Takva sam, kakva sam"
 
Knjiški moljac - Novica Tadic

Ja ne čitam
knjige jedem, tone duha
brdo knjiga
Gde zastanem pred izlogom
motrim, rudim od miline
Dotrčim li pred police
o radosti preturanja i njuškanja
u redove postrojeni naslovi me svi privlače
moje bdenje tad nastupi, a binokl se zamagljuje
Štampu čitam makazama
Roman čitam pun žalosti
Pesme čitam štucajući
A eseje kukajući
Drame, vičem, memoare
donesite odmah meni
Slikovnice gde detlići
i petlići
lete, lete. Teško meni
nemam novca za potrebe
moje vajne. Tak prirodne. I zinule.
Ne tražite nikad mene, nisam ovde.
Ne vidim vas; vaše muke
ja ne volim. Da mi nije
pustih knjiga i brošura
šta bih danas? Proleće je
smrtonosno došlo kanda.
Levo-desno, napred-nazad
kud da krenem
ne znam, ne znam
pa treperim
eperepe
ja reperim.
 
Zrenje u nepomičnosti - Jasmina Topić


Odrastam (- odrasla!) među senkama leta,
u tajanstvenoj kretnji asfaltom, ka dosadi. Kao da
još uvek traje: zrenje, slatkoća zrelog,
prezrelog. Bljutavog.
U kolima, putevima u krug, prija povetarac,
iznenadan smeh - kao prah odnet u senku.
Skupljeni na istom mestu, zatvoreni u sobe
naših strahova, već prodati u bescenje.
Tek nekolicina, drugara, zaista budna.
Priče se isprepliću...
Ne putujemo nikuda. Odredišta su kao luke
na sedmoj strani sveta, isijavajući iz tv aparata.
Nužne obmane, da se u sebe vraćamo
jedva okusivši užitak. Slobodi da se bude svoj,
ipak u tajnosti. Tu u mraku, gradskoj mitologiji,
između svega što nam neće dati da budemo,
još jedna tura: penušavca i iskamčene sreće.
Vodi se simulirana strast.
Pamtićemo se po mirisima kože.
I vidim, poređani kao svetiljke autoputa,
i u ludilu smo, i u dosadi.
Šta je ispred, nego mrak.
 
Na žalu nekoliko lokvi vode
U šumi drveta ludo od ptica
Sneg se topi u planini
Grane jabuka blistaju tolikom cvetovima
Da se sunce povlači.

To u jedno zimsko veče
U svetu jednom vrlo mučnom
Videh ovo proleće pored tebe nevine
Za vas nema noći
Ništa od onoga što propada
Ne može da te dohvati
I ti nećeš da ti je hladno.

Naše je proleće jedno proleće koje ima pravo.

Fransis Žam
 
"...Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol."

Savršenstvo vatre, Mika Antić
 
Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opise
Kratki sekund vecnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednog zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda...


Žak Prever
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
3
Pregleda
337
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
465
Džudi S
Džudi S

Back
Top