Najdraži stih

Poseta mrtvih

Tvoja će duša da se nađe sama –
sama međ’ svima na zemlji; – uzrok tama
skriva; bez ikog da propoveda
u tvome času tajnog obreda.

Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost – tu vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
u životu ispred tebe, i njihov hir
senkom oviće tebe – sačuvaj mir.

Jer noć, mada jasna, nosi bole,
a zvezde neće gledati dole
s mračnog neba na svojim vrsima
svetlošću nalik Nadi datoj smrtnima,
al’ crveni im krug, bez odsjaja,
pred tvojim srcem punim očaja
biće groznica praćena teskobom
koja se zavek vezala tek s tobom.

Al’ napustiće te kao i zvezda svaka
u svetlosti jutarnjega zraka
što će te napustiti – i minut;
al’ misao njenu ne možeš prekinut.
Lahor, dah Boga, slavi mir;
a svijajući brdâ šir,
tmurno, tmurno, laka tmica
simbol je i prethodnica.

Kako visi po granama
ta tajna nad tajnama.

Edgar Alan Po
 
PISMO JEDNE ŽENE

Koračam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu čašu
U tvom odelu tražim odlutalu toplotu
Pogledom dotičem sve što si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho

Blagosiljam dane kad čuvaš svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reči koje smo ikad rekli
Sećam se zaveta tvojih očiju

Tvoj se poslednji dodir još ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suočavam umorna srca
Tromih nogu

To što smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bih te sačekala.


Kerolin Ris
 
U noci


U noci su mi ruke lude, mislim,
jer razdrazljivo tkanje tame slijede
rezbareci stalno tuzan list tvojih usana
u gustoj, crnoj kori sna.

I zglobovi mojih prstiju hitri su u ludilu
skacuci sa izgubljenim cudjenjem
kroz beskrajnu pustinju snova,
oblikujuci okvire zelja
oko misli tvojih ociju.

Danju je otisak tvoga tjela
kao udarac sunca po mojim rukama
i kor tvoje krvi
pjeva neprestano
kroz kanale moje ruke sto odjekuju.
Ali ja sam izgubljen u svojoj kolibi
kad izidju zvijezde,
jer moji dlanovi kao macji gledaju,
a povrsina svakoga trenutka
tvoja je slika sto se ljulja.

Laurie Lee
 
MAJSKA NOĆ

Svu noć je sanjam.
Budim se povremeno,
tek koliko da osetim
da je zapravo nema,
da je realnost nemilosrdno prosta
i jasna.

Nezaštićeno je moje srce
u ovakvoj noći,
razgoljeno za patnju.

U snu
ja sa njom razgovaram,
prilazim joj,
ne mogu da savladam
prokletu granicu između nas
- budim se - i osećam
neizmernu tugu -
- teško mi se svila
na levoj strani grudi.

Ovo je majska, kišna noć.
Sada se čuje glas ptice
iz bašte.
Poput suza,
kaplje ta pesma.

Šapućem njeno ime,
sâm iznenađen
koliko sam zanesen.

Ali me samo užasna, potpuna
samoća
svojim bestelesnim dlanom
dodiruje
ove noći.


Blaže Koneski
 
Poslednja izmena:
Dosada

Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno –
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.

Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.

Konstantin Kavafi
 
Ne psuj mi Tita

Ne psuj mi Tita i njegovo vrijeme,
Ne krivi njega za svoje probleme,
Za težak život danas najmanje je kriv,
Drukčije bi bilo da je stari živ.
Ne psuj mi Tita ni njegovo vrijeme,
Ne krivi njega što je proklijalo sjeme
mržnje skrivene u srcima fašista
skriveno pod maskama i nekih komunista.
Ne psuj mi Tita i njegovo vrijeme,
Ne krivi njega što nisi izdržao breme
Što je sve narode spajalo u srodstvo
i sam si ga nazivao bratstvo i jedinstvo.
Ne psuj mi Tita i njegovo vrijeme,
Osmjehom je mogao planinu da pokrene!
Nikada se, druže, neće živjet bolje
Kad Tita spomeneš, skini kapu dolje!
 
Put ka sebi

Hteo bih, magle razlistale mrak
da mi nije samo prosti zrak.

Hteo bih da ovo šumsko bivstvo
dojavi dublje čestito tajanstvo.

I ako nekud odem, zadahnut,
biće to staze neprimetne put.

Ne kud većina tegli teret svoj,
kad šine ili pesak zaspe znoj.

Ne, ako za mnom i otkrije trag,
jedanput, neko, mio mi i drag.

Videće kad zađe putevima sene,
da većih promena nema kod mene.

Utvrdih jače tek, verom i snom,
ono što držah i pred istinom..

Robert Frost
 
Do not stand at my grave and weep


Do not stand at my grave and weep
I am not there. I do not sleep.
I am a thousand winds that blow.
I am the diamond glints on snow.
I am the sunlight on ripened grain.
I am the gentle autumn rain.
When you awaken in the morning's hush
I am the swift uplifting rush
Of quiet birds in circled flight.
I am the soft stars that shine at night.
Do not stand at my grave and cry;
I am not there. I did not die.

Mary Elizabeth Frye
 
RAZGOVORI U TAMI

Živimo u istoriji, kažu jedni.
Mi smo muve na Levijatanovoj koži, govore drugi.

U svakom slučaju, pričaju jedni,
strahovi i gubici.

I među gubicima, smatraju drugi,
posebna mesta na koja vode naši putevi.

Naše smrti, kažu jedni.
Tako je, govore drugi,
To će sada biti masovna smrt.

Masovne grobnice, pričaju jedni, nisu ništa novo.
Ne, smatraju drugi, ovaj put neće biti grobova,
svi će mrtvi ležati tamo gde su pali.

Osim onih, kažu jedni, koji sagore i pretvore se u pepeo.
I koje raznesu vatreni vetrovi, pričaju drugi.

Kako možemo da živimo sa ovim strahom? pitaju jedni.
Iz dana u dan, odgovaraju drugi.

I dalje želim da vidim, kažu prvi,
kuda vodi moj put.

I dalje želim da živim, kažu drugi, ali, gde ću živeti
kad nestane svet?

Deniz Levertov
 
Come and let us live my Dear,
Let us love and never fear,
What the sowrest Fathers say:
Brightest
Sol
that dies to day
Lives againe as blithe to morrow,
But if we darke sons of sorrow
Set; o then, how long a Night
Shuts the Eyes of our short light!
Then let amorous kisses dwell
On our lips, begin and tell
A Thousand, and a Hundred, score
A Hundred, and a Thousand more,
Till another Thousand smother
That, and that wipe of another.
Thus at last when we have numbred
Many a Thousand, many a Hundred;
Wee’l confound the reckoning quite,
And lose our selves in wild delight:
While our joyes so multiply,
As shall mocke the envious eye.

Catullus
 
Odlazak

Nestalo je melodije
tvojih koraka,
iščezla si.

Senka tvoje puti
nestala u vazduhu,
na mestu gde si sedela,
mirisala je kao jorgovan.

Daljina te pretvorila
u pticu,
u malu pticu bez očiju,
bez perja, bez nogu.

Na kraju, štrčiš
kao lokvanj
iz daleke vode.

Najzad, postala si
sitno zrno osmeha
na obali sećanja.

Bora Simić
 
If I fall to hell I'll be saved, if I rise up to heaven we can meet again.
I love you, begging to be constricted, in comfort, in comfort
I love you, gasping in a childlike voice "Strangle me, stronger, stronger"
In a weak voice, "Goodbye." "Thank you," you whispered, and then died.
If I fall to hell I'll be saved, if I rise up to heaven we can meet again.
Please give me my punishment in hell.
You're in heaven, pure. If that world's nothingness, let's go there.
I want to see you. Can I? Now, for me, a blissful death
I want to, I want to die like this. I love you, able to answer so honestly and purely.
In a happy-sounding voice "Is this okay?" "Does it feel good?" I whispered, and killed you.
If I fall to hell I'll be saved, if I rise up to heaven we can meet again.
Please give me my punishment in hell.
You'll go to heaven, pure. If my sins are cleared, let's meet there.
Come, come. A blissful death to you as well.
by: Kikuo


 
An jenem Tag im blauen Mond September
Still unter einem jungen Pflaumenbaum
Da hielt ich sie, die stille bleiche Liebe
In meinem Arm wie einen holden Traum.
Und über uns im schönen Sommerhimmel
War eine Wolke, die ich lange sah
Sie war sehr weiß und ungeheuer oben
Und als ich aufsah, war sie nimmer da.

Seit jenem Tag sind viele, viele Monde
Geschwommen still hinunter und vorbei
Die Pflaumenbäume sind wohl abgehauen
Und fragst du mich, was mit der Liebe sei?
So sag ich dir: Ich kann mich nicht erinnern.
Und doch, gewiß, ich weiß schon, was du meinst
Doch ihr Gesicht, das weiß ich wirklich nimmer
Ich weiß nur mehr: Ich küsste es dereinst.

Und auch den Kuss, ich hätt' ihn längst vergessen
Wenn nicht die Wolke da gewesen wär
Die weiß ich noch und werd ich immer wissen
Sie war sehr weiß und kam von oben her.
Die Pflaumenbäume blühn vielleicht noch immer
Und jene Frau hat jetzt vielleicht das siebte Kind
Doch jene Wolke blühte nur Minuten
Und als ich aufsah, schwand sie schon im Wind.


 
ČASOVI KLONUĆA - Antun Barac
Onemogle ruke. Noga jedva gazi.
Zaklopljene vjeđe – da iščezne zbilja.
Srušene su ceste, pali putokazi.
Život nema pravca, ni smisla, ni cilja.
Stare laži novim zovu istinama,
Plaćeno izdajstvo drže rodoljubljem,
Žuđenom slobodom svijet u tamnicama,
A put čovječanstva u ropstvu sve dubljem.
Kako boli pogled djeteta na cesti
- Ostavljena, gladna, zaplakana lica –
I ne moći ništa – tek stiskati pesti
Pokraj zločinstava podlih ubojica!
Gađenje i prkos, stid i očajanje
Vitlaju se dušom kao vihor ludi:
Ne videti više krađu, blud i klanje,
Pobjeći od sebe, od kuća, od ljudi!
Urliknuti ko zvijer, prostrijeljena metkom,
glasom, koji ječi preko gora, stijenja,
Da odjekne u njem – uz bol nad svršetkom -
Sva naša sramota i sav jad življenja!
(1942, u logoru Stare Gradiške)
 
Srbija

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem sta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke žrvnja, čuo sve tvoje želje i brige tvoje,

oj, Srbijo među pesmama među šljivama
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,
ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,
bure u bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?

Kroz mukle lance dana, koža suvonjavih.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa – udari…

A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari I zbrčka se,

oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lazigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,
i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,buno među narodima.

Oskar Davičo
 
Početak, neki

moja prva nova godina bez mame i tate
bila je sa borisom igorom dejanom vesnom jelenom i
tanjom
nisam sigurna za tanju
boris i igor i dejan njima se sviđala tanja
njoj je majka bila izmučena razvedena i bila je sitna i
imala oštar miris
ne znam šta je bilo s tanjom
vesna, ne znam šta je mislila vesna
jelena je bila pametna i sada je profesorka
ja sam volela jednog dripca nikolu a pred njima sam
ga zvala buldog
jer su oni bili pametni a on baš i nije i mislila sam
da će da mi naiđe nešto pristojnije
boris je instruktor ronjenja negde na južnim morima
poslednji put kad sam ga videla
nešto mi je razbio pijan
da je živ i zdrav
dejan se ženi
moja majka je ostala bez para na kasi i bilo je
neprijatno
on joj je platio račun
njoj se nije svidela njegova devojka
ona ne voli sitne žene
ne znam šta je sa igorom
vesna ima decu koju ja neću videti
zato što mi je žao na ljude koji imaju decu
nikola je išao u rat a onda sa dvadeset i jednom
godinom je rešio da se završi
mislim da je taj dan okrenuo telefonom
izvesnu anu
koja je bila najbolja učenica i davala je
da je pipaju za dupe
ona je postala njegova ozbiljna devojka i bili su
zajedno
meni je nailazilo svašta godinama, jednom
bolje od njega, možda dvaput
prva nova godina i niko se nije smuvao
samo smo igrali
i mislili
da nam život neće biti bulja
nego nešto posebno.

Milena Marković
 
Šašavo moje

Mama mi kaže: Šašavo moje, šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci, kažem, postoje, dečaci smeđi, crni i plavi.
Mama mi kaže: Šašavo moje, zar mogu tamo svi da se slože?
Ja mami kažem: Kad već postoje, nek tu i stoje – šta se može!
Mama mi kaže: pusti priče – zbijeni tako na šta liče?
Ja rukom mahnemi uzdahnem:
Svi oni liče, svi mnogo liče na nešto lepo kao iz priče.
Na sve što čekam. Na sve što hoću. Liče na nemir i na samoću.
Mama mi kaže: Šašavo moje, pa oni, znači, ne postoje!
Postoje, kažem, kao na javi, dečaci smeđi, crni i plavi.
Šta da se radi? mama veli.
Ja kažem: ništa, već da se želi da nikad čekanje ne izbledi.
Mama me pita: a da l to vredi?
A ja se smeškam: videćeš – vredi!

Miroslav Mika Antić
 
Poljubac
Dobrica Erić

Od svega što se u glavi krije,
od svih čuda što se tu množe,
poljubac je najdivnije
čudo što ti se desiti može.
Kad se, kružeći ovim svemirom
bezbrojnih srca, putanjom dugom
dva srca ozare istim nemirom
i oglednu se jedno u drugom,
tada i glave malo zastanu
s krunicama od rosnog klasja,
a usnice se sretnu i planu
plamičkom poljpca što svet obasja.
I tako kroz dva tela poteče
svetlost što stvara novu planetu,
jer, poljubac je, kao što reče
pesnik, najlepši susret na svetu!
 
Tvoj sam

Ako zelis ljubavnika,
Ucinicu sve da me pitas da to budem Ja.
I ako zelis neku drugu vrstu ljubavi
Nosicu masku za tebe

Ako ti treba partner
Uhvati moju ruku
Ili,ako zelis da me udaris u gnevu
Evo me

Tvoj sam…

I ako ti se prispava na trenutak
Na putu
Ja cu da te vodim

I ako zelis da radis sama,na ulici
Ja cu da se sklonim
Ako zelis oca za svoje dete
Ili bi samo da se sa mnom setas
Po pesku

Tvoj sam

Leopnard Koen
 
Nimbus

Ponekad to biva
usudio bih se da kažem
gotovo kao svetkovina
sa ličnim pozivom
to ozarenje to ozračje
onih koji su bili tu
nevidljivi možda nagi
spremni da ostave trag
nerastumačiv
i najboljem forenzičaru
svoju krljušt svoj glas
svoju senku na stepeništu

Poričući nemogućnost sretanja
možda baš zbog nje
oni zrače dublje
i bez napora nas vode
u šupljine zajedničkog vremena
njegov glatki obuhvat

Zorica Bajin Đukanović
 
PORUKA SINU
Otkad me, sine, ovdje muče skoti
I zatvaraju u trnje od žice,
Srce gnjev muti, krv se u njem roti,
Zubi se stišću i kameni lice
Jedino blista suzom radosnice
Utjeha draga: moj se jablan viti
Sad puškom bori, sloboda ga kiti.
Ove će patnje osvećene biti!
I govore mi da ja, stara mati,
Poručim sinu da se natrag vrati,
Slobodu će mi, kažu, darovati.
A tebi mati živom krvlju piše:
Nemoj, sine, ne vraćaj se više!
Kad na vas, sine, budu jurišali,
Tad će nas, kažu , pred puškama slati,
Ne biste l' rad nas srcem zadrhtali,
Ne biste l', tugo, u jurišu stali.
A tebi, evo, poručuje mati:
Pucaj, sine, nemoj zadrhtati!
Učila sam te dok si malen bio,
Da nježan, da blag budeš, mio,
I da ne mrziš, ne zgaziš ni mrava.
Al danas, eto, smračilo se vrijeme:
Za grotlo krvi nema zaborava!
Mrzi, sine, zgazi zmijsko sjeme!
Sutra će rukom novo zlatno sunce
Milovat djecu, i vrhunce,
Oživjet polja kad se ševa vine ...
Al nemoj, sine, nemoj nikad, sine,
Zaboraviti da smo i mi pali
Ovdje pod maljem, sjekirom i vodom!
Svu ovu mržnju usisaj u grudi,
Ne smetni s uma da smo život dali
U Ijetnoj žeđi za istom slobodom.
Bori se, sine, bori! Junak budi!
-Grigor Vitez
 
"Decades"

Here are the young men, the weight on their shoulders,
Here are the young men, well where have they been?
We knocked on the doors of Hell's darker chamber,
Pushed to the limit, we dragged ourselves in,
Watched from the wings as the scenes were replaying,
We saw ourselves now as we never had seen.
Portrayal of the trauma and degeneration,
The sorrows we suffered and never were free.

Where have they been?
Where have they been?
Where have they been?
Where have they been?

Weary inside, now our heart's lost forever,
Can't replace the fear, or the thrill of the chase,
Each ritual showed up the door for our wanderings,
Open then shut, then slammed in our face.

Where have they been?
Where have they been?
Where have they been?
Where have they been?

(Joy Divison)
 
Noć u kojoj si spavala

I noć je nalik tebe,
daleka noć što plače,
bezglasno, u dubokom srcu,
a zvezde potamnele promiču.
Obraz dotiče obraz –
javlja se drhtaj leden,
neko se muči i preklinje te,
u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

Noć pati i čezne za svitanjem
siroto srce koje ceptiš.
O smrknuto lice, potajna muko,
groznico koja zalostiš zvezde,
neki čekaju zoru poput tebe
ćutke motreći tvoje lice.
Počivać u noći
kao vidik mrtav i zatvoren.
Siroto srce koje ceptiš,
davnog jednog dana ti si bilo zora.

Čezare Paveze
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Bosna u stihovima
Odgovora
7
Pregleda
219
Neno
Neno

Back
Top