Najdraži stih

Obične smrti i herojske smrti
i pesničke smrti od omče i metka,
nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,
smrt je, u stvari, život ispočetka.
Neko će drugi, neznan i drag,
još lepše pesme da ti piše.
Za svakim od nas ostane trag,
travka nad glavom kroz koju diše.
Možda smo bili ptica nad morem,
u Podmoskovlju breza tanušna.
Možda ćemo biti čempres međ borjem.
Život je velik! Smrt je majušna.

Pero Zubac
 
All is gone, 'tis gone forever,
Happy dream, t'will ne'er come true,
Ne'er again return to cheer me,
Hours of joy that once I knew.
Oh Tamino, only hear me,
Must I suffer thy disdain?
If no longer thou dost love me,
Only death can end my pain.

Magic Flute
 
Starost

Plašim se igli.
I umorna sam od gumiranih plahti i epruveta.
Umorna od nepoznatih lica
i sad već mislim kako smrt dolazi.
Smrt koja počinje kao san
puna kojekakvih predmeta i smijeha moje sestre.
Mlade smo i šetamo
berući divlje kupine
cijelim putem do Damariscotte.
Oh Susan, vrisnula je,
uprljala si novu bluzu.
Usta su mi bila puna
tako lijepog sladora
i ljupka tamnomodra tinta cijedila se iz njih
cijelim putem do Damriscotte.
Ali što mi to radite? Pustite me!
Zar ne vidite da sanjam?
U snu ti nikad nije osamdeset godina.

En Sekston
 
f.jpg

pe.jpg


Večiti kalendar - Fernando Pesoa
 
Pesniku


Gospod ti je dao svetlu iskru. Kresni,
I obasjaj tamu gde pesnici zive,
Majusnosti svoje neka budu svesni.

Srusi ko od sale, njihove oltare
I idole mnoge kojima se dive!
Razbi predrasude i kalupe stare!

O razmahni rukom krepkom, nek se krha
Stara trosna zgrada od dna pa do vrha!
Goni bednu bracu ko bura matroze!

Nek zastrepe, bedni! Nek u samrtnom strahu,
Krsteci se, cuju tvoju pesmu plahu
Gde grmi kraj njine slikovane proze!

Milan Rakic
 
Smrt je krivina na drumu.
Umreti znači samo ne biti viđen.
Ako oslušnem, tvoje korake čujem
Koji postoje kao što postojim i ja.
Zemlja je od neba sazdana.
Laž gnezda nema.
Nikad se niko nije izgubio.
Sve je istina i putanja.

Fernando Pesoa
 
Izgubljeni vođa
(The Lost Leader)

I.
Za puku šaku srebra on je nas napustio,
Za puku vrpcu tek na kaput da je lepi —
Dar jedan nađe kojega nas sudba lišila,
Sve druge izgubi kojim nas ona krepi;
Imaju zlata, ali njemu srebro podaše,
Toliko znači društvu koje malo nudi:
Kako naš bakar ode sav za službu njegovu!
I da je grimiz — nekoć gordih beše grudi!
Tako ga volesmo, i sledismo, i častismo,
U veličajnu oku živesmo, u seti,
Učismo njegov jezik moćan, jasne naglaske —
Beše nam uzor kako živeti i mreti!
Shakespeare je uz nas bio, Milton za nas beše,
Burns, Shelley, s nama — oni stražare na groblju!
On samo odmetnu se s čela ljudi slobodnih —
On samo potonu u pozadinu, k roblju!

II.

Mi ćemo bodro stupati — ne zbog društva njegova;
Nadahnut će nas pesme — ne s njegovom lirom;
Kaže da puže onom koga drugi uzdižu,
Dok dela budu rasla — hvastat će se mirom:
Izbrišite mu ime, jedna duša propade,
Otklonjen rad, i stazu ne prokrči noga,
Likuje opet vrag i opet tužni anđeli,
Krivda spram čoveka, i uvreda spram Boga!
Počinje noć života: neka nam se ne vraća!
Bilo bi tada sumnje, patnje, iskušenja:
Prisilna hvala s naše strane — tračak sumraka,
Nikad već drago jutro puno poverenja!
Učismo ga — nek vodi boj, nek bije viteški,
Nek našem srcu preti dok ne bude bolje;
Tada nek primi novo znanje da nas dočeka,
Na nebu dobiv oprost, prvi uz prestolje!

Robert Browing
 
Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim: plač se grozno sveti.

Milutin Bojić
 
Stigavši dovde, gde sam danas, uviđam
Da sam drugačiji u svojoj bezobličnosti.
Sam se sa sobom mimoilazim na vlastitom putu.
Ne prepoznajem nekadašnjeg sebe u svojoj sadašnjoj ličnosti.

Nisam li ja možda, jer ništa nije nemoguće,
Različita bića dospela iz drugih svetova,
Da se spoje u istu osetljivu tačku prostora
U onog mene koga ovde predstavljam?

I najzad, pošto sve može biti,
Jer misao sve može da zamisli,
Nisam li samo trenutni šapat
Vremena-bića čiji sam smisao postojanja?

Fernando Pesoa
 
Napisacu ti pesmu o tome
kako sam sama,
i kako provodim dane.
Napisacu ti pesmu,
kako mi svakodnevno sve vise trebas
i kako precrtavam dane.
Monotona i dosadna popodneva,
i besane noci.
Napisacu ti pesmu,
ali ne umem da pronadjem prave reci,
ne umem recima da iskazem bol.
Napisacu ti pesmu, ludo moja,
o tome kako stalno mislim na tebe,
kako sam samo tvoja,
i kako ti u svom pismu saljem deo sebe...

Ali ne umem da te dodirnem u pesmi,
ne umem da dodirnem rubove tvojih usana.
Mozda te moja pesma zaboli,
i bojim se da je napisem.
Ali ona vec nocima treperi u meni,
i moli me da ti kazem,
sve one reci bolne i nezne,
koje se radjaju u mojoj glavi!
Ali kako da ti napisem broj svojih suza,
kada to ni sama ne znam,
kako da ti opisem svoju ljubav,
kada ona ni u tri knjige ne bi stala!
Reci mi,najlepse moje,
kako da to napisem najlepsu pesmu o ljubavi,
kada si to u stvari ti!
Sve ono sto mi treba,
sve ono sto volim i sto me boli...

Ipak,pokusacu da ti napisem pesmu,
o najlepsem delu moga zivota,
o jednom prohladnom aprilu,
o tamnim ocima koje vidim i kada zazmurim,
napisacu ti najlepse reci koje znam,
ali sve je to nista,
sve je to samo dim...
Jer jedino sto zelim je da dodirnem,
tvoje srce,
jedino sto zelim je da shvatis,
sve ono sto nisam napisala,
sve ono sto sam precutala,
jer necu da budim ceznju i stvaram bol.
I evo,napisala sam ti pesmu,
mada je jedino sto sam zelela u ovom trenu,
da ti kazem da te volim
i da to cujem od tebe!!!

(Emina Krstić)
 
OČEKUJUĆI BARBARE

– Šta ćemo ovde na agori okupljeni?

Treba danas barbari da stignu.

– Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će barbari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
barbari će ih načiniti čim stignu.

– Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas barbari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je čak
za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

– Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?

Zato što će danas barbari stići;
a takve stvari zasenjuju barbare.

– Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?

Zato što će danas barbari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

– Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?

Zato što se već smrklo a barbari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da barbara više nema.

Pa sad, šta ćemo bez barbara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

Konstantin Kavafi
 
Najlepše, najemocionalnije, ali i najtužnije, ljubavne pesme
------------------------------------------------------------------------------------

Meni je, ubdeljivo, možda zato što sam taj čemer u duši okusio, i još se od toga nisam sasvim oporavio, najlepša, najvaznesenija, najemocionalnija, ali i najtužnija, najsuzavija i najbolnija, ova ljubavna pesma:

Bila jednom ruža jedna
Milorad Mitrović

U majke je ćerka bila,
k'o dan lepa, k'o cvet čedna,
pa zavole momče jedno, -
bila jednom ruža jedna.

Al' to momče leptir beše
i nju prezre srca ledna,
drugoj momi ruku dade, -
bila jednom ruža jedna.

U crkvu se svati kreću,
razleže se pesma medna,
a sa crkve zvono jeca, -
bila jednom ruža jedna.​

Ubeđen sam da i sam Bog zaplače kada nešto tako dušom okićeno, srcem zamedeno i suzama orošeno čuje, ali život, ta tiha, nečujuća, malo kada radujuća, reka ponornica, teče dalje i bol se ublaži kada se pronađe nešto što će dušu da smiri i obraduje.

Pesma je srcem napisan vapaj, titraj, uzdisaj, nikada putpuni smiraj, željive duše.

Nešto slično, kao što rekoh doživeh i preživeh, jedva, jedvice, tu najveću ljudsku muku i zato sam uzeo olovku u drhtavu ruku, to mi je bila jedina uteha, i sročih u stihove, vapaje prenapaćene duše, tu nabujalu vododerinu emocija od koje telo zadrhti, srce se zgrči, a duša, ta mrvica Boga u nama, zastenje od bola. Napisao sam pesmu »Na njenom venčanju« baš onako, tužno i prebolno jako, kako je bilo i šta mi se je tada dogodilo. Tu pesmu sam napisao negde pred sam kraj mog boravka u Bogosloviji u mojim, u dušu mi zaglavljenim, Sremskim Karlovcima. Imao sam tada jednu preslatku devojku za koju sam bio siguran da ću je oženiti, ali ona je razmišljela drugačije, možda je tako i bolje, makar za nju, moju najvoljeniju, nije tražila pametna, već bogata čoveka.

Ubedljivo najviše, uglavnom onih najbolnijih i najtužniji, bol za izgubljenim roditeljima, bratom i sestrom, najkrvoločnije su ih ubuli, žive su ih zapalili u mom rodnom, od zuba vremena čudno naherenom, trošnom, studnom i promajnom kućerku, udbaške zveri, je nešto što se jedva preživi, muka od koje se čovek nikada ne oporavi, sam napisao u bogoslovskim klupama, jer to mi je bila jedina uteha, melem i smiraj za prenapaćenu, ranjenu i drhtavu dušu.

Moje bogoslovske svaštare su bile prepune tih srcem napisanih uzdaha, suza i bola. Retko kada, ali ne zato što sam se stideo svoje poezije, već zato što su to bili samo moji melemi, moji đulići uveoci, mojih emocija drugari taoci, sam, čak ni najboljim drugarima Nidži i Mići, pokazivao to moje dušom začinjeno sočinjenije, Ali moji drugari iz bogoslovskih klupa su znali da, onako kriomice kada bih išao u svakodnevnu poslepodnevnu šetnju do Dunava, zavire u te moje svaštare, prepisuju te moje pesmice i onda bi ih reciovali i mene time obradovali. Nikada nisam imao volju da objavljujem te moje pesmice, jer one su, kao što rekoh, bile deo moje duše, a dušu da s nekim delim to ne mogu i ne želim …

Zanimljivo je napomenuti kako je ta moja mladalačka pesmica »došla« do nivoa komercijalizacija. Sa mnom u razredu je bio i Mirko Radošević, a on se je hvalio što je bio drugi vokal Šabanu Šaulići i pratio ga na mnogim nastupima. On mi je ukrao tu pesmu i dao Šabanu. Nisam ga zbog toga osuđivao, znam da oprostim, ali ne znam da zaboravim, ali svoju tugu nisam moga da smirim kada preko radia začujem:

»A ja, kao prosjak, u starom modelu,
Plak`o sam, k`o dete, na njenom veselju«

Tom svom bogoslovskom drugu posvetio sam ove stihove:

Ne zovi me više svojim drugom
kad se sladiš mojom tugom !

Još uvek me ta istina boli, užasno zaboli, jer zauvek je otišla iz moga života devojka koju moje srce uvek će da voli i nikad` je neće da preboli …



https://www.bing.com/videos/search?...7835644F916F41E4FC207835644F916F4&FORM=VDQVAP
 
Poslednja izmena:
BOLESNIKOV IZDISAJ

------------------------------------------

Drhtim, klecam, padam, zastajavam -
Život proš`o, a ja očajavam ...
Ne molim Te više, Bože,
Da mi život spasiš,
Ovo više podnet` se ne može
I zato Te molim, dragi Bože,
Da mi vulkan u grud`ma ugasiš
Nek` Nebesa k` sebi me povuku,
Majko Sveta, ispruži mi ruku
I zauvek skrati ovu muku !

Ej, sestrice, puste li željice,
Želim poći u taj večni sanak -
Da mi tuga ne nakazi lice,
Da mi jadno ne šobonji srce !
Moja tugo, jedina mi drugo,
Isprati me, zamrači mi danak!
Ne, muči me, drugo, još predugo,
Daj da usnim taj večiti sanak !

Zatovor`te se, moje tužne oči,
Nek` sibirac telo mi ukoči
Nek` tuđinski crvi grizu m` kosti
Mučenik sam bio od mladosti
Iz Srbije su me proterali,
Nikada mi mira nisu dali,
U Srbiju svoju nisam smeo
Jer mafije nisam bio deo,
Voleo sam Srpstvo i Slobodu
Ode pev`o svom srpskom narodu
Izdajnici mrze me zbog toga -
Kukavice te hule na Boga
Temelje nam Otadžbine ruše
Nečastivom daše svoje duše ...

Zbogom, danče - zbogom, milo moje,
Za mrijenje čas mi došao je ...
--------------------------------------
Krstan Đ. Kovjenić



Z B O G O M

Zbogom, sejo – zbogom, beli danče,
Stražilovo, mili mi proplanče !
Karlovci mi ostaše u duši –
LJubav silna za njima me guši ...

Zbogom, braćo – moji bogoslovi,
Čas je doš`o od vas se poslovi` !
Lepo li mi tada beše s` vama,
Al` u duši osta bolna rana-
Izdaste me kao Juda Hrista –
Ne žalite – oprašta vam Krsta!

Zbogom, moja nesuđena ljubo –
Moja srećo, neizmerna tugo,
Vol`o sam Te – iskreno voleo,
Mada Tebi prići nisam smeo
I s` neba ću ja Tebe gledati –
K`o cvetak Tebe negovati
Uvek ću Te, uvek, svojom zvati
I suzama cvetak zalivati ...

Zbogom ostaj, plemeniti rode !
Ne daj da te izrodi predvode –
Ne daj svoje vere i slobode –
Osvesti se, moj srpski narode !
Za dušu mi zapalite sveću
I na Nebu sve vas ja voleću ....

Krstan Đ. Kovjenić

BOLESNIKOV IZDISAJ.jpg
 
U kolibama smrti

Oblak se nadvija ko pijan mesec
nad kolje u nebo ubodeno,
i teče crvena krv rekom.
I putevi su u magle utkani
što su legle po drveću.
Osećamo da po kućama našim senke kostura šeću,

u selu cvetnom, dalekom.

I ničeg nema što bi nas opilo u tom času,
i svi smo silni, krvavi atamani
u ovom klanju.
I zar da od lasta čekamo da na spasu,
ljubeči se po krvovima danju?
Već legnemo ničice u vlažne kute,
i slušamo kako tišine
zašapću slatko, pa ućute.

A iznad glava kiša nam se sliva,
i žuto, uvelo vlažno snoplje
sva nam je prespektiva.
Iza grma ako padnemo kad otvor smrti zasjaji, ─
to su svi važni događaji.

I požar su užasni pohotno valja
preko svih reka, mora zemalja,
Umrećemo i mi, sutra, ili nešto kasnije,
Smrću, vrelom, podmuklom.

(Zar nije još užasnije
živeti dan-dva sa lobanjom puklom?)

Beli, porušeni zvonici zabrinuti strče
i misliš da će odmah da potrče,
i da odu u neznano ─ sanjano.

I ničeg nema što bi u nas unelo čistoću,
jedno očajno gromovito hoću,
ili po glavi jedan strahovit udar,
pa da se već jednom svega zasitimo,
krvavi i razbarušeni.

Dušan Vasiljev
 
Ja ne volim - Vladimir Visocki
Ja ne volim fatalni ishod,
Od života se nikad ne umaram,
Ja ne volim nijedno godišnje doba
Kad svoje pesme ne pevam.
Ja ne volim otvoreni cinizam
I ne verujem u zanos, i još
Ja ne volim kad mi neko čita pisma
Gledajući preko mog ramena.

Ja ne volim ništa polovično,
Ili kad neko prekida reč.
Ja ne volim kad pucaju u leđa
Ili iz neposredne blizine.

Ja mrzim ‘verzije događaja’,
I crva sumnje, i žalac slave,
I kad se ide namerno uz dlaku,
Ili namerno željezom po staklu.

Ja ne volim oholo samopouzdanje
Više nego kad kočnice otkažu.
Žalim što je ‘čast’ zaboravljena reč,
I što se ceni ogovaranje iza leđa.

Kada ugledam slomljena krila,
Tad nisam tužan, a nije ni čudo:
Ja ne volim ni nasilje ni slabost,
Samo mi je žao razapetog Hrista.

Ja ne volim ni sebe kad sam kukavica,
I ne mogu podneti kad nevine tuku.
Ja ne volim kad mi zaviruju u dušu,
A još manje kad u nju pljuju.

Ja ne volim ni cirkuske arene,
Gdje se milion menja za rublju,
Iako su pred nama velike promene,
Ja to nikada voljeti neću!
 
Šah - Horhe Luis Borhes

I igraci, ozbiljni, cute u svom kutu,
oprezno figure pomeraju spore.
Strogi prostor table drži ih do zore:
dve suprotne boje vode bitku ljutu.
Magicna surovost iz sredine zraci:
homerovska kugla sa kraljem što kasni,
borbena kraljica, pešaci opasni,
iskošeni lovac i laki skakaci.
A kada igraci igrati prestanu,
kada u vremenu beskrajnom nestanu,
i tad obred ovaj vecno ce da traje.
Taj rat je buknuo na Istoku slavnom,
poprište je ratno cela zemlja davno.
Ko i Druga, ova Igra ne prestaje.



Nejaki kralj, kosi lovac, ratoborna
kraljica, pešaci mudri i top krecu
crno-belim putem da probaju srecu
ratnu, hrabra vojska za bitku je orna.
Ne znaju da ruka onoga svemocnog igraca
upravlja njihovom sudbinom,
niti znaju da se celicnom crvstinom
njihovim razumom vlada danonocno.
Ali i sam igrac (to je Omar reko)
sužanj je na drugoj cudnom tabli nekoj:
tu su noci crna, dani - bela polja.
Bog igraca mice, a ovaj figure.
Ko je iza Boga bog arhitekture pracine,
vremena, snova i nevolja?
 
Poslednja izmena od moderatora:
Izbor

Poluotvoreni prozor u stanu tvojih roditelja
hladi ti prvu jutarnju kafu
decembar je ali još nije zima

vrelina šolje izaziva ti uznemirenost
kao popodnevna svađa u zgradi
kao nepregledno polje opušaka
koje zatičeš u gradskom parku

srkneš li vrelinu kafe
srknuo si svo trnje iskustava
koje će doći nakon mladosti

prospeš li njen talog
okrenuo si glavu od zločina i nepravde

Saša Skalušević Skala
 
***
" И није ово варка.
Ја сам ти дала себе,
сву плам што из мене лије,
врелину сваког мог кутка...
И није ми више битно
да ли сам ја још ја
или постојим кроз тебе
док је тог вечног тренутка..."

Драгана Константиновић
 
Деца среће

Човек је имао пса
пса ког је звао Амор
латински то је љубав
човек га хранио пас га лизао
човек је миловао пса
и лизао га кад су били сами
понекад чак и лајао
да угоди
псу
то је мој пас моја љубав говорио је човек
то је мој човек лајала је Љубав
али једног дана
тужног тужног дана
човек је приметио неке ствари
ох... кад једем нешто боље
мање дам свом псу
ох... ако примети
он ће побећи
а ја ћу сам остати
свог пса нећу више имати
своју љубав
моју љубав
...
(Из збирке Сунце ноћи, Жак Превер)

Још једна из исте збирке:

Раута

Само две особе на свету те познају
Раута
само две
али ти знаш многе ствари
ти знаш шта је бонтон прави
оно што треба учинити ти учиниш кад је потребно
учиниш
не даш се молити
учиниш па нестанеш
уђеш у собу кад људи пате
ноћу
милујеш их својом огромном шапом
па одеш
са другаром
кепецом
који носи велику пелерину
има велике планове
кепец
врло често кренете заједно
чамцем око острва
у Морбијанском заливу
понекад поведете и Крокодила
...
 
Nit mi je srce znalo da ću biti
Osuđen da tu straćim mlado doba
U rodnom, divljem gradu, među jednim
Narodom prostim, kukavnim, kom često
Čudna imena, nauka i znanje
Na smeh su i šalu. Kloni me se s mržnjom.
Ne zbog zavisti, pošto me ne smatra
Većim od sebe, već jer misli takvim
U duši sebe da cenim, iako
Nikad to nikom pokazao nisam.
Ovde provodim godine sakriven,
Sam, bez ljubavi, života, i bivam
Na silu surov u gomili zlobnoj.
Ovde svu ljubav bacam i vrlinu,
Ovde postajem preziratelj ljudi
Zbog stoke što je oko mene. Dotle
Predrago vreme mladosti odleće,
Milije nego slava i lovori,
I čisto svetlo dana i disanje,
Gubim te zalud, bez jedne radosti,
U ovom svetu neljudskom, uz boli,
Suhog života ti jedini cvete.

Đakomo Leopardi
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Bosna u stihovima
Odgovora
7
Pregleda
216
Neno
Neno

Back
Top