Najčešće i najlepše ime kroz istoriju - Ana

ANA OD FOIXA


Ana od Foixa, 1484. – Budim, 26.jul 1506. bila je kraljica Mađarske, Hrvatske i Češke.

Ana je rođena 1484. godine kao kći Gastona II. od Foixa, i njegove supruge, Katarine Navarske, kćerke Gastona IV. od Foixa i njegove supruge, Eleonore I., kraljice Navare.

Dana 29. septembra 1502. godine udala se za Vladislava II., kralja Ugarske, Hrvatske i Češke, a ona je time postala kraljica navedenih kraljevina i bila okrunjena 29.septembra 1502. u Stolnom Biogradu.

Njen jedini sin, Ludovik II., postao je kralj Češke, Hrvatske i Ugarske i 1522. oženio se princezom Marijom Habsburškom, unukom cara Maksimilijana I. Njena kći Ana udala se za austrijskog nadvojvodu Ferdinanda I., unuka cara Maksimilijana I.

Ana je umrla 26.jula 1506. u Budimu gde je i pokopana. 1516. godine njeni posmrtni ostaci preneseni su u Stolni Biograd.
 
139182_18-ana-i-zoran_f[1].jpg

Ana Radmilović: Sećanja na dragog brkatog tatu
Tridesetsedmogodišnja ćerka glumačke legende Zorana Radmilovića, Ana Radmilović, iako je bila devojčica kada je on napustio ovaj svet, još se jasno seća njegovog duha i neizmerne ljubavi s kojom ju je odgajao. Iako su ga mnogi doživljavali kao prekog čoveka, Ana tvrdi da je u svom domu bio topao i privržen otac i suprug koji se o svemu brinuo, zbog čega su se ona i njena majka, glumica Dina Rutić-Radmilović, osećale neizmerno sigurno. Pre dve godine objavila je njegove zabeleške u knjizi Zalažem se za laž, a prošle godine novo ostvarenje radnog naslova O jednom brkatom tati.

- Moja druga knjiga oživljava sećanja na svog oca sve do njegove smrti, kada sam imala svega jedanaest godina. Ne zalazim ni u kakve senzacionalističke analize, već prostim rečenicama opisujem naš odnos – kaže Ana i s uzdahom konstatuje da nikada neće izbledeti bol zbog preranog odlaska voljenog brkatog tate.





- Pamtim ga kao toplog čoveka, što se verovatno vidi u svim njegovim ulogama, jer ga na osnovu njih ljudi vole i posle dve i po decenije koliko je prošlo od Zoranove smrti. U svom domu je bio kao i svaki drugi čovek, a kakav je bio kada je radio, to ne mogu da kažem pošto svoje obaveze i poslovne brige nikada nije unosio u kuću. Sećam se njegovih priča kako ga mrzi da ide na predstavu, stalno je ponavljao da je mator čovek koji više ne može da izdrži taj tempo i kako je trebalo da upiše nešto pametno poput prava ili arhitekture, što mu je njegov otac savetovao – s osmehom se priseća Radmilovićeva.

- Moj otac je bio veoma pravičan čovek i za mene autoritet. Naučio me je šta je fer i zbog toga nisam želela da prekršim nijedan naš dogovor, ali nikada ga se nisam plašila. Ne sećam ga se kao prekog čoveka, ali i sama sam čula takve tvrdnje. On bi se ponekad povukao u svoju radnu sobu i pretpostavljam da su to bili periodi kada nije bio dobro raspoložen. Bio je brižan otac, a verujem i dobar suprug. Ponekad je umeo da bude posesivan, ali uvek se trudio da se pored njega majka i ja osećamo sigurno, što smo svakako i bile – priča šarmantna Ana koja je s ocem uvek delila svoje male tajne.

- Bilo mi je smešno kako je reagovao na moje prijatelje i simpatije. Vrlo ozbiljno je tražio da mu odgovorim: ko je taj dečak, odakle su mu roditelji i kakav je. Bilo je tu ispitivanja koja mu, po mom mišljenju, nisu priličila, ali prosto je tako reagovao – objašnjava atraktivna brineta koja je samu sebe obmanjivala na dan kada je Zoran zauvek napustio njen život.

- Kada je umro, nisam verovala da se to dogodilo. Mislila sam da me svi ljudi koji su dolazili u našu kuću da izjave saučešće lažu, čak sam bila sumnjičava i prema majci. Svi su raspredali o tome da li će biti sahrana ili kremacija, hoćemo li zvati sveštenika ili ne, a ja nisam shvatala šta će im sve to. Mislila sam da svi oni nisu u pravu. Međutim, ubrzo sam prihvatila istinu, ali u prvi mah želela sam sam da verujem u laž kako bih olakšala svoj bol – priseća se s tugom Ana 21. jula 1985. godine, kada je njen otac zauvek utihnuo na Prvoj hirurškoj klinici gde je izgubio opaku borbu s kancerom.

- Činjenica da sam ćerka Zoran Radmilovića pomogla mi je na nekim mestima, ali uglavnom među običnim ljudima. Mislim da me je prezime čuvalo dok sam radila kao novinar na Kosovu ili sam prosto verovala u to da bih se osećala sigurnije. Međutim, bilo je strašno dok sam studirala glumu kada su ljudi očekivali da ličim na njega, što je bilo nemoguće jer sam prvo žensko, a drugo bila sam dete. To sam baš teško podnosila – završava dama koja je trenutno angažovana kao scenarista dokumentarnog filma po knjizi Zalažem se za laž koji će se na jesen emitovati na RTS-u.


LJUBAV KOJOJ NI SMRT NIJE MOGLA NIŠTA! Ovako je Ana Radmilović govorila o slavnom ocu!
Ljubav između oca i ćerke bila je toliko jaka, da je ona i godinama nakon njegove smrti imala osećaj da je uz nju.
Te 1985. godine, glumački svet ostao je bez velikog glumca, a jedanaestogodišnja Ana bez oca, koji za nju nije bio ni Kralj Ibi, ni Radovan Treći, već samo tata.

Zoran je Anu obožavao, vodio je dnevnik o njoj sve do trenutka kada se razboleo. Zapisao je kako su bili u zoološkom vrtu, pa je ona svašta ispričala svojoj mami Dini Rutić - kako ga je spasla od zmije, pa su oslobodili malog tigra i to se njemu veoma dopalo, jer je video da ima maštu.

Zvao ju je Mica, Anica, a najćešće Anka, tako da je Ana, zbog Zorana, volela kad je neko tako zove.

Krenula je očevim stopama, završila glumu u Novom Sadu, ali nije mogla da izađe iz očeve senke, zbog čega je sišla sa dasaka koje život znače i počela da se bavi novinarstvom.


Prvo sećanje na detinjstvo joj je mali stan, zatim selidba, a najviše je pamtila period kada su je Voja Brajović i Branko Cvejić čuvali.

- Prvo sećanje mi je naš mali stan. Ja sam stalno išla kod njih u krevet da spavam. To sam i posle radila, kad smo se preselili u veliki stan. Svi smo sedeli u dnevnoj sobi jer je Zoran vikao: "Šta će ljudima ovoliki stan, treba da budemo zajedno, a ne da se tu otuđujemo u tim sobama." - ispričala je Ana.

Njena mama, koja danas živi na Dorćolu, Ani je posle očeve smrti bila velika podrška, a svojevremeno je ispričala neverovatnu priču o upoznavanju svojih roditelja.

- Bila je mlađa od njega deset godina i verena. Njen verenik je bio neki ozbiljan tip, fizičar ili hemičar iz fine kuće. Zoran je nju gledao dok je išla ka Filološkom fakultetu i rekao: "Ova mala će biti moja žena." I, ona je raskinula veridbu, udala se za Zorana, došla iz ogromnog roditeljskoj stana u mansardu i ostala tu - otkrila je Zoranova ćerka.

Najteži period za nju je definitivno bio kada je saznala da joj je otac bolestan, a iako joj nisu rekli, ona je to osećala.

- Bili smo na ekskurziji, u četvrtom razredu, mislim da smo bili u Slanom, i ja sam napravila dramu kako je moj tata loše, kako hoću da se vratim u Beograd ili ću da se ubijem, kako je on bolestan. Pred sam kraj njegovog života, poslali su me u Cavtat, a onda me vratili da ga vidim, jer su znali da neće još dugo. Kad sam ga videla, kad je imao 12 kila sa krevetom i ja sam rekla: "To nije on." Bila sam ljuta kad mi je mama rekla da neće izdržati. Kako da ne izdrži, on je moj tata, najjači na svetu. Mnogo sam ga volela - ispričala je Ana.

Njegova smrt mnogo ju je pogodila, i celog života nije mogla da se pomiri sa tim gubitkom.

- Zoran je Dini praktično umro na rukama. Bilo mi je strašno. Prvo sam mislila da me lažu. Bila sam ljuta na nju, pa na njega. Mislila sam da me je izdao, da ne može da se ostavlja tako. I dan-danas možda ne mogu da se pomirim sa tim da ga nema - rekla je svojevremeno Ana.

Autor: M. Đurović
 
Ana Sofrenović

Ana Sofrenović je srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica i džez pevačica. Rođena je 18. septembra 1972. godine u Beogradu. Iz braka s glumcem Draganom Mićanovićem ima dve ćerke, Lenu i Ivu. Jedno vreme je živela u Londonu, a poslednjih nekoliko godina živi u Beogradu. Glumu je zavolela još kao tinejdžerka u Teatru Levo, a tokom studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu pokazala je raskošan talenat ne samo za glumu, nego i za pevanje. Filmska publika ju je se seća po izvođenju pesme „Kaži zašto me ostavi“ iz istoimenog filma Olega Novkovića iz 1993. godine. Veliku popularnost stekla je 1995. godine ulogom Jelene Dubosavljević u drami „Ubistvo s predumišljajem“. Usledile su uloge u filmovima „Ljubav, ženidba, udadba“, „Naša Engleskinja“, „Tango je tužna misao koja se pleše“.
Posle bombardovanja Beograda je sa suprugom i šestomesečnom ćerkom odselila u Beograd. Iako je živela u inostranstvu nije se potpuno povukla sa scene. Tokom 2000-ih snimila je nekoliko domaćih i stranih filmova, te se pojavila u britanskim serijama „Holby City“ , „Ultimate Force“ i drugima. Za ulogu u filmu „Dečaci iz Ulice Marksa i Engelsa“ je na „Festivalu filmova centralne i istočne Evrope“ osvojila nagradu za najbolju glumicu.
Uporedo sa glumačkom, Ana je gradila i pevačku karijeru. Na Beogradskim muzičkim svečanostima (BEMUS) se publici premijerno predstavila operom „Ofej i Euridika“, a 2006. godine je sa Meredit Monk (Meredith Jane Monk) nastupila u „Karnegi Holu“ (Carnegie Hall) u Njujorku. Ljubitelji pozorišta mogli su je gledati u predstavama „Tesla, „Lulu“, „U plamenu strasti“, „Kabare“ i drugima. Poreklo, detinjstvo i obrazovanje Ana Sofrenović je rođena 1972. godine u Beogradu. Njen otac Dragomir Sofrenović je inženjer metalurgije poreklom iz Semberije (Bosna i Hercegovina), a majka Šila (Sheila) Sofrenović je lingvista, prevodilac i amaterska glumica poreklom iz Engleske. Dragomir i Šila su se upoznali tokom studija u Birmingemu, a nakon doktorskih studija odlučili su da se dosele u Beograd.
Ana je sa četiri godine mlađim bratom odrasla u beogradskom Bloku 28. U jednom intervjuu kazala je da je imala srećno i bezbrižno detinjstvo, te da je njen kraj tada izgledao mnogo drugačije nego devedesetih godina i drugačije nego danas. Ljubav prema muzici nasledila je od oca koji je strastveni kolekcionar džez i klasične muzike. Ipak, u njihovom domu slušali su se razni žanrovi. S druge strane, njena majka Šila je bila amaterska glumica i san joj je bio da Ana izabere taj poziv. Sve dok nije počela da glumi u Teatru Levo, razmišljala je da svoju karijeru gradi u muzici. Ipak, druženja, putovanja i svi izazovi glumačkog života s kojima se upoznala kao tinejdžerka, bili su podsticaj da sa 17 godina upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Predraga Bajčića.

Filmovi i serije 1994. Rugalice i ubice 1994. Pokvarenjak 1995. Znakovi 1995. Paket aranžman 1995. Ubistvo s predumišljajem 1997. Ljubav, ženidba i udadba 1997. Naša engleskinja 1997. Balkanska pravila 1997. Tango je tužna misao koja se pleše 1998. Bure baruta 1998. Legionar 1999. Nebeska udica 2000. The Vice 2001. London’s Burning 2000-2002. Holby City 2002. Saht 2002. Ultimate Force 2003. Volim te najviše na svetu 2003. Strange 2003. Mali svet 2004. Matilda 2004. Pad u raj 2007. Dva 2007. Agi i Ema 2009. Žene sa 2010. Van kontrole 2012. Doktor Rej i đavoli 2014. Dečaci iz ulice Marksa i Engelsa Predstave: „U plamenu strasti“, „Tesla“, „Lulu“, „Kabare“, „Zojkin stan“ i druge.

A-504768-1153765109.jpeg[1].jpg
 
ANA KURNJIKOVA
84141-kournikova11[1].jpg

Ana Sergejevna Kurnjikova; rođena 7. juna, 1981; je bivša ruska profesionalna teniserka i manekenka. Uprkos tome da nikada nije osvojila ni jedan turnir u pojedinačnom takmičenju, Ana je postala jedna od najpoznajtijih svetskih teniserki. Na vrhuncu njene karijere, njeno ime je postalo najčešći pojam koji je tražen na Guglu.

Anina profesionalna teniska karijera bila je u stalnom padu zadnjih nekoliko godina, i verovatno se okončala zbog ozbiljnih problema sa kičmom i leđima. Imala je neke uspehe u pojedinačnim turnirima, ali njena speciajlnost su bili parovi, gde je i bila neko vreme prva na listi. Sa Martinom Hingis u parovima osvojila je dve titule na grend slem turnirima: Otvoreno prvenstvo Australije 1999. i 2002.

Rođena je 7. juna 1981. u Moskvi u bivšem SSSR. Roditelji Sergej i Ala Kurnjikov, su kasnije emigrirali u SAD. Trenutno živi u Majamiju.
Ana je uvek bila izuzetno popularna u medijima, a već sa 15 godina bila je zapažena po svojoj lepoti i talentu za tenis. Jedno vreme se zabavljala s ruskim hokejašem na ledu Sergejom Fjorodovim, a tokom 2001. godine su kružile priče da se mladi par venčao. Stručni štab Ane Kurnjikove je ovo porekao, mada je Fjodorov 2003. rekao da su se njih dvoje venčali i kasnije razveli. Iglesijas je kasnije u intervjuima rekao da je to bila samo šala, i da su njih dvoje i dalje zajedno.

2002. godine, Ana Kurnjikova je počela da se zabavlja s pop pevačem Enrikeom Iglesijasom (u čijem se spotu za pesmu "Escape" pojavila). Mediji su često prenosili priče da se par tajno venčao, mada je Enrike to porekao, a Ana odbijala da priča o tome. U junu 2008, Iglesijas je za američki magazin Daily Star izjavio da su se Ana i on venčali prethodne godine i da su trenutno rastavljeni.

Anin omiljeni film je Zgodna žena, televizijska serija Očajne domaćice, a voli da sluša muziku Eltona Džona, Enrikea Iglesijasa, Gven Stefani i Šade. Njene omiljene destinacije za putovanje su Moskva, Meksiko, Njujork, London i Pariz.
 
Онда Ана Илић...
она правила најлуђе журке у основној и много је волео наш наставник музичког.
Он је њу знао да изведе испред целог одељења и да је тако цео Час,мази по коси..црној.

а ми се смејали,то се тада није ни знало за изопаченост те врсте.
Било нам битно да се завитлавамо међусобно чекајући жељено звоно док је она,јадна тако укопана стајала док
је овај мазио пред свима нама пуних 45 минута.
 
Ana Ivanović,

Tenis je počela igrati s 5 godina nakon što ga je gledala na televiziji. Idol joj je bila Monika Seleš. Preklinjala je roditelje da je upišu u lokalnu tenisku školu, pa su joj roditelji kupili reket za 5. rođendan i odmah se zaljubila u njega. Kćer je majke Dragane i oca Miroslava. Ima i mlađeg brata Miloša. Najbolji udarac joj je forhend, a voli igrati na svim podlogama. Obožava gledati filmove (naročito trilere), čitati povijesne knjige i slušati pop i R'n'B. Divi se Rogeru Federeru i njegovom profesionalizmu na terenima i izvan njega. Pomalo je praznovjerna, pa tako lopticu samo jednom lupi od pod prije nego servira i ne hoda po linijama terena. Ponekad se za mečeve priprema tako što rješava Sudoku ili igra Backgammon u svlačionici. Opisuje sebe kao osjećajnu osobu, sa sportskim duhom i jakom voljom.
Debitirala je 2003. kao profesionalac na ITF turnirima (sudjelovala na četiri turnira), i na WTA turniru u Luksemburgu gdje je izgubila u kvalifikacijama.

Šira javnost ju je upoznala 2004. godine na juniorskom Wimbledonu gdje je stigla do finala. Te godine nanizala je 26 pobjeda osvojivši pritom 4 ITF turnira. Njen prvi profesionalni uspjeh bio je u Zürichu kada je u drugom kolu izbacila favoriziranu Amerikanku Venus Williams. Dobru igru tijekom cijele godine okrunila je ulaskom u Top 100 na WTA listi, a godinu je počela kao 705. igračica svijeta.

Godina 2005. bila je sezona u kojoj se Ana probila u vrhunski tenis. Na početku godine osvojila je svoj prvi WTA turnir. Bilo je to u Canberri, na turniru u koji je ušla kroz kvalifikacije. Zanimljivo je da je u finalu pobijedila istu igračicu koju je pobijedila i u kvalifikacijama istog turnira. Naime, Melinda Czink se kao sretna gubitnica (Lucky loser) plasirala u glavni ždrijeb i probila sve do finala gdje ju je Ana još jednom svladala. Iste godine načinila je pravo izneneđenje kad je u trećem kolu GarrosRolanda izbacila domaću uzdanicu Amelie Mauresmo. Bila je druga najviše plasirana tenisačica koja je debitirala na US Openu
Godinu 2006. počela je igrajući na Hopman kupu, a nastupila je zajedno s Novakom Đokovićem, gdje su za malo izborili finale. Do kraja godine, Ana je uspjela osvojiti svoj drugi turnir u profesionalnoj karijeri. Tjedan dana prije početka US Opena bila je najbolja na turniru iz Tier I serije u kanadskom Montrealu. Na putu do naslova svladala je i dvije visoko postavljene nositeljice, Safinu (9) u polufinalu i Hingis (7) u finalu. U srpnju je počela suradnju s kondicijskim trenerom Scottom Burnsom. Zanimljivo je da je na 15 odigranih turnira u ovoj godini, od 14 poraza, čak 9 doživjela od Ruskih igračica. Do srpnja mjeseca, ukoliko se izuzme predaja Kineskinji Na Li gubila je samo od Ruskinja.
U 2007. godini dogurala je do trećeg kola Australian Opena (izgubila od Ruskinje Vjere Zvonarjeve), te izborila finale jakog turniru u Tokiu gdje je izgubila od Hingis s 2:0 u setovima. Sljedeći naslov osvaja na turniru u Berlinu 13. svibnja. U finalu je savladala Ruskinju Svjetlanu Kuznjecovu i tim se rezultatom probila na 8. mjesto WTA ljestvice, čime se prvi puta našla u najboljih 10 tenisačica svijeta. Da je igračica od koje se može još više očekivati u budućnosti pokazala je na Roland Garrosu. Uvjerljivim igrama "pomela" je sve protivnice do finala, gdje ju je čekala najbolja igračica svijeta - Justine Henin. Henin je slavila s uvjerljivih 2:0 (6:1, 6:2). Ovaj rezultat je Anu doveo na 6. mjesto WTA ljestvice, što joj je do tog trenutka najbolji plasman u karijeri.

Nakon odličnog rezultata na Grand Slamu u Francuskoj, igra i polufinale u Wimbledonu gdje gubi od kasnije pobjednice turnira Venus Willimas u polufinalu. Do sljedećeg, i posljednjeg, Grand Slam turnira sezone igrala je samo u Los Angelesu i slavila protiv Nadje Petrove u finalu s 2:0. Nakon toga postaje pobjednica WTA turnira u Luksemburgu, a odlični rezultati u ovoj godini rezultirali su kvalificiranjem na završni Masters turnir u Madridu. U grupnoj fazi zauzela je drugo mjesto, iza Marije Šarapove, da bi u konačnici bila poražena u polufinalnom susretu od kasnije pobjednice mastersa - Justine Henin. Konačni plasman u 2007. godini je 4. mjesto sa 3461 osvojenim bodom, mjesto iza sunarodnjakinje Jelene Janković.
Ana je kao 4. nositeljica sezonu počela u Sydneyu. U polufinalu ju je zaustavila Justine Henin. Potom se na Australian Openu, igrom kakva dolikuje trećoj igračici svijeta probila u finale gdje je igrala s Marijom Šarapovom, koja je slavila u dva seta 7:5 i 6:3. Prethodno, u polufinalu, uspjela je dobiti meč protiv Daniele Hantuchove u kojem je izgubila prvih osam gemova u meču (0:6, 0:2), da bi na kraju slavila 0:6, 6:3, 6:4. Ovaj rezultat ju je, nakon završetka turnira, postavio na najbolji renking karijere - 2. mjesto. Dobre igre rezultirale su osvajanjem turnira iz Masters serije, onog u Indian Wellsu, gdje je u finalu lako svladala Ruskinju Svetlanu Kuznjecovu. Nakon povlačenja najbolje svjetske tenisačice, Justine Henin, iz svijeta tenisa, ukazala joj se prilika da bude na čelu najboljih tenisačica svijeta. Osvajanjem Roland Garrosa u tome je i uspjela i time postala prva Srpkinja kojoj je to uspjelo. Izravan okršaj za prvo mjesto na WTA listi imala je u polufinalu sa sunarodnjakinjom Jelenom Janković, ali je Ana pružila mnogo bolju igru i zasluženo ponijela titulu najbolje na svijetu. Nakon tog uspjeha, mnogo se očekivalo od nje i na Wimbledonu, ali je iznenađujuće poražena u 2. kolu od Kineskinje Ćie Ženg s 2:0 u setovima. Svjetlana Kuznjecova i Jelena Janković su poslije njenog ranog ispadanja imale priliku maknuti Anu s pozicije najbolje tenisačice, ali su i one neslavno završile vimbldonsku avanturu, ispavši već u 4. kolu. Do turnira u austrijskom Linzu, na kojem je slavila, nije zbilježila značajnije rezultate, što je u konačnici rezultiralo padom na 4. mjesto WTA liste. Na teniskom Mastersu u Dohi izgubila je oba meča u skupini i nije se plasirala u daljnu fazu natjecanja. Godinu je završila na 5. mjestu.

Ana godinu nije počela obećavajuće. Ni na jednom turniru do Indian Wellsa, uključujući i Australian Open nije uspjela pobijediti tri puta u nizu. Takvi porazni rezultati za nedavno prvu igračicu svijeta spustili su je na sedmo mjesto WTA liste. Nakon proboja u finale Indian Wellsa (poraz od Zvonarjeve), činilo se da je napokon podigla razinu igre, ali do kolovoza nije uspjela doći dalje od osmine finala niti na jednom turniru (Roland Garros i Wimbledon 1/16F). Nakon poraza u 4. kolu Roland Garrosa, turnira na kojem je branila naslov, ispala je iz prvih deset tenisačica na WTA listi. Od lošijih igara zvuči i činjenica da se uglavnom na svakom turniru teško mučila i protiv dosta lošije rangiranih tenisačica.
Sezonu je počela na turniru u Brisbaneu, gdje je stigla do poluzavršnice, prve nakon ožujka 2009. (Indian Wells). Kao 20. nositeljica ispala je u drugom kolu Australian Opena. Dva poraza je zabilježila i za FED kup reprezentaciju Srbije u mečevima protiv FED kup reprezentacije Rusije. Zbog lagane ozljede nije igrala do Indian Wellsa, gdje je ispala u drugom kolu. To joj je bilo prvi puta u karijeri da je izgubila četiri meča zaredom. Loši rezultati spustili su je na tek 58. mjesto WTA ljestvice. Na sljedeća dva turnira već u ranoj fazi izgubila je od Agnieszke Radwanske. Seriju loših rezultata nakratko je popravio plasman u finale turnira u Rimu. Zapaženijih rezultata do US Opena nije imala. Tamo je stigla do osmine finala, gdje ju je porazila kasnija osvajačica turnira - Kim Clijsters. Tek pred kraj godine Ana pronalazi svoju staru formu i osvaja turnire u Linzu i Baliju. Ti rezultati su je vratili među 20 najboljih na svijetu.

2011. godina nije počela najbolje. Izgubila je već u prvom kolu Australian opena (Ekaterina Makarova). Sve do posljednjeg turnira u godini, onog u Baliju nije igrala niti jedno finale. Za turnir u Baliju organizatori su joj dali pozivnicu kako bi imala mogućnost obrane prošlogodišnjeg naslova, u čemu je i uspjela. S jedanaestom titulom u karijeri, godinu je završila na 21. mjestu WTA liste.
U ovim sezonama Ana nije uspjela osvojiti niti jedan WTA naslov, ali je imala nekoliko zapaženijih rezultata: polufinale Indian Wellsa 2012., četvrtfinale US Opena 2012., polufinale Moskve 2012., finale FED kupa 2012., polufinale Madrida 2013.2013. godinu završila je kao 16. igračica svijeta. Zanimljivo je da je na turniru u Torontu 2012. godine izgubila od Roberte Vinci rezultatom 6:0, 6:0, te se tako pridružila Ruskinjama Safini i Šarapovoj, kao igračicama koje su također izgubile tim rezultatom, a bile su u karijeri i prve igračice svijeta. Sve frustracije nastale lošim rezultatima u prethodne četiri sezone Ana je zaliječila osvajanjem četiri turnira u 2014. godini. Bila je najbolja u Oaklandu (Novi Zeland), Monterreyu (Meksiko), Birminghamu (Ujedinjeno Kraljevstvo) i Tokiju (Japan). Dobri rezultati odveli su je na završni turnir u Singapuri, gdje je ispala u grupnoj fazi natjecanja zbog lošijeg set količnika (omjer pobjeda i poraza 2:1). Sezonu završava među prvih 5 tenisačica svijeta. Godinu je otvorila finalom Brisbanea (Marija Šarapova). Neočekivano gubi u prvom kolu Australije od Čehinje Lucije Hradecke, navodno zbog ozljede nožnog prsta. Zbog istog razloga propušta nastupe za FED kup reprezentaciju Srbije.
480px-Ana_Ivanovic_(24401004824)[1].jpg
 
Ana Marija Šua
Ana Marija Šua, argentinska književnica rođena u Buenos Ajresu 1951, autorka je više romana, zbirki priča, knjiga za decu i omladinu.

U njenom obimnom opusu ističu se romani Ja sam pacijent, za koji je 1980. dobila Nagradu izdavačke kuće Losada i koji je bio presudan za svrstavanje spisateljice među najznačajnije savremene prozaiste Argentine, kao i višestruko nagrađeni romani Smrt kao sekundarne posledice, Lauritine ljubavi i Knjiga uspomena. Ima četiri knjige mikro-priča, obuhvaćenih u knjizi Lovci na slova (2009). Posle toga objavila je još jednu vrlo popularnu knjigu tematskih mikro-priča Cirkuski fenomeni. Autor je i pripovedačkih zbirki: Dani pecanja, Putujući se upoznaju ljudi, Kao dobra majka. Dobitnik je mnogih domaćih i međunarodnih priznanja koje uključuju i njene knjige za decu i omladinu. Vrlo duhovit i komunikativni autor, piše za veoma širok krug čitalaca: humoristička knjiga Prosečni argentinski muž (1992) bila je godinama među najčitanijima u Argentini.

Njene priče nalaze se u antologijama objavljenim širom sveta, a najznačajnija dela objavljena su joj u većini južnoameričkih zemalja kao i u Španiji, Italiji, Nemačkoj, SAD, Kanadi, Italiji, Holandiji, Velikoj Britaniji, itd. Prema romanima Ja sam pacijent (1980) i Lauritine ljubavi (1984) u Argentini su snimljeni popularni filmovi.
Ana_Mar%25C3%25ADa_Shua[1].jpg
 
Jasmina Ana

Jasmina Rakitić je poznata srpska književnica, a deluje pod umetničkim imenom Jasmina Ana. Autorka je satiričnih priča, nekoliko romana i knjige eseja. Bavila se advokatskim poslovima, novinarstvom i biznisom, a gledaoci je poznaju kao voditeljku emisije “Šampanjac s Jasminom Anom”. Članica je Udrženja književnika Srbije.
Obrazovanje

Završila je gimnaziju u Kraljevu, a kasnije Pravni fakultet u Beogradu.

Privatni život

Rođena je u mestu Raška, gdje je sa porodicom živela do 15 godine. Kao dete je često boravila kod majčinih roditelja u malom selu Rudno, u blizini manastira Studenca. Njen otac Stanimir je bio pravnik i predsednik Privrednog suda u Kraljevu, a kad je Jasmina Ana napunila 15 godina cela porodica se zbog očevog posla preselila u Kraljevo.

Kasnije se preselila u Beograd gde je najprije stanovala na Vračaru, a zatim neko vreme u Kosovskoj ulici pa nadomak Slavije i na kraju se opet vratila na Vračar. Ima agenciju za nekretnine pa često menja stanove, a svaki od njih mora biti uređen prema feng-shui filozofiji.


Trinaest godina je bila u braku s jednim advokatom i nakon toga tvrdi da joj klasični brak više ne bi odgovarao i da bi više volela da ima vezu u kojoj bi svako imao svoj život jer su joj potrebni sloboda, prostor i vreme koje bi posvetila sebi. Jasmina Ana nije mogla imati decu, što smatra višom silom, ali ima ćerke i unuke od sestre Mine i s njima se često druži.

Tri godine je bila u vezi s Milutinom Popovićem Zaharom za kojeg kaže da je jako talentovan čovek i vrhunski intelektualac, iako je on o njoj imao prilično negativne komentare nakon njenog ulaska na “Farmu”.

Od svoje 18 godine je bila velika prijateljica s pokojnim srpskim piscem Dobricom Ćosićem za koga kaže da ju je naučio da piše romane i da gradi lik do kraja. Prijateljstvo s Dobricom smatra nečim najdragocenijim u životu.

Posao

Jasmina Ana je prvu knjigu, zbirku poezije pod nazivom “Uleti u mene kao stvarnost” objavila 1996. godine. Dve godine kasnije je usledio roman “Ukus poroka”, koji je vrlo brzo dobio epitet skandalozan.

1999. godine je neočekivano počela da se bavi novinarstvom i da piše kolumne za “Nedeljni telegraf”. U njenoj autorskoj emisiji “Šampanjac s Jasminom Anom”, koja se od 2009. godine emituje na Kopernikus televiziji, gostovale su brojne značajne osobe iz zemlje i regiona.

2008. godine je objavila roman “Poslednja laž”, s kojim je pokazala svoju spisateljsku zrelost i koji je 2011. godine doživeo svoje drugo izdanje.

Nakon izuzetno čitanih romana “Snegovi Kopaonika”, “Ukus poroka” i “Parenje Jelena”, Jasmina Ana je 2010. godine objavila knjigu eseja “Šampanjac mog života”, u kojoj na provokativan način daje savete i saznanja o traganju za svojim pravim mestom pod suncem, o usamljenosti i samoći, daru za prijateljstvo, odnosu prema novcu, dostojanstvu kao temelju samopoštovanja, braku, seksu, ljubomori… te otkriva kako poboljšati kvalitet i stil života.

2010. godine se odlučila na odlazak na “Farmu”, što je iznenadilo mnoge pa i njenog bivšeg partnera Milutina Popovića koji je tada rekao da je ona jedna od najpametnijih žena koje je upoznao u životu, ali da pokušava raditi nešto što joj ne ide. Jasmina Ana boravak na farmi smatra dragocenim iskustvom i ističe da je tada shvatila koliko je važan život u srodnom okruženju.

2011. godine je objavila roman “Ljubavnici”, koji su neki nazvali jednim od najintrigantnijih ljubavnih romana srpske književnosti. Objavila je i dve knjige intervjua, “Srpkinje o kojima se priča”, koja sadrži 50 razgovora i “Srbi za koje se molim” sa 100 razgovora.

U novembru 2017. godine je objavila ljubavni roman “Smelost”, priču o tranzicijsko-tabloidnom vremenu u kom su poništene sve vrednosti, a u kom ima i onih koji uspeju profitirati. Jasmina Ana se odlučila na pisanje o žestokim momcima jer ih je kao advokat gledala izbliza i zapanjila ju je njihova ravnodušnost prema vlastitoj sudbini.

Najveća dostignuća

Njeni romani “Poslednja laž”, “Ljubavnici”, “Ukus poroka”, “Parenje jelena” i “Snegovi Kopaonika” su objavljeni u nekoliko izdanja, a za posljednja dva spomenuta je dobila nagrade “Zlatni bestseler” i “Hit liber”.

2016. godine je dobila nagradu “Zlatni beočug” za novinarski rad i emisiju “Šampanjac s Jasminom Anom”.

181697_2004_ls[1].jpg
 
Ana Svirščinjska (poznata i kao Ana Svir), poljska je književnica – pesnikinja, dramaturškinja i pisac romana za decu i omladinu. Rodila se 1909. u Varšavi, a umrla je 1984. u Krakovu. Kao ćerka umetnika, detinjstvo je provela u siromaštvu. Tokom nacističke okupacije Poljske pridružila se Poljskom pokretu otpora, i bila je medicinska sestra tokoma Varšavskog ustanka Jednom je 60 minuta čekala da bude pogubljena. Debitovala je pre Drugog svetskog rata, ali kreativni vrhunac dostigla je sedamdesetih godina XX veka u pesničkim zbirkama Ja sam žena, (Jestem baba,1972), Gradila sam barikadu, (Budowałam barykadę, 1974) i Srećna kao pseći rep (Szczęśliwa jak psi ogon, 1978). Ana Svirščinjska stvorila je sopstvenu poetsku formu, i bavila se, pre svega, ženskim doživljajem sveta. U svojim delima dala je opis ženske sudbine, ljubavi, erotike, majčinstva, starosti, bolesti, odbacivanja, želje i čežnje kakav se pre njihovog objavljivanja nije mogao naći u poljskoj poeziji. Česlav Miloš, veliki poštovalac Ane Svirščinjske i prevodilac njenih pesama na engleski, okarakterisao je njihovu glavnu temu kao: „Telo. Telo u ljubavi i ekstazi, u bolu, agoniji, telo se boji usamljenosti, porođaja, odmaranja, prolaznosti”. Ana Svirščinjska oslanjala se na sopstveno iskustvo i hrabrost da ga uobliči u poetski sveden, brutalno direktan iskaz, zbog čega zauvek ostaje zabeležena u savremenoj poljskoj i evropskoj poeziji kao snažan individualni glas.
Ana Svirščinjska stvorila je sopstvenu poetsku formu, i bavila se, pre svega, ženskim doživljajem sveta i ulogom
i mestom žene u svetu koji se neprepoznatljivo menja. Česlav Miloš, veliki poštovalac Ane Svirščinjske i prevodilac njenih pesama na engleski, okarakterisao je njihovu glavnu temu kao: „Telo. Telo u ljubavi i ekstazi, u bolu, agoniji, telo se boji usamljenosti, porođaja, odmaranja, prolaznosti”.
ana_svirscinjska_220x300[1].png
 
ANA ILIĆ, reč koja leči

1455620142-ana4[1].jpg

Ova devojka, koja trenutno živi i studira u Nišu, rođena je 1995. godine u Vranju, i do upisa na fakultet živela je u Vladičinom Hanu.

Do svoje devete godine ni po čemu se nije razlikovala od ostale dece, kaže njen otac Goran, osim možda u vanrednim rezultatima koje je postizala u prvim godinama svog školovanja.

- Pored primetnog zamaranja ništa tada nije ukazivalo na sudbinu koja joj se ubrzano približavala. Imala je nepunih 10 godina kada joj je na Dečijoj neurologiji u Beogradu postavljena dijagnoza Fridrajhova ataksija.

Reč je o retkoj, teškoj i podmukloj bolesti za koju nema leka i za koju su lekovi za usporavanje njenog razvoja preskupi i nedostupni u srpskom zdravstvenom sistemu.

Za nas sledi pravi šok, ali i borba za nabavku lekova sa jedne strane i preskakanje prepreka i birokratije u srpskom zdravstvenom sistemu i nerazumevanje države sa druge strane - ukazuje Goran.



ana3.jpg


Zbog svega toga za kratko vreme Ana dospeva do vezanosti za invalidska kolica, a niz ozbiljnih sekundarnih dijagnoza prate onu osnovnu: ozbiljna kardiomiopatija, skeletni deformiteti, zamor, mišićna slabost, dijabetes.

Njeni roditelji ostaju bez posla u tranziciji, a u pomoć priskaču drugari iz razreda, lokalna samouprava, rok bendovi, književnici, novinari i mnogi drugi, organizujući koncerte i humanitarne aktivnosti kako bi obezbedili sredstva za lekove, banje i ostala pomagala za koliko toliko normalan Anin život i nastavak školovanja.

Paralelno sa tim Ana objavljuje i prvu knjigu pesama “Pod svetlom istine” u 16 godini. Kaže da je pesme oduvek pisala.

- Prva zbirka pesama „Pod svetlom istine“ nastajala je u periodu između 10. i 16. godine i objavljena je 25. decembra 2011. godine, na moj 16. rođendan.

To je bio poklon grupe autora izdavačke kuće „Laguna”, kao početak humanitarne akcije pod koordinacijom i pokroviteljstvom književnice Ivane Kuzmanović - navodi Ana.

Koordinator i pokrovitelj humanitarne akcije “Pod svetlom istine” književnica Ivana Kuzmanović podseća da najplemenitiji čovek nije onaj ko da najviše, već onaj ko daje najviše od onoga što može.

- Znamo koliko unutrašnja radost i vera imaju isceliteljsku snagu, a kada se tome pridoda ljubav svih nas do kojih su Anine poruke stigle, onda je jasno i kolika je zahvalnost u njenom srcu.
Raznorodni načini davanja i podrške doprineli su da Anina poezija postane priznata i prepoznata i da svojom snagom postane inspiracija mnogima koje životne okolnosti nisu obeshrabrile.

Ono što je pomoglo kvalitet Aninog lečenja i života su svakako i donacije koje pristižu po meri srca davalaca, a o kojima njen život i dalje zavisi - zaključuje Kuzmanovićeva.

Prva Anina zbirka pesama “Pod svetlom istine”, “spoj talenta, nesvakidašnje poezije, životne priče mlade pesnikinje i iskrenih najlepših želja donatora naišao je na sjajan prijem u javnosti”, kao autorsko izdanje, do sada je štampana u osam tiraža i može se reći da je knjiga pronašla put do čitalaca od Australije do Kanade.

“Pod svetlom istine” je birana za knjigu meseca u nekim od gradskih biblioteka u Srbiji, a spisak antologija i priređenih zbirki gde su se našle Anine pesme je veoma dugačak.

Valja pomenuti antologiju “Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja” - 99 srpskih pesnikinja kroz vekove.

Tu je i antologija savremenih pesnika 21. veka u ediciji “Poezije misli”, antologija književnog stvaralaštva Vladičinog Hana, jubilarnom izdanju utucajnog časopisa za književnost, umetnost i kulturu “Gradina”, ediciji “Iskre ljubavi”, časopisu za umetnost i kulturu “Zvezdani kolodvori”…

Anine pesme su se našle i u mnogim internacionalnim zbornicima, a njene knjige su se našle i u Frankfurtu, na najvećem sajmu knjiga na svetu. Pesme iz njenih zborki prevedene su na engleski i poljski jezik.

- Nestvarno je... Ovaj osećaj podrške i poštovanja. Da li je kliše ako kažem da mi to daje snage?

Stvarno više nije teško prepustiti se osmesima i sreći ali je teško zahvaliti se ljudima koji su to omogućili jer je to nemoguće smestiti u reči. Zato samo mogu da podelim te osmehe i sreću sa svima - kaže Ana.

Takođe, za svoju poeziju osvojila je brojna priznanja i nagrade. Nagrađena je na književnom konkursu “Reči u boji” u organizaciji Kancelarije za mlade Vranje, dobitnik prve godišnje nagrade Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije za doprinos širenju svesti o retkim bolestima, Svetosavskog (2013. ) i Kneza Lazara (2014.) - priznanja za unapređenje kulturnog stvaralaštva opštine Vladičin Han.

Od aprila 2015. godine novoosnovani književni klub u Vladičinom Hanu, nosi ime po ovoj mladoj pesnikinji.

Ana Ilić svojom poezijom leči duh i opominje da prihvatiti sebe znači prihvatiti i svoje unutrašnje demone i izboriti se sa njima


Nedavno je završen i “Humanitarni logo dizajn za Anu”, nakon koga je ona dobila svoj logo, koji će krasiti njen budući sajt.

U leto 2014. godine, Ana je izdala i svoju drugu zbirku pesama “One zvezdane oči”. Nastavlja da piše i da se bori protiv bolesti.

Pesmu “Krhkost osmeha”, napisala je sa svega 15 godina. Književnici, kritičari i ljubitelji poezije, kažu da nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Krhkost osmeha


Ne postoji više juče, vreme je stalo.
Senke drugih krovova uvek iznad tvog doma,
Hrapavo sunce uvek tvoje lice greje,
Tragovi za tobom ne ostaju,
Ožiljke samo lično nosiš,
U vrelini sopstvenih suza,
I tihih molbi vremenu,
Tvoje oči sjaje ugašenom svetlosti,
Presecajući tamu traže slobodu u beskraju,
Nedostižnu i neuhvatljivu,
Onu koja je uvek u drugim rukama,
I uvek se javlja samo izdaleka,
I peče pogled u ogledalo, gore oči,
I boli dodir na duši, ne veruje nikome,
Neka peče, neka boli,
Možda ovog puta nećeš samo ti da patiš.
Stežeš jače, veruješ u pogrešna skretanja...
I udobni talasi hladnoće prolaze,
Ali uvek sa sobom slomljene duše odnose.
Ne postoji više sutra, vreme je stalo.
 
Ako želite da vaša devojčica ima lepo i neobično, a u isto vreme važno i tradicionalno ime iza koga se krije neka značajna priča, izaberite neko od ovih imena i sigurno nećete pogrešiti! Tako su se zvale neke od najvećih Srpkinja u istoriji!

ANA - ona koja donosi milost i zahvalnost

lg.php

Vladarka iz prošlosti - često ime među našim vladarskim dinastijama naročito u srednjovekovnoj Srbiji. Tako se zvala žena velikog župana Stefana Nemanje, jedna supruga kralja Milutina i žena cara Uroša Nejakog
 
KRALJICA! Posle DONIRANIH respiratora, oglasila se Ana Ivanović i poslala poruku celom svetu!
Proslavljena srpska teniserka i nekadašnja šampionka Rolan Garosa Ana Ivanović oduševila je celu Srbiju donacijom čak 35. respiratora za pomoć najugroženijima u našoj državi, a samo dan kasnije oglasila se na svom Instagramu

Ivanovićeva je doprinela i da 1.700 najugroženijih porodica u Srbiji dobije higijenske pakete, dok su prethodno jedna od najlepših teniserki u istoriji "belog sporta" i UNICEF zajedno dostavili maske, zaštitna odela, vizir naočare i rukavice namenjene zdravstvenim radnicima.
- Ako ne možete da idete napolje, idite unutra! Mnogo ljudi širom sveta se sada muči, oseća se uplašeno i nesigurno. Zato je važnije nego ikad da ostanemo povezani, smireni i saosećajni! Podsetite sebe da bude zahvalni za danas - napisala je Ana Ivanović.
63915_ana188_f[1].jpg
 
Anne Sexton

Američka pjesnikinja još je jedna čije se okončanje života zaista nadovezuje na tvrdnju o postojanju efekta Sylvie Plath. Baš kao i Sylvia, ona je cijeli život patila od depresije, a u obitelji, koju je smatrala disfunkcionalnom, imala je povijest mentalnih bolesti. I sama je godinama boravila u psihijatrijskoj klinici, a kako tamo, tako i nakon izlaska, jedino joj je poezija pružala utjehu. Pisala je o temama poput menstruacije, masturbacije, pobačaju i preljubu, sve odreda tada društveno neprihvatljivim temama. Bezbroj puta se pokušala ubiti, a uspjelo joj je 1974. kada si je navodno natočila čašu votke, stavila majčinu bundu i u garaži se otrovala ugljičnim monoksidom.
 
t0323preen-bea_1[1].jpg

Ana Pavlova
Sankt Petersburg, zima 1890. godine, pahulje ukrašavaju grad umetnosti, baleta, književnosti a devojčica Ana za svoj deveti rođendan odlazi sa mamom u Marinski teatar. Devojčica je nakon gledanja baleta „Uspavana lepotica“ Petra Iljiča Čajkovskog čvrsto odlučila da postane balerina, a njeno ime će zauvek ostati upamćeno u ovoj umetnosti – Ana Pavlova.
Diplomirala je 1899. godine, kada je imala 18 godina, ulogom Pavel u predstavi „Lažne drijade“. Toliko je bila talentovana i cenjena da je odmah pozvana da se pridruži Carskoj baletskoj trupi. Slede predstave „Faraonova ćerka“, „Uspavana lepotica“, „Bajadera“ i „Žizela“. Nakon uloge Žizele proglašena je prima balerinom 1906. godine. U vreme kada su u baletu vladala stroga pravila i akademizam, Ana Pavlova je publiku osvajala stilom koji je često odudarao od pravila.
Nije volela da se fotografiše, ali je ipak sačuvan veliki broj njenih fotografija na kojima se primećuje njena elegancija i gracioznost. Nije imala svoju decu ali je pružala veliku podršku ruskoj siročadi nakon Prvog svetskog rata. U Parizu je kupila kuću u kojoj je živelo 15 devojčica iz Rusije koje je usvojila i novcem od predstava je finansirala njihovo školovanje.

Poslednja turneja Ane Pavlove se završila u Hagu 1923. godine, a tada se završio i njen život.
 
Ana Đorđević
Vlasnica porodičnog zdanja na Đikinom brdu u gradu pod Bukuljom, akademska slikarka Ana Đorđević (44) tada svoj dom preuređuje za posetu kreativnih umetničkih duša, pomera stolove, oslobađa jedan deo prizemlja za improvizovanu binu, a jedan zid posvećuje izložbenom prostoru. Pre svega toga, ona osmišljava program, poziva goste, sastavlja satnicu i, kako kaže za Priče sa dušom, uvek spaja srodne ljude, često i prijatelje čije se umetnosti te večeri prepliću. Oni koji su pozvani, dolaze sa pozivnicom, a ostali koji žele da prisustvuju, Ani se najavljuju putem društvenih mreža. Kada je sve spremno za prepuštanje i razmenu pozitivne energije, Anin dom postaje „Anin rasadnik ljubavi“, spreman da primi sve one koji žele da barem na kratko pobegnu od ubrzanog načina života, daleko od foto-aparata i selfija i da uživaju u kreativnom naboju. – Kada sam shvatila da se dešavanja iz oblasti kulture i umetnosti sve više odrađuju rutinski, a da u drugom planu ostaje stvaralaštvo koje treba da bude predstavljeno, kao i ispunjavanje unutrašnjih potreba koje svi imamo, rešila sam da pokrenem svojevrstan alternativni kulturni centar. To je bila moja velika potreba. Adekvatan način prikazivanja umetničkih sadržaja direktno utiče na to koliko i kako će umetnost biti društveno vrednovana, te je ovo veoma važna stvar. Primetila sam i da mladi ljudi ovde u Aranđelovcu nemaju gde da pokažu svoja stvaralačka dela niti da govore o tome što stvaraju, bilo da su to muzičari, slikari, pisci… Ovo nedostaje i nama koji smo odavno aktivni činioci kulturnog i umetničkog života grada – kaže Ana. Ona dodaje da naročito nedostaje jedna vrsta ambijenta, atmosfere u kojoj bi umetnik, njegovo delo i način na koji se doživljava dobili centralno mesto u jednom intimnom krugu. – Na javnim događajima, izložbama, na koncertima, atmosfera je uvek napeta, publika nedovoljno uključena, uz manjak povezanosti između onih koji dele svoje stvaralaštvo i publike. To sam htela upravo ovde da promenim i napravim jedan slobodniji dijalog između stvaralaca i posmatrača – priča Ana za Priče sa dušom i dodaje da je Rasadnik (koji je, osim što je alternativni kulturni centar, i slikarska škola za decu i odrasle) kruna mnogih njenih prethodnih projekata i dugogodišnjeg iskustva sakupljenog na brojnim izložbama, radionicama, projektima iz oblasti kulture i umetnosti u zemlji i inostranstvu, ali i posledica iskustva rada u prosveti. Prvi susret u njenoj kući održan je u martu 2018. godine i od tada do danas bilo ih je šest. Čast da otvore seriju kulturnih dešavanja imali su, uglavnom Aranđelovčani. Pank-rok koncert muzičara Dragana Ćirovića i Danka Cvetkovića (gitara i kahon) pratila je Anina izložba posvećena sevdahu „Svedah, o sevdahu i drugim pticama“ kao i čitanje poezije Anine pokojne majke Dragane Ɖordević.
Svoju kreativnost predstavili su i pesnik koji piše o prirodi Toma Trbojević alias Petar Šumski sa slikarkom Tijanom Gogić, čija umetnost je takođe posvećena prirodi i biljkama, zatim kantautor Mladen Cicović, mlada slikarka iz Aranđelovca Polina Prokopenko, rok muzičar Radovan Jakšić i Staša Hočevar, fotografkinja, inače najmlađa učesnica „Rasadnika“.
– Na našem petom susretu predstavili su se profesor u muzičkoj školi i rok muzičar Ivo Igrutinović i dizajner i fotograf Dejan Kovačević, a na šestom svestrani gitarista Marko Stojković iz Aranđelovca i Miran Ivanović (tarabuka) koji su svirali Markovu autorsku muziku koja nikad ranije nije izvedena. Kako je uvek važno da postoji nit između učesnika, svoja dela nam je predstavio Markov prijatelj iz Lajkovca, Dragan Gagac Jovanović, veoma zanimljiv art-brut slikar – priča nam Ana. Svako izdanje „Aninog rasadnika ljubavi“ podrazumeva i male promene u rasporedu nameštaja u kući. Da bi se oslobodio prostor za goste, jedan sto ide u drugu prostoriju, jedna polica dobija novo mesto, a deo oko kamina takođe ima svoju čar.
– Ja se pripremam od trenutka kad poželim da nekoga pozovem da ovde nastupi. Dešava se i da se ljudi sami jave, ali najčešće su to umetnici koje poznajem ili za čiji rad sam saznala. Kod svake osobe pokušavam da nađem vezu sa mnom i sa mojim stvaralaštvom, kao i sa energijom koju ova kuća ima. Moji roditelji, koji nisu među živima, bavili su se raznim vrstama umetnosti. Mama je pevala, pisala poeziju i bavila se pozorištem, tata je svirao violinu i bio je istoričar umetnosti. Oni su imali mnogo prijatelja umetnika i voleli su druženja. Brat i ja smo odgajani uz ta stalna umetnička okupljanja – seća se ova akademska slikarka iz Aranđelovca.
Svako ko ovde dođe da nedeljom uživa u dešavanjima iz oblasti kulture zna da je ulaz besplatan, uz poziv ili prethodnu najavu. U kuću može da stane do dvadesetak posetilaca, ništa se ne plaća, ali je svaki gost u obavezi da donese neko piće ili grickalice.

Anina parola je da „onaj ko izlaže, peva ili kazuje nudi svoje stvaralaštvo, ona daje prostor, a gosti donose osveženje.“ Poenta je da svako na svoj način doprinese Rasadniku i tako postane deo njega. Gajenje ove vrste zajedništva je takođe nešto što Ana shvata kao misiju ovog mesta. Cilj je i da na duge staze Anin rasadnik ljubavi oblikuje jednu mrežu umetnika koji će zajedno stvarati projekte u budućnosti.
U ove susrete na Đikinom brdu Ana je utkala i iskustva i emocije iz Granade, španskog grada u kojem je živela osam godina i gde je završila Fakultet lepih umetnosti, ali i iz drugih prestonica u kojima je izlagala, poput Sarajeva.
U jednom fantastičnom mestu „Atelje Figure“ čovek je od svog stana napravio svojevrsno utočište, još u vreme rata, mesto na kojem su se ljudi okupljali i uživali u kulturnim programima. Nikad ga nijedna državna institucija iz Bosne i Hercegovine nije podržala, niti ima finansijere, a organizuje zanimljive programe. Kad sam izlagala kod njega, svirao je Edin Karamazov… I „Anin rasadnik ljubavi“ doživljavam kao utočište – iskrena je.
Nedelja je dan koji svima odgovara, zbog čega se događaji baš tada odigravaju. Leti su jednim delom u bašti, dok je program uvek unutra. Aranđelovac je mali grad, ali prema Aninim rečima, u njemu i te kako ima interesovanja za umetnost.
Pitamo je i šta je bila njena inspiracija, odnosno kako je napravila ovaj korak napred i podarila svojim sugrađanima nesvakidašnje mesto i događaj? To je bila želja da izvučem mlade ljude iz anonimnosti i da se oni baš ovde predstave, kao i da to što stvaraju bude vrednovano, podržano. Druga stvar je što imam utisak da se danas intima, kao jedna posebna razmena među ljudima, potpuno gubi, između ostalog, zahvaljujući i društvenim mrežama. Sve je postalo posredno. Izgubili smo neposrednost. Sve je postalo javno. Zbog toga mi je važno da ovaj prostor, da ova kuća, povrate taj neki intimni, bliski kontakt između ljudi, tu sigurnost. Dok odlazimo na klasične koncerte, sedimo u stolicama i nismo opušteni kao kod kuće. Cilj mi je da stvorim prostor u kojem će umetnici moći da se izražavaju i da budu prihvaćeni na jedan mnogo prisniji način. Na kraju svakog „Rasadnika“ imamo utisak da smo dotakli jedni druge, da smo podelili nešto što nam je veoma važno i to na način koji nemamo priliku često da osetimo – objasnila nam je Ana Đorđević, na kraju njene Priče sa dušom.
Price-sa-dusom-Ana-Djordjevic-27_opt-1-1024x681[1].jpg
 
Ana Čule ,klizacica

03-umetnicko-klizanje[1].png

Ana Čule ,
nas je dočekala srdačno na svom radnom mestu – u beogradskoj ledenoj dvorani Pionir, i odgovorila na sva naša pitanja.

Iz vašeg iskustva, koliko se deca kod nas opredeljuju za umetničko klizanje, kada je najbolje da se krene sa treninzima i koji su osnovni preduslovi koje dete mora da ispuni?
Umetničko klizanje ne spada u masovne sportove u našoj zemlji, pa se daleko manje roditelja opredeljuje da svoje dete upiše na časove klizanja nego što je to slučaj sa košarkom, fudbalom, tenisom i sl. Ipak, postoji interesovanje za škole klizanja i ono što je važno reći jeste da deca treba da krenu sa treninzima prilično rano, najbolje već sa 3–4 godine kako bi imala šansu za takmičarsku karijeru.

Što se tiče predispozicija, osnovno je da dete voli da bude na ledu, da bude u pokretu i da mu se dopada taj osećaj kada krene sa treninzima. Glavne predispozicije koje su kasnije presudne su agilnost, balans i koordinacija, a podjednako važna je rešenost i trud koji moraju da ulože i deca i roditelji, jer su ovom sportu redovnost na treninzima i taj rani početak jako važni.

Nakon nekih pet godina vrednog rada, savladaju se svi elementi i ako je dete raspoloženo, može da krene na takmičenja već sa 7–8 godina, a neki vrhunac karijere najčešće dolazi između 18. i 22. godine, mada ima i onih koji nešto kasnije uspeju da postignu rezultate.

Šta je zapravo specifičnost umetničkog klizanja i šta je ono što čini uspešnog umetničkog klizača? Da li je to dobro plaćen i cenjen sport?

Umetničko klizanje je, kako mu samo ime kaže, spoj umetnosti i sporta, pa je osim kondicije, snage i agilnosti, potreban i osećaj za muziku, estetiku i ples, a kada govorimo o takmičenjima, posebno je važna psihička stabilnost. Kriterijumi za učestvovanje na internacionalnim takmičenjima su jako visoki, tako da je stres uvek prisutan.
Oni najbolji koji osvoje medalju na evropskom ili svetskom prvenstvu ili Olimpijskim igrama dobijaju unosne sponzorske ugovore, ali je to jako teško ostvariti. Nakon takmičarske karijere neki umetnički klizači koji imaju posebnu harizmu mogu da dobiju pozivnicu da pristupe trupama kao što su: Stars on ice, Art on ice, The proffesionals on ice i tako nastave na jedan drugačiji način svoju karijeru, da putuju po svetu i zarađuju za život. Treća opcija je da se okrenu trenerskom poslu.

Međutim, umetničko klizanje sigurno nije među najplaćenijim sportovima, tako da je ljubav prema ovom sportu zapravo najveći pokretač.

Odakle danas dolaze najbolji umetnički klizači? Koji su najveći uspesi jugoslovenskog i srpskog umetničkog klizanja i kakva je trenutna situacija?

Što se tiče bivše Jugoslavije, najveći uspeh je zabeležila Sandra Dubravčić iz Hrvatske, koja je 1981. godine osvojila srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu, a zatim 10. mesto na Olimpijskim igrama Sarajevu 1984. godine. Danas mi imamo talentovane mlade juniorke koje nas uspešno predstavljaju na grand pri takmičenjima, ali su za nas medalje na takvim velikim takmičenjima još uvek neostvareni san. Nažalost, nemamo predstavnike među seniorima i moramo još da radimo na tome da naše mlade i talentovane predstavnice dospeju na evropsko i svetsko prvenstvo.

U svetu dominiraju Rusi, Amerikanci, Kanađani i Japanci. Na poslednjim Olimpijskim igrama Juzuru Hanju iz Japana je uzeo zlatnu medalju i zaista je bio fenomenalan, a u ženskoj kategoriji Ruskinja Adelina Sotnikova. U sportskim parovima su zlato uzeli Rusi i u plesnim parovima predstavnici SAD.

Da li postoji dovoljno ledenih dvorana i ostalih preduslova za uspešno bavljenje ovim sportom kod nas?

Nažalost, jedan od glavnih problema je upravo to što imamo samo ledenu dvoranu Pionir u Beogradu i dvoranu Spens u Novom Sadu, koje zapravo i ne rade preko čitave godine, već postoji pauza od maja do oktobra. Osim toga, dvoranu dele svi – klizači, hokejaši, oni koji treniraju brzo klizanje, građani imaju svoje termine itd. Glavno je da se tokom letnje pauze omogući naprednoj deci da borave u kampovima u inostranstvu, kako bi uz u internacionalnom okruženju naučili nove stvari i napredovali na pravi način. Ovo inače praktikuju Nemačka, Švajcarska i Slovačka, koje dovode trenere iz Amerike, Kanade i Rusije.

Naravno, sve to ima svoju cenu, klizanje je skup sport, tako da je bitno da država i sponzori prepoznaju značaj ulaganja u mlade talente. Nažalost, ako do toga ne dođe, naša deca napuštaju umetničko klizanje oko 18. godine i upravo zbog toga trenutno nemamo predstavnike u seniorskoj kategoriji.
Nedavno ste otvorili i Klizački klub – Butterfly. Šta je osnovni cilj ovog kluba i koji su planovi za budućnost?

Nakon dugogodišnje klizačke takmičarske karijere, otisnula sam se u trenerske vode. Izazova je puno, ali ljubav prema umetničkom klizanju i nada da se i u ovoj zemlji mogu pokrenuti stvari nabolje me vode da treniram naše mlade talente uprkos svemu. Trenutno je glavni cilj da devojke koje treniram već dugi niz godina i koje se već takmiče u juniorskoj konkurenciji postignu što bolji rezultat i da im se otvori put ka evropskom i svetskom prvenstvu.
 
Ana Anker – danska slikarka;. i ostala poznata imena Ana

 
Ana Đerek - gimnasticarka
Splitska olimpijka Ana Đerek u pokušaju je preskoka pala na glavu i doživela potres mozga,aprila 2018.
9190268[1].jpg

Hitno je kolima Hitne pomoći prevezena u splitsku bolnicu gde joj je pružena pomoć.

Kako nam kažu iz njezinog GK Marjan Ana se nakon nesreće nije niti sećala da je nastupila na Olimpijskim igrama u Rio de Janeiru. Ostala je na pretragama te će se tek pokazati koliko su teške ozlede, radi li se "samo" o potresu mozga, ili je još nešto u pitanju.

Za Anin zalet u preskoku potrebno je 24 metra, no dvorana u sklopu poljudskog bazena je već odavno, znaju to i ptice na grani, neadekvatna za treniranje vrhunske gimnastike. Ana, stoga, kao reprezentativka deo priprema odrađuje u dvorani u Nedelišću.

No, za vrhunske rezultate to je premalo, poneka pokuša i u splitskoj dvorani odraditi, vežbati za vrhunska ostvarenja, no to je uvek iznimno rizično, Ipak, vrhunski sportaši pokušavaju, trude se, rade u teškim uslovima ako treba, baš kao i Ana sada.

Nažalost, ovog puta dogodila se nesreća, Ana je ozledila glavu i nadamo se da će ipak u konačnici sve biti u redu.

Upozorenje je ovo svima koji utiču i mogu uticati na uslove rada u splitskim sportskim kolektivima. Vapaji iz GK Marjan sežu godinama unatrag, no ništa se konkretno nije pomaklo da splitska gimnastika dobije bolje uslove.
 
Ana Nemanjić (ili monaško Anastasija, žena je Stefana Nemanje, srpskog kralja
Žena Stefana Nemanje i majka prvog srpskog kralja Stefana Nemanjića i Svetog Save, zvala se Ana. U vreme kada su o ženama retko i pričalo, a kamoli pisalo, ona je uspela ono što je malo koja pre nje - postala je prva žena koja je ostavila traga u srpskoj istoriji i o kojoj su ostala svedočanstva zapisana u našim srednjovekovnim izvorima.



O Ani Nemanjić u srpskim srednjovekovnim izvorima i nema toliko vesti, što zbog smutnih vremena koja su vladala u Raškoj pre dolaska na vlast Stefana Nemanje, što zbog činjenice da se životi žena, ma koliko plemenitog roda one bile, nisu tako revnosno zapisivali.




Ne zna se gde je rođena, kako je provela mladost, gde se školovala i kog je porekla bila niti kako je upoznala Stefana Nemanju.


lg.php



Žena iz senke



Spomen o samoj Ani, vrlo je štur i protivrečan. Tokom vekova priča o njoj gradila se više na osnovu predanja nego na osnovu materijalnih i pisanih izvora kojih o njoj skoro da i nema.



Naverovatnije je bila plemenitog porekla, ali se ne zna da li je bila vizantijska ili grčka plemkinja, a legenda čak tvrdi i da je bila francuska princeza. Možda je najbolje držati se zapisa Ilariona Ruvarca koji je srpsku vladarku naslovio kao "Ana nepoznatog roda".



Njeni sinovi - Sveti Sava i Stefan Nemanjić, koji su napisali opsežne biografije Stefana Nemanje, svog oca, o majci Ani daju vrlo šture podatke. Oni su zabeležili ono što se u Evropi toga doba i tražilo od žene, a to je da je Ana bila "dobra supruga, nežna mati, pobožna i milosrdna gospođa“.



Ovo odsustvo pisanja o majci, objašnjava se duhom srednjeg veka u kome je muškarac stub porodice pa i društva, a pisci koji su ujedno bili i monasi koji su kod žene poštovali samo smerno ponašanje pred svetom, nežnost prema porodici i poslušnost prema suprugu.



Majka kraljeva



Monah Teodosije koji je napisao žitije Svetog Save, o ženidbi Stafana Nemanje piše: "Taj spomenuti muž, blagočestiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezbolnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen, uze po zakonu, sebi ženu po imenu Ana".
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

tab503
Tajna drustva i njihov uticaj na istoriju
2
Odgovora
29
Pregleda
471
dulesrbenda
dulesrbenda
S
Да ли је Дерван словенско име?
Odgovora
15
Pregleda
555
Nikita Kulganov
Nikita Kulganov
Neno
Zašto Bošnjaci imaju Turska imena?
18 19 20
Odgovora
484
Pregleda
7.078
Meda Božanin
Meda Božanin

Back
Top