Najčešće i najlepše ime kroz istoriju - Ana

[Lada]

Istorija je puna različitih činjenica,pretpostavki,ali je evidentno da je ime Ana najlepše i najčešće na celom svetu.
Ana je žensko hrišćansko ime. Potiče od starohebrejskog Hana (Hannah, odnosno hanna) čiji koren reči znači „milost“, „zahvalnost“. Ime je poznato u sledećim zemljama: Španiji, Portugalu, Sloveniji, Bugarskoj, Rumuniji, Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji i Gruziji[, a prisutno je, osim u hebrejskom i u latinskom jeziku. U Grčkoj i Rusiji ovo ime ima značenje: „ona koja će se roditi/ustati ponovo
Ime je majke Bogorodice Marije, pa je kalendarsko i zbog toga se sreće među hrišćanskim narodima od najranijih vremena. U SAD je ovo ime u periodu od 1900. do 2007. uvek bilo među prvih četiristo po popularnosti, a najpopularnije je bilo 1990. godine. U Kanadi je od 1999. do 2004. bilo među prvih sto, a najveću popularnost je imalo 2002. kada je bilo na 80. mestu. U Kataloniji je 2003. bilo na 27. mestu, u Čileu je 2005. i 2006. bilo među prvih sedamdeset, a u Sloveniji od 2003. do 2005. među prvih deset. U Brazilu je od 2006. do 2008. bilo na drugom mestu, u Srbiji od 2003. do 2005. na šestom, a uvek je bilo među prvih petsto u Norveškoj u periodu od 1996. do 2007. godine. Ovo ime je popularno i u drugim zemljama.
Čak pet tropskih oluja je nazvano Ana
Od ovog imena izvedena su imena Aneta, Anita, Anica, Anka, Ankica, Anja i Eta

 

[Lada]

ANA TERTER

Ana Terter je bila srpska kraljica u periodu od 1284. godine do 1299. godine, kao supruga srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina.

Četvrta po redu Milutinova supruga, bila je kći bugarskog cara Ðorda I Tertera. U Srbiju je došla 1284. godine, nakon proterivanja Jelisavete Arpad.
Uoči dolaska Ane Terter u Srbiju, postavilo se pitanje legitimnosti budućeg braka. Naime, srpskom kralju bi to bio četvrti brak, što se kosilo sa kanonskim pravilima pravoslavne Crkve. Da bi se uklonila ta “prepreka”, prethodni Milutinov brak, sa Jelisavetom Arpad, proglašen je nevažećim, što srpskoj Crkvi nije teško palo, s obzirom na to da je ona, tj. Crkva, od samog početka, bila protiv tog braka. Kraljica Ana je u Srbiji provela znatno više vremena, nego sve njene prethodnice zajedno. Možda bi ona, do kraja svog života i ostala pored supruga, da na to nisu uticale političke prilike na Balkanu. Naime, srpski kralj Milutin je, nakon dugog i uspešnog ratovanja protiv Vizantije, bio rešen da diplomatskim putem očuva novoosvojene krajeve. Stoga je rešio da uspostavi mir i čvršći savez sa Vizantijom, pribegavši već oprobanom receptu - sklapanjem braka. Vizantijski car, Andronik II Paleolog, pritešnjen nadirućom snagom srpske države, dao je Stefanu Milutinu ruku svoje petogodišnje kćeri, Simonide. Uoči Uskrsa, 1299. godine, na reci Vardaru, nedaleko od Soluna, došlo je do svojevrsne “razmene“. Naime, vizantijski car je svome novopečenom zetu predao svoju kćer, sa njenom pratnjom, a dotadašnja srpska kraljica je, zajedno sa taocima, predata Grcima. Ovaj postupak srpskog kralja nije naišao na odobravanje članova srpske kraljevske porodice, što iz lične saosećajnosti sa bivšom snahom, što iz političkih razloga. Medutim, kralj Stefan Milutin se na to nije previše obazirao, nego je. cak, ponovo izdejstvovao poništenje braka, čime je njegov sin iz braka sa Anom Terter, Stefan Konstantin, preko noći postao „nezakoniti sin“. Nekadašnja bugarska princeza, žrtva političke trgovine, poslata je u Solun, odakle joj se dalji životni put obavija velom zaborava.

ANA KOMNINA
srpska kraljica

Ana Komnina 1207-1258. srpska kraljica, žena kralja Radoslava, kćerka epirskog cara Teodora I Komnina Anđela. Kada se udala za kralja Radoslava, sa kojim je bila u daljim rođačkim vezama, imala je 12 godina, a brak sklopljen iz političkih razloga, zbog sticanja srpske crkvene samostalnosti.
Smatra se da je doprinela Radosavljevoj abdikaciji, posle koje je kraljevski par izbegao u Drač. Nakon povratka u Srbiju, pošto ga je žena napustila, bivši kralj se zamonašio i umro u Studenici.
Prema nekim istorijskim izvorima pretpostavlja se da se i Ana vratila u Srbiju i zamonašila. Freska s njenim likom nalazi se u spoljnoj priprati manastira Studenice.

ANA KOMNINA

Ana Komnina (1083 — 1148/1153) bila je vizantijska princeza i istoričar.

Najstarija kći Aleksija I Komnina je rođena u Carigradu 1083. godine. Stekla je visoko obrazovanje u vizantijskoj prestonici, studirajući grčku klasiku, istoriju, geografiju, mitologiju, pa čak i filozofiju.

Bila je venčana za Nićifora Vrijenija, sina bivšeg stratega Dračke teme koji je pretendovao da se domogne carskog prestola. Posle smrti svoga oca Aleksija, Ana Komnina se udružila zajedno s njim 1118. u pokušaju da svrgnu Jovana II Komnina, legitimnog naslednika cara Aleksija. Posle neuspelog pokušaja dvorskog prevrata, Ana Komnina se vraća sa svojom majkom, caricom Irinom iz Carigrada i odlazi u jedan manastir, gde se zamonašila.

Ana Komnina je kao monahinja napisala svoje čuveno delo Aleksijadu, u 15 knjiga, veličajući život svoga oca. Aleksijada obuhvata vremensko razdoblje od 1069. do 1118, kada je njen otac umro. Knjigu je dopunila pred smrt istorijskim materijalom koji je dobila od svog muža. Knjigu je najverovatnije završila 1148.

Najviše mesta Ana Komnina posvećuje odnosu krstaša i Vizantije, a kao prava grčka princeza favorizovala je Vizantince, a sa prezirom govorila o krstašima.

Ana Komnina je naročito pisala o dvorskom životu u prestonici, o ceremonijalima, o svečanim obredima, o svečanim audijencijama, o raskošnoj nošnji, o vojnicima, o poslugama, ikonama iz crkava.

Nakon završetka radova na Aleksijadi, Ana Komnina je nastavila kao monahinja da živi u manastiru, gde je i umrla 1153. godine.

 

[milsu]

Неее, Јелена је најлепше, и то ће верујем већина потврдити. Ана је превише кратко, а кратка имена нису толико у духу српског језика.

 

[Moljac64]

Неее, Јелена је најлепше, и то ће верујем већина потврдити. Ана је превише кратко, а кратка имена нису толико у духу српског језика.

dragana.

 

[Mrkalj]

Hana dolazi od srpskog Hvalna. A pošto su "Srbi i Jevreji prijatelji iz doba Rimske Repubilke", jasno je zašto su Jevreji održali ovo srpsko ime.

Šaim se.

Spojler

PS. U šali opali.

 

[Lada]

ANA - ANKA - ANČA

Prva polovina 14.veka - posle 1370.godine.

Srpska carica, žena cara Uroša, kćerka vlaškog vojvode Nikole Aleksandra Basarabe. Udala se za cara Uroša 1360.godine, ali o njenom životu u Srbiji nema mnogo podataka.
Prema nekim nepotpunim i nepotvrđenim istorijskim izvorima, vratila se na očev dvor posle Uroševe ženidbe kćerkom kneza Vojislava Vojinovića.

 

[Lada]

ANA DANDOLO
Krajem 12.veka - oko 1265.

Ana Dandolo je bila srpska kraljica, treća supruga kralja Stefana Prvovenčanog i majka budućeg kralja Stefana Uroša I. Ana Dandolo je bila unuka moćnog mletačkog dužda Enrika Dandola.
U Srbiju je došla 1216.godine.
Kada su krstaši u Četvrtom krstaškom ratu 1204. zauzeli Carigrad i srušili Vizantijsko carstvo, Stefan Prvovenčani je potražio podršku na zapadu i našao ju je kod Mlečana. Stefan se oženio Anom 1217. godine, sa njom imao sinove Predislava (kasnije arhiepiskop Sava II) i Uroša.
Smatra se da je odigrala značajnu ulogu u dobijanju kraljevske krune Stefana Prvovenčanog od pape. Posle smrti muža bila je, kao kraljica majka, uz sina Uroša I, po njegovom stupanju na presto.
Ana je umrla oko 1265. godine, u starosti od oko 60 godina.

 

[Lada]

Неее, Јелена је најлепше, и то ће верујем већина потврдити. Ана је превише кратко, а кратка имена нису толико у духу српског језика.

Slažem se ali Ana je ime Bogorodice Marije,znači od početka sveta a i Hrišćansko je ime.

 

[Сребрена]

Slažem se ali Ana je ime Bogorodice Marije,znači od početka sveta a i Hrišćansko je ime.

Није свет почео тада, много раније је почео.

 

[Lada]

ANA SAVOJSKA

Ana Savojska (1306–1359), rođena kao Đovana (Jovana), bila je savojska grofica i vizantijska carica. Bila je druga supruga cara Andronika III Paleologa i majka Jovana V Paleologa u čije ime je bila regentkinja između 1341. i 1347. godine.

Rođena je 1306. kao Đovana, ćerka savojskog grofa Amedea V i njegove druge supruge Marije, vojvotkinje od Brabanta. Docnije je isprošena za vizantijskog cara Andronika III, koji je od 1321. bio savladar svog dede Andronika II. Venčanje je obavljeno 1326. kada je Đovana stigla u Carigrad gde je prešla u pravoslavlje i dobila novo ime - Ana.

Androniku III, koji iz prethodnog braka nije imao dece, rodila je dve ćerke i dva sina:

Mariju (preimenovanu u Irinu) (1327 - posle 1356), koja se udala za bugarskog cara Mihaila IV Asena, savladara svog oca Ivana Aleksandra.
Jovana V Paleologa (18. jun 1332 — 16. februar 1391), vizantijskog cara od 1341. do 1391. godine.
Mihaila Paleologa (1337 - pre 1370), poznatog po nadimku Porfirogenit, koji je nosio titulu despota.
Irinu (preimenovanu u Mariju) (umrla 1401), koja se udala za Đenovljanina Frančeska I Gatiluzija, gospodara ostrva Lezbos.

Kada je 15. juna 1341. Andronik III preminuo, presto je nasledio Jovan V, koji je tek trebalo da napuni devet godina. Očekivalo se da položaj regenta preuzme Andronikov najbolji prijatelj i bliski saradnik Jovan Kantakuzin. Ipak, kada je Kantakuzin napustio prestonicu prilikom jednog ratnog pohoda, u Konstantinopolju je došlo do preokreta. Carica-majka Ana Savojska je sklopila savez protiv Kantakuzina sa carigradskim patrijarhom Jovanom XIV Kalekasom i ambicioznim dvoraninom Aleksijem Apokavkom. Tročlano namesništvo je Kantakuzina proglasilo za javnog neprijatelja, ali se vojskovođa proglasio za cara u tračkoj tvrđavi Didimotika. Na kraju, sukob između Jovana Kantakuzina i carigradskog regentstva se pretvorio u dug i razoran građanski rat (1341-1347). Kantakuzin je u početku imao podršku srpskog kralja Stefana Dušana, dok je bugarski car Ivan Aleksandar pomagao regente. U stvari, i srpski i bugarski vladar su osvajali i pustošili vizantijske teritorije za svoj račun, a prilike su se pogoršale kada se Kantakuzin okrenuo saradnji sa Orhanom I, vladarom iz osmanske dinastije.

S druge strane, Ana Savojska je tražila saveznike i u Zapadnoj Evropi. Pisala je papi Klementu VI u Avinjon u leto 1343. izjavljujući mu svoju lojalnost. Ta inicijativa prošla je bez rezultata, ali je u avgustu iste godine u Veneciji uspela da dobije zajam od 30 000 dukata pri čemu je morala da založi carski nakit. Ipak, 1347. Kantakuzin je trijumfovao u građanskom ratu i postao je, kao Jovan VI, savladar mladom Jovanu V koji je zatim oženio Kantakuzinovu ćerku Jelenu.

Ana Savojska je 1351. zauvek napustila Carigrad i otišla je u Solun. Tu je imala svoj dvor, izdavala je zakonske akte i kovala sopstveni novac. Njen poslednji državnički potez bio je dar koji je uputila solunskom manastiru Svetih besrebnika Kozme i Damjana što nagoveštava da je, možda, bila lošeg zdravlja. Preminula je u Solunu 1359. kao monahinja Anastasija.

 

[Lada]

ANA PAVLOVA

Ana Matvejevna Pavlova (31. januar/12. februar 1881 — 23. januar 1931) je bila vrhunska ruska igračica klasičnog baleta.
Ana Pavlova se učila baletu u rodnom Sankt Peterburgu, gde se 1899. priključila ansamblu Marijinskog teatra. Igrala je uloge u baletima Krcko oraščić, Rejmonda, Žizela, Bajadera, Šopenijada i Egipatske noći, između ostalih.

Gostovanja tokom 1908. učinila su Pavlovu poznatu širom Evrope. Kada je Sergej Djagiljev 1909. osnovao „Ruski balet“ (Les Ballets Russes) u Parizu, glavne uloge u njemu su igrali Vaclav Fomic Nižinski i Ana Pavlova. Ova trupa je bila jedna od najpoznatijih i najuspešnijih baletskih trupa svoga vremena.

Od 1910. stalno se nastanila u Londonu. Sopstvenu trupu je oformila 1911. i sa njome gostovala na svim kontinentima.

Umrla je od zapaljenja plućne maramice 23. januara 1931, tokom svoje oproštajne turneje, i par dana pre svoga 50-og rođendana, u Hagu. Urna sa njenim pepelom je bila položena na groblje u Londonu, a 2001. je premeštena u Moskvu shodno Aninom zaveštanju.

 

[Lada]

ANA KLEVSKA

Ana Klevska (22. septembar 1515. — 16. jul 1557.) je bila četvrta žena engleskog kralja Henrija VIII, kći Jovana III, vladara vojvodstva Klevsa koje se nalazilo na Rajni, na granici današnje Nemačke i Holandije.

Kada se Henri VIII nakon dve godine tugovanja nad umrlom trećom suprugom odlučio da oženi i po četvrti put, njegovi ambasadori su započeli potragu za evropskom princezom dostojnom titule engleske kraljice. Henri, međutim, čak ni kao kralj Engleske nije bio poželjan neženja; sudbina njegove tri prethodne žene odvratila je mnoge princeze od želje da budu engleske kraljice, ne želeći da završe u bedi kao Katarina Aragonska, niti pod oštricom mača kao Ana Bolen ili kao Džejn Simor, za koju se govorilo da je žrtva carskog reza.

Henri je sigurno bio zadovoljan time što se Ana složila sa poništavanjem njihovog braka, jer je znao u kakve bi probleme mogao da upadne bude li se ona opirala. Moguće je takođe da je Henri želeo da popravi svoju reputaciju. Ana je primila velikodušne poklone od bivšeg muža, uključujui i zamak Hiver u kojem su do tada živeli roditelji Ane Bolen. Bila je vlasnica još mnogo kuća i poseda, a pored titule princeze uživala je čast kraljeve sestre i prednost nad svim engleskim damama, osim Henrijevih sledećih žena i dve kceri.Često je posećivala Henrija na dvoru i ostala u dobrom odnosu sa svojim bivšim pastorcima. Zahvaljujući velikodušnoj penziji koju je primala od Henrija, uskoro je postala najbogatija zemljoposednica u Engleskoj. Nije se nikada više udavala. Odbila je bratovu ponudu da se vrati u domovinu i ostala u Engleskoj do svoje smrti. Posljednji put se pojavila u javnosti na krunidbi njene nekadašnje pastorke, Marije I.
Ana Klevska je umrla 16. jula 1557. godine, nadživevši Henrija i sve njegove žene.

Tomas Kromvel je venčao Henrija i Anu 6. januara 1540. u palati Plejsentija u Grinviču, uprkos kraljevom negodovanju, a ako je Ana imala neke primedbe, morala je da ih zadrži za sebe.

Brak nije potrajao dugo. Henri je nakon prve bračne noci izjavio da nije mogao konzumirati svoj brak zbog fizičke neprivlačnosti svoje supruge. Henri i Ana, koji su jedva mogli komunicirati zbog jezičkih barijera, složili su se da se njihov brak poništi, što je Kromvel učinio 9. jula 1540. godine, a kao formalni razlog je uzeto nekonzumiranje braka i njene prethodne neprekinute zaruke sa Frensisom I Lotarinškim. Popularano je mišljenje da je Henri želeo da prekine njihov brak jer je Anu smatrao fizički neprivlačnom, a da se Ani nije svidala njegova gojaznost. Prema drugoj teoriji, Henri i Ana se jednostavno nisu slagali. Ona je bila vaspitana na malom provincijalnom dvoru i nije delila zanimanje za vrste muzike i literature koje su bile popularne na Henrijevom dvoru i kod samog Henrija.

Bilo je uobičajeno za dvorske slikare da laskaju slikajući važne osobe i skrivaju njihove fizičke nedostatke, ali jedina važna osoba u ovom slučaju je bio kralj; Henri je unajmio Holbajna da bude što je moguće precizniji pri slikanju Ane i njene mlade sestre Amelije. Kralj je izgleda bio zadovoljan verodostojnošću Aninog portreta, što se može zaključiti činjenicom da je Holbajn ostao na dvoru i nastavio da radi kao kraljev slikar.

Pregovori sa Kleveskim dvorom su bili u punom jeku u martu 1539. Tomas Kromvel je konačno ugovorio brak 4. oktobra iste godine. Henri je kod žena cenio obrazovanje i kulturnu sofisticiranost, a Ani je ovo nedostajalo u odgojanju; nije imala nikakvo formalno obrazovanje, a umesto da je učila da peva ili svira, Ana je naučila da veze. Znala je da čita i piše, ali samo nemački, što nije bilo od koristi na engleskom dvoru. Ana je ipak smatrana dobrom
kandidatkinjom, verovatno zato što je Henri trebao podršku protestantskih zemalja.

Ana je stigla u Englesku prvog dana 1540. godine. Henri, nestrpljiv da vidi svoju buduću ženu, nenajavljeno je otputovao u Ročester. Za razliku od Henrija, Ana koja nije imala priliku da vidi portret osobe s kojom stupa u brak, nemalo se iznenadila i razočarala gojaznim starcem koji je stajao pred njom. Henri je to primetio i odmah izgubio interes za Anu, i to u tolikoj meri da je hteo da izbegne brak sa njom. Medutim pregovori su vec bili završeni pa je u tom trenutku bilo nemoguce prekinuti veridbu i pritom ne uvrediti Nemce.

 

[Lada]

ANA
KIRANA KOSAČA

Sredina 15.veka - kraj 15.veka.

Žena Vladislava Kosače, kćerka Georgija Kantakuzina, brata despotice Jerine Branković.
Rođena je i odrasla u Srbiji. Udala se 1455. iz političkih razloga za Vladislava, njenom udajom utvrđen je mir između hercoga Stefana i despota Đurđa Brankovića. Vladislav je bio sin hercoga Stefana Vukčića Kosače.
Njen brak je bio obeležen čestim sukobima između muža i svekra oko podele teritorija. Napustila je Bosnu sa sinom Balšom 1466.godine i neko vreme živela na ostrvu Šipan, dobijajući pomoć od dubrovačke vlade, potom se, tri godine kasnije, s mužem preselila u Ugarsku na imanje koje im je poklonio kralj Matija Korvin.

ANA BOLEN
Između 1501. i 1507 — 19. maj 1536.
Prva markiza od Pembruka i kraljica Engleske, bila je druga supruga engleskog kralja Henrija VIII Tjudora i po mnogima, najuticajnija kraljica u istoriji Velike Britanije.

Roditelji Ane Bolen su bili Tomas Bolen, vikont od Rocforda i gospa Elizabeta Hauard. Njena tačna godina rođenja nije poznata, ali savremeni istoričari smatraju da je rođena izmedu 1501. i 1507. godine; nije poznato ni tačno mesto njenog rođenja, ali se pretpostavlja da, ukoliko je rođena pre 1505, da je rođena u Blikling Holu, u Norfoku, odnosno u zamku Hiveru u Kentu, ukoliko je rođena posle 1505. godine. Imala je stariju sestru Meri i mlađeg brata Džordža.

U vreme rođenja Ane, Bolenovi su bili jedna od najmoćnijih aristokratskih porodica u Engleskoj. Iako stara legenda kaže da je Anin pradeda bio običan prodavac vune, sigurno je to da je ona bila višeg roda od kraljevih potonjih supruga Džejn Simor i Katarine Par.

Ana je rođena u aristokratskoj porodici koja je imala veliku moć na dvoru. Zahvaljujući vrhunskom obrazovanju koje je primila na školovanju u Francuskoj, na dvoru nadvojvotkinje Margarite od Austrije, besprekornim manirima i prirodnom šarmu, lako je osvojila kralja Henrija VIII Tjudora i postala prvo njegova ljubavnica, a potom se 28. maja 1533. i udala za njega, čime je postala kraljica Engleske. Bolenova je zahvaljujuci Henrijevoj slepoj ljubavi uspela da svoju porodicu učini najmoćnijom u kraljevstvu, ali ne i da kralju podari tako željenog muškog potomka. Nakon što je rodila buduću slavnu kraljicu Elizabetu I, a potom jedva preživela brojne pobačaje, kralj ju je prezreo, a uskoro i zamenio drugom ženom, isto kao što je i Katarinu Aragonsku zamenio njome. Zapravo, Ana nije doživela da vidi venčanje svoje naslednice sa svojim mužem — pogubljena je 19. maja 1536, nekoliko časova pre nego što se Henri venčao sa Džejn Simor. Smrtna presuda je doneta jer je navodno bilo utvrđeno da se kraljica bavila veštičarenjem, kao i da je počinila incest.

Iako nije bila slavna i poštovana vladarka poput svoje kćerke, Ana je bila veoma uticajna i moćna. U istoriji je upamćena kao žena odgovorna za raskid Britanskog Kraljevstva sa katoličkom crkvom i uvođenje protestantizma u Englesku. Dok su je katolici proklinjali kao sramotu za katolicizam, protestanti su je slavili kao mučenicu i borca za cčstu Englesku. Ipak, pamti se i u boljem svetlu: kao osoba koja je na hladan britanski dvor donela duh renesanse, francusku modu i liberalna shvatanja.

 

[gost 41782]

Ana Bekuta

Ana Ivanovic

Ana Kokic

 

[NickFreak]

Јесте као и анаЛ односно Лана , и тд,.

 

[White Guar]

Slažem se ali Ana je ime Bogorodice Marije,znači od početka sveta a i Hrišćansko je ime.

Чекајте мало, Ана је име Богородице Марије или њене мајке?

 

[Сребрена]

Rusija,16.vek

Srpski preci cara Ivana Groznog

Мало је познато да Срби имају разлога да се поносе великим руским владаром. Историчар Дејан Томић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке, и по женској и по мушкој линији. По оцу је потицао из средњовековне владарске лозе Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак знамените племићке породице Јакшић.

Војвоткиња Ана Јакшић, удата Глински
бака руског цара Ивана IV Васиљевича "Грозног"

Друга Иванова баба, по мајци, била је Ана Јакшић, ћерка војводе Стефана и Милице Јакшић, и унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице.

Jakšići su bili poznata srpska plemićka porodica. Neki od njih su zadivili Madjare svojim herojstvom u borbi s Turcima, tako da ih je kralj Matija (потомак Јанка Сибињанина) nazvao "stubovima hrišćanstva" i daje im i ugarsku plemićku titulu.Osnivač porodične grane je Jakša Brežičić, vojvoda despota Djurdja Brankovića.

Пошто је Иван Васиљевич још као дечак остао без оба родитеља, Јелене и Василија- Ана Глински, рођена Јакшић, преузела је бригу о њему и упознала га са традицијом своје отаџбине. Отуда не чуди што је цар Иван Грозни у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима, нарочито као велики дародавац манастира на Светој Гори.

Oн воспитывался бабушкой Анной Якшич, которая привила ему государственную созидательность и церковность сербского народа;....

У то време је Србија била вееелика земља, скоро до Црног мора..
Car Ivan Grozni je ,za Srbe, umolio sultana da dopusti da se mošti svetog kralja Milutina prenesu na srpsku zemlju, u grad Srbicu (Средец- današnju bugarsku Sofiju) ..за пренасяне мощите в сръбските земи...

 

[BLAJBI]

Ana Frank...Podju mi na oci suze uvek kada se setim te male devojcice...

 

[Lada]

Jeste dragi moji,samo sam mislila da najstarija imena budu početna,pa sve do savremenica.A i ovako je lepo.Čitate,dopunjavate.Da ima imena koje kako Blajbi kaže,nateraju suze na oči a i onih koje nam stave osmeh na lice,kao Ana Ivanović kada pobedjuje...Hvala vam svima,divni ste!

 

[Lada]

ANA OD VELIKE BRITANIJE
ANA STJUART

Ana od Velike Britanije (6. februara 1665. - 1. avgusta 1714) je bila kraljica Engleske, Škotske i Irske. Kraljica je postala 8. marta 1702. nasledivši kralja Vilijama III Oranskog. Njen otac Džejms II bio je nasilno svrgnut 1688, pa su njena sestra Meri II i njen suprug Vilijam III Oranski postali suvladari, što je bio jedini takav slučaj u britanskoj istoriji. Kada je Meri umrla 1694. Vilijam je nastavio da vlada sam do 1702.

Po aktu o uniji (1707) Engleska i Škotska su ujedinjene u jednu državu, kraljevinu Veliku Britaniju. Ana je postala prva vladar, a nosila je pored toga i posebnu krunu kao kraljica Irske. Vladala je do 1714. Njen život je bio obeležen mnogim krizama. Pošto je umrla bez dece, bila je poslednji monarh iz dinastije Stjuart. Nasledio ju je njen rodak Džordž I iz dinastije Hanover.

Bila je poslednja vladarka iz dinastije Stjuart, rođena u palati Sent Džejms, kćerka vojvode od Jorka, potonjeg vladaoca Džejmsa II i Ane Hajd, o njenom vaspitanju brinula je vojvotkinja od Orleana. Bila je udata za danskog princa Đorda, brata kralja Kristijana V, a stupila je na presto posle Vilijema III i rata za špansko nasleđe 1702.godine. Ujedinila je Škote i Engleze u realnu uniju - Akt o prisajedinjenju, 1707. uvela dvopartijski sistem (Torijevci i Vigovci) i mirom u Utrehtu obezbedila prevlast Velikoj Britaniji u vođenju svetske politike.

 

[Lada]

ANA ELIZABETA ALIS LUIS
Princeza Ana Elizabeta Alis Luis (engl. Anne Elizabeth Alice Louise) rođena je 15. avgusta 1950. Jedno je od četvoro dece i jedina ćerka kraljice Elizabete II i princa Filipa, vojvode od Edinburga. Kada je rođena bila je treća, a nekoliko godina kasnije druga u liniji nasledstva. Sedmi je nosilac titule Princess Royal i poznata je po svom dobrotvornom radu, pokrovitelj je više od 200 organizacija i obavlja oko 700 kraljevskih aražmana i javnih nastupa godišnje.

Princeza Ana poznata je i po svom talentu za jahanje, osvojila je dve srebrne i jednu zlatnu medalju, i ona je jedini član kraljevske porodice koji je trebalo da se takmiči na Olimpijskim igrama. Udata je za admirala Timotija Lorensa i ima dvoje dece iz prethodnog braka sa Markom Filipsom.
Ana je rođena u Klarens Hausu, kao drugo dete i jedina ćerka Elizabete II, vojvotkinje od Edinburga i Filipa, vojvode od Edinburga, a druga unuka Džordža VI i kraljice Elizabete.

Po dokumentima iz vremena Aninog pradede, Džordža V, titule britanskih prinčeva i princeza prenose se samo na decu ili unuke po muškoj liniji vladara, kao i na decu vojvode od Velsa. Međutim, 22. oktobra 1948, Džordž VI je izdao nove patente odobravanja tih počasti za bilo koje dete Elizabete II i princa Filipa. U suprotnom, Anina titula bi bila Dama Ana Maunbaten. Na ovaj način, deca postavljena za naslednike dobila su kraljevski položaj.

Kao i ostalu kraljevsku decu pre nje, guvernanta Ketrin Pibls izabrana je da se brine o princezi i bila je odgovorna za njeno obrazovanje u Bakingemskoj palati. Piblsova je takode bila guvernanta Aninog starijeg brata, Čarlsa. Kada je Anina majka, posle smrti Džordža VI došla na presto kao kraljica Elizabeta II, princeza Ana je poznata pod titulom Njeno Kraljevsko Visočanstvo Princeza Ana, ali sa obzirom na njene godine u to vreme, nije prisustvovala krunisanju majke.

Titulu kraljevske princeze (Princess Royal) dobila je 1987. godine, a 1994. i tutulu viteza podvezice.

 

[Lada]

ANA AHMATOVA – SIMBOL KULTURNE RUSIJE

Književni i kulturni kontekst poezije Ahmatove izvanredno je širok. Puškin, Baratinski, Tjutčev, Turgenjev, Dostojevski, Ljeskov, Shakespeare, Byron, Keats, Dante, Hoffmann; ovo je letimičan pregled samo onih autora koji su neprekidno prisutni u pjesmama. Na treba se iznenađivati prozaicima u tom izboru: “Ahmatova je donijela u rusku poeziju svu ogromnu složenost i bogatstvo ruskog romana 19. stoljeća. Ne bi bilo Ahmatove bez Tolstoja s Anom Karenjinom, Turgenjeva s Plemićkim gnijezdom, cijelog Dostojevskog i djelomice Ljeskova. Geneza Ahmatove leži u ruskoj prozi, a ne poeziji. Svoju pjesničku formu, oštru i svojevrsnu, ona je razvila s osvrtom na psihološku prozu” (O. Mandeljštam: Pismo o ruskoj poeziji, Rostov – na Donu, “Sovjetskij jug”, 1922.).

Osim književne tradicije u njezinoj je poeziji prisutna na vrlo živ način i tradicija narodne poezije; susreću se razni narodni oblici pjesama: zaklinjanje, častuška, romansa, plač, proklinjanje i tužbalica. I u umjetničkoj obradi stiha ona slijedi jednostavnost narodne poezije brojnim postupcima ponavljanja, paralelizma u svojim žanrovsko-tematskim stilizacijama.

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i pre, dajem vruć zagrljaj
I strah nosim u velikim zenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, skrij
Na dno svoje torbe sirotinjske.

 

[Lada]

Anelis „Ana“ Mari Frank je rođena 12. juna 1929. u Frankfurtu na Majni, a umrla marta 1945. u koncentracionom logoru Bergen-Belzenu, jedna je od najpoznatijih jevrejskih žrtava Holokausta. Za vreme skrivanja od nacista u Amsterdamu napisala je poznati Dnevnik Ane Frank.

Rođena je u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj, ali je veći deo života provela u Amsterdamu. Bila je državljanin Nemačke do 1941, kada joj je oduzeto državljanstvo po Nirnberškim zakonima. Postala je poznata posle smrti, zahvaljujući objavljivanju njenog dnevnika. U njemu je opisala život tokom skrivanja za vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu.

Anina porodica se 1933. preselila u Holandiju koju je Nacistička Nemačka okupirala 1940. Kada su 1942. godine progoni Jevreja postali sve učestaliji, porodica Frank sakrila se u tajne prostorije u poslovnoj zgradi Ota Franka — Tajno skrovište. Posle dve godine njihovo sklonište je otkriveno na osnovu dojave, a porodica Frank, van Pels i Fric Fefer bili su deportovani u koncentracione logore. Ana je umrla sedam meseci kasnije od tifusa u koncentracionom logoru Bergen-Belzenu, nekoliko dana posle smrti svoje sestre Margo.

Anin otac, Oto Frank, koji je jedini preživeo rat, vratio se u Amsterdam i pronašao dnevnik svoje ćerke. Dnevnik, u kome je Ana beležila svoje misli od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944, bio objavljen 1947. godine u originalnoj i delimično skraćenoj verziji na holandskom jeziku.

 

[Lada]

Ana Karenjina (rus. Анна Каренина) je roman ruskog pisca Lava Tolstoja, koji je prvo objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u „Ruskom glasniku“ (rus. Русский Вестник), ali nije objavljen do kraja, pošto je Tolstoj došao u sukob sa urednikom Mihailom Katkovim oko pitanja koja su pokrenuta u završnom delu. Stoga je prva pojava romana u celini bila u obliku knjige.

Naširoko smatrana vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim romanom. Lik Ane je verovatno, makar delom, inspirisan Marijom Hartung (1832-1919), starijom ćerkom ruskog pesnika Aleksandra Puškina.

Zanimljivo je i to da je kao prototip za lik grofa Vronskog poslužio pukovnik Rajevski koji je zaista kao dobrovoljac učestvovao u srpsko-turskom ratu i tamo poginuo.
Ulazak Ane Karenjine u romanesknu priču dolazi posle Oblonskih,Kiti,Ljevina i Vronskog.I tek što je ušla Ana se pokazuje kao ličnost protuvrečnih postupaka, misli i osećanja-upravo onakva kakva će biti tokom cele romaneskne priče. Ona osvaja Dolinu decu;simpatična je Kiti;osetiće tugu što je daleko od sina;oceniće Vronskov dolazak na vrata Oblonskih kao ružan postupak.

Ali će na balu osvojiti Vronskog, izazvaće kod Kiti ljubomoru ("Jest,u njoj ima nečeg strašnog,demonskg, i u isti mah bajnog"-Kiti). Ana će pravdati sebe zbog Kitine ljubomore:"Ali ,veruj da ja nisam kriva, ili sam kriva samo malo",ali ni sama ne veruje svojim rečima. Kad je ušla u voz za Petrograd,odahnula je pri pomisli da će sutra videti sina i muža i da će njen život"poteći lep,uobičajen,na stari način",ali kad se vrati kući, i sin i muž izazivaju u njoj osećanje nalik na razočaranost. Kroz celi roman ona će se raspinjati izmedu uverenja da ništa nije kriva i nekog potmulog osećanja, koje ponekad provali iz nje,da je kriva i grešna. Tolstoj je vrlo plastičnom slikom punom simbolike opisao susret Ane i Vronskog na jednoj usputnoj stanici na putu za Petrograd. I ako je sebi govorila da je Vronski za nju samo jedan od stotine mladića koji se svuda sreću i da ona neće sebi dozvoliti ni da misli o njemu, sada je "obuze osećanje radosnog ponosa". Njegove reči da putuje da bi mogao biti tamo gde je na jer drukčije ne može, doživljava kao"baš ono što je želela njena duša, ali čega se bojao razum". Njihovi odnosi postajali su sve jasniji sredini u kojoj su se kretali,ali i Karenjinu koji odlučuje da ženu opomene. Ona tu opomenu prima sasvim hladno. Rećiće Vronskom:"Sve je svršeno. Ja ničega više nemam, osim tebe. Upamti to." I ako izgovara reči koje unose naglu promenu u njenom životu i označavaju put pun neizvesnosti, koji prihvata svesno i s radošću, u njoj živi misao o grehu i krivici i javlja se stid. Priznaće mužu:"Ja ga volim,ja sam njegova ljubavnica,ja ne mogu da podnesem,ja se bojim,ja vas mrzim...Radite sa mnom šta hoćete". Posle toga osećala je neprijatne poglede okoline, prikrivene osmehe, ružne komentare. Shvatila je sav užas svoga položaja, bolelo ju je nerazumevanje sredine: "Ne znaju kako je on osam godina gušio moj život,gušio sve što je bilo u meni živoga,da nijedanput nije pomislio da sam ja živa žena kojoj je potrebna ljubav. Ne znaju kako me je na svakom koraku vređao,i posle toga bio zadovoljan sobom.Zar se nisam starala,starala svim silama da opravdam pred sobom svoj život? Zar se nisam trudila da ga volim, da volim sina kada se vec muž nije mogao voleti? Ali,došlo je vreme,ja sam razumela da više ne mogu sebe obmanjivati,da sam živ stvor,da nisam kriva što meje bog takvu sazdao,da mi je potrebno da volim i da živim."

Ana je glavni junak romana bez obzira što svojim aktivitetom i psihološkim preživljavanjima nema odgovarajuće mesto u svim delovima romana. Široka je lepeza različitih mišljenja o njenoj krivici-od onih koji ukazuju na krivicu ove junakinje za svoju sudbinu do onih koji u Ani vide žrtvu lažnog morala sredine u kojoj je živela. Ona je izraziti individualista: robuje emocijama, vrlo retko postavlja pitanje svojih porodicnih i materinskih obaveza. Ljubavi i ličnoj sreći podređuje sve: za nju je ljubav=život. Sebična je jer traži od Vronskog da zapostavi porodicu, prijatelje, službu-da bude samo njen. Sebična je jer radi sopstvene sreće unesrećuje sina i muža.
Ana je grešnica po onome što je učinila, što je nanela bol mužu i sinu, ali je ona pre svega nesrećna žena.

 

[Lada]

ANA
KIRANA KOSAČA

Sredina 15.veka - kraj 15.veka.

Žena Vladislava Kosače, kćerka Georgija Kantakuzina, brata despotice Jerine Branković.
Rođena je i odrasla u Srbiji. Udala se 1455. iz političkih razloga za Vladislava, njenom udajom utvrđen je mir između hercoga Stefana i despota Đurđa Brankovića. Vladislav je bio sin hercoga Stefana Vukčića Kosače.
Njen brak je bio obeležen čestim sukobima između muža i svekra oko podele teritorija. Napustila je Bosnu sa sinom Balšom 1466.godine i neko vreme živela na ostrvu Šipan, dobijajući pomoć od dubrovačke vlade, potom se, tri godine kasnije, s mužem preselila u Ugarsku na imanje koje im je poklonio kralj Matija Korvin.