Sa Savom Šumanovićem sam se često družio u Parizu. Hranili smo se u istom malom restoranu (i Sava mi je prvo veče dosta mrzovoljno primetio da sam kelneru dao suviše mali bakšiš, kaže, treba petnaest, a ne deset odsto). Sava, inače nije bio vedar čovek, retko je bio nasmešen. On je tada radio dekoracije za jednu kafanu na bulevaru Monparnas. Možda je tada slikao i „Pijani brod”, ali ga ja nisam video. Kasnije, u Beogradu, dolazio je da mu pomognem da kupi jednu staru ručnu mašinu za krunjenje kukuruza. On je posle iz nje izdvojio sve što mu je trebalo i prepravio je u mašinu za mlevenje boje. To mu je trebalo jer je slikao veoma mnogo (na izložbi u Beogradu 1939. godine izložio je 400 slika, od kojih neke velikog formata). Sa bojama kupljenim u tubama to bi bilo preskupo, pa je Sava bio praktičan, ekonomičan, pa i ekonom. On je gajio vinograd i pravio vino traminac, točio ga u buriće i prodavao. Tome poslu posvećivao je celo popodne; posle podne je slikao. Nekoliko dana prvo je pripremao boje (mleo, mešao, punio u tube koje je prazne dobijao iz Minhena, a zatim je na njima lepio etikete sa nazivima i ređao tube na police, sve vrlo metodično). Zimi je više dana samo crtao aktove, za šta mu je pozirala Betica, on je govorio „gospođica Betica” - mislim tamburašica ili pevačica iz kafane u Šidu. Potom je na red dolazilo samo slikanje. Poslednja izložba mu je bila 1939. godine u Beogradu. Usred otvaranja (to je bilo 3. septembra) ušao je neko i doneo vest da su Engleska i Francuska objavile rat Nemačkoj. Ubrzo su Hitlerovi saveznici u našoj zemlji, ustaše, ubili Savu.”
Aleksandar Deroko
