NADAHNUCE (razum ili htenje) ... by divlja

spava mi se kasno je i nishta mi ne ide i ocu na mesec da se obesim i da pise neko drugi po glavi bi ga mazio a sad ga preskaces ocu jedan radio i ovo nema smisla al krstarica puca i meni puca i malo mi se shtuca i izvinite ljudi ja problem imam ja zhelim da se dopadnem svima ma malo sutra mozak mi prso rimu ni nemam a lexicki analizator, pa nema ga
 


Ne ljubiti više, odlučio sam,
ali me ljubav ipak svladala.
Ne saopćivši mi sata svoga dolaska,
posjetila me draga, opremljena
svim oružjima sjajnim svoje dražesti.

Nju posjedovati gotovo je isto
što i zlatan život živjeti.
Nju izgubiti gotovo je isto
što i najstrašniju smrt dočekati.

Mač, luk i strijele združeni se vide
u njezinu pogledu.
I kao vatre sjaje
ok njena tijela zlatni pojasi.
Dok u bokovima njenim
smiono korača gordost pobjede.

I mada se zauvijek
posvetih svetoj molitvi,
svi zavijeti sada
u prah će se pred njom srušiti.

 
Dusa se ima.
Niko je nema neprekidno
i zauvek.

Dan za danom,
godinu za godinom,
moze se ziveti bez nje.

Ponekad samo u ushicenjima
i strahovima detinjstva
gnezdi se na duze.
Ponekad samo cudeci se,
sto smo stari.

Retko nam asistira
pri teskim radovima,
kao sto su pomeranje namestaja,
vucenje kofera
ili krstarenje putevima u tesnim cipelama.

U vreme popunjavanja anketa
i seckanja mesa,
po pravilu, ima izlaz.

Od hiljadu nasih razgovora
ucestvuje u jednom,
i to ne obavezno,
jer vise voli da cuti.

Kada nas telo jako zaboli,
tiho napusta dezurstvo.

Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
gadi joj se nasa borba za bilo kakvu
dominaciju
i zestina gramzivosti.

Radost i tuga
za nju nisu razlicita osecanja.
Samo kroz njihovu povezanost
ona je s nama.

Mozemo da racunamo na nju,
kad ni u sta nismo sigurni,
a za sve smo zainteresovani.

Od materijalnih predmeta
voli satove s klatnom
i ogledala, sto revnosno rade,
i kad ih niko ne posmatra.

Ne kaze odakle dolazi
i kad ce ponovo nestati,
ali ocigledno ocekuje takva pitanja.

Cini se:
kao sto je ona nama,
i mi smo njoj
za nesto potrebni.


Vislava Simborska
 
Boze koji vidis sve
Reci da li sada misli na mene
Ove noci prepune bisera
Nedohvatljivih rukama
Znam da je tesko oprostiti
Znala je da je tesko lagati me
Ali kao reka suza i more bez vode
Zaboravit cemo sve

Kao stranac u crnom
Ja bicu tu na ramenu njenom
Pruziti joj zastitu davati ljubav svu
Mozda tek nocas kada legne
U krevet od ruza i sklopi snene oci
U masti svojoj zelit ce da sam tu
Jer zna da je trebam kao zvezda mesecu
Kao trava suncu
I zato zelim da i ove noci legne sto pre
I jutrom se probudi
te vidi koliko mi znaci....
koliko znaci....
 
Znala sam da se leteti moze
samo sa krilima.
Moja su cini mi se
vekovima bila prikovana za tlo.
Za tlo po kome je gazio
sablasni kosac
omadjijane proslosti.
Svake noci je dolazio i
uzimao me.
Hranila sam se njegovim telom
a tecnost je bila sa njegovih usana...
A onda sam ga volela.
Lom. Staklo. Raspuklo vreme.
Vec sledece noci ja sam letela
a njega se nikad vise nisam ni setila...
iako mi je uvek nocu,lako,plaho,
u snovima dolazio jedan miris,
odnekud dobro poznat,
i jedna ljubav koju ne mogu da dotaknem
i ne znam joj ime,i ne znam joj korene.
 
Sedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te videti.

Ne. Ne prekidaj me.

Ćuti.

Pusti me da ti kažem
ono što sam odavno trebala reći.

Kad trebaš doći bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasniš samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili možda strah
boli.

I zato ne smem kasniti.
Već sutra može biti kasno.
A nisam ti još rekla
kako i koliko te volim.

Volim te telom, pokretima, pogledom, dodirima, rečima.
Volim te smehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastrašeno.
Ljubav ma kakva bila:
neispunjena, srećna, lakomislena i površna
prava i zauvek...

Boli.



Kad dolazim, pitam se čekaš li me.

Bojim se da jednog dana više ne otvoriš vrata.

Bojim se praznog stubišta bez mirisa, bez zvuka, svetla.


A nisam ti rekao:
najviše se bojim vremena koje ne čeka.
A ja kasnim.

Volim te.
I volim sve što si ti.

Tvoje oči pitajuće.
Tvoj smešak opraštajući.
Tvoj korak ohrabrujući.

Volim tvoju nesigurnost
i moja je najčešća.

Bore na tvom licu i moje su.

I u tom trajanju ne znam da li sam sve učino za tebe
ljubavi moja
 
Kad bi čovek mogao reći ono što voli,
kad bi čovek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovek mogao razoriti svoje telo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi



Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i telo plove u njegovu duhu i telu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
Da te ne poznam ne bih živio,
da umirem neznajući te, ne bih umro, jer nisam živio.
 
Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otici mirno.

Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.

I onda:
ziveti prostran.

Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnost pali.
 
Sanjala sam da uđoh u neki veliki HRAM.
Učini mi se veoma čarobno i nastavih da koračam
bez straha i predrasuda.
Odjednom počeh da prepoznajem svetlost
raznih dimenzija i boja.
Osetih kako vrelina krenu mojim venama!
Razigra se Leptir u mojoj duši
i sve se latice otvoriše njemu u susret.
Bože moj, kako je lep taj osećaj!

I potraja tako neko vreme...
Kao neka uhoda, začu se lagana škripa vrata u pozadini.
Ko je to sada?...
Šta da uradim?
Kao da se razbi najdraži krčag!

Ne želim to!
Pobeći će mi Moj Leptir!
Primirih se.

A onda, vrata se zatvoriše.
Poželeh da je to bio vetar
koji je hteo da se ušunja kroz pukotinu na vratima.
I, taman sam pomislila da je Moj Leptir odleteo...
Kad, gle čuda!
Svetlost se povrati i videh predivnu ružu,
kao krv crvenu,
pokapanu kapljicama rose i Mog Leptira na njoj!
Ponovo se umirih...

Toplina poče da se vraća u moju dušu
i nastavih da uživam u toj čarobnoj lepoti.
Ponese me neki čudan vir!
Učini me
i nežnom
i krhkom
i slabom.

Pa me učini ŽENOM!

Zapevaše ptice,
zazvoniše zvona
i sve poprimi oblik čudesnog vatrometa.

Ipak, negde u dubini duše,
osećam da dolazi vreme buđenja iz sna!
 
Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli
 
Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.
 
Jelena zimzelena


Ona ne ume da priča s nama
ona razgovara sa zvezdama

Ona je svoj glas pticama dala
ona će uvek da bude mala.

Ona ne ume da trči s decom
ona se šeta Mesecom

Ona je svoj hod potoku dala
ona će uvek da bude mala.

Ona se u snu uz dugu puza
ona je zlatna Sunčeva suza

Ona je daleko od svih zala
ona će uvek da bude mala!
 
“Ako vec jedan covek pristupa prosirenju uobrazene celine svog ja u dvostruko bice, onda je bezmalo genije, ili, u svakom slucaju, redak i zanimljiv izuzetak. U stvari nijedno Ja, pa ni najnaivnije, nije Celina, vec mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom, haos oblika, koji se sastoji od stepena i stanja, od nasledjenog i od raznih mogucnosti. Sto se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i sto o svome Ja govori kao da je to jednostavna, cvrsto oblikovana , jasno obelezena pojava- ta kod svih ljudi (pa i najvecih) uobicajena obmana- verovatno je neka potreba, neki zahtev zivota, kao sto su disanje i uzimanje hrane.”
 
Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova ljubav plava,
Je li želja srca, moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ova žena koju ljubim zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi tvoga sna i jave
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.
 
Buntovnik_Bez_Razloga:
Samo od ljubavi uči zakone nadahnuća jer ljubav u tvojoj duši otkriva sve kvalitete. :wink:
Kliknite za proširenje...

01_2_4.gif
:)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top