Покушаји да се рехабилитују они који су ово чинили:
https://iskra.co/reagovanja/tako-je-govorio-srboljub-zivanovic/
Некако мислим да ако не поставим овај добар чланак Владимира Димитријевића где је он цитирао Србољуба Живановића да и ја прећуткујем жртве. Све ово знамо али смо парцијално сазнавали, када текст прочиташ комплетан добијеш увид у размере злочина,увид у сатанистички план.
ХРВАТСКИ ЛОГОРИ СМРТИ
Мене су често питали зашто ја употребљавам тај термин: хрватски логори смрти или хрватски кољачи. Па ја не знам на који начин да их назовем, јер Хрвати су у редовима крижара, фрањеваца, домобрана, усташа, часних сестара и разних других организација грађанских и неграђанских и појединих, како се зове грађанин, Хрвати су били ти који су убијали. Постоји велика тежња, наравно, код хрватских власти, поготово после Туђмана итд., да се каже да су убијања вршили некакви фашисти, којих у Хрватској никада није било, или нацисти, који никада нису постојали у Хрватској. У Хрватској су постојали Хрвати, а није било других. И ти Хрвати су вршили убијања. Јесте да је био известан број кољача који су били муслимани, то су они муслимани које су они стварно индоктринирали у том погледу, али је било доста муслимана који су се борили против тога дивљања које су Хрвати имали.
Поред тога, оно што би требало наша деца да знају, а то да је та независна држава Хрвтаска и та хрватска нација, били су једини који су своје жртве претходно мучили, дуготрајно мучили па их тек онда убијали.То нигде на свету није постојало. Исто тако нигде на свету није постојао концентрациони логор за децу. Били су концентрациони логори, било је у појединим концентрационим логорима и целих породица, али да издвоје, ситну, малу децу и да их ставе у посебан логор, није нигде било. И шта се дешавало са том децом испод четири године старости, које су водиле часне сестре? Тој деци нису дозвољавали да се умокре и било шта у току ноћи, после шест сати увече то ниједно дете није смело да уради. У случају да се то десило, а како ћете ви дете од две, три, четири године, натерати да слуша некога. Следеће јутро би хватале ту децу за ноге и разбијали им лобање о зидове! И то се све зна. На последњој међународној конференцији о Јасеновцу, ја сам рекао да ми када смо вршили ископавања масовних гробница 1964. године, да нам није било дозвољено да имамо ни представнике штампе, ни фотографе, ни ништа и да ја због тога не могу мој реферат да илуструјем било чиме другим, али сам ја довео једну госпођу, коју су усташе клале кад је била дете, а остала је жива! Јер, нека часна сестра
Пулхерија ју је вукла за косу да јој истакне врат да би кољач, Хрват, могао лакше да је закоље. А, каже, она га је тако гледала у очи, тим дечјим очицама, да му је задрхтала рука, није могао да је закоље до краја него је тако полупреклану бацио у јаму и она се после у току ноћи искомбељала између лешева и остала жива до данас. Одвели смо је у болницу где су снимљени сви ти њени ожиљци и све те ране које има. Ја сам њу извео за катедру на којој сам држао тај мој говор да би могла да покаже људима ожиљак на врату. И кажем: ево, на место фотографије можемо да покажемо – ово!
У својој књизи “Српска младеж среза Перушић (Лика) жртве геноциде 1941-1945 год.” Дане Ластавица наводи писмо једног италијанског официра у коме пише: ”Шта су им ти јадни Срби учинили? Да ли је хумано извлачити нерођену децу из утроба мајки, па их онда вешати на зиду са натписом – ”Српско месо – један динар килограм”… Они су побили очеве те деце…Они су изводили српске мајке са много деце из њихових кућа, да би одмах после тога њихове комшије Хрвати са својом децом започели пљачку својих дојучерашњих суседа… Ти исти Хрвати су отимали децу од српских мајки, хватали их за ноге и разбијали њихове главе о дрвеће и камење, да би их потом бацили у јаме..” Исти аутор даје и једну илустративну табелу жртава у једном месту:
Деца до 1 године старости – 40
Деца од 1 до 7 године старости – 142
Деца од 7 до 12 године старости 97
Деца од 12 до 15 године старости – 65
Омладина од 15 до 20 година старости – 145.
Све то од укупно 1441 убијене особе. Има безброј таквих примера.
Душан Бурсаћ у својој књизи “Анђели у паклу” поред осталог на страни 26 даје опис како су католичке часне сестре тровале српску децу.
Једна од жртава мучења и клања која је успела да преживи јер је недоклана жива бачена у раку из које се у току ноћи извукла госпођа Зорка Делић-Скиба, поред осталог пише како ју је часна сестра вукла за косу да би јој истурила врат да би га хрватски кољац лакше пререзао. Њему је међутим задрхтала рука, па је недоклано дете бацио у гробницу.
Бихаћ је једно од места поред кога се налази огромно стратиште 14 500 Срба побијених у току Другог светског рата, на месту познатом под именом Гаравица. На том стратишту никада није извршено судско-медицинско и судско-антрополошко истраживање масовних гробница. Гробнице су необележене, зарасле у трње у и коров.
