Quantcast

Na Uskrs

serpentiner

Početnik
Poruka
36
Pogledajte prilog 544723

1960. Ujnina priča. - Ja mala, odrastam bez oca. Mama
nema nikakav prihod. Tuga Božija. Kad ručamo, ne
znamo da li ćemo večerati. I tako, igram se tog dana u
bašti. U uglu bašte, nešto čudno. Zavirim. Nečija kokoška
napravila gnezdo. U njemu dva jajeta! Uzmem ih i sva
srećna potrčim prema kući. Imaćemo ofarbana jaja za Uskrs!
Pred samim vratima spotaknem se i padnem. Jaja se polupala.
Sedim i plačem. Kad se nekome ne da, onda mu se baš ne da.

* * *
1970. Teča Žika ne zna šta je to : štanicla. - Kako ne znaš tečo?
To je papirna kesa. Ona u koju se pakuju bombone kad ih
kupuješ u rinfuzi. Iz one staklene posude sa poklopcem. Na
merenje. Kad si gladan, kažeš: „Pojeo bi i masnu štaniclu“.
Za rođendan deca nose u školu štaniclu sa bombonama. Da
časte drugove iz razreda. Druga deca pitaju: - Po koliko? Po
dve bombone, obično. Veselje nastaje ako je po tri. Po ulicama
razbacani papirići. Omoti od bombona, čokolada, žvaka.
Ponešto oduva vetar. Ponešto pokupe komunalci. Devedesete.
Bliži se Uskrs. Ulice čiste. Nema papirića. Čokolada košta deset
milijardi. Nema para ni za štaniclu. Moji đaci uzbuđeni:
- Profesore, videli smo jagode u radnji preko puta! Ne pamtimo
kad smo ih poslednji put jeli. Kopam po džepovima. Trunje
od duvana. Za motanje. Papirići za pomenuti duvan. I novčanica
sa besmislenim brojem nula. - Može li za ovo da se kupi malo
jagoda? - Može! Mala štanicla! Mnogo kasnije, inflacija zaboravljena.
Bilo, ne povratilo se.

* * *
1973. Učiteljica me upravo lupila po glavi. Zbog brbljanja. Sigurno
se sad kaje. - Deco, koji su prvi znaci proleća? Stižu odgovori:
- Sunce, visibabe, zelena travica. Klišei. Vičem: - Kesice sa
semenjem! Tajac. Neko se igra sa sudbinom. Pojačavam utisak:
- Kad ujutru na stolu nađemo kesice sa semenjem: paradajz,
krastavci, peršun, znači da je mama bila na pijaci i da je došlo
proleće. Učiteljica kreće prema meni. Stiskam se. Sad će da me
umlati. Ipak neće. Najboljeg đaka. Svoju diku i ponos. Tako se
tešim. - Ovo je jedno zanimljivo razmišljanje. To je rekla na glas.
- Prekini ili ću porazgovarati sa tvojim tatom. To je rekla tiše.
Prekidam. Te godine, pred Uskrs, odnekud su se pojavile neke
čudne tikvice. Sa crvenim šeširom. Komšinice se dokopale
semenki. Dele ih na komad. Mama dobila pet semenki. Pažljivo
ih pakuje i zamotava. Otimam jednu. - Vrati to! Ne pada mi na
pamet. Kreće za mnom. Uvek je bila sporija. Izlećem na dvorište.
Ne znam kud ću sa semenkom. Zabadam je u zemlju. Izleće i
ona. Par vaspitnih po vaspitnom delu tela. - Gde je semenka?
Sad neću da kažem. Dolazi leto. Konzilijum komšinica u dvorištu.
Dvorište prekriveno vrežom i lišćem. Na vreži desetine tikvica.
Velikih. Sa crvenim šeširima. - Šta si radila? Otkud ovolike tikvice
iz jedne jedine vreže? Kod nas rodilo jedva po par komada.
Zakržljalih. Mama ne zna. Ne zna ni kako su tikvice nikle na tom
mestu. Ona ih nije posadila tu. Znam ja. Neću da kažem. Zbog
onih vaspitnih. Ipak sam posle rekao. Iz semenke posađene
slučajno, i u nedoba, ponekad se razvije biljka lepša i bolja od
propisno posađenih.

* * *

1974. - Čovek može sve da bira, osim rodbine. Kakva god da
je, tvoja je. Ma gde bila. I ma šta radila. I kad ih retko viđaš,
i dalje ste rodbina. - Tečo, ja imam ujaka koji daleko živi. Bio
sam samo jednom kod njega. I on retko dolazi kod nas.
- Čime se bavi? - Peca ribe na Uni. - Šta radi kad ne peca?
- Radi kao direktor tamošnje gimnazije. A pre toga je predavao
književnost. Osamdesete. Jedna od retkih poseta ujaka koji
živi daleko. Obraća se mojoj mami. - Da ti meni za ručak
napraviš nasuvo sa krompirom. Baš sam se uželeo. Ujna
pažljivo prati šta mama radi. Kuvanje testa. Kuvanje krompira.
Zaprška. Promešano. Gotovo. Ujna ne može da dođe sebi od
smeha. - To je nasuvo sa krompirom? - Jeste. Što se smeješ?
- Koliko mi je samo puta rekao da napravim nasuvo. Nisam
znala da on to tako zove. - Pa šta si mu spremala kad ti to
zatraži? - Operem krompir, prepolovim, osušim i stavim u
tepsiju. Nasuvo! Nikad se nije bunio. A ja mislila da je to hteo.
Posle je pitamo kako se udala za ujaka. - Što vas to zanima?
- On je kao svaki pravi profesor. Rasejan i zanesen. Baš nas
zanima kako te šarmirao? - Radila sam u sekretarijatu škole.
On mlad profesor. Malo, malo, pa dođe. Onako. Kao slučajno.
Vidim da tu nešto ima. Kad se izjasnio, rekla sam mu da dolazi
u obzir samo ako ima ozbiljne namere. Takva su vremena bila.
Ne dao ti Bog da te neko vidi uveče u gradu sa nekim momkom.
Devedesete. Uskrs. Rat stigao do Une. Ujna se brine oko večere.
Ima tri jajeta. Da li da napravi kajganu? Ipak će jaja na oko.
Ujaku dva, njoj jedno. - Dosta je meni jedno. Neću propasti.
Tako razmišlja. Lupa ono jedno, sebi namenjeno. Ispadoše
dva žumanceta. Zove ujaka. - Evo vidiš, Bog me gleda i ne
da da propadnem!

http://priceotecama.blogger.ba/
 
Top