Viteška - Beogradski Sindikat
rano jutro, uranak, ja napuštam zamak
na ramenu mi soko, poda mnom je vranac
opraštam se s' voljenom dok zvekeće lanac
kapija se spušta premošćuje šanac
s kule majka gleda, suzi krenut ne da
lavež vernog pseta, s njive pozdrav kmeta
barjak širi vetar, obuzima me seta
ali samo na trenutak, odbrana je sveta
u telu krv je vrela dok galopiram kroz sela
duž potoka do proplanka na kom je crkva bela
zadužbina moga roda, s' toga ovde biće pričest
zvone zvona, odjek roga, glas da stiže vitez
s glave skidam kacigu, sjaho sam sa ata
triput krstim se za veru što od boga mi je data
prilazi mi iguman, ja mu ruku celivam
otpozdravljam braći po junačkim delima
na okupu su svi. svetlost s' oklopa se preliva
ko oreol svetaca, svetle moćna sečiva
spuštam se na kolena. krv i telo isusa
podstrek su za boj kome sada blizu sam.
na konju, na bojnom polju, zastava na koplju
jedan pored drugog kao pruće smo u snoplju
gusta kiša strela. strahu mesta nema
vadim mač iz korica i spuštam vizir šlema
sudar dveju vojski kao dveju reka
silinom prvog udarca probismo tri reda
buka urlika, jauka i krika
teški zvuci čelika, rasplamsava se bitka
britka sevnula je sablja, at pada kao klada
okružuju me dušmani, jurišaju na barjak
zamahujem sekirom. s' glavom leti kalpak
na pogrešne ste krenuli! očekuje vas alah!
oči sklopljene, tišina, molitva pred boj
slike majke, ljubi čelo. ja pridružiću se njoj
na nebu, ako treba, jer tamo pripadamo
mi smo nebeski narod, al' i na zemlji za čuda znamo
pa silo, jaši sa mnom jer te u sebi osećam
jurišam, vidim svoju smrt al' i život obećan
u duši mir i spokoj, noć je punog meseca
u glavi histerija, bes. oštrica mača preseca
nema pomisli o milosti, slušam krike dušmana
mrak pada na oči, mir dajem brojnim dušama
više ništa nije bitno, sad se zalećem prvi
miris smrti u vazduhu, na licu kapljice krvi
besom oklope mrvim, ukus krvi kao ukus medovine
prsa u prsa u odbrani svoje dedovine
ponosan, svoju vojsku vodim ja do trijumfa
bratiju spojila sudbina, jedini izlaz pobeda!
sranje! opet mi je umro konj pod nogama
šteta, bejaše dobar, gazio je govna pogana
bezbožničku rulju što zaslužuje moj prezir
jer ja sam Đolo iznogud, veliki vezir
na istoku sam bio kraljevine ambasador
pregovaro sam ko mator al sam im malo spalio šator
jedan provokator, ostalo prevaranti okoreli
pa su izgoreli jer su me smorili a i dugo se nismo borili!
sada svoju gordu hordu gledam oka bistroga
s boka čupam sablju što sam doneo sa istoka
petsto puta kovana petsto puta krvava
ko i braća surova, leđa mi je čuvala
sabljom vitlam, vladimiru vičem: pazi se!
iza leđa ti je turčn! seci! sagni se!
božidar i tim na boku dobro drže se
gledam i čudim se kolko prže se!
i nad kadijama sudija, bratija
oklop mač i mantija, u duši nam vizantija
vitezovi reda zmaja opet dolaze
jer mi smo večni vaše kraljevine prolaze!
bežite! već kasno je!
singidunum sindikatum sad pobeđuje!
bežite! kasno je!
sada Đolo iznogud naređuje!!!
i posle silnih primirja i posle silnih paktova
topuz je u rukama krvavim do laktova
vreme je za bitku, vreme je za odbranu
gledam svoju vojsku ko od aranđela probranu
sve oklopi sjajni kao obraz roda svoga
život u ime časti svevišnjega boga
sve ožalošćene majke čiji još uvek čujem plač
život je već prošao dok oštrio se mač
a sada srlja se u smrt glavom bez obzira
mržnja se hrani dok mač oklop probija
ljudskost po strani, nikad više robija
sveta zemlja se brani, bitka uvek dobija
dvoglavi orao na štitu, brojanica oko vrata
svetost je u žitu, krst vredniji od zlata
da vidimo decu situ, da im damo svetlost umesto mraka
odlazimo u mitu serbona, boga rata.
