На путу ка провалији - Орвелов 21. век

Nairobi

Početnik
Poruka
43
Незаслепљени бљештавилом тржних центара и причама о неуништивој тржишној економији која нема алтернативу, први пут смо почели да назиремо провалију која се налази на његовом крају.

Пре тридесет и кусур година веровао сам да ће 2020. године свет бити хуманије место за живот, да ће Југославија постати просперитетна земља, да ће човек бити разумнији господар властите судбине, да ће Орвелов „Велики брат” уследити тек за 2.000 година… Догодило се управо супротно. Свет је прилично забраздио у похлепи и егоизму, човек животари као самозадовољни роб наметнутих му жеља и потреба, Југославија се распала на неколико немоћних државица којима у већини случајева владају квазидемократски режими, док је „Орвел” увелико међу нама.

Штавише, свет је данас налик раскошним кочијама које се распадају на путу ка провалији, док дизгине држе кочијаши у белим рукавицама. То су заправо слепци из Домановићеве сатире, само у скупоценим јапи оделима и задојени техноменаџерским схватањем напретка. Да би нам скренули пажњу са друма којим таљигамо, нарочито са провалије којој хитамо, понудили су нам блештаве шопинг-молове, ријалити програме, паметне телефоне, чиповани идентитет… За наше „добро” нас опасали и озрачили базним станицама, затровали нам ваздух који дишемо и воду коју пијемо, наметнули нам идеологију слободног тржишта према којој је трговина слободна, а слобода човека спутана. Убедили нас да увозимо оно чега имамо, а да извозимо оно без чега не можемо. Омогућили нам да слободно продајемо властиту земљу, воду, шуме... Уверили нас да здравље и образовање нису најбитнији сектори друштва, већ да су то економија и привреда. Везали нам руке кредитима, а главе вај-фај сигналима. Великодушно су нас претворили у индивидуалисте, егоисте, потрошаче и нарцисе. Подучили нас да уместо фабрика градимо тржне центре, да похлепа није мана већ врлина, да корпорације имају искључива права, а људи само обавезе. Казали нам да је солидарност реликт прошлости, да социјализам ништа не ваља, те да немилице уживамо у потрошачком царству казино-капитализма. И ми то чинимо, саучествујући у загађењу јединог дома који имамо. А дом, односно свет, јесте онакав каквим га ми чинимо. Као што је и власт огледало нас самих.

Предуго смо, чини се, уживали у холивудским серијама и филмовима катастрофе. Зато смо олако поверовали да се једино на филму дешавају климатске промене и глобалне пандемије заразних болештина. Нама се и сада, док из станова и кућа посматрамо пусте улице, чини као да смо у холивудском филму катастрофе. Границу између стварног и виртуелног све теже уочавамо, па зато и нисмо сигурни да ли се илузија моћног светског поретка распада пред нашима очима или је реч о привиду. А изгледа да није. Пандемија новог вируса уистину је зауставила светску економију, разорила туризам, затворила људе у домове, учинила да полицијске државе и званично потврде свој статус, омогућила надзирачима да још јаче нагазе по надзирању надзираних... Избацила је на површину егоизам и несолидарност, откривши људима све „чари” атомизованог живота. И заиста, ми тек сада схватамо колико смо заправо атомизовани, будући да смо тек малочас бацили поглед на друм којим се кочије с почетка овог текста убрзано крећу.

Незаслепљени блештавилом тржних центара и причама о неуништивој тржишној економији која нема алтернативу, први пут смо почели да назиремо провалију која се налази на његовом крају. И није толико ни битно шта је, на концу, проузроковало пандемију новог вируса. Да ли се то природа побунила против малтретирања које јој човек приређује још од почетка индустријске ере или је, пак, човек наставио да се поиграва природом створивши вирус који је затим (не)намерно пустио у свет.

И у једном и у другом случају ковид 19 представља метафору за нехумани поредак у који смо на превару бачени. Реч је о поретку у којем управљачи задовољно трљају руке јер први пут у историји човечанства имају прилику да управљају послушним робовима који су срећни због свог робовског статуса. О поретку који је скривеним убеђивачима (Ванс Пакард), убедио људе да живе у најбољем од свих светова и да управо због тога није потребно да га мењају. Чак ни уколико примете да је у њему све супротно од прокламованог. Да права и слободе припадају управљачима, а обавезе и осећај лажне слободе учествовања у безграничној потрошњи добара и услуга свима осталима, чијом се колективном судбином бездушно управља. На крају крајева, „болест плућа је болест душе”, каже Сузан Зонтаг у чувеном спису „Болест као метафора”. Размислите метафорички о томе.


Политика
 
stanje
Ova tema je zatvorena zbog neaktivnosti. Molim objavite novu temu i pridružite se diskusiji.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.