Na nebu tvojih reči sunce ne zalazi

[Neprilagođena]

Vasko Popa (Grebenac, 29. jun 1922 — Beograd, 5. januar 1991)
je bio jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku, akademik.

https://www.prelepapoezija.com/vasko-popa-biografija/
https://impulsportal.net/index.php/...or-zivota-na-nebu-tvojih-reci-sunce-ne-zalazi
https://belgradeguidedtours.com/sr/vasko-i-hasa/

Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve.
Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu.
Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču.
Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu
Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“.
Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije.
Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika
. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975),
„Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984),
deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.

Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu.
Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije.

Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika.
U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“.
Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju

​

 

[Neprilagođena]

Vasko i Haša​

U gradu Vršcu, u Lenauvoj ulici s predivnim drvoredima lipa, upoznali su se kao gimnazijalci Vasko i Haša.
Pre toga, Haša ga je gledala danima, kako onako visok i tanak korača Vršcem kao da je stigao sa nekog drugog sveta.
Posmatrao je i Vasko Hašu, i svoju ljubav je posle pretvorio u stihove.

Hašino pravo ime bilo je Jovanka Singer Popa, ali su je svi u porodici zvali Haša.
Poticala je iz bogate i ugledne građanske porodice, otac joj je bio uvaženi advokat.
A na arhitektonskom fakultetu, gde je predavala, inače i poznavalac više stranih jezika,
Veliki pesnik Vasile, Vasko, Popa (1922 -1991), bio je sasvim skroman čovek, ali veliki gospodin
, lucidan, sa izrazitim smislom za humor, ponekad sarkastičan, čiju su svaku reč njegovi sagovornici pamtili kao mudrost.

Haša se rado sećala, sa osmehom, dana kada je Vasko došao da je, zvanično, zaprosi.”
Od krhkog, krakatog mladića, Vasko je postao naš naprevođeniji pesnik, ali i mnogo važnije nežan suprug
koji je uspeo da svojoj supruzi pruži ljubav i bračnu harmoniju u kojoj su živeli skromno i povučeno, ali srećno.

Vasko za Hašu nije bio ljubav života nego i sam život!
Živeli su skromno u jednosobnom društvenom stanu u blizini Tašmajdana stvarajući od malog prostora dom po svojoj meri,
a njihova mera je bila ljubav i sreća onog drugog.

Kažu da je sve do 1991. godine za Novu godinu i Božić Vasko Popa kupovao veliku jelku koju nije kitio nego je ona,
mirisna i zelena, stajala dugo u spavaćoj sobi između Hašinog i Vaskovog kreveta.
Istu takvu jelku zasadila je Haša nekoliko godina posle smrti kraj Vaskovog groba;
lepo se razgranala, kao pravo „malo zeleno drvo“.
Potom se dogodilo nešto što je Hašu veoma uznemirilo – vandali su ukrali i „malo zeleno drvo“,
znak velike ljubavi između Haše i Vaska.
...u oktobru 2001. urna sa pepelom žene koju je neizmerno voleo je položena u njegovu grobnicu.
Njihova velika ljubav je tako ostala zauvek sjedinjena u večnosti.

 

[Neprilagođena]

Očiju tvojih da nije

Popa je stihovima pkazivao ljubav koja brani čovjeka i ljudsko dostojanstvo.
Svoju životnu ljubav upoznao je u srednjoj školi, a ona će biti njegov saputnik do kraja života.
Njoj, Jovanki Singer, zvanoj Haša posvetio je sve svoje knjige i najljepše ljubavne stihove.
Po zapisima i tragovima priče o ljubavi Vaska Pope i njegove Haše vidimo da je to bila ljubav koja je pomjerala sve granice.
Dani u kojima je ljubav grijala njihov svijet, kada su pogledi bili dovoljni da se kaže sva suština stvoreni su stihovi najljepše ljubavne pjesme:

„Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali“

U stihovima prepoznajemo snagu ljubavi koju pisac dočarava riječima.
Ta ljubav poništava tjeskobu, liječi usamljenost,osnažuje duh i uljepšava život.
Popa naglašava da bez ljubavi nema života, kao što ga nema ni bez sunca.
Takva je bila njegova ljubav prema voljenoj Haši.
Kad je Vasko Popa ležao bolestan u bolničkoj postelji i tada ga je Haša grlila svojom ljubavlju.
Njihovi pogledi su se zauvijek razdvojili u januaru 1991. godine. Stihovi kažu:

„Ti si moj početak
koji me pokrenuo
Sveo sam se
na tvoju osovinu“

Prijateljima je poslije Popine sahrane pričala kako je htjela da ga krišom izvede iz bolnice i dovede kući kako se više ne bi mučio.
Zato je odlučila da se ispava i popila je tablete za spavanje, kako bi bila što odmornija za taj poduhvat.
Probudio ju je nemir i glasovi bolničarki koje su htjele da je udalje iz bolničke sobe i tada je shvatila da ju je njen Popa zauvijek napustio
. Nikada nije sebi oprostila što nije bila budna kada je on odlazio.
Nakon njegove smrti Haša se trudila da sačuva uspomenu na Vaska Popu najbolje što je umjela.
Pokušala je da njihov stan pretvori u spomen sobu velikog pjesnika, ali to nije bilo moguće jer se stan tada više nije mogao otkupiti.
Haša je slutila da će poslije njene smrti sve da se raznese iz tog stana i tako je i bilo
. U stanu je sve stajalo onako kako je Popa ostavio za života.
Predmeti na stolu, slike umjetnika, neobični predmeti, ikone, grbovi, rukopisi, pisma i još mnogo toga.
Sve je to poslije Hašine smrti rastureno i nestalo.

Vršac

„U očima lepim
tuga mu se zatvorila
u krug
jer drum kraja nema
a celu zemlju treba
za sobom vući“
(KORA)

O ovoj zbirki Popa je kazao:
„Kora je knjiga moje mladosti, svedočanstvo prve ljubavi i prve svađe sa svetom.
To je pokušaj da se golim životom koji neizdrživo stasava u večnost obezbedi kora.
Svojom poezijom želim da izrazim tačno ono što sam napisao.
Kad bih umeo to da izrazim na drugi način verovatno se ne bih bavio pisanjem“.

 

[Neprilagođena]

„Pitaju me: „Šta znači tvoja pesma?“.
Zašto ne pitaju drvo jabuke šta znači njen plod?
Da ume da govori drvo jabuke bi im po svoj prilici odgovorilo:
„Zagrizite u jabuku pa ćete videti šta znači“.
Gledaš za svojom pesmom koja ti je odletela iz ruke, ćutiš, odmaraš se malo
, ili bar misliš da se odmaraš i puštaš nju, svoju pesmu da sama odgovara na pitanja.
Puštaš je da sama bude svoj sopstveni odgovor."