Svoja lična nezadovoljstva nikada ne "istresam" na drugome/drugima, jer niko mi nije kriv nizašta. Niti ja ikoga krivim. za sve svoje greške, propuste, ili verovanja u nešto, nekoga snosim sama i preuzimam punu ličnu odgovornost. Odgovorna sam za sebe i za svoj život. Shodno tome, i sve ono što mi je ok, i sve što mi je loše, negde krivim sebe. veoma sam saookritična , nisam sujetna i nastojim da ne iskaljujem na nikome bes, ili naprosto da se "istresam" jer mi niko nije kriv za ovako, kako mi je. Ili nije. Ja kada sma osećala strašnu nemoć, ljutnju, bes, ja sma bila trčala maltene do iznemoglosti. I besomučno sma čitala. Kasnije sma imala velike zdravstvene tegobe, i nažalost više ne mogu da trčim, ali čitam, čitam, naprosto "gutam" knjige, jer u njima ne lečim niti bes, niti ljutnju, nista...Mozda tražim utehu u njima. Trazim odgovore na pitanja, koja sebi ne umem da postavim, a još manje da na ista odgovorim. Ma, koliko Vama glupo zvučalo, tako je...Nisam destruktivne prirode, da uništavam druge. Što će reći, da po svoj prilici onda jesma negde autodestruktivn ako nikada ne usmeravam svoj bes, ljutnju ili nemoc prema drugome. Nikad mi neko nije okidac da se ja "ispraznim", čak i kada to zasluži. Možda bih danas bila sretnija ili naprosto samo pametnija, da sma radila drugacije, ali mozda zdravija, da nisam isla "protiv sebe". Da sma i ja umela da se izvičem, izvredjam druge ljude, jer mi nešto ne ide, jer me nešto peto boli...Ma, koga boli dupence za to, pitam ja, Vas...Nikoga, more. Nikoga. Jer svako gleda sebe. Ljudi su sebična bića. Pravi način...transformisati je u nesto pozitivno. Preokrenuti je u pokretacku, umesto u rusilačku. U kreativnu. Sto kazu, kada pobedimo negde sebe, pobedili smo najljućeg protivnika. Dobro je meni moja mama govorila u danima bolesti: "Jelena, tebe će tvoji principi da koštaju u životu, ti si sama svoj najveći neprijatelj"...I gle čuda, moram joj dati za pravo. Bila je u pravu. ♥
