Na Berlinskom kongresu krenulo se sa podelom Srba i srpskih teritorija

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
326.030
1042489411656055c728f56970294038_v4_big.jpg


Tog 13. jula 1878. napisaše nam Velike sile novu istoriju i smernice kojim moramo da idemo i podeliše naše teritorije gde su živeli Srbi.
Mnogo toga smo morali da zaboravimo i izbrišemo iz sećanja, a zaboravimo na starostavne knjige i tumačenja i zapise iz davnina.

Tačno je da smo tada stekli nezavisnost, ali nismo dobili Bosnu i Staru Srbiju a Crnoj Gori se trasirao put ka odvajanju od Srpstva i stvaranju nove nacije.
Posle završetka Berlinskog kongresa Cetinje i cela Crna Gora su pali u nacionalno očajanje, pošto im je glavna ideja bila ujedinjenje svih Srba.
To je bilo onemogućeno upravo zbog nezavisnih, a razdvojenih: Srbije, Crne Gore, Hercegovine i Bosne i Stare Srbije (Raška oblast, Kosmet i Maćedonija).

„Hercegovci su sa suznim očima polagali oružje, a u cijeloj Crnoj Gori bio je to dan velike žalosti.“ (Kralj Nikola, „Memoari“, str.534.).

,,No, neka se ovo zapamti gdje treba. Danas u cijeloj Crnoj Gori nema nijedne mislene duše, koja bi smatrala da je srpsko pitanje riješeno Berlinskim kongresom”,
pisao je list ,,Glas Crnogorca“ nakon Berlinskog kongresa.

Neosporno je da smo na Berlinskom kongresu stekli nezavisnost, ali nismo dobili sjedinjenje sa srpskim zemljama i Srbima: Crnom Gorom, Bosnom, Hercegovinom i Starom Srbijom. Tada su oslobođene teritorije Niškog, Pirotskog, Leskovačkog i Vranjskog okruga pripale Srbiji. Tada Srbija nije imala jaku pregovaračku ulogu, pa je i ovo bilo dobro u tom trenutku. Ali, gledano iz više uglova to je bilo i pogubno za Srbe i Srbiju. Gledano iz ugla šta se dešavalo od tada do danas, kroz kakve smo sve ratove i stradanja prošli, kao i odricanja, odroda, podaništva i samoporicanja zarad sitnih ličnih interesa nametnutih od onih koji nam nisu želeli dobro. Tako smo ulazili u podele da nismo jedan narod, pa su se stvorile i nove nacije, jezici, crkve, teritorije. Sve je to bilo pogubno za nas Srbe.

Danas mnogi pričaju kako je CG prva dobila nezavisnost, i to koriste u neznanju. A Crna Gora je samo dva sata pre Srbije postala nezavisna država, ali tada još nije bila formirana nacija.

Sve je to lepo i mudro osmišljeno.

Da ne zaboravimo da je Srbija bila okupirana od strane Turaka a savez između srpskih kneževina Srbije i Crne Gore je bio učvršćen 1866. god. Tada je knez Nikola bio spreman da se odrekne prestola u korist kneza Mihaila Obrenovića, svoga kuma. Ali do toga nije došlo. Mihajla su Srbi ubili 1868. god. Bio je to težak period oslobađanja i sticanja samostalnosti od turskog okupatora i agresora.

Zanimljiva je i činjenica da je pre zakazivanja Berlinskog kongresa, 7. juna 1878. u Beču, došlo do susreta srpskog ministra inostranih poslova Jovana Ristića (bio je Andrašijev đak) i njegovog domaćina grofa Đule Andrašija. Zapisano je da je Andraši jasno rekao Ristiću da Beč neće dozvoliti bilo kakvo proširenje Srbije ka zapadu, ali ni prema Novopazarskom sandžaku i Mitrovici, da ne bi dve srpske države (Srbija, Crna Gora, Hercegovina i Bosna… gde su živeli Srbi) imale zajedničku granicu.

Još tada je bilo jasno šta je njihov cilj – kao i danas.

Zato je Austrougarska dobila dozvolu da okupira Bosnu i Hercegovinu i da drži garnizon u Novopazarskom sandžaku.
To danas kao da nećemo realno da sagledamo… zato danas u Crnog Gori ovaj datum (13. jul završetak Berlinskog kongresa) je nacionalni praznik i slavi se. A šta se slavi? 13. jul je u Crnoj Gori prvi put proslavljen kao Dan državnosti 2005. god, za razliku od ranijih godina kada je to bio Dan ustanka crnogorskog naroda u Drugom svetskom ratu.Srećom da je u Srbiji to sasvim običan dan.

U Kragujevcu 14. jula 1878. godine, u zgradi Stare skupštine, pročitane Odluke Berlinskog kongresa kojima Srbija konačno stiče nezavisnost i postaje međunarodno priznata država… ali bez Stare Srbije, Bosne i Hercegovine, a i Crna Gora je tada bukvalno odvojena od matice Srbije.

Od Berlinskog kongresa mi bauljamo u podelama i sopstvenom odricanju i samoporicanju. Jer nismo razumeli suštunu i time se niko bavio nije. Zato nas Srbe danas razdvajaju granice… i nacije stvorene od srpskog roda (bošnjačka, crnogorska i makedonska)… a svi mi smo samo braća iste krvi. Ali dobro, svako ima pravo na svoje uverenje i opredeljenje… i to moramo poštovati.

I da ne zaboravim, dodatno i na tim podlogama i temeljima nas je razorio nacionalno, verski i duhovno komunizam koji je iskoristio tu srpsku slabost… i dokrajčio Srbe.
link

Da li je sve ovo tačno što je napisano u tekstu i ako jeste ..zašto nismo imali snage da se odupremu toj odluci na Berlinskom kongresu ?
 
Pogledajte prilog 1452401

Tog 13. jula 1878. napisaše nam Velike sile novu istoriju i smernice kojim moramo da idemo i podeliše naše teritorije gde su živeli Srbi.
Mnogo toga smo morali da zaboravimo i izbrišemo iz sećanja, a zaboravimo na starostavne knjige i tumačenja i zapise iz davnina.

Tačno je da smo tada stekli nezavisnost, ali nismo dobili Bosnu i Staru Srbiju a Crnoj Gori se trasirao put ka odvajanju od Srpstva i stvaranju nove nacije.
Posle završetka Berlinskog kongresa Cetinje i cela Crna Gora su pali u nacionalno očajanje, pošto im je glavna ideja bila ujedinjenje svih Srba.
To je bilo onemogućeno upravo zbog nezavisnih, a razdvojenih: Srbije, Crne Gore, Hercegovine i Bosne i Stare Srbije (Raška oblast, Kosmet i Maćedonija).

„Hercegovci su sa suznim očima polagali oružje, a u cijeloj Crnoj Gori bio je to dan velike žalosti.“ (Kralj Nikola, „Memoari“, str.534.).

,,No, neka se ovo zapamti gdje treba. Danas u cijeloj Crnoj Gori nema nijedne mislene duše, koja bi smatrala da je srpsko pitanje riješeno Berlinskim kongresom”,
pisao je list ,,Glas Crnogorca“ nakon Berlinskog kongresa.

Neosporno je da smo na Berlinskom kongresu stekli nezavisnost, ali nismo dobili sjedinjenje sa srpskim zemljama i Srbima: Crnom Gorom, Bosnom, Hercegovinom i Starom Srbijom. Tada su oslobođene teritorije Niškog, Pirotskog, Leskovačkog i Vranjskog okruga pripale Srbiji. Tada Srbija nije imala jaku pregovaračku ulogu, pa je i ovo bilo dobro u tom trenutku. Ali, gledano iz više uglova to je bilo i pogubno za Srbe i Srbiju. Gledano iz ugla šta se dešavalo od tada do danas, kroz kakve smo sve ratove i stradanja prošli, kao i odricanja, odroda, podaništva i samoporicanja zarad sitnih ličnih interesa nametnutih od onih koji nam nisu želeli dobro. Tako smo ulazili u podele da nismo jedan narod, pa su se stvorile i nove nacije, jezici, crkve, teritorije. Sve je to bilo pogubno za nas Srbe.

Danas mnogi pričaju kako je CG prva dobila nezavisnost, i to koriste u neznanju. A Crna Gora je samo dva sata pre Srbije postala nezavisna država, ali tada još nije bila formirana nacija.

Sve je to lepo i mudro osmišljeno.

Da ne zaboravimo da je Srbija bila okupirana od strane Turaka a savez između srpskih kneževina Srbije i Crne Gore je bio učvršćen 1866. god. Tada je knez Nikola bio spreman da se odrekne prestola u korist kneza Mihaila Obrenovića, svoga kuma. Ali do toga nije došlo. Mihajla su Srbi ubili 1868. god. Bio je to težak period oslobađanja i sticanja samostalnosti od turskog okupatora i agresora.

Zanimljiva je i činjenica da je pre zakazivanja Berlinskog kongresa, 7. juna 1878. u Beču, došlo do susreta srpskog ministra inostranih poslova Jovana Ristića (bio je Andrašijev đak) i njegovog domaćina grofa Đule Andrašija. Zapisano je da je Andraši jasno rekao Ristiću da Beč neće dozvoliti bilo kakvo proširenje Srbije ka zapadu, ali ni prema Novopazarskom sandžaku i Mitrovici, da ne bi dve srpske države (Srbija, Crna Gora, Hercegovina i Bosna… gde su živeli Srbi) imale zajedničku granicu.

Još tada je bilo jasno šta je njihov cilj – kao i danas.

Zato je Austrougarska dobila dozvolu da okupira Bosnu i Hercegovinu i da drži garnizon u Novopazarskom sandžaku.
To danas kao da nećemo realno da sagledamo… zato danas u Crnog Gori ovaj datum (13. jul završetak Berlinskog kongresa) je nacionalni praznik i slavi se. A šta se slavi? 13. jul je u Crnoj Gori prvi put proslavljen kao Dan državnosti 2005. god, za razliku od ranijih godina kada je to bio Dan ustanka crnogorskog naroda u Drugom svetskom ratu.Srećom da je u Srbiji to sasvim običan dan.

U Kragujevcu 14. jula 1878. godine, u zgradi Stare skupštine, pročitane Odluke Berlinskog kongresa kojima Srbija konačno stiče nezavisnost i postaje međunarodno priznata država… ali bez Stare Srbije, Bosne i Hercegovine, a i Crna Gora je tada bukvalno odvojena od matice Srbije.

Od Berlinskog kongresa mi bauljamo u podelama i sopstvenom odricanju i samoporicanju. Jer nismo razumeli suštunu i time se niko bavio nije. Zato nas Srbe danas razdvajaju granice… i nacije stvorene od srpskog roda (bošnjačka, crnogorska i makedonska)… a svi mi smo samo braća iste krvi. Ali dobro, svako ima pravo na svoje uverenje i opredeljenje… i to moramo poštovati.

I da ne zaboravim, dodatno i na tim podlogama i temeljima nas je razorio nacionalno, verski i duhovno komunizam koji je iskoristio tu srpsku slabost… i dokrajčio Srbe.
link

Da li je sve ovo tačno što je napisano u tekstu i ako jeste ..zašto nismo imali snage da se odupremu toj odluci na Berlinskom kongresu ?
Srbi su duboko podeljen narod. Sutra da neko napadne Srbiju, neko bi poginuo za nju a neko bi slavio napadaca. Sada postoje Srbi iz Beograda, Srbi iz Novog Sada................
 
Од антисрпског смећа од медија Б92 очекивати је само текстове кроз које ће "болдовати" подјеле и анимозитет међу Србљем. Или слуђиђати и распамећевати српски национални корпус. Што је покушај са овим чланком препуним произвољних а богами и бесмислених тврдњи.

Срби и кнежевина Србија су Берлинским конгресом добили највише што су у том моменту уважавајући околности и реалност могли добити. Јован Ристић никако није имао рђаву улогу у тим процесима како се кроз овај наручени текст жели приказати, напротив, својом активношћу радио је читавог трајања конгреса да се поправи Санстефански споразум који бјеше више у корист Бугарске, у доброј мјери и успио.
То што Срби нису добили колико су се у тадашњим српским земљама надали, самим тим је постојало и одређено разочарење, јесте изнуђено тадашњим геополитичким околностима гдје су таква очекивања била једноставно нереална.

Један од епилога Берлинског конгреса и ранијег Санстефанског споразума јесте, дјелимично и оправдано (само дјелимично јер се занемарилау позитивна улога Русије током српске револуције и путешествија до обнове државности и да је 1877.године у моменту када су Срби били пред поразом ушла у рат са Турском у моменту када јој тај рат није одговарао) разочарење у Русију, што ће наредних деценија имати за посљедицу отклон од Русије и окретање Аустрији, односно Аустро-Угараској, и свакако погубна оријентација тражити пријатеља у оном ко ти је вијековима рђаво радио и који ће у коначници извршити бруталну агресију на Србију 36 година доцније.

И посебно важно, Берлинским конгресом није посејана никаква клица раздора међу Србима како се жели приказати. Подјела јесте било, политичких али не по завичајној основи, напротив, након Берлинског конгреса баш та чињеница да су остали распарчани у неколико држава везала је више Србе, хомогенизовала, на теми о Црногорцима приложили смо мноштво текстова, списа, новинских чланака из којих је примјетно колика бјеше приврженост српству, баш као у Хецеговини, Босни и свим просторима које су настањивали Срби.

Подјеле, идеолошке, завилчајне и ине, међу Србљем су почеле касније, а посебно погубне су биле оне током другог свјетског рата, деобе у којима се преплићемо и саплићемо све до данашњих дана.
 
Pogledajte prilog 1452401

Tog 13. jula 1878. napisaše nam Velike sile novu istoriju i smernice kojim moramo da idemo i podeliše naše teritorije gde su živeli Srbi.
Mnogo toga smo morali da zaboravimo i izbrišemo iz sećanja, a zaboravimo na starostavne knjige i tumačenja i zapise iz davnina.

Tačno je da smo tada stekli nezavisnost, ali nismo dobili Bosnu i Staru Srbiju a Crnoj Gori se trasirao put ka odvajanju od Srpstva i stvaranju nove nacije.
Posle završetka Berlinskog kongresa Cetinje i cela Crna Gora su pali u nacionalno očajanje, pošto im je glavna ideja bila ujedinjenje svih Srba.
To je bilo onemogućeno upravo zbog nezavisnih, a razdvojenih: Srbije, Crne Gore, Hercegovine i Bosne i Stare Srbije (Raška oblast, Kosmet i Maćedonija).

„Hercegovci su sa suznim očima polagali oružje, a u cijeloj Crnoj Gori bio je to dan velike žalosti.“ (Kralj Nikola, „Memoari“, str.534.).

,,No, neka se ovo zapamti gdje treba. Danas u cijeloj Crnoj Gori nema nijedne mislene duše, koja bi smatrala da je srpsko pitanje riješeno Berlinskim kongresom”,
pisao je list ,,Glas Crnogorca“ nakon Berlinskog kongresa.

Neosporno je da smo na Berlinskom kongresu stekli nezavisnost, ali nismo dobili sjedinjenje sa srpskim zemljama i Srbima: Crnom Gorom, Bosnom, Hercegovinom i Starom Srbijom. Tada su oslobođene teritorije Niškog, Pirotskog, Leskovačkog i Vranjskog okruga pripale Srbiji. Tada Srbija nije imala jaku pregovaračku ulogu, pa je i ovo bilo dobro u tom trenutku. Ali, gledano iz više uglova to je bilo i pogubno za Srbe i Srbiju. Gledano iz ugla šta se dešavalo od tada do danas, kroz kakve smo sve ratove i stradanja prošli, kao i odricanja, odroda, podaništva i samoporicanja zarad sitnih ličnih interesa nametnutih od onih koji nam nisu želeli dobro. Tako smo ulazili u podele da nismo jedan narod, pa su se stvorile i nove nacije, jezici, crkve, teritorije. Sve je to bilo pogubno za nas Srbe.

Danas mnogi pričaju kako je CG prva dobila nezavisnost, i to koriste u neznanju. A Crna Gora je samo dva sata pre Srbije postala nezavisna država, ali tada još nije bila formirana nacija.

Sve je to lepo i mudro osmišljeno.

Da ne zaboravimo da je Srbija bila okupirana od strane Turaka a savez između srpskih kneževina Srbije i Crne Gore je bio učvršćen 1866. god. Tada je knez Nikola bio spreman da se odrekne prestola u korist kneza Mihaila Obrenovića, svoga kuma. Ali do toga nije došlo. Mihajla su Srbi ubili 1868. god. Bio je to težak period oslobađanja i sticanja samostalnosti od turskog okupatora i agresora.

Zanimljiva je i činjenica da je pre zakazivanja Berlinskog kongresa, 7. juna 1878. u Beču, došlo do susreta srpskog ministra inostranih poslova Jovana Ristića (bio je Andrašijev đak) i njegovog domaćina grofa Đule Andrašija. Zapisano je da je Andraši jasno rekao Ristiću da Beč neće dozvoliti bilo kakvo proširenje Srbije ka zapadu, ali ni prema Novopazarskom sandžaku i Mitrovici, da ne bi dve srpske države (Srbija, Crna Gora, Hercegovina i Bosna… gde su živeli Srbi) imale zajedničku granicu.

Još tada je bilo jasno šta je njihov cilj – kao i danas.

Zato je Austrougarska dobila dozvolu da okupira Bosnu i Hercegovinu i da drži garnizon u Novopazarskom sandžaku.
To danas kao da nećemo realno da sagledamo… zato danas u Crnog Gori ovaj datum (13. jul završetak Berlinskog kongresa) je nacionalni praznik i slavi se. A šta se slavi? 13. jul je u Crnoj Gori prvi put proslavljen kao Dan državnosti 2005. god, za razliku od ranijih godina kada je to bio Dan ustanka crnogorskog naroda u Drugom svetskom ratu.Srećom da je u Srbiji to sasvim običan dan.

U Kragujevcu 14. jula 1878. godine, u zgradi Stare skupštine, pročitane Odluke Berlinskog kongresa kojima Srbija konačno stiče nezavisnost i postaje međunarodno priznata država… ali bez Stare Srbije, Bosne i Hercegovine, a i Crna Gora je tada bukvalno odvojena od matice Srbije.

Od Berlinskog kongresa mi bauljamo u podelama i sopstvenom odricanju i samoporicanju. Jer nismo razumeli suštunu i time se niko bavio nije. Zato nas Srbe danas razdvajaju granice… i nacije stvorene od srpskog roda (bošnjačka, crnogorska i makedonska)… a svi mi smo samo braća iste krvi. Ali dobro, svako ima pravo na svoje uverenje i opredeljenje… i to moramo poštovati.

I da ne zaboravim, dodatno i na tim podlogama i temeljima nas je razorio nacionalno, verski i duhovno komunizam koji je iskoristio tu srpsku slabost… i dokrajčio Srbe.
link

Da li je sve ovo tačno što je napisano u tekstu i ako jeste ..zašto nismo imali snage da se odupremu toj odluci na Berlinskom kongresu ?

Интересе Русије и словенских народа Балкану буквално су издали полу-Немац Горчаков и проенглески конзервативац Шувалов. У стварности, њих двојица се изоловали од разговора о Санстефанском уговору и бранили само бесарабске територије.
Горчаков је познат по својим туристичким путовањима по Аустроугарској, љубитељ ренесансног и неоготичког архитектонског стила у Рајхштату, где је 1876. године потпуно контроверзним уговором практично спречио формирање нових независних држава и територија на Балкану..
Као резултат свега тога – Русија је у лицу свог министра спољних послова Горчакова, заједно са главним кривцима Енглеском, Аустроугарском и Немачком, створила предуслове за два балканска рата за турске територије, а донекле и за Први светски рат.
Бугарска, наравно, није ни имала представнике на конгресу и добила je минималистичку кнежевину северно од Cтаре планине. Србија је скоро удвостручила своју територију од 1876. године, са територијама које нису биле искључиво насељене Србима.
Да, онa не добија Косово и Санџаку, али за све то је заслужан господин Горчаков.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Интересе Русије и словенских народа Балкану буквално су издали полу-Немац Горчаков и проенглески конзервативац Шувалов. У стварности, њих двојица се изоловали од разговора о Санстефанском уговору и бранили само бесарабске територије.
Горчаков је познат по својим туристичким путовањима по Аустроугарској, љубитељ ренесансног и неоготичког архитектонског стила у Рајхштату, где је 1876. године потпуно контроверзним уговором практично спречио формирање нових независних држава и територија на Балкану..
Као резултат свега тога – Русија је у лицу свог министра спољних послова Горчакова, заједно са главним кривцима Енглеском, Аустроугарском и Немачком, створила предуслове за два балканска рата за турске територије, а донекле и за Први светски рат.
Бугарска, наравно, није ни имала представнике на конгресу и добила je минималистичку кнежевину северно од Cтаре планине. Србија је скоро удвостручила своју територију од 1876. године, са територијама које нису биле искључиво насељене Србима.
Да, онa не добија Косово и Санџаку, али за све то је заслужан господин Горчаков.

Srbija apsolutno nije udvostručila svoju teritoriju. :D
 
Poslednja izmena od moderatora:
И посебно важно, Берлинским конгресом није посејана никаква клица раздора међу Србима како се жели приказати. Подјела јесте било, политичких али не по завичајној основи, напротив, након Берлинског конгреса баш та чињеница да су остали распарчани у неколико држава везала је више Србе, хомогенизовала, на теми о Црногорцима приложили смо мноштво текстова, списа, новинских чланака из којих је примјетно колика бјеше приврженост српству, баш као у Хецеговини, Босни и свим просторима које су настањивали Срби.
totalno neistinita tvrdnja..
 
Pod jedan zemlje su vec bile razjedinjene jer Slavonija, Vojvodina, Dalmacija nisu bile u sastavu otomanskog carstva. Sto se toga tice, to nije berlinski kongres napravio nego neke ranije stvari.
Pod dva, unutar otomanskog carstva, razdjelili su se Srbi pod Obrenovicem, tajnim sporazumom, zarad svoje gzice.
Zarad Obrenovicevske gzice, bosanski pasaluk je pripao AU. To je berlinski kongress. Obrenovic i njegov tajni sporazum, da on bude Kralj svoga beogradskog pasaluka i ebe ga se za ostale.
E zato su tako i zavrsili kako su zavrsili. Bravo. Sv. Apis.
 
Podjela na panonske i ilirske Srbe seze daleko u istoriju. Panonija i Dalmacija su uvjek bili podjeljeni, od pamtivjeka pod razlicitim upravama, jedni jedno drugi drugo, od pred antickog vremena.

Moderna podjela koju danas imamo seze u 9. vijek, tamo je korjen. U 9. vijeku prodiru Franci i Madjari u Panoniju, i panonske zemlje postaju dio vojnog saveza sa Francima, pa i religioznog, Ljudevit posavski je protjeran, Hrvati kao saveznici Franaka dobijaju znacajniju ulogu u Panoniji. Srbi gube vlast u Panoniji, dolaze Madjari.
Dok sa juzne strane Save i Dunava, u Dalmaciji, vladaju srpski Carevi.

I sad, i dan danas, njima u Panoniji je normalno da su u savezu sa Francima, da idu u Bec, Berlin, Pestu. To je njihov svijet. A nama u Dalmaciji to nije normalno. I tu je i podjela izmedju Obrenovicevaca franckih agenata, i Karadjordjevica i Petrovica koji su samostalni. Nedic Draza.
 
Oko desetak hiljada kvadratnih kilometara, što je manje od jedne četvrtine.
Добро, слажем се, 25% уопште није мало повећање – али поента мог поста нису територијалне промене, већ смањена улога Русије током конгреса, а где су разлози за то.
 
Poslednja izmena:
Pogledajte prilog 1452401

Tog 13. jula 1878. napisaše nam Velike sile novu istoriju i smernice kojim moramo da idemo i podeliše naše teritorije gde su živeli Srbi.
Mnogo toga smo morali da zaboravimo i izbrišemo iz sećanja, a zaboravimo na starostavne knjige i tumačenja i zapise iz davnina.

Tačno je da smo tada stekli nezavisnost, ali nismo dobili Bosnu i Staru Srbiju a Crnoj Gori se trasirao put ka odvajanju od Srpstva i stvaranju nove nacije.
Posle završetka Berlinskog kongresa Cetinje i cela Crna Gora su pali u nacionalno očajanje, pošto im je glavna ideja bila ujedinjenje svih Srba.
To je bilo onemogućeno upravo zbog nezavisnih, a razdvojenih: Srbije, Crne Gore, Hercegovine i Bosne i Stare Srbije (Raška oblast, Kosmet i Maćedonija).

„Hercegovci su sa suznim očima polagali oružje, a u cijeloj Crnoj Gori bio je to dan velike žalosti.“ (Kralj Nikola, „Memoari“, str.534.).

,,No, neka se ovo zapamti gdje treba. Danas u cijeloj Crnoj Gori nema nijedne mislene duše, koja bi smatrala da je srpsko pitanje riješeno Berlinskim kongresom”,
pisao je list ,,Glas Crnogorca“ nakon Berlinskog kongresa.

Neosporno je da smo na Berlinskom kongresu stekli nezavisnost, ali nismo dobili sjedinjenje sa srpskim zemljama i Srbima: Crnom Gorom, Bosnom, Hercegovinom i Starom Srbijom. Tada su oslobođene teritorije Niškog, Pirotskog, Leskovačkog i Vranjskog okruga pripale Srbiji. Tada Srbija nije imala jaku pregovaračku ulogu, pa je i ovo bilo dobro u tom trenutku. Ali, gledano iz više uglova to je bilo i pogubno za Srbe i Srbiju. Gledano iz ugla šta se dešavalo od tada do danas, kroz kakve smo sve ratove i stradanja prošli, kao i odricanja, odroda, podaništva i samoporicanja zarad sitnih ličnih interesa nametnutih od onih koji nam nisu želeli dobro. Tako smo ulazili u podele da nismo jedan narod, pa su se stvorile i nove nacije, jezici, crkve, teritorije. Sve je to bilo pogubno za nas Srbe.

Danas mnogi pričaju kako je CG prva dobila nezavisnost, i to koriste u neznanju. A Crna Gora je samo dva sata pre Srbije postala nezavisna država, ali tada još nije bila formirana nacija.

Sve je to lepo i mudro osmišljeno.

Da ne zaboravimo da je Srbija bila okupirana od strane Turaka a savez između srpskih kneževina Srbije i Crne Gore je bio učvršćen 1866. god. Tada je knez Nikola bio spreman da se odrekne prestola u korist kneza Mihaila Obrenovića, svoga kuma. Ali do toga nije došlo. Mihajla su Srbi ubili 1868. god. Bio je to težak period oslobađanja i sticanja samostalnosti od turskog okupatora i agresora.

Zanimljiva je i činjenica da je pre zakazivanja Berlinskog kongresa, 7. juna 1878. u Beču, došlo do susreta srpskog ministra inostranih poslova Jovana Ristića (bio je Andrašijev đak) i njegovog domaćina grofa Đule Andrašija. Zapisano je da je Andraši jasno rekao Ristiću da Beč neće dozvoliti bilo kakvo proširenje Srbije ka zapadu, ali ni prema Novopazarskom sandžaku i Mitrovici, da ne bi dve srpske države (Srbija, Crna Gora, Hercegovina i Bosna… gde su živeli Srbi) imale zajedničku granicu.

Još tada je bilo jasno šta je njihov cilj – kao i danas.

Zato je Austrougarska dobila dozvolu da okupira Bosnu i Hercegovinu i da drži garnizon u Novopazarskom sandžaku.
To danas kao da nećemo realno da sagledamo… zato danas u Crnog Gori ovaj datum (13. jul završetak Berlinskog kongresa) je nacionalni praznik i slavi se. A šta se slavi? 13. jul je u Crnoj Gori prvi put proslavljen kao Dan državnosti 2005. god, za razliku od ranijih godina kada je to bio Dan ustanka crnogorskog naroda u Drugom svetskom ratu.Srećom da je u Srbiji to sasvim običan dan.

U Kragujevcu 14. jula 1878. godine, u zgradi Stare skupštine, pročitane Odluke Berlinskog kongresa kojima Srbija konačno stiče nezavisnost i postaje međunarodno priznata država… ali bez Stare Srbije, Bosne i Hercegovine, a i Crna Gora je tada bukvalno odvojena od matice Srbije.

Od Berlinskog kongresa mi bauljamo u podelama i sopstvenom odricanju i samoporicanju. Jer nismo razumeli suštunu i time se niko bavio nije. Zato nas Srbe danas razdvajaju granice… i nacije stvorene od srpskog roda (bošnjačka, crnogorska i makedonska)… a svi mi smo samo braća iste krvi. Ali dobro, svako ima pravo na svoje uverenje i opredeljenje… i to moramo poštovati.

I da ne zaboravim, dodatno i na tim podlogama i temeljima nas je razorio nacionalno, verski i duhovno komunizam koji je iskoristio tu srpsku slabost… i dokrajčio Srbe.
link

Da li je sve ovo tačno što je napisano u tekstu i ako jeste ..zašto nismo imali snage da se odupremu toj odluci na Berlinskom kongresu ?

Неких шест година касније, крајем 1884 године, је рађен попис на којем се вероватно виде први обриси утицаја онога што се десило те 1878 године:


20231124_203532.jpg


Овде напомињем да су узете у обзир границе и области тог времена.

Такође, напомињем да се овде ради само о Србима православне вере и да нису укључени потурчењаци и покатоличеници што и пише на наредној страни фототипског издања ове књиге из 1887 године:

20231124_210326.jpg



Значи овде негде је већ почело одвајање Срба по вероисповести јер постоји обиље података да је било много Срба мухамеданаца и Срба католика који су осећали припадност Србији и нису знали ни за хрватску ни за Бих али овде је очигледно то све лагано сасечено у корену али ова цензура је само блага показна вежба за оно што је уследио касније.

Пише да је у западној Бугарској било 200.000 Срба православаца, а под тим се подразумева бугарски део тадашњег Шоплука.
Када су 1836. године тражили прикључење Србији, Шопи су се определили по осећању припадности српском роду, па се у централним деловима Шоплука не може наићи на џамије. Према извештају за нишку епархију из 1878. године, поред цркава у скоро сваком селу било је чак 13 манастира у пиротском округу: Суковски, Темски, Погановски, Ржански, Изатовски, Смиловски, Дивљански… Отуда, Српска православна црква признаје преко 30 светитеља шопског порекла, већином великодостојника међу којима је и шест испосника земљорадника: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Сарандинопољски, Петар Коритски, Јанићије из планине Дивеч и мученик занатлија Ђорђе Кратовац. Крсна слава у Шоплуку је веома поштована, а поред верских обичаја, Слава има и улогу мирења међу родбином и пријатељима.

Чак и овај полу-цензурисан попис показује да је у Црној Гори тада више било Православних Срба него данас....... Очистили су нас етнички широм Балкана покрштавањем, геноцидима, прогонима, комунистичким терором, југословенством итд..... Одрадили су то са веома високим процентом успешности.

Читав 19.век је протекао у цензурисању српског народа и последице тога осећамо дан данас.
 
Poslednja izmena:
Неких шест година касније, крајем 1884 године, је рађен попис на којем се вероватно виде први обриси утицаја онога што се десило те 1878 године:


Pogledajte prilog 1452874

Овде напомињем да су узете у обзир границе и области тог времена.

Такође, напомињем да се овде ради само о Србима православне вере и да нису укључени потурчењаци и покатоличеници што и пише на наредној страни фототипског издања ове књиге из 1887 године:

Pogledajte prilog 1452900


Значи овде негде је већ почело одвајање Срба по вероисповести јер постоји обиље података да је било много Срба мухамеданаца и Срба католика који су осећали припадност Србији и нису знали ни за хрватску ни за Бих али овде је очигледно то све лагано сасечено у корену али ова цензура је само блага показна вежба за оно што је уследио касније.

Пише да је у западној Бугарској било 200.000 Срба православаца, а под тим се подразумева бугарски део тадашњег Шоплука.
Када су 1836. године тражили прикључење Србији, Шопи су се определили по осећању припадности српском роду, па се у централним деловима Шоплука не може наићи на џамије. Према извештају за нишку епархију из 1878. године, поред цркава у скоро сваком селу било је чак 13 манастира у пиротском округу: Суковски, Темски, Погановски, Ржански, Изатовски, Смиловски, Дивљански… Отуда, Српска православна црква признаје преко 30 светитеља шопског порекла, већином великодостојника међу којима је и шест испосника земљорадника: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Сарандинопољски, Петар Коритски, Јанићије из планине Дивеч и мученик занатлија Ђорђе Кратовац. Крсна слава у Шоплуку је веома поштована, а поред верских обичаја, Слава има и улогу мирења међу родбином и пријатељима.

Чак и овај полу-цензурисан попис показује да је у Црној Гори тада више било Православних Срба него данас....... Очистили су нас етнички широм Балкана покрштавањем, геноцидима, прогонима, комунистичким терором, југословенством итд..... Одрадили су то са веома високим процентом успешности.

Читав 19.век је протекао у цензурисању српског народа и последице тога осећамо дан данас.
У Босни 1,3 милиона је укупан број становника, а муслимана око 500 хиљада. Откуд пола милиона Срба у Македонији 1884. године? Одакле су ти подаци?
200.000 Срба у западној Бугарској 1884. године би значило да је већина насеља у Софијској области била насељена Србима. А ово је веома далеко од истине.
 

Back
Top