Није у томе било ничег људског, није било граница пакла, демон новца церио се као злокобно знамење над Западом из моје девојачке маште. Има нешто закономерно у томе што је та страшна илузија морала бити распршена суочавањем са монструозним лицем иза неонских реклама и гламурозних спотова. Док сам жива питаћу се: да ли је моја судбина метафора судбине намењене читавој источној, посткомунистичкој Европи? И да ли ће то народи Истока на време прозрети, предузимајући неопходне заокрете пре него што буде касно? Мени је остало, иако књижевност нисам дипломирала, да можда као писац сведочим о ужасу. Децу не могу имати, вероватно ни мужа, трајно згађена над животом. Мој највећи ужас почива у чињеници да је то штиво аутобиографског карактера.
