Civilizovanog čoveka ne guraju mašine u propast; pre će biti da ih je izumeo jer je već ka njoj išao; one su sredstva, pomoćnice da na cilj stigne brže i efikasnije. Nezadovoljan što trči, hteo je još i da se odveze. U tom smislu, i samo u tom smislu, može se reći da mu one doista omogućavaju da ,,dobije u vremenu". Zato ih deli, nameće zaostalima, nerazvijenima da bi mogli da ga prate, na i da ga preteknu u trci za propašću, u širenju opšteg i mehaničkog amoka, ubilačkog ludila. Kako bi to s uspehom ostvario, uporno nastoji da izjednači, uniformiše ljudski predeo, da izbriše nepravilnosti i progna iznenađenja; voleo bi da u njemu vladaju ne anomalije, već jedna monotona i rutinska anomalija, pretvorena u pravilo ponašanja, u imperativ. One koji od toga beže, optužuje zbog mračnjaštva ili nastranosti, i neće odustati dok ih ne vrati na pravi put, u svoje sopstvene zablude.
Emil Sioran - Pad u vreme
)