Muškarac je u trilemi u čemu da se uopšte takmiči. "Šta je to po čemu ću biti muškarčina?" Pitaj 100 ljudi, 100 ćudi.
Imala sam za primere svoje zetove. Uvek su me ispoštovali, vozili, bilo im je važno da sam i ja tu, drva mi prestrugali, plakali sa mnom i za mnom, smejali se, divni neki momci!
Kad mi zetovi više nisu, imam osećaj da sam izgubila rođenu braću i užasno mi je.
Po čemu nisu valjali, šta nisu radili dobro, a zaista su se takmičili da budu najbolji, eto, čak i u odnosu na... svastiku???, ja ne znam.
Lepi, vredni, porodični, da zaštite svoje žene, da pomognu prijateljskoj familiji bez po' muke.
Ja za braćom i sestrama plačem jednako, a neko se slatko smeje i srećan je jer nije uspelo!