ms:
Groucho Marx:
ms:
Skoro sam dobila ideju kako da povežem naizgled nepovezane stvari i da ih sve ukalupim u jedan roman. S obzirom da ovde dolaze likovi koji se bave pisanjem ili čitanjem romana, zanima me kako vi izlazite na kraj sa mukotrpnim menjanjem stila, konstrukcije rečenice, ili povezanosti ideja. Koliko dugo pišete svoje romane, koliko dnevno napišete i koliko sve to korigujete...
Sad me sve to zanima, jer je pisanje totalno ludilo, bar meni....milion korekcija...i na kraju baciš papir u korpu....hm....
Kakva su vaša iskustva? :?
Neko je (zaboravio sam ko) jednom rekao kako pisanje nije umetnost stvaranja nego umetnost brisanja napisanog. Po njemu, pisanje je posao kao i svaki drugi, covek se lepo probudi u odredjeno vreme, sredi se, klopa i obuce i onda sedne za sto i pise. Sve do rucka, kad opet nesto pojede pa se onda vrati na pisanje. I kad odradi to pisanje uvece procita ono sto je napisao i visak prepravi ili baci u korpu. Mislim da je to vrlo blizu onome sto bi pisanje kao profesija trebalo da podrazumeva. Uostalom, na dramaturgiji i uce ljude kako da prepoznaju visak u svom tekstu i treniraju ih da taj visak bez zaljenja odbace.
Ne znam da li je istina, ali cuo sam negde da je Dostojevski tek sedmu ruku objavljivao, i to ne onom standardnom metodom, napises jednu pa onda gledas u tu prvu i prepisujes u drugu, nego je covek bukvalno bacao rukopise u vatru i pisao ih ispocetka. Tako je u novim verzijama teksta ostavljao samo ono sto je najbolje zapamtio i sto je, samim tim, za njega najvrednije.
Verujem da je to sa Dostojevskim živa istina. Inače, kako si ti završio svoje prvo delo, jel ti je bilo teško, ili lako?
Mreza nije moje prvo delo, ona je samo prva objavljena
Ali svejedno, kapiram sta si mislila... Nije bilo lako, meni je to uvek mucan proces. Ne verujem da postoji ijedan pravi pisac koji stvarno voli da pise. Naravno, svako voli onaj osecaj kad pogleda nesto sto je napisao i kad vidi da je to dobro. To je super osecaj. Sve ono sto te dovodi do toga je muka. Pocevsi od same ideje koja te goni na pisanje. Malo je onih koji pisu iz radosti i takvi su dosadni. Tako je, mislim, i u muzici. Recimo, Cure su bili super bend dok su bili u bedaku. Onog trenutka kad se pevac sretno zaljubio i poceo da peva vesele pesmice, postali su dosadni. Sto rece Peca Popovic - 'Ne verujte debelim pevacima'. On je imao tu pricu, za koju mislim da stoji i za pisce, da su osamdesetih i ranije svi frontmeni bendova bili mrsavi, asketske gradje kod kojih vidis da ih je neka muka, bes u sebi naterao da uhvate mikrofon ili gitaru i posvete se muzici. Od devedesetih na ovamo... Mislim pogledaj danasnje bendove u Srbiji. Ako uspes da nabrojis petoricu mrsavih pevaca, to je super. Ja ne umem. Nema ih, svi su debeli i sretni. Kako mozes njima da verujes?
Odlutah od teme... Ako me pitas konkretno za 'Mrezu', pisao sam je oko godinu i po dana. Naravno, ne svakodnevno. U startu sam znao sta zelim da kazem, znao sam kako cu to da kazem i prvo sam napravio okvir cele price, naznacio sam sebi redosled desavanja u celoj prici. To je bio kao neki kalup u kojeg sam ubacivao tekst. Znaci, danas se ne osecam raspolozeno za pisanje i danas ne pisem. Sutradan mi se pise, ali ne osecam da treba da pisem neki deo iz pocetka romana, nego bas osetim da treba da pisem nesto sa kraja, pa onda tako i radim. Bitno je da znas gde sta ide i zbog cega ide bas tamo. I, malo po malo, nakon godinu i po dana, otkucam 'kraj' na poslednjoj stranici, prekucam tekst jos jednom i to je to
Pisanje je usamljenicki proces i ponekad je zamoran. Da je mene neko pitao, verovatno bih sebi odabrao talenat za slikanje ili komponovanje. Mnogo zanimljiviji posao... Ako zelis da pises, primi moje saucesce
Zelim ti puno srece u tome. Mada, nije to lose, kad zavrsis taj posao stvarno jeste dobar osecaj.
