Ja kad sam bila mala mrzela sam jednu osobu. Toliko sam je mrzela da sam želela da nestane... da ne postoji. Ja sam bila prvi a on osmi razred OŠ. Stalno me je nešto dirkao i čupkao za kosu govoreći da ću ja biti njegova devojka kad porastem. I dok su se svi njegovi drugari smeškali ja sam osećala strašno poniženje takvim njegovim postupcima.
Haha... kako to sad smešno zvuči, možda i simpatično ali tada sam imala noćne more da ne naletim na njega kad izadjem u kvart da se igram sa drugaricama. I nisam znala ni da mu odbrusim ni da ga šutnem, udarim, znala sam samo da pobegnem kad ga vidim i da ga mrzim što postoji. Sećam se da sam često razmišljala da bih volela da mu se nešto ružno desi samo da ga više ne vidim.
A nisam bila pakosno dete...
Haha... kako to sad smešno zvuči, možda i simpatično ali tada sam imala noćne more da ne naletim na njega kad izadjem u kvart da se igram sa drugaricama. I nisam znala ni da mu odbrusim ni da ga šutnem, udarim, znala sam samo da pobegnem kad ga vidim i da ga mrzim što postoji. Sećam se da sam često razmišljala da bih volela da mu se nešto ružno desi samo da ga više ne vidim.
A nisam bila pakosno dete...