Мржњом која влада у земљи званој Босна бавио се чувени српски писац Иво Андрић у једном свом писму (
овдје), о томе колико је укоријењена од памтивјека, толико да би је требало изучавати као опаку болест. Андрић је имао блиски контакт са том мржњом баш у једној касаби, данас знаној као федерално илити блискоисточно Сарајево. Од Андићевих времена што шта се промијенило, но та мржња је остала основна карактеристика те касабе.
Опет, увјерења сам да је свакон народу већина оних са којима се могу градити ако не блиски и пријатељски, оно барем трпељиви и нормални односи. Не очекујем да неко може промијенити однос према роду нашем, посебно ако је ту и то проклетство у свијести потомака конвертита који би грозничаво пресјекли грану од стабла којем природно припадају, а немају снаге да је пресијеку, и фрустрација том чињеницом појачава ту мржњу.
Али могли би се опет градити нормалнији односи, под условом да им политичке елите и медији не трују мозак из дана у дан, гдје реченицу о било којој теми почињу "у вријеме агресије" (за неупућене народне масе, то су они четаљи извршили агресију своје вјековнепросторе), гдје је обавезно у разговору лајати, режати и хулити на Српску и Србе, и ту кад потрошите све то лајање и режање, мјеста нормали нема. Заборави.
Када би попустили те у бошњачком корпусу једно пола године од те индоктринације, дозирања и сијања мржње, можда би се нормализовали, али проблем је што их не попуштају.
Зато нам остаје овакво стање, мјесто вјечног неразумијевања које повремено прелази у отворену мржњу што би рекао горе поменути српски писац. Није наш избор, они који су изабрали тако, по вољи им.
