Quantcast

Mrzim naslove, 5

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.571
-Gospođica Wittleshire, ja vas molim da završimo ovaj razgovor.
Gradonačelnik je bio onizak i trbušast čovek crvenog lica hedoniste i napuderisane perike. Neki su govorili da su ga na taj položaj doveli Čuvari Znanja koji su, zapravo, vladali gradom iz senke zadnjih pet stotina godina; da gradonačelnik nije ništa do marioneta kojoj drugi povlače konce. Ali Celina je znala da to nije tačno. Na svom položaju ekselencija može zahvaliti starom prezimenu kojim se oženio, enormnom bogatstvu i proračunatim trgovcima koji vole da imaju poslovne saradnike u Veću. Njegova rezidencija nalazila se u Gornjem gradu, bogataškom kraju, u susedstvu plemićkih kuća koje su s brda oholo posmatrale krovove i pučinu; a žena mu je bila vrlo mlada, upravo devojčica, toliko tiha da je Celina napola srca verovala da je gluvonema. Dolazila je iz osiromašene plemićke porodice i pričalo se da je gradonačelnik redovno tuče.
Odvratan čovek, pomislila je Celina. Naglas je rekla:
-Zar je to jedino što mi imate za reći, ekselencijo?
Gospodin Thuckeray bestidno je zurio u izraz njene haljine. I ostali u prostoriji šarali su očima svugde po njoj osim po licu. Pet se godina nosila s ovom mukom. Bila je jedina žena na nekakvoj gradskoj funkciji, a pretpostavljeni su joj bili ljudi koji nisu smatrali da je pismenost ženi preko potrebna. Naprosto je nisu uzimali za ozbiljno.
Ona tvrdoglavo nastavi:
-Pokušavam vam reći da je nestalo već dvoje dece iz Willow Peak-a.
-Iz Willow Peak-a deca stalno nestaju, gospođice Wittleshire.
-To nije tačno. Otkad sam ja upravnica...
-Otkako ste vi upravnica, gospođice, ja nisam imao mirnog dana pod ovim krovom. Šta hoćete od mene sada? Želite li da uposlim kompletnu Stražu da traži dvoje odbegle siročadi?
-Kako možete govoriti o tome kao da su u pitanju zalutale ovce? I za ovce bi pokazali više brige!..
-Od ovaca bih imao više koristi, gospođice. Što se mene tiče, radi se o dvoje usta manje na gradskom kazanu.
Ona gnevno zine, ali gradonačelnik podiže svoju debelu ruku iskićenu prstenjem.
-Dosta, gospođice. Molim vas da napustite Veće. Imamo mnogo važnija posla nego da slušamo vaša vajkanja.
Celina zaokruži pogledom po prostoriji, nadajući se bar jednom naklonjenom licu; ali sve što je videla bio je gospodin Thuckeray s njegovim uljanim smeškom. Baš kad ga je pogledala, on snishodljivo reče:
-Ako biste bili tako ljubazni, gospođice Wittleshire, i sačekali u mojoj kancelariji nakon što Veće završi sa zasedanjem, video bih šta mogu učiniti.
Na licu mu je bilo očito da to "činjenje" ima nekakve veze samo s razmenom poza na njegovom istočnjačkom tepihu. Gospodin Thuckeray bio je gradonačelnikov dugogodišnji prijatelj i savetnik, i čovek oko čije su se raskalašnosti isplele legende. Šuškalo se da voli veoma mlade devojke. Celina pomisli: pre bih pala mrtva. Nije ga ni udostojila odgovora.
Umesto toga, rekla je:
-Vrlo dobro, ekselencijo. Onda ću da potražim pomoć na nekom drugom mestu.
-Zabranjujem vam da takvim sitinicama uznemiravate brata Devona. On ima mnogo preča posla.
To ime primetno rashladi prostoriju. Čak je i gospodinu Thuckeray-u spao njegov uljani osmeh. Celina se okrete na peti i izađe bez pozdrava. Ni trenutka nije pomislila da posluša zapovest.

Pravo iz gradske kuće odjurila je u sedište Straže. Narednik Anderson, ogroman, kao od brega odvaljen muškarac za prijavnim pultom, umalo je pao dok je trčao za njom hodnicima.
-Gospođice Wittleshire!
Oružje je zveckalo na njemu sa svakim korakom. Narednik Anderson je bio opasan čovek taman koliko je njegov izgled govorio. Dva metra visok, obrijane lobanje ispresecane ožiljcima, s mišicama koje bi bile u stanju ubiti raspomamljenog bika. Sedište Straže bilo je čudno mesto, a ljudi koji su tu obitavali podjednako uvrnuti. Često se nije znalo ko je, u stvari, luđi i opasniji: manijaci koji su punili podzemne tamnice ili oni koji ih čuvaju. Narednik Anderson je bar iznašao načine da svoje sklonosti upražnjava legalno. Bio je gradski dželat; čovek koji je veštinu mučenja doveo do umetnosti. Lično je osmislio neke od alatki koje je Straža koristila tokom onoga što se nevino zvalo "ispitivanje".
Osim toga, bio je Kerber na vratima brata Devona.
-Gospođice Wittleshire, ne možete ući!..
Sustigao ju je negde na pola hodnika koji je vodio prema kancelariji Zapovednika. Celina mu osorno reče:
-Maxe Andersone, odmah mi se skloni s puta.
Postala je upravnica sirotišta one godine kad je narednik Anderson napustio to mesto. Možda mu sad nije dopirala ni do polovine grudi, ali postojalo je vreme kad mu je redovno trljala nos zbog ispada u spavaonici. Ogroman čovek se isceri.
-Takav ton ne pali van Willow Peak-a, upravnice. Brat Devon je zauzet.
-I ja sam. U sirotištu je izbila epidemija ospica. Imam dovoljno hrane za još samo deset dana. A neko mi krade decu. Uopšte me nije briga da li je, i čime, zauzet brat Devon.
Još se nije prestala tresti od besa koji je u njoj tutnjao celim putem od gradske kuće. Narednik Anderson zavrte glavom.
-Ne može.
Ona mu se ljupko nasmeši, zbog čega je na trenutak izgledao iskreno zbunjen; a onda iskoristi prednost, provuče se ispod njegove ruke i svom težinom baci na vrata.
-Hej!..
Bila je za nijansu brža i upala u kancelariju pre nego ju je zgrabio za kosu i bacio nazad u hodnik.
Unutra je zateče šokantan prizor. Brat Devon je stajao pored svog stola, i na njen se upad obazreo preko ramena. Bio je svučen do pasa. Na stolu pred njim stajala je posuda puna crvene vode. Pod je bio poprskan crvenim.
Narednik Anderson prasne za njenim leđima:
-Rekao sam da ne možeš ući, prokleta ženo!..
Ali pre nego je stavio ruku na nju, brat Devon reče:
-U redu je, naredniče. Možete ići.
Narednik Anderson je mrko pogleda i zalupi vratima za sobom. Celina jedva da je primetila. Zapanjeno je zurila u prizor pred sobom.
Odmah joj je postalo jasno da je brat Devon povređen. Za razliku od prethodnih Zapovednika Straže koji su trošili svoje mandate grejući stolicu u kancelariji, brat Devon je često odlazio u akciju sa svojim ljudima. Dok je išla u gradsku kuću, načula je nešto o raciji u Donjem gradu, ali glava joj je bila prepuna sopstvenih problema da bi oko toga razmišljala. Racije u Donjem gradu nisu bile ništa novo. Sad joj je bilo jasno da je brat Devon lično učestvovao u prepadu, i da je nabasao na dostojnog protivnika. Imao je gadnu ranu preko leđa, kao da ga je neko ošinuo bičem. Žestoko je krvario.
Ali, ona u prvom momentu nije gledala ranu.
Brat Devon je delovao kao da se i rodio obučen i do grla zakopčan. Zato joj je ovaj prizor sad bio toliko šokantan. Bio je lepo građen, s dugim, elegantnim mišićima asasina; čoveka koji upražnjava sasvim posebne vrste telesnih vežbi i koji bi uspeo balansirati i po razapetoj žici. Linija njegove kičme bila je kao izvajana. Ali, nije je potresao taj prizor. Ono u šta je blenula, u stvari, bio je njegov kompletno tetoviran torzo. Ni u ludilu ne bi tako nešto pretpostavila o bratu Devonu. Videla je mnoge tetovirane barabe, ali ovde se nije radilo o prostačkim crtežima, naprotiv. Upleteni simboli koji su pratili luk njegove kičme i peli se sve do leve strane njegovog vrata, sasvim su očito imali konkretan smisao i svrhu. Čak je i njenom laičkom oku odmah bilo jasno da su te tetovaže u direktnoj vezi sa onim što je brat Devon bio: pripadnik drevnog Reda i monah. Ništa što je Red činio nije bilo besmisleno i nepotrebno.
Ona trepne, a onda joj pogled pade na na krvljem natopljenu krpu odbačenu na sjajnoj površini stola. Rekla je:
-Za ime sveta!..
Onda mu je prišla u dva koraka. Nedeljama posle bala u gradskoj kući izbegavala je brata Devona. Te je noći bio jako čudan, čudniji nego inače, mislila je; i zapravo ju je uplašio. Jedva joj se obraćao a i tad je to činio kao da mu je njeno prisustvo naročito mrsko. Veoma se postidela pomislivši da je bila napadna i nepristojna. Ali, sad joj je sve to izvetrilo iz glave. Počela mu se obraćati tonom koji je koristila s uplašenom decom kad padnu i oderu kolena.
-Nije toliko strašno kao što izgleda, znate?
Učinilo joj se da se osmehnuo.
-Znam.
-Nemojte se pomerati, za ime bogova. Zašto, uopšte, stojite?
-Zato što ovde nema kreveta.
Ona se zgrozi. Nije ni slutila da je čovek šeret.
-Znate na šta mislim. Niste smeli dolaziti danas. Narednik Anderson sasvim se dobro snalazi i bez vas.
-Siroti narednik Anderson. Pretpostavljam da ste jedina žena na svetu koja je u stanju učiniti da Max Anderson crveni.
-Max Anderson je bio na mom spratu kad sam došla u Willow Peak. Takve stvari zauvek povežu ljude.
Isprala je krpu koliko je mogla a onda pružila ruku ka njemu. Mada mu je stajala za leđima i nije nikako mogao videti tačan trenutak kad je to učinila, on izvi ramenima. Celina zastade. Rekla je, vrlo nežno:
-Neće boleti, obećavam.
On reče ne okrećući se ka njoj:
-Ne boli me. Naprosto ne volim da me se ljudi dotiču.
Ona se ugrize za jezik.
-Oprostite, molim vas, nisam mislila da...
-U redu je. Jednostavno nisam naviknut.
Stresao se celim telom (od gađenja?) kad je, što je pažljivije mogla, stavila ruku na njega. Celo vreme nije više progovorio ni reči, i njoj odjednom pade na um da je verovatno prva osoba na svetu koja je ikada prišla brat Devonu ovako blizu. Kad je završila, seo je u stolicu za svojim stolom i bledo joj se nasmešio.
-Mnogo vam hvala, gospođice Wittleshire.
-Oh, ne pominjite.
-Ima li neki konkretan razlog zašto ste hteli da me vidite?
-U stvari, da. Ali, jeste li sigurni da?...
-Ne brinite o meni. O čemu se radi?
Celina odvrati pogled.
-Upravo dolazim iz gradske kuće. Bila sam na zasedanju Veća i ne bi se reklo da su me dočekali dobrodošlicom. Ali, nikada to ne rade. Brate Devone, vi ste jedina osoba u gradu od koje smem tražiti pomoći, a da to ima neke vajde. Radi se o dve devojčice koje su pre desetak dana nestale iz Willow Peak-a.
Grčevito je stiskala prste.
-Niko me ne uzima za ozbiljno. Svima je potpuno normalno da siročad nestaje. Ali, sad se ne radi o takvoj siročadi. Devojčice imaju deset i dvanaest godina i ceo su život provele u Willow Peak-u. Nikada nisu bile problematične. Zapravo su jedne od najmirnijih i najsposlušnijih na tom mestu. Potpuno je neverovatno da bi od svoje volje pobegle. Sirotište je jedini dom koji su ikada poznavale.
-Da je reč o bilo kojem drugom sirotištu, gospođice Wittleshire, rekao bih vam da se napuštena deca ne vezuju preterano za ta mesta. Ali zaista ne vidim kako bi bilo ko otišao od vas.
Celina pocrveni do obrva. Brat Devon reče još tiše:
-Vi ste od Willow Peak-a napravili dom, da.
-Drago mi je da još neko ceni ono što radim. Da li to znači da mi verujete, brate Devone?
-Da vam verujem šta, u stvari?
Ona prasne:
-Da su ta deca silom odvedena!.. Da su oteta!..
-Nije mi jasno, oprostite...
Učinio je grimasu dok se udobnije nameštao u svojoj stolici, i ona pomisli: prestani da se dereš na njega, idiotkinjo.
-Nije mi jasno kako bi neko ušetao u Willow Peak i odveo dve devojčice koje, pritom, nisu sasvim mala i nerazumna deca.
-Ja ne mogu nikoga držati iza zaključanih vrata. Samo je najmlađima zabranjeno da izlaze bez nadzora starijih, ili mojeg osoblja. Ali svim ostalima moram verovati na reč kad kažu da ne napuštaju imanje.
-Sva deca lažu, čak i ona najljupkija.
-To je tačno. Veoma dobro znam da ponekad ipak izađu van ograde, odu u šumu da beru borovnice. Poneki naročito kuražni silaze i do grada. Pretpostavljam da se to desilo i Mary i Angeli Shaw. One su sestre, znate. Svakom bi dripcu zapale za oko: dve sestrice u odeći sirotišta.
Uzdahnula je.
-Te uniforme koje nose gore su od žiga posred čela. Kao da ih grad namerno izdvaja, tera ih da nikada, ni trenutka ne zaborave kako su ceo život odbačeni i neželjeni... Gde se god pojave, svima je jasno da su izloženi i slabo zaštićeni. Da im se može nauditi bez preteranog rizika.
Pogledala ga je u oči.
-Sigurna sam da se toj deci desilo nešto loše, brate Devone. I da će se desiti ponovo ako pređem preko ovoga. Molim vas, hoćete li mi pomoći?


Sedela je u svojoj kancelariji. Preko puta nje stajao je Tommy Parker, visok, riđ i pegav. Do pre godinu dana bio je sav neproporcionalan i štrkljav, nesrazmerno dugih udova i glasa koji je još ponekad pucao. Onda je prekonoć zbacio svoju čahuru ličinke i preobrazio se u leptira.
Stalno joj se to dešavalo s tinejdžerima: jednog bi dana bili kao sastavljeni od delova tela potpuno različitih ljudi, a već sledećeg uspravili bi se pred njom u svoj svojoj krasoti mladih muškaraca i žena. Čula je priče da je majka Tommy-ja Parkera bila glumica i nadaleko čuvena lepotica. Ali onda mu je otac, sasvim sigurno, bio sadistička baraba poput narednika Andersona. Od nekoga je morao naslediti tu svoju poganu krv.
Pravio joj je grdne probleme od dana kad je kročila u Willow Peak. Neprestano je bežao, upadao u tuče, krao i skitao. S Thomasom Parkerom iscrpla je svu svoju zalihu smicalica. Kod njega ništa nije palilo, ni lepa reč ni pretnje. Kažnjavala ga je, svađala se s njim; a kad je navršio petnaestu čiste ga je savesti ostavljala da prenoći u zatvoru svaki put kad ga Straža uhvati. Kod svakog drugog malog huligana s kojim je imala posla pre Thomasa Parkera, to je palilo. Dobili bi par ćuški i lepo se urazumili. Međutim, Tommy Parker je, kako se ispostavilo, bio potpuno operisan od straha. Njega ništa nije plašilo. Bio je toliko drzak i bezobrazan s narednikom Andersonom da ga je ovaj prebio i umalo mu došao glave. Rekli su joj da se, onako krvav, nasmejao Maxu Andersonu u lice i pljunuo mu na čizme. Tri su narednikova čoveka morala da ga drže da maloletnoj barabi ne iščupa grkljan.
Sutradan ujutro, kad je došla po njega, narednik Anderson ju je odveo u svoj kazamat pakla dole pored ćelija za ispitivanje i rekao joj:
-Trebam tog momka, upravnice Wittleshire.
"Kako žalosno", uzvratila je. "Trebam ga i ja." Pola sata su se raspravljali. Narednik Anderson je tvrdio da je Thomas Parker upravo onakav zamenik kakav mu je potreban, a ona mu je uzvraćala da mu je namenila mesto vaspitača u Willow Peaku i da nema nameru da ga prepusti nekom poput Maxa Andersona koji ća ga naučiti kako da bude još veći skot. Nisu se razišli u ljubavi taj dan.

Momak je stajao pred njom u raskoraku, skrštenih ruku i ćutke je gledao. I posle svog tog vremena, levu mu je obrvu presecao svetao ožiljak. Verovala je da će ga nositi do groba, jer Max Anderson obično nije pravio ožiljke koji zarastaju. Rekla mu je:
-Thomase, ti znaš sve što se dešava u sirotištu.
I dalje je ćutao i motrio je onim zelenim očima. Nema ni punih dvanaest meseci kako su uspostavili primirje posle celih pet godina vitlanja po Willow Peak-u i gradu; a Thomas je bio težak i nepoverljiv mlad čovek. Još uvek nije mogla dati svoju desnu ruku u vatru da će njen plan upaliti, i da joj Thomas neće pokazati leđa čim postane punoletan.
Isplela je prste na onom pedlju svog radnog stola koji nije bio zakrčen papirima.
-Deca me vole, ali me ne poštuju ni upola koliko tebe. Ja im dođem kao čangrizava starija sestra. Ali ti si otac. Od tebe se ništa ne usuđuju sakriti. Reci mi, da li je moguće da su Mary i Angela Shaw naprosto otperjale iz Willow Peak-a? I ako je to tačno, od koga bih mogla saznati kuda su otišle?
On joj odgovori:
-Uvek su se držale zajedno i podalje od drugih. Male štreberke. Nikad nisam obraćao naročitu pažnju.
-Šta hoćeš da kažeš?
-Da nisu naročito pametne, upravnice Wittleshire.
-Ne mogu svi nositi svetom tvoju glavu, Thomase Parkere. Ali kako to misliš, nisu naročito pametne? Meni su se uvek činile fine i pristojne. Imaju dobre ocene.
-Svaka budala ume da uči napamet.
-To je tačno. Jesu li sestre Shaw budalaste?
-Recimo.
-Oh, Thomase. Moram li kleštima da čupam reči iz tebe? Pomozi mi, dođavola.
Momak prevrne očima.
-Šta hoćete, gospođice? Nikada se nisam družio s ograničenom dečurlijom. Sestre Shaw su male štreberke, samo to. Nezanimljive.
-Da li su dovoljno glupe da bi ih neko uspeo nagovoriti da odu iz Willow Peak-a?
Thomas oćuti tren.
-Ne verujem. Ali dovoljno su glupe da odšetaju skroz do grada i zabasaju čak do Dokova ili kakvog još goreg mesta.
Celina zadrhti.
-Misliš da su, prosto, odšetale?
-Ne verujem da su odbegle planski. Nemaju dovoljno pameti za tako šta.
-I da je moguće da ih je neko namamio slatkišima i slatkorečivošću?
-Ovde im se slabo ko obraćao. Pretpostavljam da bi nasele na ljubaznost.
-Thomase Parkere, činiš da se osećam kriva ko đavo.
On ju je sasvim mirno gledao.
-Zašto?
-Zato što ispada da odgajam decu koja toliko vape za lepom reči da će otrčati za prvom barabom na ulici koja im se nasmeši.
Momak se isceri.
-Ja nisam otrčao za prvom barabom.
-Da, zato što te je narednik Anderson za kosu dovukao nazad.
-Vi niste krivi ako su neka deca budalasta.
-Ne radi se o tome. Ali naprosto nemam vremena ni prilike da svakom posvetim punu pažnju. Eto, naprimer. Ja nisam imala pojma da su sestre Shaw neomiljene. Čak si i ti to znao, a ništa te na ovom mestu ne dotiče previše.
-Ja sam pitomac. Naravno da znam šta se dešava ljudima s kojima živim. Imam oči i uši, dođavola.
-To bih i ja trebala znati.
-Zašto?
-Zato što mi je to posao.
-Posao vam je još štošta. Vi neprestano trčite okolo i vodite računa da stvari fukcionišu. Morate da obezbedite hranu i ogrev i da se postarate da niko ne umre od obične zapuštene gripe. Odakle vam vremena da se još i družite s decom?
Celina se poče smešiti.
-Vidiš? U pravu sam.
-U čemu?
-Da moraš postati član mog osoblja.
Thomas prezirno reče:
-Očekujete da se igram s decom zato što vi to ne možete?
-Ne. Očekujem da se nastaviš služiti očima u glavi. Ti imaš redak dar da primećuješ stvari čak i kad za njih ne mariš. Moram imati čoveka u Willow Peak-u koji će mi biti u stanju dati tačne informacije.
-Mislio sam da vam trebam da bih se vitlao s dripcima koji vas prerastu za glavu.
-I to, takođe. Bogovi znaju da se tebe plaši svako ko te poznaje.
-Narednik Anderson kaže da bih taj dar mogao bolje da upotrebim.
Ona se namrgodi. Mali dripac smijao joj se u lice.
-Gradu je dovoljan jedan dželat. A narednik Anderson nek pravi sopstvenu decu sadiste kao što je i sam. Gubi se van, Thomase Parkeru.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.