Kad su se vrata zatvorila za Celinom Wittleshire, brat Devon je još nekoliko trenutaka nastavio zuriti u pravcu kojim je otišla.
Ni uz najbolju volju nije mogao iz glave izbrisati malopređašnji šok, onaj momenat kad je skočila sa stolice i u nestrpljenju pograbila skut svoje haljine. Za jedan tren podigla ga je tako visoko da je uspeo videti ceo njen list, sve do kolena. Poznavao je Celinu Wittleshire godinama, i tek je tog trenutka postao svestan da nosi čizme sa štiklom. Uvrnuta činjenica, nešto što nikad o njoj ne bi pretpostavio.
Često mu se činilo da je u vanjskom svetu sve naopako i pogrešno. Pripadao je Redu od svoje sedme godine, od momenta kad su ga sveštenici otkrili na onom gnusnom mestu i odveli sa sobom. Monasi se uvek biraju među decom bez roditelja i rodbine. Da bi monah mogao služiti Redu onako kako ta stvar zahteva, on ne sme imati nikakvog roda i korena, ničeg što ga veže za vanjske stvari i ljudske slabosti. Biti sveštenik značilo je asketski život omeđen mnogobrojnim tabuima i zabranama, ali biti monah; to je značilo još puno više. Takoreći nije napustio sedište Reda sve do preuzimanja dužnosti Zapovednika Straže; a i u Redu retko da je izlazio iz ćelije. Čak su i sveštenici sasvim retko viđali monahe, čiji posao i nije da budu - viđeni. Samo retki među njima, instruktori, redovno su sretali monahe. Od njegove sedme godine, instruktori su bili očevi i majke, prijatelji, ljubavnici i supružnici; sve u jednom. Bili su jedini ljudi koje je viđao, ako izuzme ostale monahe poput njega. Nikada nisu ćaskali niti mu se obraćali povodom ma čega osim Doktrine i Dogme. Njegov je život, stoga, bio neprekinut niz učenja; fizičkog i mentalnog usavršavanja; rad, red i disciplina. Odmor su bile knjige - i mogle su se zvati odmorom jedino zato što je prilikom čitanja sedeo; jer, čak su i knjige bile učenje. Danas, s trideset, znao je sve čemu ga je Red bio u stanju naučiti. Ali bio je nedonošče u stvarima koje je znao svaki ulični dripac.
Ogroman je napor istrpeo kad je Red, pre pet godina, odgovorio na vapaje gradskih otaca i dozvolio jednom od svojih ljudi da preuzme svetovnu funkciju. Red se nikad nije mešao u upravljanje gradom niti u njegove probleme. Ali, pre pet godina izbili su veliki neredi koji su ugrozili čak i Čuvare Znanja u njihovim zaštićenim crkvama i manastirima. Prvi sveštenik Alejandro sazvao je Savet i pri tom je odlučeno da Red - po prvi, valjda, put u svojoj istoriji - pomogne gradskom Veću. Savet je doneo odluku da jedan od njih bude postavljen na najvažniju gradsku funkciju, na mesto Zapovednika Straže. Alejandro je imenovao njega. Bio je najbolji monah kojeg su imali, učenik koji je postigao najbolje rezultate tokom svoje obuke; tako dobar, u stvari, da mu se ime našlo upisano u Veliku Knjigu, zajedno sa imenima Prvih sveštenika i svetaca. Otvoreno se govorilo da ga čeka mesto Prvog sveštenika posle Alejandrove smrti, mada su monasi retko dolazili na takve funkcije. Red je bio ceo njegov život, i mada mu je hirurškom preciznošću odstranjena sposobnost neposluha i bunta; skoro je odbio Alejandrovo naređenje. On nije hteo da izađe u svet, među druge, obične ljude. Bio je toliko socijalno sakat da čak i danas, posle pet godina, ima problem tokom kontakta sa svojim potčinjenima. Navike su mu bile ekstravagantne, čudačke za oko laika, i znao je da ceo grad zbog toga od njega zazire. Legende su se isplele oko njegove averzije spram svetla i buke, jer niko nije mogao znati da jedan monah odrasta u sasvim specijalnim uslovima. Ljudi su se vrlo brzo naučili da mu ne zalaze u lični prostor i nipošto ga ne dodiruju. Posluga se izveštila u tome da njegove lične odaje uvek budu prozračene, hladne i besprekorno čiste, i da mora imati svežu vodu za kupanje i ujutro i naveče. I da mu nikad ne spremaju ništa osim najjednostavnije hrane. I da odlaze čim se vrati, jer ne trpi tuđe prisustvo u blizini dok jede ili spava.
Prošlo je pet godina, i već su i ptice na grani znale sve te stvari, ali saznanje nije postiglo da ga se ljudi prestanu plašiti. Iza leđa su ga zvali Lučnoša, i Bela smrt; i nisu imali pojma da on zna da to rade. Kao što nisu znali da je upućen u maltene sve što se oko njega dešava.
Nakon što je preuzeo novu dužnost, stega koja mu je određivala život delimično je popustila. Red ga je odrešio mnogih zabrana koje nisu bile uklopljive u njegov novi život. Alejandro je bio veoma star, ali ni kao mladić nije bio budala. Posetio ga je u njegovoj ćeliji nekoliko dana pre nego će napustiti to mesto, i sasvim otvoreno s njim razgovarao. Tad mu je rekao nešto što njegovi instruktori nikada nisu, niti bi ikada ranije imalo svrhe. Rekao je da su mnoge stvari svrsishodne i potrebite unutar Reda, jer Čuvari ne prave razliku među polovima, kao vanjski svet. Suživot muškog i ženskog sveštenstva morao se regulisati mnogim ogradama kako manastiri ne bi postali haosna mesta i poprišta ljudske ljubomore, posesivnosti i fizičkih žudnji. Ali seksualnost, kao takvu, Red nikada nije anatemisao. Radilo se o primarnom ljudskom instinktu podjednako životvornom kao što su glad ili žeđ. U manastirima Čuvara Znanja takvi su se problemi rešavali određenim mentalnim vežbama i drugim načinima; "ali ti izlaziš u vanjski svet, Devone", rekao mu je Alejandro; "i ja nisam toliko ohol da bih se drznuo pomisliti kako su tamošnja iskušenja nebitna i slabašna. Srešćeš se sa mnogim stvarima koje nikada nisi ni zamišljao - kojima sad još uvek ne znaš ni ime. Ali, nisu sve napasti pogubne čak i ako im se podlegne. Ti ćeš uvek biti pripadnik Reda, jer naše zakletve nemaju rok trajanja niti nam ugovori ističu. Ovo je tvoj dom. Ti si monah. Mađutim, vanjski svet ima svoja sopstvena pravila. Ono što počiniš u vanjskom svetu veoma se malo vrednuje ovde, mladiću. Nema potrebe da mrziš sebe ako se neka iskušenja pokažu prevelika čak i za tebe."
Alejandro je znao o čemu govori. Vanjski je svet zaista bio čudno mesto.
Nije bio siguran koliko mu može dati za pravo po pitanju nekih drugih stvari.
Ni uz najbolju volju nije mogao iz glave izbrisati malopređašnji šok, onaj momenat kad je skočila sa stolice i u nestrpljenju pograbila skut svoje haljine. Za jedan tren podigla ga je tako visoko da je uspeo videti ceo njen list, sve do kolena. Poznavao je Celinu Wittleshire godinama, i tek je tog trenutka postao svestan da nosi čizme sa štiklom. Uvrnuta činjenica, nešto što nikad o njoj ne bi pretpostavio.
Često mu se činilo da je u vanjskom svetu sve naopako i pogrešno. Pripadao je Redu od svoje sedme godine, od momenta kad su ga sveštenici otkrili na onom gnusnom mestu i odveli sa sobom. Monasi se uvek biraju među decom bez roditelja i rodbine. Da bi monah mogao služiti Redu onako kako ta stvar zahteva, on ne sme imati nikakvog roda i korena, ničeg što ga veže za vanjske stvari i ljudske slabosti. Biti sveštenik značilo je asketski život omeđen mnogobrojnim tabuima i zabranama, ali biti monah; to je značilo još puno više. Takoreći nije napustio sedište Reda sve do preuzimanja dužnosti Zapovednika Straže; a i u Redu retko da je izlazio iz ćelije. Čak su i sveštenici sasvim retko viđali monahe, čiji posao i nije da budu - viđeni. Samo retki među njima, instruktori, redovno su sretali monahe. Od njegove sedme godine, instruktori su bili očevi i majke, prijatelji, ljubavnici i supružnici; sve u jednom. Bili su jedini ljudi koje je viđao, ako izuzme ostale monahe poput njega. Nikada nisu ćaskali niti mu se obraćali povodom ma čega osim Doktrine i Dogme. Njegov je život, stoga, bio neprekinut niz učenja; fizičkog i mentalnog usavršavanja; rad, red i disciplina. Odmor su bile knjige - i mogle su se zvati odmorom jedino zato što je prilikom čitanja sedeo; jer, čak su i knjige bile učenje. Danas, s trideset, znao je sve čemu ga je Red bio u stanju naučiti. Ali bio je nedonošče u stvarima koje je znao svaki ulični dripac.
Ogroman je napor istrpeo kad je Red, pre pet godina, odgovorio na vapaje gradskih otaca i dozvolio jednom od svojih ljudi da preuzme svetovnu funkciju. Red se nikad nije mešao u upravljanje gradom niti u njegove probleme. Ali, pre pet godina izbili su veliki neredi koji su ugrozili čak i Čuvare Znanja u njihovim zaštićenim crkvama i manastirima. Prvi sveštenik Alejandro sazvao je Savet i pri tom je odlučeno da Red - po prvi, valjda, put u svojoj istoriji - pomogne gradskom Veću. Savet je doneo odluku da jedan od njih bude postavljen na najvažniju gradsku funkciju, na mesto Zapovednika Straže. Alejandro je imenovao njega. Bio je najbolji monah kojeg su imali, učenik koji je postigao najbolje rezultate tokom svoje obuke; tako dobar, u stvari, da mu se ime našlo upisano u Veliku Knjigu, zajedno sa imenima Prvih sveštenika i svetaca. Otvoreno se govorilo da ga čeka mesto Prvog sveštenika posle Alejandrove smrti, mada su monasi retko dolazili na takve funkcije. Red je bio ceo njegov život, i mada mu je hirurškom preciznošću odstranjena sposobnost neposluha i bunta; skoro je odbio Alejandrovo naređenje. On nije hteo da izađe u svet, među druge, obične ljude. Bio je toliko socijalno sakat da čak i danas, posle pet godina, ima problem tokom kontakta sa svojim potčinjenima. Navike su mu bile ekstravagantne, čudačke za oko laika, i znao je da ceo grad zbog toga od njega zazire. Legende su se isplele oko njegove averzije spram svetla i buke, jer niko nije mogao znati da jedan monah odrasta u sasvim specijalnim uslovima. Ljudi su se vrlo brzo naučili da mu ne zalaze u lični prostor i nipošto ga ne dodiruju. Posluga se izveštila u tome da njegove lične odaje uvek budu prozračene, hladne i besprekorno čiste, i da mora imati svežu vodu za kupanje i ujutro i naveče. I da mu nikad ne spremaju ništa osim najjednostavnije hrane. I da odlaze čim se vrati, jer ne trpi tuđe prisustvo u blizini dok jede ili spava.
Prošlo je pet godina, i već su i ptice na grani znale sve te stvari, ali saznanje nije postiglo da ga se ljudi prestanu plašiti. Iza leđa su ga zvali Lučnoša, i Bela smrt; i nisu imali pojma da on zna da to rade. Kao što nisu znali da je upućen u maltene sve što se oko njega dešava.
Nakon što je preuzeo novu dužnost, stega koja mu je određivala život delimično je popustila. Red ga je odrešio mnogih zabrana koje nisu bile uklopljive u njegov novi život. Alejandro je bio veoma star, ali ni kao mladić nije bio budala. Posetio ga je u njegovoj ćeliji nekoliko dana pre nego će napustiti to mesto, i sasvim otvoreno s njim razgovarao. Tad mu je rekao nešto što njegovi instruktori nikada nisu, niti bi ikada ranije imalo svrhe. Rekao je da su mnoge stvari svrsishodne i potrebite unutar Reda, jer Čuvari ne prave razliku među polovima, kao vanjski svet. Suživot muškog i ženskog sveštenstva morao se regulisati mnogim ogradama kako manastiri ne bi postali haosna mesta i poprišta ljudske ljubomore, posesivnosti i fizičkih žudnji. Ali seksualnost, kao takvu, Red nikada nije anatemisao. Radilo se o primarnom ljudskom instinktu podjednako životvornom kao što su glad ili žeđ. U manastirima Čuvara Znanja takvi su se problemi rešavali određenim mentalnim vežbama i drugim načinima; "ali ti izlaziš u vanjski svet, Devone", rekao mu je Alejandro; "i ja nisam toliko ohol da bih se drznuo pomisliti kako su tamošnja iskušenja nebitna i slabašna. Srešćeš se sa mnogim stvarima koje nikada nisi ni zamišljao - kojima sad još uvek ne znaš ni ime. Ali, nisu sve napasti pogubne čak i ako im se podlegne. Ti ćeš uvek biti pripadnik Reda, jer naše zakletve nemaju rok trajanja niti nam ugovori ističu. Ovo je tvoj dom. Ti si monah. Mađutim, vanjski svet ima svoja sopstvena pravila. Ono što počiniš u vanjskom svetu veoma se malo vrednuje ovde, mladiću. Nema potrebe da mrziš sebe ako se neka iskušenja pokažu prevelika čak i za tebe."
Alejandro je znao o čemu govori. Vanjski je svet zaista bio čudno mesto.
Nije bio siguran koliko mu može dati za pravo po pitanju nekih drugih stvari.
