Uspravio se pred njim, i sad kao da su bili na početku, samo što je sve bilo obratno: danas je Alejandro morao podići glavu da pogleda njega.
-Naši nas oponenti zovu gramzivcima. Tvrde da Red nalazi razlog svom postojanju u zgrtanju blaga. Kude nas jer smo podigli crkve i manastire koji se penju u nebo. Ali Red je odavno naučio da sveštenik mora biti lišen osnovnih egzistencijalnih problema da bi sveštenik uopšte bio. Naš posao zahteva krov nad glavom, nebrigu o gladi i žeđi, žezi i hladnoći. Ne tražimo milostinju, ne prikupljamo poreze, ne očekujemo da nam poklanjaju. Kler zarađuje svoju zaštićenu izolaciju: svojim školama, svojom trgovinom. Kler ima mnogo samo zato što nijedan sveštenik pojedinačno nema ništa. Zato što sve pripada Redu, čak i odeća koju nosimo. Tako smo izabrali. Tako su prvi među nama odlučili da treba biti. Devone, ti si monah. To znači da si skoro ceo svoj život u Redu. Ja sam u Red došao već kao mlad čovek. Sveštenici se ne biraju u detinjstvu; oni odlučuju da to postanu. Ali iz tog razloga sveštenik nikada ne može postići koliko monah. Ti si počeo da učiš davno pre nego sam to počeo ja, i već sada ima stvari u kojima ti nisam dorastao. Ti Doktrinu razumeš bolje i od mene, jer si u Doktrini rastao. Zato odgovori ti meni, kao monah običnom svešteniku: da li Red greši?
Brat Devon tiho reče:
-Ne.
-Da li Red zavređuje da živi kako živi? Otišao si u vanjski svet, video si jad i bedu. Po čemu je sveštenik zaslužniji nego prosjak u Donjem gradu?
-To nije pitanje milosrđa.
-Nego čega?
-Puta. Niko nije - zaslužan. Niko ništa ne zavređuje. Čoveka čini ono kako postupa. A na svetu mora postojati i prosjaka i sveštenika. Uvek je tako bilo, i uvek hoće. Molim vas, Oče. Sedite.
Nasmešio se.
-Znam zašto to činite. Zašto me ispitujete sve te stvari.
-Znaš li?
-Da. Ali već sam vam rekao da me ne muči savest. Za prethodnih pet godina čuo sam i video svašta. Bilo je ljudi koji su i u mom prisustvu iznosili sumnje u ispravnost postupaka Reda. U naš zaštićeni život. U našu izolaciju i tajanstvenost. U vanjskom svetu kruže legende o bogatstvu Čuvara Znanja, Oče. Ljude napolju ne zanima istina. Ljudi vide ono što žele videti. Nemam nikakav problem s Redom, ni sa svojim mestom u Redu. Ja znam šta Red radi.
Alejandro ga je gledao pravo u oči.
-Šta Red radi, Devone?
-Pomaže da se održi ravnoteža. Balans bez kojeg bi sve nestalo u trenu.
Prvi sveštenik ponovo s mukom sede. Položio je slabačke stare ruke na korice knjige pred sobom.
-Da, balans...
-Davno mi je rečeno šta znači Azaelov znak, i zašto ga monah mora nositi na sebi. To je jedan od principa. Ne može se izostaviti jer onda svi ostali gube smisao. Dobro i zlo, svetlo i tama. Zlo Oko i Zvezda Besmrtnog Severa.
-Krug...
-I monah u njemu. Uvek u centru. Zato što mora postojati balans.
Alejandro sklopi oči. Glas mu je bio umoran.
-Ja te nemam čemu naučiti, Devone. Zašto si, u stvari, došao?
-Zato što sam video pravog Azaela. Ne simbol. Ne metaforu. Video sam Azaelov oltar u hramu u šumi, danas, jutros. Video sam oživljen kult.
Ćutao je malo.
-Zato što sam na tragu ljudima koji klanjaju Azaelu. Moram znati za čim tragam.
Oxana, koja već dugo vremena ništa nije govorila, najzad se prene iz svoje nepomičnosti. Rekla je, bezizrazno:
-Red ne veruje u stare obrede. Mi nikad nismo uzimali Sve Velike bukvalno, kao pagani.
-Znam. Ono što ne znam, jeste koliko se može učiniti s verom.
Pogledao je u Oxanu.
-Ako bih verovao u bukvalnog Azaela, šta bih postigao?
Možda je bila samo varka svetlosti, ali učinilo mu se da je Oxana sad neprirodno bleda.
-Sve je pitanje vere, nije li?
-Devone, sumnjam da ti ljudi koje tražiš - veruju. Stara Vera umire već hiljadu godina. Niko više ne veruje u bogove, osim šačice pagana tamo u najcrnjim šumama. A oni nikud ne idu, niti im iko dolazi.
-Niko ne zna šta oni rade.
-Tačno. Možda više i ne postoje. Možda su svi izumrli pre mnogo godina. Možda su samo mit.
-Možda. Ali mene i ne zanimaju pagani, čak i da su priče tačne. Zanimaju me vernici ovde, u gradu.
Oxana prasne:
-Nema vernika starih bogova u gradu!.. Nikad nisam čula...
-Oxana. Sama si rekla: pedeset si godina u Redu. A Visoki sveštenici su sasvim van tokova vanjskog sveta.
Alejandro je sad zvučao još umornije. Oxana zausti, ali onda zatvori usta.
-Grad se svakodnevno menja. Raste, mutira. To je njegova priroda. Kako ti, ili ja, možemo s pouzdanjem govoriti o gradu zatvoreni iza ovih zidina?
-Da, ali ne mogu verovati da bi neko, ma ko, znao šta da čini s hramom u šumi čak i kad bi na njega nabasao. Kome su danas poznati načini? Ko zna obrede? Reči?
-Ja ih znam.
Oxana se zabulji u njega.
-O čemu govoriš, Devone?
-Hram izgleda baš kao što ga knjige opisuju.
Oxana baci pogled na knjigu na stolu.
-Ne ta knjiga, sveštenice.
Žena spusti oči. Slabo rumenilo obli joj lice.
-Oprosti, Devone.
On joj ne odgovori. O Tajnom Znanju nije bilo dozvoljeno govoriti van monaških ćelija. O knjigama zabranjenim za sav kler osim za monahe čak ni Savet nije raspravljao.
-Ja sam umeo pročitati sve što sam u hramu video. Razumeo sam svaku bajalicu, svaki urok.
-Da, pretpostavljam da jesi.
-Poznati su mi stari obredi, bogosluženja svakom od Svih Velikih. Mrtvi jezici mrtvih rituala.
-Da, ali ti si monah. Ti si posvećen čak i u Tajnom Znanju. Sasvim je neverovatno da bi bilo ko, osim monaha, umeo to isto. Neko u vanjskom svetu? U gradu?
Prezrivo je iskrivila usta.
-Nisam toliko zaboravila kakav je grad, Alejandro. Ni pre pedeset godina, ni danas, u gradu nema čoveka s dovoljno znanja da bi uspeo štovati stare bogove onako kako ta stvar zahteva.
-Ono što sam ja video, sveštenice, ne slaže se s tim mišljenjem.
-Dobro. Šta si video?
-Hram, oltar, znaci. Sve je bilo ispravno.
Alejandro šapne:
-O, bogovi...
-Da, Oče. Mislio sam da tražim nekoliko izopačenih zlikovaca. Ljude koje je povezao bolestan motiv. Sve do jutros, mislio sam da su deca koja po gradu nestaju oteta zbog silovanja. Ali nisam bio u pravu.
-Da, sad mi je jasno...
-Deca su morala da budu oteta. Azael traži žrtvovanje.
Oxana ustade i poče da šetka po sobi, bespotrebno dotičući poneku od stvari. Bacila je pogled kroz prozor, sasvim nezainteresovano, uzela s police knjigu pa je ponovo vratila na mesto. Izgledala je kao da će pući. Najzad se ukopala na sredini poda, okrenula ka bratu Devonu i prasnula:
-Za ime Svih Velikih, Devone! Šta ti govori da te barabe znaju šta rade?..
Brat Devon se raširenim rukama osloni na stol pred sobom i tiho reče:
-Šta rade, sveštenice?
-To, to...
-Došao sam da čujem šta oni, u stvari, rade. Tajno Znanje ne govori o tome. Ceo sam ga život smatrao simbolom, metaforom. Baš kao što je Zlo Oko na mojim leđima. Verovao sam da je Azael simbol zla, haosa. Nisam ga doživljavao kao biće s glavom vepra kao što je kip u tom hramu u šumi. Obrede s kojima sam upoznat smatrao sam pukom paganskom koreografijom. Žrtvuj mi nevinost; kaže Azael. Prinesi mi čistotu i nedužnost. Nijednom mi nije palo na um da se time misli decu.
Oxana je zurila u njega, pokrivši rukom usta.
-Sve što znam o Azaelu, sveštenice, tako se ispostavilo pogrešno. Tajno Znanje ne govori o upotrebi. Tajno Znanje nije - plastično. Prvi mi sveštenik mora reći šta bi grupa odanih sledbenika uspela učiniti. Ako zaista veruju, ako sve obrede izvode pravilno, ako su im poznate reči koje su i meni.
-Od svega je toga najbitnija vera.
-Znam, Oče.
-Inače bi i ti mogao izvesti obred Azaelu ili bilo kome od Svih Velikih. Onako kako ih pagani vide, ili su ih nekada videli.
-Znam.
-Nikad nisi pomislio da služba Azaelu zahteva žrtvovanje dece zato što nikad nisi proučavao Tajno Znanje da bi ga sprovodio.
-Tajno Znanje ne postoji da bi se sprovodilo.
-Što ne znači da ne bi moglo.
-Kazna za to bila bi smrt.
-Da. Ali reci mi, Devone, da li je smrt ikad sprečavala ljude?
-Čak i da sam ikad sumnjao, a nisam... Danas bih to naučio. Oče, ja vas molim. Odgovorite mi. Ako postoji i najneznatnija mogućnost da se neko dokopao Tajnog Znanja, ili bar drugih izvora Tajnog Znanja za koje Red ne zna...
Oxana se ubaci:
-To je nemoguće. Red je pet vekova prikupljao izvore. Čuvari Znanja poseduju sve knjige. Sve relikvije, svako Učenje koje bi...
Zaćutala je i naglo se okrenula Alejandru.
-To je tačno, zar ne, Alejandro?
Alejandro je ćutao.
Žena se povede na nogama i uhvati naslona stolice.
-Alejandro, zašto ćutiš? To je tačno, nije li? Savet nikada nije pominjao da bi moglo biti još nekih knjiga, drugih načina... Pedeset sam godina sveštenica... Nekada bih čula, neko bi rekao...
-Oxana.
-Pet vekova kler prikuplja znanje! Zar je moguće da bi učinili takav previd?..
-Red nije svemoguć.
-Ali jeste!..
-Niko ne zna sve.
-Pet vekova!..
-Pet vekova nije ništa, Oxana. Čovek je otkrivao hiljadama godina.
Oxana je sad sedela, zarivši lice u dlanove. Očajno je šaptala:
-Pedeset godina sam zatvorena u arhivu... Pedeset godina prevodim mrtve jezike koje niko ne govori vekovima... A naše biblioteke, po celoj Kraljevini, krcate... Nismo pročitali ni polovinu...
-Polovinu onoga što je Red prikupio.
Oxana jekne i onda se samo njihala u stolici. Alejandro je zurio u neotvorenu knjigu pred sobom.
-Ja ti ne umem reći da li je, i koliko, znanja u svetu preostalo za koja Čuvari nikada nisu čuli, ili ih uspeli naći; Devone. Svet je velik. Ali to sad i nije važno.
-Ne, Oče, zaista nije.
-Ti moraš računati s pretpostavkom da neko poseduje znanje koje je Red prevideo.
-To i činim. To vas i pitam. Koliko je na kocki?
-Na kocki? Mnogo. Možda sve.
Oxana ponovo jekne. Ni jedan muškarac, ni onaj mladi ni onaj star, ne obratiše pažnju na nju. Gledali su jedan u drugoga, oči u oči. Brat Devon tiho ponovi:
-Sve?
Alejandro odmače svoju šolju u stranu i rasklopi knjigu.
-Sedi, Devone. Molim te. Moram ti postaviti jedno pitanje.
-Oče?
-Reci mi. Da li je kip u tom hramu imao oko?
-Naši nas oponenti zovu gramzivcima. Tvrde da Red nalazi razlog svom postojanju u zgrtanju blaga. Kude nas jer smo podigli crkve i manastire koji se penju u nebo. Ali Red je odavno naučio da sveštenik mora biti lišen osnovnih egzistencijalnih problema da bi sveštenik uopšte bio. Naš posao zahteva krov nad glavom, nebrigu o gladi i žeđi, žezi i hladnoći. Ne tražimo milostinju, ne prikupljamo poreze, ne očekujemo da nam poklanjaju. Kler zarađuje svoju zaštićenu izolaciju: svojim školama, svojom trgovinom. Kler ima mnogo samo zato što nijedan sveštenik pojedinačno nema ništa. Zato što sve pripada Redu, čak i odeća koju nosimo. Tako smo izabrali. Tako su prvi među nama odlučili da treba biti. Devone, ti si monah. To znači da si skoro ceo svoj život u Redu. Ja sam u Red došao već kao mlad čovek. Sveštenici se ne biraju u detinjstvu; oni odlučuju da to postanu. Ali iz tog razloga sveštenik nikada ne može postići koliko monah. Ti si počeo da učiš davno pre nego sam to počeo ja, i već sada ima stvari u kojima ti nisam dorastao. Ti Doktrinu razumeš bolje i od mene, jer si u Doktrini rastao. Zato odgovori ti meni, kao monah običnom svešteniku: da li Red greši?
Brat Devon tiho reče:
-Ne.
-Da li Red zavređuje da živi kako živi? Otišao si u vanjski svet, video si jad i bedu. Po čemu je sveštenik zaslužniji nego prosjak u Donjem gradu?
-To nije pitanje milosrđa.
-Nego čega?
-Puta. Niko nije - zaslužan. Niko ništa ne zavređuje. Čoveka čini ono kako postupa. A na svetu mora postojati i prosjaka i sveštenika. Uvek je tako bilo, i uvek hoće. Molim vas, Oče. Sedite.
Nasmešio se.
-Znam zašto to činite. Zašto me ispitujete sve te stvari.
-Znaš li?
-Da. Ali već sam vam rekao da me ne muči savest. Za prethodnih pet godina čuo sam i video svašta. Bilo je ljudi koji su i u mom prisustvu iznosili sumnje u ispravnost postupaka Reda. U naš zaštićeni život. U našu izolaciju i tajanstvenost. U vanjskom svetu kruže legende o bogatstvu Čuvara Znanja, Oče. Ljude napolju ne zanima istina. Ljudi vide ono što žele videti. Nemam nikakav problem s Redom, ni sa svojim mestom u Redu. Ja znam šta Red radi.
Alejandro ga je gledao pravo u oči.
-Šta Red radi, Devone?
-Pomaže da se održi ravnoteža. Balans bez kojeg bi sve nestalo u trenu.
Prvi sveštenik ponovo s mukom sede. Položio je slabačke stare ruke na korice knjige pred sobom.
-Da, balans...
-Davno mi je rečeno šta znači Azaelov znak, i zašto ga monah mora nositi na sebi. To je jedan od principa. Ne može se izostaviti jer onda svi ostali gube smisao. Dobro i zlo, svetlo i tama. Zlo Oko i Zvezda Besmrtnog Severa.
-Krug...
-I monah u njemu. Uvek u centru. Zato što mora postojati balans.
Alejandro sklopi oči. Glas mu je bio umoran.
-Ja te nemam čemu naučiti, Devone. Zašto si, u stvari, došao?
-Zato što sam video pravog Azaela. Ne simbol. Ne metaforu. Video sam Azaelov oltar u hramu u šumi, danas, jutros. Video sam oživljen kult.
Ćutao je malo.
-Zato što sam na tragu ljudima koji klanjaju Azaelu. Moram znati za čim tragam.
Oxana, koja već dugo vremena ništa nije govorila, najzad se prene iz svoje nepomičnosti. Rekla je, bezizrazno:
-Red ne veruje u stare obrede. Mi nikad nismo uzimali Sve Velike bukvalno, kao pagani.
-Znam. Ono što ne znam, jeste koliko se može učiniti s verom.
Pogledao je u Oxanu.
-Ako bih verovao u bukvalnog Azaela, šta bih postigao?
Možda je bila samo varka svetlosti, ali učinilo mu se da je Oxana sad neprirodno bleda.
-Sve je pitanje vere, nije li?
-Devone, sumnjam da ti ljudi koje tražiš - veruju. Stara Vera umire već hiljadu godina. Niko više ne veruje u bogove, osim šačice pagana tamo u najcrnjim šumama. A oni nikud ne idu, niti im iko dolazi.
-Niko ne zna šta oni rade.
-Tačno. Možda više i ne postoje. Možda su svi izumrli pre mnogo godina. Možda su samo mit.
-Možda. Ali mene i ne zanimaju pagani, čak i da su priče tačne. Zanimaju me vernici ovde, u gradu.
Oxana prasne:
-Nema vernika starih bogova u gradu!.. Nikad nisam čula...
-Oxana. Sama si rekla: pedeset si godina u Redu. A Visoki sveštenici su sasvim van tokova vanjskog sveta.
Alejandro je sad zvučao još umornije. Oxana zausti, ali onda zatvori usta.
-Grad se svakodnevno menja. Raste, mutira. To je njegova priroda. Kako ti, ili ja, možemo s pouzdanjem govoriti o gradu zatvoreni iza ovih zidina?
-Da, ali ne mogu verovati da bi neko, ma ko, znao šta da čini s hramom u šumi čak i kad bi na njega nabasao. Kome su danas poznati načini? Ko zna obrede? Reči?
-Ja ih znam.
Oxana se zabulji u njega.
-O čemu govoriš, Devone?
-Hram izgleda baš kao što ga knjige opisuju.
Oxana baci pogled na knjigu na stolu.
-Ne ta knjiga, sveštenice.
Žena spusti oči. Slabo rumenilo obli joj lice.
-Oprosti, Devone.
On joj ne odgovori. O Tajnom Znanju nije bilo dozvoljeno govoriti van monaških ćelija. O knjigama zabranjenim za sav kler osim za monahe čak ni Savet nije raspravljao.
-Ja sam umeo pročitati sve što sam u hramu video. Razumeo sam svaku bajalicu, svaki urok.
-Da, pretpostavljam da jesi.
-Poznati su mi stari obredi, bogosluženja svakom od Svih Velikih. Mrtvi jezici mrtvih rituala.
-Da, ali ti si monah. Ti si posvećen čak i u Tajnom Znanju. Sasvim je neverovatno da bi bilo ko, osim monaha, umeo to isto. Neko u vanjskom svetu? U gradu?
Prezrivo je iskrivila usta.
-Nisam toliko zaboravila kakav je grad, Alejandro. Ni pre pedeset godina, ni danas, u gradu nema čoveka s dovoljno znanja da bi uspeo štovati stare bogove onako kako ta stvar zahteva.
-Ono što sam ja video, sveštenice, ne slaže se s tim mišljenjem.
-Dobro. Šta si video?
-Hram, oltar, znaci. Sve je bilo ispravno.
Alejandro šapne:
-O, bogovi...
-Da, Oče. Mislio sam da tražim nekoliko izopačenih zlikovaca. Ljude koje je povezao bolestan motiv. Sve do jutros, mislio sam da su deca koja po gradu nestaju oteta zbog silovanja. Ali nisam bio u pravu.
-Da, sad mi je jasno...
-Deca su morala da budu oteta. Azael traži žrtvovanje.
Oxana ustade i poče da šetka po sobi, bespotrebno dotičući poneku od stvari. Bacila je pogled kroz prozor, sasvim nezainteresovano, uzela s police knjigu pa je ponovo vratila na mesto. Izgledala je kao da će pući. Najzad se ukopala na sredini poda, okrenula ka bratu Devonu i prasnula:
-Za ime Svih Velikih, Devone! Šta ti govori da te barabe znaju šta rade?..
Brat Devon se raširenim rukama osloni na stol pred sobom i tiho reče:
-Šta rade, sveštenice?
-To, to...
-Došao sam da čujem šta oni, u stvari, rade. Tajno Znanje ne govori o tome. Ceo sam ga život smatrao simbolom, metaforom. Baš kao što je Zlo Oko na mojim leđima. Verovao sam da je Azael simbol zla, haosa. Nisam ga doživljavao kao biće s glavom vepra kao što je kip u tom hramu u šumi. Obrede s kojima sam upoznat smatrao sam pukom paganskom koreografijom. Žrtvuj mi nevinost; kaže Azael. Prinesi mi čistotu i nedužnost. Nijednom mi nije palo na um da se time misli decu.
Oxana je zurila u njega, pokrivši rukom usta.
-Sve što znam o Azaelu, sveštenice, tako se ispostavilo pogrešno. Tajno Znanje ne govori o upotrebi. Tajno Znanje nije - plastično. Prvi mi sveštenik mora reći šta bi grupa odanih sledbenika uspela učiniti. Ako zaista veruju, ako sve obrede izvode pravilno, ako su im poznate reči koje su i meni.
-Od svega je toga najbitnija vera.
-Znam, Oče.
-Inače bi i ti mogao izvesti obred Azaelu ili bilo kome od Svih Velikih. Onako kako ih pagani vide, ili su ih nekada videli.
-Znam.
-Nikad nisi pomislio da služba Azaelu zahteva žrtvovanje dece zato što nikad nisi proučavao Tajno Znanje da bi ga sprovodio.
-Tajno Znanje ne postoji da bi se sprovodilo.
-Što ne znači da ne bi moglo.
-Kazna za to bila bi smrt.
-Da. Ali reci mi, Devone, da li je smrt ikad sprečavala ljude?
-Čak i da sam ikad sumnjao, a nisam... Danas bih to naučio. Oče, ja vas molim. Odgovorite mi. Ako postoji i najneznatnija mogućnost da se neko dokopao Tajnog Znanja, ili bar drugih izvora Tajnog Znanja za koje Red ne zna...
Oxana se ubaci:
-To je nemoguće. Red je pet vekova prikupljao izvore. Čuvari Znanja poseduju sve knjige. Sve relikvije, svako Učenje koje bi...
Zaćutala je i naglo se okrenula Alejandru.
-To je tačno, zar ne, Alejandro?
Alejandro je ćutao.
Žena se povede na nogama i uhvati naslona stolice.
-Alejandro, zašto ćutiš? To je tačno, nije li? Savet nikada nije pominjao da bi moglo biti još nekih knjiga, drugih načina... Pedeset sam godina sveštenica... Nekada bih čula, neko bi rekao...
-Oxana.
-Pet vekova kler prikuplja znanje! Zar je moguće da bi učinili takav previd?..
-Red nije svemoguć.
-Ali jeste!..
-Niko ne zna sve.
-Pet vekova!..
-Pet vekova nije ništa, Oxana. Čovek je otkrivao hiljadama godina.
Oxana je sad sedela, zarivši lice u dlanove. Očajno je šaptala:
-Pedeset godina sam zatvorena u arhivu... Pedeset godina prevodim mrtve jezike koje niko ne govori vekovima... A naše biblioteke, po celoj Kraljevini, krcate... Nismo pročitali ni polovinu...
-Polovinu onoga što je Red prikupio.
Oxana jekne i onda se samo njihala u stolici. Alejandro je zurio u neotvorenu knjigu pred sobom.
-Ja ti ne umem reći da li je, i koliko, znanja u svetu preostalo za koja Čuvari nikada nisu čuli, ili ih uspeli naći; Devone. Svet je velik. Ali to sad i nije važno.
-Ne, Oče, zaista nije.
-Ti moraš računati s pretpostavkom da neko poseduje znanje koje je Red prevideo.
-To i činim. To vas i pitam. Koliko je na kocki?
-Na kocki? Mnogo. Možda sve.
Oxana ponovo jekne. Ni jedan muškarac, ni onaj mladi ni onaj star, ne obratiše pažnju na nju. Gledali su jedan u drugoga, oči u oči. Brat Devon tiho ponovi:
-Sve?
Alejandro odmače svoju šolju u stranu i rasklopi knjigu.
-Sedi, Devone. Molim te. Moram ti postaviti jedno pitanje.
-Oče?
-Reci mi. Da li je kip u tom hramu imao oko?