Quantcast

Mrzim naslove, 1

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.442
iščeprkala sam nešto na šta sam bila potpuno zaboravila, a što sam (skoro) privela kraju
nadam se da će se kraj sam iskristalisati
ako iko želi poći na put sa mnom još jednom, mada ovaj put malo drugačiji, unapred hvala :)

Kancelarija brata Devona bila je gola i spartanska. Do poda spušteni prozori gledali su preko grudobrana i krovova. Nije bilo nikakvih zavesa ni slika. U stvari, u celoj prostoriji nije bilo beskorisnog ukrasa ni koliko bi crnog pod noktom.
Nokti brata Devona, a koliko je Celina uspela da vidi, uvek su bili besprekorno čisti.
Godinama je dolazila ovamo, ne baš redovno i ne baš zato što je htela; i nikad se nije do kraja svikla. Niko se nije osećao opušteno u prisustvu brata Devona, mada je bio tih, smiren i učtiv čovek koji persira i najokorelijim prestupnicima. Međutim, reputacija brata Devona išla je gradom ispred njega kao najavljivač drevnih pokora i boleština. Kad ne čuje, zvali su ga: Lučonoša, i: Bela smrt. Celina je ponekad mislila da bi volela videti ko bi se pored brata Devona osetio prijatno, kakav bi taj morao da bude.
Ali, opet je morala biti poštena i priznati mu da je sposoban za nešto tako ljudsko kao što je slabost. Brat Devon još nikad nije odbio da je primi iako je znala da su mu nebrojeni posetioci često ljubili vrata. Zapovednik Gradske straže visoko je rangirana i veoma važna ličnost. Rukovoditi oružanim snagama na ovom mestu, značilo je gotovo neokrnjenu vlast. Grad je bio haosno, opasno mesto na kojem najveći deo ljudi poštuje samo batinu i pretnju vešalima. U takvim okolnostima, gradske se vlasti nisu često zamajavale slobodom. Da bi održale makar kakav red, morale su se pouzdati u oružje, i dobru volju onoga ko je oružjem zapovedao. A to je bio čovek preko puta kojeg upravo sedi.

To što joj još nije odbijen pristup ovoj stolici, nije morala pripisivati svojoj visprenosti ili nekim naročitim kvalitetima; i Celina je to znala. Stvar je bila mnogo prostija. Brat Devon je najranije godine svog života proveo u sirotištu. Staro, požarom poharano zdanje Vilin-dvora (u kojem, kako su kružile glasine, nije bilo ničega vilinskog ili dvorskog, naprotiv) u Donjem gradu, bilo mu je dom pre nego su ga, još kao sasvim malog dečaka, sveštenici iz Reda Čuvara Znanja uzeli u svoj manastir. To je bio jedini razlog zašto je brat Devon danas bolećiv na njene posete. I, što se nje tiče, njena velika sreća. Nije imala pojma šta bi uradila da se njeno službovanje ludom srećom nije poklopilo sa preuzimanjem dužnosti Zapovednika Gradske straže brata Devona. Da je, umesto njega, taj položaj zauzela kakva nadobudna snobovska budala poput onih u gradskom Veću. Jer, za brata Devona čovek je mogao reći šta god poželi, osim da je - budala.

Kao da joj vidi u glavu, on upravo u tom momentu reče:
-Pa, gospođice Wittleshire. Šta je ovoga puta posredi? Da li je neki od vaših štićenika ponovo u bekstvu?
Glas mu je bio tih, na samoj ivici šapata. Nikada nije podizao ton, što je, međutim, imalo veći efekat nego da je urlao. Brat Devon je šapatom postizao više nego neki ljudi drekom i pretnjama. Kad bi progovorio, obično bi svi prisutni ćulili uši s poštovanjem.
Celina ga pogleda, ruku sklopljenih u krilu. Ranopodnevno sunce koso je propadalo kroz velika lučna okna, udarajući o podnožje stola za kojim je sedeo. Lice mu je, međutim, bilo u senci. Bio je toliko miran da je skoro delovao nepomičan.
Ona reče:
-U stvari ne, gospodine. Upravo obratno. Radi se o...
-Ako ste došli urgirati za nekoga kog su moji ljudi pritvorili, bojim se da ćete otići nezadovoljni.
Ćutao je trenutak.
-Koliko juče, pozvan sam na zasedanje Veća. Gradonačelnik i njegovi savetnici zahtevaju radikalnije mere u sprovođenju reda i zakona.
Celina frkne:
-Oh, gradonačelnik!..
Rekla je to s najčišćim prezirom.
-To je sve što Veće zna: da zahteva radikalnije mere. Pretpostavljam da je mnogo lakše podići još jedan red vešala dole na trgu nego smisliti alternativna rešenja!..
-Vi ste u pravu. Ali to ne menja na stvari.
-Brate Devone. Oprostite. Ali oboje znamo da niste vi taj koji sluša gradsko Veće.
Učinilo joj se da se nasmešio, mada zbog senke u kojoj je sedeo nije mogla biti sasvim sigurna. Gorljivo je nastavila:
-Ceo grad zna da gradski ocu slušaju vas. Straža je pod vašom punom vlašću a sila je jedino što ovdašnji ljudi poštuju. Zar ćete mi reći da moram tražiti dozvolu od gradonačelnika da bi siroti Tommy Parker bio pušten iz pritvora..?
Rekla je to krajnje nevino, i sad je bila sigurna da se smeši.
-Tommy Parker, je li?
Celina odgovori još ljupkije nego maločas.
-Da, on. Došla sam zbog Tommy-ja Parkera kojeg su vaši ljudi sinoć priveli.
-Greškom, pretpostavljam?
Ona se ugrize za usnu.
-Pa...
-Thomas Parker je okoreli delinkvent, gospođice. Straža ga je prošle godine privela pet puta.
-On nije ni punoletan.
-Što ga nije sprečilo da poseduje pola metra debeo dosije. Džeparenje, tuče, obijanje radnji. Želite li da nastavim?
-Ne razumete.
-Šta to?
-Nikad nisam tvrdila da je Thomas Parker svetac. Poznajem ga od njegove desete godine i da, uvek je bio mali huligan. Ne poričem da mi pravi velike probleme. Da mi ih je pravio. Ali prošlo je skoro godinu dana otkako nije prekršio zakon. Tu stvar zbog koje te ga priveli sinoć uopšte nije počinio. Nije bio ni blizu mesta gde...
-Kako vi to znate?
-Bio je sa mnom.
Nagnula se u stolici.
-Thomas je loše počeo u životu, mada ga ne krivim koliko drugi. Nije kriv zato što ga je majka odbacila po rođenju i jer su ga određeni nepodobni ljudi u sirotištu maltretirali - što znate isto tako dobro kao i ja, brate Devone... Znate kakvu sam situaciju zatekla na tom mestu. Upravo ste mi vi bili od goleme pomoći kad sam neke stvari okrenula naglavce. Ja nikad nisam sudila Thomasu zato što je siroče. Međutim, nisam mu ni naročito pomagala kad je pravio izgrede. Pošteno je platio svako svoje kršenje zakona. On zna moja pravila: čovek treba da plaća. Ali ima već godinu dana kako je okrenuo sasvim novi list. Zapravo, toliko mu dobro ide da sam odlučila da ga ostavim u sirotištu i nakon što dostigne punoletstvo. Smatram da će biti sjajan vaspitač, a ja ga poznajem takoreći ceo život. Možete mi na reč verovati.
Duboko je udahnula.
-Thomas nije odžepario tog čoveka, brate Devone. Vaši su ga ljudi priveli zato što se to dogodilo na brdu, u blizini sirotišta. Naprosto su postupili po inerciji.
-Onda bi im bilo prvi put.
-Za sve postoji prvi put, brate Devone. A nemojte mi reći da Straža nikad ne greši.
-Ne mnogo, otkako sam u stanju da utičem.
To je bilo tačno. Pre nego je brat Devon došao na položaj, Gradska je straža bila leglo vucibatina i siledžija koji se nisu mnogo razlikovali od prestupnika koje su vitlali ulicama. S njegovim se dolasko sve to preokrenulo. Brat Devon je sproveo korenite promene, čistke koje su mnoge odvele na robiju ili čak i vešala. Razjurio je neradnike i korumpirane, pokidao mrežu nezakonitih dogovora, paktova i razmene informacija. Sraža zaista nije činila greške otkad joj je brat Devon na čelu.
Ili bar ne često.
Rekla je:
-Ovaj su put pogrešili. Ne kažem: iz zle namere. Thomas je sam kriv jer je dospeo na loš glas. Nisam došla da isterujem božansku pravdu. Jedino što hoću, to je da popravite stvar. Da ga pustite iz pritvora, danas. Na bilo kojem ću sudu svedočiti da je proveo sa mnom pola noći. Upravo obnavljamo jedno krilo zgrade i Thomas je, zajedno sa mnom, nadgledao radnike koji žure da završe pre praznika Svih Velikih. Molim vas, ne dozvolite da cela godina truda koji sam u njega uložila propadne zbog predrasuda.
Zaćutala je drhtureći u svojoj stolici ravnog naslona. Ni otprilike mu tačno nije mogla objasniti koliko joj je ovo bitno. Istini za volju, da je postupala po svojim osećanjima; sad bi mu, klečeći, grlila kolena.
On je toliko dugo ćutao da joj je srce sišlo u pete i tu počelo mahnito udarati. Onda se, najzad, pokrenio; pomerio iza svog masivnog stola od lakirane orahovine - čudno lep komad nameštaja u prostoriji lišenoj bilo kakvog raskošnog ili skupog uresa - i svetlo s prozora po prvi mu je put obasjalo lice. Mada je bila usplahirena i uplašena, Celina se svejedno žacnula baš kao i svaki prethodni put u sličnoj prilici. Brat Devon je retko pokazivao svoje - lice. Napolju, van zgrade Straže, uvek je išao duboko skriven kukuljicom svoje mantije. Kao monah jednog strogog, asketskog reda kojem pravila zabranjuju svaki vid poročnosti, pa čak i kad se tiče oblačenja; brat Devon nikad nije odenuo stražarsku uniformu. Uvek je bio u besprekorno crnom, zbog čeg je belina njegove puti čoveku upravo vrištala u oči. Celina nikad nije videla nikoga takve boje kože. Činilo se da brat Devon nema pigmenta ni u nagoveštajima.
Nikako se nije moglo reći da je lep čovek, obzirom da se neprirodnost njegovog izgleda nije uklapalo u termine kao što je lepo ili ružno. Jednostavno je bio previše čudan. Oči su mu bile praktično prozirne, i dešavalo se da pod određenim svetlom postanu skoro crvene.
Iz nekog ga razloga nije uspevala zamisliti otkopčanog ili napola odevenog, ali je svejedno uvek odavao utisak kao da se netom okupao. Obično je činio da se oseća zaprljana i neuredna. Njena do zemlje duga suknja, bez obzira koliko se o njoj starala, neizbežno je rubovima brisala podove i gradske ulice; čega su bile pošteđene samo velike dame koje hodaju jedino parketima i skupim tepisima. Pored ovog čoveka avetne puti i prozirnih očiju, uvek besprekorno čistog i obučenog do grla, sigurno je ostavljala utisak totalnog haosa. Ponekad se pitala kakvog je, u stvari, porekla. Što, sasvim sigurno, nikada neće saznati. Kao ni on.
Odjednom je shvatila da se osmehuje. Rekao je:
-U redu, gospođice Wittleshire. Verovaću vam na reč da Thomas Parker nevin sedi u pritvoru.
Na jednom parčetu papira učinio je par kosih, hitrih linija; a onda ga presavio i zapečatio voskom. Još je bio topao kad joj je pružio papir.
-Odnesite ovo dole kod narednika Andersona.
Celina je skočila takvom brzinom da se umalo saplela o porub svoje suknje. Nestrpljivo je pograbila rukom skut i odigla ga naviše da može normalno hodati. Pri tom je, potpuno nesvesna, otkrila cela dva pedlja svog gležnja, i nije ni krajem uma primetila kako su oči brata Devona strelovitom brzinom ispratile taj prizor. Kad je uzela papir iz njegove ruke, ponovo ju je gledao u lice.
-Recite Thomasu Parkeru da ga ne želim videti pod ovim krovom ponovo.
-Nećete, brate Devone.
-Puštam ga na vašu odgovornost.
-Svakako.
Grčevito je stiskala papir.
-Mnogo vam hvala. Neću vam više...
-Dosađivati? Ali naravno da hoćete, gospođice Wittleshire. Rukovodite kućom punom problematične dece.
-Vi ste hodajući dokaz da to ne garantuje ništa, brate Devone.
Onda je takoreći otrčala.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.