Evo jednog zanimljivog i veoma stručnog teksta, koji se pojavio
u javnosti kada i onaj prvi film o Srebrenici.
SREBRENICA, LAZI I VIDEO TRAKE
Ivona Zivkovic
(tekst ce biti objavljen 8. juna 2005. u listu "Ogledalo"
http://www.srpskenovineogledalo.co.yu/ )
Video snimak, protekle nedelje prikazan na svim srpskim televizijama, u kome
se sa ledja vidi grupa naoruzanih uniformisanih lica, u jednom nezanimljivom
ambijentu nekog proplanka, kako lezerno ispaljuje metke u ledja, takodje
lezernih maldica u civilu, bez krvi, emocija, kinestezije, naisla je na
zgrazanje i sok. Zasto? Zato sto je snimak istinit. Kako to znamo? Pa tako
sto su nam to pre prikazivanja na TV-u rekli. Rekli su nam da su to nasi
srpski vojnici, pripadnici specijalne jedinice "Skorpioni", koji su izveli
maloletne nenaoruzane civile iz Srebenice i streljali ih. Rekli su nam i da
su scene veoma jake , te da oni osteljivi to ne bi trebalo da gledaju. I
osteljivi se i bez gledanja prestrasise.
Ali, moze li video traka biti uopste dokaz za nesto? Ili kako da znamo da li
je neko na snimljenom materijalu zaista ubijen ili je stvar rezirana i
montirana? Vrlo jednostavno: SVE STO JE NA VIDEO TRACI SNIMLJENO, ONDA
MONTIRANO, UVEK JE LAZ. Cak i ako je snimak autentican. Zato sto je film sam
po sebi kao fenomen - laz, odnosno ILUZIJA.
Ako svaka slicica ima jednu fazu nekog pokreta, mozak nadoknadjuje medjufaze
i vidjeno dobija kontinuitet, odnosno registruje se kao pokret- "muvi".
Ta superiluzija je zapravo tkivo filma ili bice filma. Vestina stvaranja fi-
fenomena, odnosno njihova upotreba, cini filmski jezik i naziva se montaza.
Montazom kadrova dobija se specificna retorika sedme umetnosti.
Film je tako sacinjen od velikog broja snimljenih kadrova koji se u montazi
spajaju proizvodeci svaki put neku novu vrednost C. Kada se kadrovi spajaju
tako da u svakom identifikujemo isti prostor, tako povezan niz se zove
scena. Spajanjem vise scena, koje mozemo da povezemo po nekoj slicnosti, na
primer vremenu u kome se odigravaju, prici, istom liku koji se pojavljuje
itd., naziva se sekvenca.
Ukoliko se citava sekvenca snimi u jednom kadru, dakle, bez iskljucivanja
kamere, onda imamo kadar sekvencu. On moze obuhvatiti i vise scena. Primer
za to je cuveni Hickokov film "Konopac" snimljen u samo deset dugih kadrova.
Od tada svaka filmska skola pocinje sa teorijom "Mazukinov esksperiment".
Naime, Kulesov je tada snimio krupni plan (lice) poznatog glumca Ivana
Mazukina u jednom kadru. Kadar je onda presekao na tri dela, a izmedju
umontirao sledece kadrove: cinije sa supom, deteta koje se smeje i mrtve
zene. Kada se citav montazni sled pogleda, na Mazukinovom licu, koje
zapravo nije menjalo svoj izraz, gledaoci su "procitali" sasvim razlicite
emocije, u zavisnosti sa kojim kadrom je njegov krupni plan bio spojen. Kod
mrtve zene je uocena tuga, kod nasmejanog deteta radost, a tanjir sa supom
je pokazao izvesnu zelju.
Ukratko: ono sto ne postoji na filmskoj ili video traci cak ni kao pokret,
ni kao prostor, postoji u mozgu - i kao prostor, i kao vreme, i prica, i
lik, i emocija. Kako sve to cini zivot, tako je film dozivljaj koji bukvalno
osecamo kao stvarnost, kao sam zivot.
To govori koliko film sa istinom i stvarnoscu nema nikakve veze, osim sto na
nju lici. Montaza je njegov jezik, a cilj montaze je da proizvede efekat C,
sadrzaj koji ne postoji, odnosno laz. Laz je imanentna tkivu filma i ako nje
nema, nema ni filma, pokreta, muvija.
Pored montaze slike, film koristi i montazu zvuka, gde se zvuk, takodje,
razlaze na filmske "molekule" i "atome", odnosno na zvucne kadrove, kvadrate
(frejmove). Tako se , na primer, slovo "S" nalazi zapisano na 6 do 10 (ili
vise) frejmova (u zavisnosti kako ga brzo lik na snimku izgovori). U montazi
se barata sa svakim kvadratom (frejmom), pa se svako "S" moze zameniti sa S.
Tako lik moze sa ekrana da se cuje kako "vrska", iako zapravo govori
normalno. Mogu se u usta stavljati druge reci, a na slikovni kadar, u kome
se vidi pistolj ili puska na kojoj se povlaci oroz, podvuce se zvuk pucnja
koji traje takodje 6 do 10 frejmova (kvadrata).
Digitalna tehnika snimanja sve vrednosti na slici i u tonu prebacuje u
velicine binarnih brojeva. Time se u jezik montaze kadrova uselila montaza
unutar samog kadra. Tako se umesto snimka stola na kome se nalaze casa i
flasa, moze umontirati flasa sa drugom casom. Umesto slike na kojoj se vidi
grupa vojnika postrojena u filmskom studiju ispred plavog platna, moze se
dobiti u pozadini sumark ili sled kuca iz Srebrenice. Tehnika danas moze
sve.
Medjuodnos svih filmskih elementa - sadrzaj kadra, fotografija, gluma, prica
sa zapletom, zvuk, itd., cine jedinstven kontrapunkt koji dalje izaziva
lavinu raznih asocijacija kod svakog gledaoca ponaosob, u zavisnosti od
njegovog obrazovanja, kulture, vere, psiholoske (ne)stabilnosti itd.
Ukoliko se pre prikazivanja ovog snimka gledaocima stavi do znanja da ce
vojnici pobiti ovce u camcu, svi ce prvo to uociti. Dakle, sasvim
jednostavan princip. Ako se setimo recenog na pocetku, da se u vezivanju
svake pojedinacne slicice mora naci kod prepoznavaja, to vazi za sve ostale
nivoe povezivanja filmskog tkiva. REZIJA JE ZAPRAVO VESTINA STVARANJA KODOVA
I POTKODOVA ZA CITANJE MONTIRANIH KADROVA.
Na svakom video snimku profesionalni filmski snimatelj ce uociti odakle
dolazi izvor svetla i gde je postavljena kamera, da li je staticna ili
pokretna; montazer ce uociti koliko je kadrova umontirano i kako se vezuju;
reditelj ce se koncentrisati na izraze lica, odnos medju likovima i
desavanja u kadru.
Tako je, upravo objavljeni video dokaz navodnog streljanja "muslimanskih
civila u Srebrenici", za autora ovog teksta, diplomiranog montazera i
reditelja, samo jedan niz kadrova: kadar uniformisanih vojnika sa oruzjem
kako sa dosadom nesto cekaju pored puta; kadar u kome ljudi u civilu, njih
desetak, leze na zemlji sa vezanim rukama na ledjima, dok se oko njih setaju
naoruzana lica u slicnim uniformama; kadar u kome se krupnije vide dva
uniformisana lica bez radnje; kadar u kome se kamionom voze civili vezanih
ruku; kadar snimljen u jakom kontra svetlu spreda, u kome ljudi u civilu idu
preko neke poljane dok su oko njih naoruzana uniformisana lica; kadar u kome
slicna grupa ide snjimljena sa ledja u nepoznatom pravcu kroz neki sumarak;
kadar gde se vidi da uniformisana lica premestaju jedno bezivotno telo;
kadar gde druga dva bezivotna tela leze u travi, a lica u uniformama se
krecu pored njih; kadar u kome se vide civili vezanih ruku kako stoje
okrenuti ledjima i u njih su uperene puske uniformisanih kojima se ne vide
lica; kadar u kome se cuje pucanje puske, a nakon nekoliko ispaljenih hitaca
jedan, pa drugi civil padaju na zemlju... Svi kadrovi, osim dva gde se vide
krupnije dva uniformisana lica bez radnje, snimljeni su u sirokom planu, sto
znaci da se lica jako tesko uocavaju.
Ako bi neki student rezije imao kao ispitnu vezbu: "Dokumentarni zapis
streljanja civila u ratu", i pojavio se sa prikazanim umontiranim
materijalom, mogle bi se odmah uociti sledece dramske nelogicnosti, odnosno
lose dati kodovi:
Prostor je vizuelno neobradjen i zbrkan, bas kao i radnja.
Ako se snima krisom, da bi se snimku dao dokumentarni ton, ne sme se videti
da akteri na gledaju u kameru i to prilicno nezainteresovano. Iz snimka se
upravo vidi da su svi svesni da se snimaju. Onaj ko se sprema da pred
kamerom izvrisi zlocin, mora biti tezak sadista, pa ce se truditi da se u
svom sadistickom cinu jos vise istakne, pokazajuci i svoje lice i lice svoje
zrtve upravo se unoseci u objektiv kamere. Recimo slike mucenja zatvorenika
iz "Abu Graiba" imaju upravo ovaj izraz. Proracunat psihopata, bez super
ega, a nameran da izvrsi zlocin, nece to uciniti pokazujuci se pred kamerom.
Civili koji prisustvuju streljanju svojih drugova gledaju to bez ikakve
emocije. Onda, isto tako, sa praznim izrazom lica, sklanjaju leseve. Zatim
sasvim mirno stoje i cekaju sopstveno streljanje.
Kadar u kome se vrsi streljanje sadrzi zvucno opaljenje puske koje se cuje
tri puta pre nego sto telo u civilu, u cija se ledja puca iz neposredne
blizine, reaguje. Umesto da pogodjeni mecima reaguje jakim trzajima, on
uspeva da se na nogama mirno odrzi sa dva metka u ledjima. Tek nakon treceg
metka telo, bez trzaja, pada u travu i to veoma blago, prosto se
srozavajuci, sto vise prilici padu pijanca, itd. Krvi nema nigde.
U citavoj sekvenci nema ljudske drame, straha za zivot osudjenika, ni sa
jednog lica ne zraci nikakva emocija, nema kinestezije, a radi se o
trenucima gde se prekracuje zivot, gde se emotivna tenzija mora javiti na
obe strane.
Prosto receno, ubistava kojih smo se nagledali na televiziji i u bioskopu
mnogo su zivopisnija, surovija i dramaticnija nego sled kadrova prikazan na
video snimku koji je proglasen autenticnim ubistvom.
SNAGA OVOG VIDEO ZAPISA SAMO JE U MEDIJSKOJ NAJAVI KOJA USMERAVA GLEDAOCE KAKO DA POVEZANOST KADROVA DESIFRUJU.
Najzad, nije bitno ni ko je ovo snimao ni montirao, ni sta je autenticno, a
sta nije. Bitno je da DOKAZ KOJI IDE NA SUD, NE SME NIKO DA TAKNE NAKON
ZLOCINA. U protivnom, nije vise validan. S obzirom da je ovaj snimak
naknadno montiran, on nema nikakvo pravno znacenje, cak i kada se u pojedinm
kadrovima vide mozda pravi lesevi.
Zasto je ovaj sled umontiranih kadrova bez ikakvog smisla, osim onog koji mu
imputira tuzilac Haskog tribnunala, prihvacen od drzavnog vrha Srbije kao
validan dokaz zlocina?
Odgovor je samo jedan: samo ZATO STO JE TO VOLJA TRENUTNOG DRZAVNOG VRHA
SRBIJE.
. Kol'ko je to realno. Ne znam.
