(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
MOZGALIČICE
(zapisi misli u vremenu)
1. Ljudskost ima cenu samo za neljude. Iz onih drugih, Ljudi, ona samoinicijativno izvire i preliva se na druge.
Neljudi je, tako na dlanu datom, samo uzmu, okrenu se i odu, sretni što su nešto badava dobili i odmah na dato
zaborave. Vaga.....tasovi neuravnoteženi, jedan dole a drugi odleteo gore, ali za kratko, jer ljudskost brzo zaboravi na neljudskost, naravno ako je pametna.....a ako nije.....e, to boli u đavola, tj. dok ljudskost ne postane pametnija.
Oni drugi, Ljudi, datu im ljudskost prepoznaju, ozari im dušu i lik, zahvale na datosti dajući komadić svoje
ljudskosti, i odu, čuvajuči dobijeno u svom kovčegu dragocenosti....i vrate se po još, da daju i da dobiju. Vaga...niko ne meri, a opet, tasovi su u ravnoteži.
2. Iz stegnute pesnice ne izlazi ništa osim udarca.
3. Otvoren dlan ne znači samo "daj mi" nego i "izvolite na dar"
4. U Maxiju, Rodi, Tempu, Metrou (na suhomesnatom, svežem mesu, sirevima, merenju, tehnici, kasi....o tome da navatate nekog od zaposlenih da vam nešto bliže kaže o nekom proizvodu možete samo da sanjate čak i kad ga navatate), Pošti, banci, kod lekara...ma bilo gde, ljudi strpčjivo čekaju u redu i ne drame jer vide da zaposleni radi, niti im pada na pamet da se nezadovoljni i nestrpljivi okrenu i odu. Eeeee, to sve zaborave kad uđu u privatnu radnju. Ako je dvoje ispred njih, ili neki kupac koji kupuje puno, pa razmera, objšnjenja za pojedine proizvode......lele majke, nemaju kad .....majkumu, mnogo žuran ovaj narod kad uđe na par minuta u privatni sektor.
5. "Dobar dan. Nama treba sladoled" proviruje glava kroz vrata lokala ne znajući šta da čini, da li da uzme sladoled ili ne. "Samo uzmite koji želite, zatvorite stakla i dođite da platite, nije zaključano" govorim dok prilazim zamrzivaču sa sladoledom...."Stvarno? Divno...ovo je tako retko"....Povlačim se u lokal da im ne dreždim nad glavom kad sam im već rekla da uzmu sami (inače, svi uzimaju sami i prošlog leta ukraden je samo jedan porodični sladoled....nek mu je alal na njegovu dušu).....i eto ih sa rukama punim sladoleda i osmehom. Naravno, dok ja skuckam sve te šifre, kupac počinje da se razvrće okolo....."Auuu, šta vi sve ovde imate.....daćete mi i ovo....i ovo.....Pa kako nisam znala za ovu radnju kad svaki dan prolazim ovuda?" "E, to ne bih znala kasti hahaha" "Samo jurimo i ne vidimo. Dolazim sutra da polako pregledam sve.....sad će se sladoled otopiti". "Sladoled ide u zamrzivač da vas čeka, ali mislim da je bolje da dođete sutra, jer sad vidite samo deliće zato što Vas društvo čeka da ga donesete. "U pravu ste, vidimo se sutra" govori odlazeći osmeh sa punom kesom sladoleda.
Dobro veče lepi svete
....dosadno bre 
.....viš.....to mi nije uopšte loša ideja.....onda bi naš narod bio mirniji i tromesečno bi mislio o neplaćenim računima a ne svakomesečno...stresa četiri puta manje i zdravija nacija....i kad bi još imalo od čega da se povečaju plate.......ih bre...sa srpskim mentalnim sklopom i navikama, bili bi zdraviji na svim nivoima i od Hunza