Možeš...

Boriš se protiv nas
kao da nismo dovoljno kažnjeni,
kao da bršljan nije dovoljno zapleo svoje prašnjavo lišće
oko umorna bedra,
toneš u tišinu
kao da te nedorečenost ne opterećuje,
kao da ne želiš da sačuvaš nas,
grliš samoću
kao da nam nije bila dovoljna,
kao da ne osećaš topli čvor prisustva,
bežiš
kao da imamo hiljadu života.
Možeš otići od mene
ali ne možeš od sebe
i nećeš osetiti ludu sreću zbog koje se zenice šire,
kao daleke obale zlatnog peska,
gde se vode nikada ne povlače.
Možeš lagati mene
ali ne možeš sebe
i nečeš osetiti spokoj
kad kroz šapat cuješ "laku noć" na praznoj strani jastuka.
Možeš sve zaboraviti,
možeš se odreći,
ali svaki dah koji udahneš podsećaće te na nas,
dan, noć,
rano jutro, zalazak sunca,
voda ili vatra,
oči, usne, kosa,
sunce ili kiša,
svet i tišina,
sve možeš pokriti mrakom,
ali imaš svetlost u duši,
svetlost koja ispunjava moje telo i tvoje, naše, jedno,
sa željom koju ništa ne umiruje,
kao prsti koji trljaju krv svilom između naših srca,
kao ogledalo koje odražava sreću savršenog stvaranja,
a to ljubav je,
sreća je,
znaš to.

 

[Metronomy]

Može....

 

[Danik]

Prelepo