Može li se biti obrazovan bez "bubanja" svih tih "nepotrebnih" podataka koje danas možete da izguglate za 5 sekundi?

Lagerta

Elita
Supermoderator
Poruka
15.933
Koliko puta do sada ste čuli famoznu misao kako je danas prevaziđeno da škole teraju decu da uče podatke zato što “sve mogu da izguglaju”? Evo par primera koje sam – svaka sličnost je namerna – izguglala, brzom pretragom:

  • “Deca bubaju hiljade podataka koje mogu da izguglaju za 5 sekundi.”
  • “Gradivo nije samo preobimno, već i besmisleno. 90% onoga što se uči u školi deca mogu da “izguglaju” za par minuta.”
  • “Školarcima je dosadno na časovima gde samo u teoriji dobijaju gomilu činjenica, do kojih danas neuporedivo brže mogu doći pomoću Google-a, bez ikakvog posrednika.”
Suština svih ovih, i sličnih mišljenja koja već godinama mnogi ponavljaju kao mantru, je da danas ne moramo više da pamtimo, zato što internet to radi umesto nas. Šta će ti u glavi, kad imaš u telefonu za nekoliko sekundi? Zbog toga decu treba da učimo digitalnoj pismenosti, kritičkom mišljenju, emocionalnoj inteligenciji i ostalim veštinama za 21. vek, a činjenice da ostavimo u prošlosti, gde im je i mesto.


Međutim, da li je ovaj rašireni stav istina ili mit? Može li se biti obrazovan bez “bubanja” svih tih “nepotrebnih” podataka koje danas možete da izguglate za 5 sekundi?

Kao i mnogi mitovi, i u ovome postoji zrnce istine, piše Dejzi Kristodulu, autorka knjige “Sedam mitova o obrazovanju”. Internet je zaista otvorio vrata znanja za sve, i ono za šta su vam do pre par decenija bili potrebni dani kopanja po arhivama, sada možete da saznate za nekoliko sekundi.

1702235485039.png


Međutim, koliko god bila sjajna današnja dostupnost informacija, mnoge je dovela do zaključka da je učenje podataka danas manje važno nego ranije, što je potpuno pogrešno, objašnjava ona. Zašto “uvek možeš da izguglaš” ne stoji? Evo njenog objašnjanja:
 
  1. Najpre, zbog načina na koji naše pamćenje funckioniše. Dok u našoj radnoj memoriji možemo da držimo svega nekoliko podataka istovremeno (3-7), pa svako dodavanje novih povlači zaboravljanje prethodnih, onima koje smo pohranili u trajnu memoriju možemo uvek momentalno da pristupimo. Što više znanja imamo u trajnoj memoriji, to više različitih vrsta problema možemo da rešavamo. Da biste se bacili na rešavanje nekog zadatka, potrebno je da vam radna memorija bude rasterećena, a to je jedino moguće ako su podaci koje ćete koristiti već upamćeni, i ne zauzimaju prostor u radnoj memoriji. Kada tražite podatke na Guglu, njih morate da držite u radnoj memoriji, što otežava obradu podataka i njihovo kombinovanje sa drugim podacima. Zbog toga, recimo, deca uče tablicu množenja napamet, umesto da svaki put iznova moraju da množe.
  2. Drugi razlog zašto ne možete “samo da izguglate”, je što je i za guglanje potrebno predznanje. Kada pretražujete neki pojam, dobićete definiciju koja u sebi već sadrži dosta drugih pojmova koje takođe morate da znate da biste definiciju razumeli. Evo jednog primera: učenik želi da sazna šta je to planeta. Evo šta će mu reći Vikipedija:
    Planeta (od starogrčkog ἀστήρ πλανήτης (astēr planētēs), ili πλάνης ἀστήρ (plánēs astēr), što u prevodu znači „lutajuća zvezda”[1]) je nebesko telo koje se kreće eliptičnom putanjom oko zvezde. Za razliku od zvezda, planete nemaju vlastiti izvor energije, tj. u njihovoj unutrašnjosti ne dolazi do nuklearne fuzije. Budući da postoji mnoštvo tela koja kruže oko zvezda, planetama smatramo samo one značajnijih masa.
Kognitivni psiholozi su utvrdili da je za razumevanje teksta potrebno da znamo oko 95-98% reči u njemu. Dakle, da bi dete razumelo iz ove definicije šta je planeta, potrebno je da već zna šta su “zvezda”, “nebesko telo”, “eliptična putanja”, “energija”, “nuklearna fuzija”, “masa”. Naravno da svaki od ovih pojmova može na licu mesta da izgugla, ali onda, sećate se, pretrpava svoju radnu memoriju sa previše činjenica. I ne samo to – psihološka istraživanja pokazuju da učenici odustaju od čitanja teksta ukoliko treba stalno da zastaju i traže značenja reči, jer im je to zamorno.

Na kraju, da bi učenik zaista mogao da razume pojam planete, ne gine mu da “nabuba” sve pojmove koji ga objašnjavaju, jer jedino kada su oni u trajnoj memoriji može brzo i lako da im pristupa i povezuje ih sa drugim pojmovima kako bi ih koristio za razumevanje i rešavanje problema.

Zapravo, ideja da nemamo više razloga da pamtimo, pošto informacije imamo gde da “potražimo” starija je od interneta. Ona se pojavila u istom obliku i u vreme kada su knjige, rečnici i enciklopedije postali široko dostupni. I još tada su rađena istraživanja sa ciljem da provere efikasnost traženja informacija na papiru u odnosu na memorisanje i čuvanje informacija u glavi. Ono što se pokazalo, je da deca uopšte ne vole da tragaju za informacijama, niti da to dobro funkcioniše. Dok bi potražila značenje reči u rečniku, već bi zaboravila originalni kontekst u kome im je ona uopšte bila potrebna, i više nisu uspevala da pronađu gde su u čitanju zastala. Rezultat je bila frustracija. Drugi problem je što reči imaju mnogostruka značenja, pa su deca dolazila do potpuno pogrešnih i besmislenih tumačenja, jer nisu imala predznanje da odrede koje od više značenja određene reči je prikladno u datom kontekstu.

Nema brzih prečica do znanja
, na kraju ćete ipak najbrže stići – peške. Vaše pamćenje ne možete nositi u svom džepu, u telefonu. Da nećete daleko stići bez učenja svih tih “nepotrebnih” podataka, pokazuje i činjenica da svaka nova generacija naučnika sve kasnije u životu dolazi do prvih otkrića. Zašto? Zato što se količina znanja sa napretkom nauke sve više uvećava. Da biste dali svoj doprinos i otkrili nešto novo, morate prvo sve postojeće znanje iz vaše oblasti da “preselite” u svoj mozak, a za to je potrebno sve više i više vremena. Najzad, kako ćete uopšte znati šta da otkrijete, ako ne znate šta je sve već otkriveno?

Sve u svemu, suprotno raširenom mitu, insistiranje na izbacivanju podataka iz školskih programa zapravo deci čini korišćenje interneta težim, jer naša sposobnost da koristimo informacije zavisi od toga koliko informacija već posedujemo. Što više znanja već imate, više možete da naučite iz bilo kog izvora, pa i od Gugla. Eksperimenti su pokazali da kada stručnjak pretražuje internet, on može da nauči mnogo više novog i uči mnogo brže nego što to radi početnik, iako biste možda na prvu loptu pomislili da je obrnuto, jer početnik ima toliko toga više što ne zna. Zapravo, početnikova radna memorija se brzo zaguši, dok ekspert ima toliko predznanja da se fokusira samo na jednu-dve stvari koje su za njega nove i koje lako uklapa u postojeće znanje.

Ne samo da ćete sa više znanja bolje razumeti ono što izguglate, već ćete znati i šta treba da guglate, tj. kako da istražite internet. Imati dobre “istraživačke veštine”, kako objašnjava autorka, ne znači ništa drugo nego imati dobro znanje određene oblasti. Zamislite, na primer, da vaš lekar specijalista pretražuje internet poput laika. Verovatno bi umesto proverenih informacija o najdelotvornijoj i najbezbednijoj terapiji završio na sponzorisanom sajtu nekog sumnjivog preparata napravljenog u nečijoj šupi u dvorištu, koji obećava sigurno izlečenje za samo 2999 dinara. Da bi lekar mogao da odvoji korisne informacije od dezinformacija, on mora da koristi svoje ogromno medicinsko znanje sastavljeno od miliona upamćenih činjenica, kako bi razumeo na koji način određeni lek deluje, koliki kredibilitet ima konkretni stručni časopis koji je objavio studiju o njegovoj efikasnosti, i još mnogo, mnogo toga. Činjenica da danas kod nas postoji toliko lekara koji i sami šire dezinformacije i poluistine samo pokazuje koliko internet može biti štetan i neupotrebljiv kada je udružen sa nestručnošću pojedinaca koji, na žalost, imaju diplomu ali ne i znanje.

Naravno da je danas sposobnost traženja informacija na internetu važna veština, zaključuje Kristodulu. Međutim, ako želimo da naši učenici budu zaista sposobni da sami dolaze do informacija na internetu, moramo se prvo pobrinuti da poseduju široka znanja, a ne da im u ime zvučnih fraza uskraćujemo ista, upozorava ona.

Slično poručuje i pedagog i teoretičar obrazovanja Erik Donalnd Hirš u svojoj knjizi “Zašto je znanje važno”. “Internet uglavnom nagrađuje ljude koji već imaju široka znanja i bogat rečnik. On bogate čini još bogatijim.” Kako Hirš objašnjava, Gugl nije alat koji svima pruža jednake prilike, on je dragocen onima koji su već obrazovani, i zapravo povećava nejednakost u obrazovanju. Dok deca koja su rasla privilegovana, u porodicama u kojima se čitaju knjige i razgovara o kulturi, dolaze u školu sa bogatim predznanjem, deca koja nisu dobila ovaj kulturni kapital u porodici zavise od onoga što im pruži škola. Ako se škola drži principa “danas sve mogu da izguglaju”, ova deca nemaju nikakvu šansu. Zbog toga bi škole trebalo da se okanu ideje da tehnologija može da zameni pravo znanje, inače ćemo imati generacije funkcionalno i kulturno nepismene dece, upozorava on.

“Postoji cenzus u kognitivnoj psihologiji da je potrebno znanje da biste sticali znanje. Oni koji žele da odbace program baziran na učenju činjenica na osnovu stava da deca uvek “mogu da ih potraže” ne shvataju da potcenjivanjem činjeničnog znanja zapravo čine decu nesposobnom da uspešno pretražuju.”

Pružiti svoj deci mogućnost da koriste blagodeti novih tehnologija znači ne samo omogućiti im pristup tehnologiji, već ih opremiti znanjem koje je neophodno da bi je efikasno koristili. U suprotnom, oni koji više znaju će naučiti još više, a ostali će imati jako malo koristi, i umesto toga će se suočiti sa frustrirajućom zbrkom informacija koje nisu u stanju da sortiraju, vrednuju i upiju, objašnjava Hirš. Naravno da je učenje doživotna aktivnost i da internet pruža bogatstvo mogućnosti, ali samo ako deca prvo steknu bogata znanja – zaista će biti u stanju “samo da izguglaju”
Link
 
Mislim da je ceo sistem školovanja besmislen. Bubanje beskonačno nepotrebnih informacija od kojih se 99% i više zaboravi. Da ne govorim o gubljenju najdragocenijeg resursa koji imamo i to u najboljim godinama. Vremena. Od dece se pravi prosek jer se svi ocenjuju na isti način, nebitno od njihovih ličnih sposobnosti. Što ni rekao Ajnštajn, "ako prosuđuješ ribu na osnovu njene sposobnosti da se penje uz drvo ona će ceo život provesti u ubeđenju da je glupa."
 
Kroz školu sam naučila da je uvek najbolje da gledam svoja posla. Očaravali su me predavači koji su prema svojim "društvenim" predmetima imali dar da nadahnu i puste mlađeg od sebe da razmišlja, slagalo se to sa opšte-prihvaćenim ili ne. Tačno sam osećala neku vrstu zaljubljenosti prema takvima. Poštovala sam predavače predmeta u kojima nema slobodnog razmišljanja, već se prosto mora nešto usvojiti, naučiti, ono-šabloni, formule, oznake... To je ono što mora biti, ok. Npr., na hemiji za đačkog života ništa nisam naučila do imena i oznaka elemenata u periodnom sistemu i par jedinjenja.
Tek danas mi pod ruku dođe nešto iz praktičnog života pa se zainteresujem i nenadano naučim propušteno iz tog, meni zastrašujućeg predmeta.
Zastrašujući je postao jer smo u osmom razredu na nekoliko meseci bukvalno trpeli predavača hemije koji je imao neurotične ispade na nasumičnog đaka.
Nakon toga i danas hoda po ulici i psuje sebi u bradu čitav svet, ne radi nigde... ali je upitno kako je uopšte došao na poziciju nekog ko radi sa decom.
I dan-danas zameram pomalo onim nastavnicima koji su izrazito tihim i povučenim đacima delili uvrede koje se ne odnose na ispoljavanje znanja, već na lične, psihološke osobine.
Informacija koja mi danas dolazi nije tek znanje koje moram da usvojim. Imam postupke po kojim je vrednujem i ispitujem, a zadržavam pravo da je uopšte ne prihvatim. Da li bih to imala i mogla bez škole? Možda... ali mi se čini da su mi u tome najviše pomogli ovi prvi pomenuti, koji su voleli kad razmišljamo potpuno slobodno.
 
Poslednja izmena:
Odličan tekst. Bubanje je bitno da bi se napravila baza znanja koja se koristi da bi se razumele nove stvari.
Najbolji primer je učenje jezika u nematičnoj zemlji. Ako bi išao odmah na prevod bez prethodnog bubanja, stvaranja baze reči, nego odmah uz rečnik, shvatio bi da je to nerealno već na prvoj rečenici jer dok pronađeš značenje 5. reči već si zaboravio prvu koju si preveo. Zato se bubaju reči uz uvežbavanje korišćenjem lakših rečenica, ali ipak moraju da se nabubaju tj. pohrane u trajnu memoriju jer se zaboravljaju.
Osim toga, bubanje (koje sam i ja prezirala kad sam bila u tim godinama, kao dovoljna je samo logika) razvija memoriju tako što mozak sam uči da sistematizuje, klasifikuje i povezuje podatke, da ih zipuje pa posle po potrebi raspakuje, da asocira i razvija kreativnost i tako se razvija.
Druga je stvar ako klince ne intersuje tema pa im je muka da bubaju ili nemaju ambicije da studiraju. Ali nije svako gradivo bubanje niti svaka ocena mora da bude 5, niti svi moraju da završe fakultet. 🤷‍♀️
Bubanje nije ni lako, ni prijatno ali svest da je ono potebno ojačava volju.
 
Већину онога што деца уче у школама, никада не примене у стварном животу и без тога могу да живе спокојно. Опет, то не значи да треба да буду празне главе и да ништа не знају.

По мом мишљењу, највећи недостатак школа је у томе што у њима деца не стичу практична знања и што им нико не говори зашто нешто морају да уче. Нпр. када бих ја био предавач или учитељ, сваку лекцију и свако градиво бих тако прилагодио својим ученицима да знају зашто га уче. Ако бих предавао израчунавање површина правоугаоника и правоугаоних тела, као пример бих навео израчунавање површине стана или израчунавање површине неке даске или плоче коју желе да уграде. Ако бих предавао техничко образовање, објаснио бих им зашто морају да знају шта је фаза, а шта нула итд.

Наставни кадар само предаје без покушаја да објасни деци због чега је рецимо важно да знају ко је био Перикле и чему то сутра може да им служи. Опет, ни тај Перикле или неки Демостен, нису најбитнији за наше животе, а неке много важније ствари се прескачу и запостављају.

Мобилни телефони и интернет су тешка замка, а још већа замка ће бити вештачка интелигенција, која ће преузети мисаоне процесе од човека.
 
U životu ne radimo samo stvari koje moramo da radimo. Čak radimo više bespotrebnih stvari nego korisnih. Pogledaj samo ove na forumu :)
Rekla bih malo uprotiv Miroljubu Petroviću-da škola obezbeđuje prostor i šanse da upoznamo divne ljude. Nisu svi divni, ali onu nekolicinu divnih bi bilo šteta ne upoznati i ne imati ih na pameti kroz život.
 
Већину онога што деца уче у школама, никада не примене у стварном животу и без тога могу да живе спокојно. Опет, то не значи да треба да буду празне главе и да ништа не знају.

По мом мишљењу, највећи недостатак школа је у томе што у њима деца не стичу практична знања и што им нико не говори зашто нешто морају да уче. Нпр. када бих ја био предавач или учитељ, сваку лекцију и свако градиво бих тако прилагодио својим ученицима да знају зашто га уче. Ако бих предавао израчунавање површина правоугаоника и правоугаоних тела, као пример бих навео израчунавање површине стана или израчунавање површине неке даске или плоче коју желе да уграде. Ако бих предавао техничко образовање, објаснио бих им зашто морају да знају шта је фаза, а шта нула итд.

Наставни кадар само предаје без покушаја да објасни деци због чега је рецимо важно да знају ко је био Перикле и чему то сутра може да им служи. Опет, ни тај Перикле или неки Демостен, нису најбитнији за наше животе, а неке много важније ствари се прескачу и запостављају.

Мобилни телефони и интернет су тешка замка, а још већа замка ће бити вештачка интелигенција, која ће преузети мисаоне процесе од човека.
Pa šta misliš, kako učenike mlađih razreda možemo nečemu naučiti ako ne primenimo iskustvo i povezivanje sa poznatim stvarima. Upravo na ovaj način, prilagodiš gradivo njihovom novou na osnovu bliskih situacija i onoga što im je poznato. Teško da će i google tako da im pruži objašnjenje.
 
Fora je u tome da moras znati sta da trazis i razlikovati istinu od lazi, i nauciti da koristis inteligenciju, da ne bi sutra rekli: tebe moze da
zameni AI, jer AI moze da zameni sve koji znaju samo da guglaju,,,
Da bi naučio da koristiš inteligenciju, moraš da imaš bar osnovno obrazovanje.
 
Poslednja izmena:
Pa šta misliš, kako učenike mlađih razreda možemo nečemu naučiti ako ne primenimo iskustvo i povezivanje sa poznatim stvarima. Upravo na ovaj način, prilagodiš gradivo njihovom novou na osnovu bliskih situacija i onoga što im je poznato. Teško da će i google tako da im pruži objašnjenje.
Можда ви лично, али ја до сада нисам имао такво искуство током школовања, а видим да ни сада то не раде учитељи и наставници који предају деци. Никада нам нико током школовања није објашњавао неке лекције, док ми на крају нисмо питали где се то примењује и чему служи уопште.

Од силног бубања, деца на крају заглупе и не знају да реше неку обичну животну ситуацију. Ја сам касније кроз живот видео колико сам времена изгубио на потпуно небитне ствари, где смо оцене тешко добијали, а које нам на крају ништа нису значиле нити су нам користиле.
 
Da bi naučio da korstiš inteligenciju, moraš da imaš bar osnovno obrazovanje.
Постоји један проблем и једна заблуда:

Не може човек, односно дете, да то све држи у глави. Већина тога испари, чак и до краја школске године, као да га никада није било. Скоро сам се преслишавао са једним школским другом о предметима и лекцијама које смо ономад морали да савладамо у школи. Постигли смо сагласност око тога да смо већину свега потпуно заборавили и да ништа од тога не примењујемо у животу углавном. Није везано само за један предмет, већ за више њих, подједнако за друштвене и природне науке. Мој један школски друг је то окарактерисао као дисфункционално знање, које нит смо користили, а ког се сада ни не сећамо.

Што се основне школе тиче, одатле имам највише знања и то знање најчешће и примењујем у свакодневици, додуше не све, али је оно најкорисније. Има доста тога што је потпуно бескорисно, али је ипак најкорисније у поређењу са осталим степенима образовања. Сабирање, одузимање, множење, дељење, формуле за израчунавање површине, директна и индиректна пропорција, проценти, познавање језика итд. Географија ми користи када се крећем, било да возим, било да ме возе, било да идем негде. Историја је ту да будем занимљив када се нађемо негде да могу да причам о том месту или држави, а то све сам углавном учио ван уџбеника, пошто је школска историја била ограничена на неке ствари које нам нису биле толико од користи, мада је ова из основне школе боље и сажетије представљена.
 
Većina učitelja na taj način radi, naravno, ima i onih koje ne interesuje mnogo ali u suštini, mi i nemamo drugih načina da deci objasnimo mnoge teške nastavne jedinice osim ako ih na sve načine ne prilagodimo deci.
Родитеље интересују оцене, а не знање. Наставни кадар занима плата.
 
Rekla bih malo uprotiv Miroljubu Petroviću-da škola obezbeđuje prostor i šanse da upoznamo divne ljude. Nisu svi divni, ali onu nekolicinu divnih bi bilo šteta ne upoznati i ne imati ih na pameti kroz život.
Да. Тзв. социјализација деце.

То се касније све више сужава и праве се неки филтери где ће ко да иде у средњу школу, а после тога на факултет. Прави се елита и стварају се везе и познанства између људи, које се касније користе у послу.
 
Родитеље интересују оцене, а не знање. Наставни кадар занима плата.
Opet uopštavanje. Zar svakog radnika ne interesuje plata? Posebno ako radiš ovako odgovoran posao a na stranu što te podatke da mi samo hoćemo plate, forsiraju mediji sa blagoslovom države.
 
Opet uopštavanje. Zar svakog radnika ne interesuje plata? Posebno ako radiš ovako odgovoran posao a na stranu što te podatke da mi samo hoćemo plate, forsiraju mediji sa blagoslovom države.
То нисам научио из медија. Њих скоро и да не пратим, јер знам да не говоре истину.

Који је мотив некога ко ради за 50 хиљада да се труди око сваког ученика и да сагорева? Нема га.

Родитељи желе да им деца буду 5,00. Не занима их шта знају. Битно је да иду даље и да имају касније дипломе.
 

Back
Top