Može li čovek naučiti nešto od životinja

Pas Belka je 4 dana čekala svog vlasnika na ledenoj reci, koji je propao kroz led i na taj način nastradao.
Verni pas je četiri dana sedeo na ledu zaleđene reke gde je njegov vlasnik poginuo, piše Daily Mail. Naime, 59-godišnji Rus je biciklom vozio preko zaleđene reke Ufa kako bi skratio put do kuće. Propao je kroz led i utopio se. Belka ga je četiri dana čekala.

Nakon četiri dana potrage na ruskoj reci, u sredu je pronađeno telo nizvodno od mesta gde je nestao. Porodica mrtvog čoveka nekoliko je puta vodila Belku kući, ali ona se uporno vraćala na mesto gde je videla svog vlasnika kako propada kroz led u regiji Baškirije.

Screenshot_20241202_123109_Chrome.jpg
 
https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-66091735


Hačiko: Najverniji pas na svetu puni 100 godina

Slogan na plakatu za kineski film sve govori: „Čekaću te, koliko god trebalo."

Priča o Hačiku
Hačiko je rođen u novembru 1923. godine, u gradu Odate u prefekturi Akita, prvobitnoj postojbini ove rase pasa.

Krupni japanski psi, akite, jedna su od najstarijih i najomiljenijih pasmina u zemlji.

Japanska vlada ih je proglasila državnim simbolom 1931. godine, a nekada su obučavani da love životinje kao što su veprovi i losovi.

„Psi akite su mirni, iskreni, pametni, hrabri i slušaju gospodara", kaže Ejetsu Sakuraba, autorka dečje knjige na engleskom o Hačiku.

„Ipak, tvrdoglavi su i nepoverljivi prema svakom ko nije njihov vlasnik", navodi ona.

U godini kad je rođen Hačiko, Hidesaburo Ueno, cenjeni profesor poljoprivrede i ljubitelj pasa, tražio je od studenta da mu nađe štene akite.
Posle napornog i mučnog putovanja vozom, štene je stiglo u porodični dom Uenovih u distriktu Šibuja, 15. januara 1924. godine.

Isprva su mislili da nije preživeo put.

Prema Hačikovom biografu, profesoru Majumiju Itohu, Ueno i njegova supruga su ga u narednih šest meseci negovali, te je on ozdravio.

Ueno ga je nazvao Hači iliti „osam" na japanskom.

„Ko" je počasna titula koju su mu dodelili Uenovi studenti.

Dugo čekanje
Ueno je putovao na posao vozom nekoliko puta nedeljno.

Do stanice Šibuja pratila su ga njegova tri psa, među kojima i Hačiko.

Trojka bi potom tamo čekala do večeri, kada bi se Ueno vraćao.

Uneo je umro sa 53 godine, 1. maja 1925, zbog izliva krvi u mozak.

Hačiko je bio sa njim samo 16 meseci.

„Dok su ljudi bili na bdenju, Hači je nanjušio doktora Uena i ušao u dnevnu sobu.

„Podvukao se pod kovčeg i odbio da se pomeri", piše profesor Itoh.
Hačiko je proveo narednih nekoliko meseci sa različitim porodicama nadomak Šibuje, ali je na kraju, u leto 1925, završio kod Uenovog baštovana Kikusabura Kobajašija.

Vrativši su u oblast u kojoj je živeo njegov vlasnik, Hačiko je uskoro nastavio svakodnevno putovanje do stanice, po suncu i po kiši.

„Uveče bi Hači stajao na sve četiri noge kod šaltera za kupovinu karata i gledao svakog putnika kao da traži nekoga", piše profesor Itoh.

Isprva je predstavljao smetnju radnicima na stanici.

Prodavci hrane bi ga polivali vodom, a mali dečaci bi ga kinjili i tukli.

Međutim, postao je poznat širom Japana pošto je dnevni list Tokio Asahi Šimbun pisao o njemu, u oktobru 1932. godine.

Ljudi su svakog dana stanici poklanjali hranu za Hačika, a posetioci su dolazili izdaleka da ga vide.

O njemu su pisane pesme i haiku.

Navodno je 3.000 ljudi došlo na događaj na kom se skupljao novac da mu se podigne statua, 1934.

Vest o Hačikovoj smrti, 8. marta 1935, završila je na naslovnoj strani mnogih novina.

Na njegovoj sahrani, budistički monasi su se molili za njega, a držani su i pohvalni govori.

U narednim danima su hiljade ljudi posetile njegovu statuu.
Svake godine, 8. aprila, ispred stanice Šibuja se održava komemoracija za Hačika.

Njegova statua često je ukrašena šalovima, kapama Deda Mraza, a u poslednje vreme i hirurškim maskama.

Njegova figura je izložena u Nacionalnom muzeju prirode i nauke u Tokiju.

Deo njegovih posmrtnih ostataka sahranjen je na groblju Aojama, pored Uena i njegove žene Jae.

Mozete pogledati i film o ovom psu
 
AleksaJ:
Молим немојте овој жемки пса приписавати икакве басновите особине.

У овом случају реч је само о чопорској организацији ...

Вођа чопора је пропао кроз лед .. и што се њене когнитивне способности тиче .. он је могао и да лови фоке ...

Чекајући .. она је само себи обезбеђивала право да добије део непостојеће ловине ...

Кад је огладнела отишла је
Kliknite za proširenje...
Odavno je dokazano da životinje pogotovo ove veće poput pasa i slično imaju ne samo svest nego i emocije skoro iste kao i ljudi (više kao deca doduše).
 
Kada bira partnera, ženka orla radi jednu zanimljivu stvar: Ona otkine granu sa drveta ili grma, uzme je u kljun, poleti visoko i kruži tamo-amo po nebu. Obično orlovi prate ženku, a onda ona baci granu i gleda.

Mužjak obično uhvate granu koja pada, podigne je visoko i onda je pažljivo kljunom, daje ženki koja je uzima kljunom.

Ženka opet baca granu, a mužjak je opet hvata i vraća joj i tako nekoliko puta.
Pošto ova igra ume da se oduži, ženka bira onog mužjaka koji joj uporno vraća granu iznova i iznova.

Zatim ženka i mužjak biraju visoko mesto na kojem će da prave gnezdo od golog granja, da bi kasnije skidali perje sa sebe i stavljali ga u gnezdo, čineći ga mekim i toplim.


Kada je gnezdo napravljeno, ženka polaže jaja da bi nakon nekog vremena izvela piliće.

Kada se iz jaja izlegu mali orlovi, oni na svet dolaze goli i slabi. Roditelji ih prekrivaju svojim telima, štite ih krilima od sunca, donose im hranu i vodu dok pilići ne porastu. Kada im krila ojačaju, perje izraste i formira se rep, mama i tata shvate da je vreme...

Tata sedi na ivici gnezda i počinje da udara krilima po njemu: mlati, lupa, trese gnezdo da bi iz njega izašlo sve perje i paperje.
Kad u gnezdu ostane samo golo granje, mali orlovi sede u uzdrmanom gnezdu uznemireni. Nije im jasno šta se dešava. Mama za to vreme odlazi da uhvati ribu.

Donosi je na ivicu gnezda i pred svojim mladuncima počinje polako da je jede. Mali orlovi očajnim kricima traže da ona svoj ručak podeli sa njima, ali ona to ne radi. Očajni zbog toga što nemaju hranu, udobnost u gnezdu - orlovi su uznemireni.

Tada shvataju: ako žele da jedu, moraju da izađu iz gnezda. I tada počinju da prave pokrete koje nikad do tada nisu pravili. Idu do ivice gnezda koje je obično na visokoj litici i spremaju se da se survaju u ponor kako bi našli hranu.

E, tu sada na scenu stupa tata orao. On hvata onog malog orlića koji je skočio iz gnezda i koji još uvek ne zna da leti i vraća ga ponovo na liticu. Pile ponovo skače u želji da se nauči da leti, a otac ga opet sprečava da se sunovrati u bezdan. Iznova i iznova hvata svoje piliće, kao što je na početku hvatao grane koje mu je ženka bacala.

I ta životna lekcija traje i traje, sve dok mladi orao ne raširi svoja krila, uhvati vetar i počinje da leti.

Čim orao počinje samostalno da leti, roditelji mu pokazuju mesta sa ribom kako bi naučio sam da se hrani.

Ovo je veoma dobar primer kako treba duhovno i fizički da obrazujemo svoju decu. Koliko je važno da ih ne izlažemo preterano udobnosti svog doma. Moramo da shvatimo da je dobro za decu da nekad ne dobiju sve.

Da bismo ih osnažili da napuste gnezdo, moramo da ih naučimo da samostalno lete, da samostalno pronalaze hranu...

A to kako ženka orla bira partnera, treba da bude uzor svim ženama! Ona ne bira najlepšeg i najsnažnijeg, nego onog na koga može da se osloni. Onog koji je istrajan, uporan, koji joj je veran. Ona ne želi da joj se sutra deca sruše. Ako izabere nemarnog oca, njena deca će biti u velikoj opasnosti.
https://stil.kurir.rs/porodica/1197...u-stvar-lekcija-koju-mora-da-nauci-svaka-zena
 
Lorelajn:
Kada bira partnera, ženka orla radi jednu zanimljivu stvar: Ona otkine granu sa drveta ili grma, uzme je u kljun, poleti visoko i kruži tamo-amo po nebu. Obično orlovi prate ženku, a onda ona baci granu i gleda.

Mužjak obično uhvate granu koja pada, podigne je visoko i onda je pažljivo kljunom, daje ženki koja je uzima kljunom.

Ženka opet baca granu, a mužjak je opet hvata i vraća joj i tako nekoliko puta.
Pošto ova igra ume da se oduži, ženka bira onog mužjaka koji joj uporno vraća granu iznova i iznova.

Zatim ženka i mužjak biraju visoko mesto na kojem će da prave gnezdo od golog granja, da bi kasnije skidali perje sa sebe i stavljali ga u gnezdo, čineći ga mekim i toplim.


Kada je gnezdo napravljeno, ženka polaže jaja da bi nakon nekog vremena izvela piliće.

Kada se iz jaja izlegu mali orlovi, oni na svet dolaze goli i slabi. Roditelji ih prekrivaju svojim telima, štite ih krilima od sunca, donose im hranu i vodu dok pilići ne porastu. Kada im krila ojačaju, perje izraste i formira se rep, mama i tata shvate da je vreme...

Tata sedi na ivici gnezda i počinje da udara krilima po njemu: mlati, lupa, trese gnezdo da bi iz njega izašlo sve perje i paperje.
Kad u gnezdu ostane samo golo granje, mali orlovi sede u uzdrmanom gnezdu uznemireni. Nije im jasno šta se dešava. Mama za to vreme odlazi da uhvati ribu.

Donosi je na ivicu gnezda i pred svojim mladuncima počinje polako da je jede. Mali orlovi očajnim kricima traže da ona svoj ručak podeli sa njima, ali ona to ne radi. Očajni zbog toga što nemaju hranu, udobnost u gnezdu - orlovi su uznemireni.

Tada shvataju: ako žele da jedu, moraju da izađu iz gnezda. I tada počinju da prave pokrete koje nikad do tada nisu pravili. Idu do ivice gnezda koje je obično na visokoj litici i spremaju se da se survaju u ponor kako bi našli hranu.

E, tu sada na scenu stupa tata orao. On hvata onog malog orlića koji je skočio iz gnezda i koji još uvek ne zna da leti i vraća ga ponovo na liticu. Pile ponovo skače u želji da se nauči da leti, a otac ga opet sprečava da se sunovrati u bezdan. Iznova i iznova hvata svoje piliće, kao što je na početku hvatao grane koje mu je ženka bacala.

I ta životna lekcija traje i traje, sve dok mladi orao ne raširi svoja krila, uhvati vetar i počinje da leti.

Čim orao počinje samostalno da leti, roditelji mu pokazuju mesta sa ribom kako bi naučio sam da se hrani.

Ovo je veoma dobar primer kako treba duhovno i fizički da obrazujemo svoju decu. Koliko je važno da ih ne izlažemo preterano udobnosti svog doma. Moramo da shvatimo da je dobro za decu da nekad ne dobiju sve.

Da bismo ih osnažili da napuste gnezdo, moramo da ih naučimo da samostalno lete, da samostalno pronalaze hranu...

A to kako ženka orla bira partnera, treba da bude uzor svim ženama! Ona ne bira najlepšeg i najsnažnijeg, nego onog na koga može da se osloni. Onog koji je istrajan, uporan, koji joj je veran. Ona ne želi da joj se sutra deca sruše. Ako izabere nemarnog oca, njena deca će biti u velikoj opasnosti.
https://stil.kurir.rs/porodica/1197...u-stvar-lekcija-koju-mora-da-nauci-svaka-zena
Kliknite za proširenje...

...значи може и курир ..када одговара 'орлици' ?

Некада на пашњацима данашње Велике Бртанје су живели јелени....

Имали су огромне рогове...

Кошуте су бирале јелене са веееликим роговима којима су могли да 'разгрну' вукове ...

Клима се међутим мењала ...Тепература се спустила па су пашљаци обрасли шумама....

Кошуте су и даље 'волеле' рогате ....

Међутим како је расла шума и бивала све гушћа ..они најрогатији су први страдали ... Рогови су им се заплитали у грање ...

Кошуте нису хтеле мање рогате ..... Вуци су били већи и јачи .. јер да би опстали на пашњацима пратили су растом јелене...

Тако су накрају изумрли рогати јелени ....а са њима и страшвуци
 
Poslednja izmena od moderatora:
ПОЧЕТАК

Мислим да ми још није јасно.
Размишљам наглас док морнари потежу конопце и разапињу једра, а ми напуштамо овај архипелаг.
Сунце се утапа гримизно у океан црвенила . Узнемирујуће.
Стављам на папир најновије закључке
Реч је о једном острву .. једном од многих извирелих из бескраја воде.
По свим острвима се може наћи безброј варијетета зеба .. а на овом два варијетета су очигледно повезана.
Нејасно ми је са почетка било зашто се толико разликују.
Једне гнезда праве у жбуњу .. обична птичија класична гнезда .. калоте ...
Друга су гнезда савијала од траве тако што је мужјак прво правио обруч, прстен око кога је плео лопту.
Прва гнезда су правила оба партнера ... мало тесна за њих двоје одраслих и птиће ... мало пространа за једно одрасло и птиће...
Друга гнезда пре полагања јаја је женка проверавала дуготрајним и френетичним цимањем.
Овде олује што бришу преко отворне воде могу бити погубне
али калаоте једних су заштићене околним грмљем ...
.. а лопте дугих еластичном пупчаном травнатом врпцом ка гранама.
Облик гнезда је повезан са стаништем где су .. То ми је разумљиво... На гранама калоте би биле нестабилне ..
а у жбуњу због климе и влажности гнезда лопте би брзо убуђали ...
И даље ме мучи каква су била гнезда првих зеба што су дошле.
Врло ретко по жбуњу сам могао наћи гнезда лопте ... у којима су трулили ко зна када оболели и угинули птићи ...
Испод дрвећа и његових грана у рупама су биле препознатљива гнезда калотице ...
.које ветар није могао набацити јер су жбуња била на другој страни острва
Да ли су са континента прво долетеле ткаље ....па су оне мање вештије завршиле.. или добиле шансу у грмљу...
.. или сигурност и мир жбуна је изнедрио мале артизане плетеоце ...
.. или је почетак уствари била нека заједничка група чији су трагови давно нестали у овом крхко балансираном и деликатном свету.
Незнам ... немам доказа ...

ЧарлсД

Бигл
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

S
Borbe bikova u Dalmaciji, Bosni, Hercegovini i općenito borbe životinja po svitu!
Odgovora
0
Pregleda
62
Stefan2828
S
ucencovjek
Lenjivac - najpametniji od svih?
Odgovora
3
Pregleda
110
Black_star
Black_star
Nina
Krokodil Kasijus je bio teži od tone i imao više od 110 godina
Odgovora
4
Pregleda
130
Casual Observer
Casual Observer

Back
Top