Zoroastar
Domaćin
- Poruka
- 3.783
Najgrđe ropstvo je psihičko ili duhovno. Od njega se najteže oslobađa. U politici ono se tiče robovanja političkim idejama, odnosno ideologijama.
Pomaći prste iz guzice, odnosno dohvatiti se posla, jeste teško, a pogotovo za svikle na „ala volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim“...
No taj „režim“, zaključno sa njegovim poslednjim trzajima, era miloševićevstva, je odavno za nama.
Ali, pomaći mozak sa otave, duhom se pomeriti iz mejnstrima, iz već pomenutih političkih ideja i ideologija, e to je mnogo, mnooogo teže.
Sve ili gotovo sve političke ideje i ideologije su u većoj ili manjoj meri posvađane sa stvarnošću.
Ta činjenica se najbolje vidi kad nastupi krizna situacija, u kojoj se posegne za nekom od njih.
Petog oktobra se, kao za rešenjem, poseglo za demokratizacijom i privatizacijom.
U realnosti demokratizacija se završila parlamentarnom partokratijom, a privatizacija (ras)prodajom opšte imovine.
Niti je, dakle, preko obećavane demokratizacije otvorena mogućnost da demos (narod) zaista utiče na vlast, tražeći i dobijajući od nje ono zbog čega ta vlast ima pravo da postoji. A to je obezbeđivanje nečega što se zove pristojan život.
Niti je preko privatizacije došlo do funkcionalizacije globalne ekonomije, kao preduslova za pristojan život građana, nego se desila monopolizacija i odsečna polarizacija na uzak krug baš bogatih i masu sve siromašnijih.
Šta su, dakle, bile ideološke priče o demkratizaciji i privatizaciji?
Pokrivka za ono što će se i što se stvarno desilo.
Glavnu ulogu u nastajanju monopolizacije i odsečne polarizacije su odigrali političari, kako oni u „zakonodavnoj“, tako i oni u „izvršnoj“ vlasti.
Partokratija, kao surogat za demokratiju će se nastaviti čak i ako dođe do promene partija na vlasti (npr. da DS i njene trabante zamene SNS i njeni trabanti).
Uz opstanak partokratije opstaće i monopolizam kao i odsečna polarizacija na malo bogatih i mnogo siromašnih.
Tzv. tajkuni će samo preusmeriti „donacije“ sa dosadašnjih vladajućih, na nove vladajuće partije.
To će se neminovno odigrati ukoliko se ne pojavi i ne dobije podršku neka nova opcija koja će Srbiju izvesti iz tog vrzinog kola vladavine političara i tajkuna.
Opcija usmerena na razvlašćenje političara i tajkuna, doduše, postoji.
A da li će i koliku podršku dobiti, to ne zavisi od nje, nego od naroda.
Prikloni li se dovoljna količina građana ma kojoj od poznatih partija, Srbija se neće pomeriti iz ovog haosa ni za milimikron.
Iz toga je ne bi izvelo ni momentalno primanje u EU.
To se pokazalo na primerima nekih drugih eks-komunističkih zemalja, koje su već postale članice.
Citat:
„Slovenija, ko jedina državica bivše SFRJ koja je "ušla" u EU je na ivici kolapsa. Jedino što joj još uvjek održava nos iznad govana je to što su Slauenci toliko bezobrazni da idu po ostalim SFRJ državicama i prodaju muda za bubrege, podmićujući lokalne političare i uvaljujući Srbima, Bošnjacima, Hrvatima i Makednoncima još malo one bofl robe koju proizvode i to kroz svoje trgovačke centre. Ali, ni to neće moći još dugo jer koruptivni apetiti lokalnih političara rastu sve više kako se gospodarstvena kriza pojačava, a kupovna moć običnog čovjeka pada.“
Pomaći prste iz guzice, odnosno dohvatiti se posla, jeste teško, a pogotovo za svikle na „ala volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim“...
No taj „režim“, zaključno sa njegovim poslednjim trzajima, era miloševićevstva, je odavno za nama.
Ali, pomaći mozak sa otave, duhom se pomeriti iz mejnstrima, iz već pomenutih političkih ideja i ideologija, e to je mnogo, mnooogo teže.
Sve ili gotovo sve političke ideje i ideologije su u većoj ili manjoj meri posvađane sa stvarnošću.
Ta činjenica se najbolje vidi kad nastupi krizna situacija, u kojoj se posegne za nekom od njih.
Petog oktobra se, kao za rešenjem, poseglo za demokratizacijom i privatizacijom.
U realnosti demokratizacija se završila parlamentarnom partokratijom, a privatizacija (ras)prodajom opšte imovine.
Niti je, dakle, preko obećavane demokratizacije otvorena mogućnost da demos (narod) zaista utiče na vlast, tražeći i dobijajući od nje ono zbog čega ta vlast ima pravo da postoji. A to je obezbeđivanje nečega što se zove pristojan život.
Niti je preko privatizacije došlo do funkcionalizacije globalne ekonomije, kao preduslova za pristojan život građana, nego se desila monopolizacija i odsečna polarizacija na uzak krug baš bogatih i masu sve siromašnijih.
Šta su, dakle, bile ideološke priče o demkratizaciji i privatizaciji?
Pokrivka za ono što će se i što se stvarno desilo.
Glavnu ulogu u nastajanju monopolizacije i odsečne polarizacije su odigrali političari, kako oni u „zakonodavnoj“, tako i oni u „izvršnoj“ vlasti.
Partokratija, kao surogat za demokratiju će se nastaviti čak i ako dođe do promene partija na vlasti (npr. da DS i njene trabante zamene SNS i njeni trabanti).
Uz opstanak partokratije opstaće i monopolizam kao i odsečna polarizacija na malo bogatih i mnogo siromašnih.
Tzv. tajkuni će samo preusmeriti „donacije“ sa dosadašnjih vladajućih, na nove vladajuće partije.
To će se neminovno odigrati ukoliko se ne pojavi i ne dobije podršku neka nova opcija koja će Srbiju izvesti iz tog vrzinog kola vladavine političara i tajkuna.
Opcija usmerena na razvlašćenje političara i tajkuna, doduše, postoji.
A da li će i koliku podršku dobiti, to ne zavisi od nje, nego od naroda.
Prikloni li se dovoljna količina građana ma kojoj od poznatih partija, Srbija se neće pomeriti iz ovog haosa ni za milimikron.
Iz toga je ne bi izvelo ni momentalno primanje u EU.
To se pokazalo na primerima nekih drugih eks-komunističkih zemalja, koje su već postale članice.
Citat:
„Slovenija, ko jedina državica bivše SFRJ koja je "ušla" u EU je na ivici kolapsa. Jedino što joj još uvjek održava nos iznad govana je to što su Slauenci toliko bezobrazni da idu po ostalim SFRJ državicama i prodaju muda za bubrege, podmićujući lokalne političare i uvaljujući Srbima, Bošnjacima, Hrvatima i Makednoncima još malo one bofl robe koju proizvode i to kroz svoje trgovačke centre. Ali, ni to neće moći još dugo jer koruptivni apetiti lokalnih političara rastu sve više kako se gospodarstvena kriza pojačava, a kupovna moć običnog čovjeka pada.“
