Motiv tragične lepote u romanima Dostojevskog

[Lada]

Dostojevski je u svojim delima majstorski dočaravao psihološke profile likova. Kroz mnoge njegove romane provlači se motiv tragične lepote. Preovladavaju mišljenja da je inspiracija za ovaj motiv bila Apolinarija Suslova, piščeva ljubavnica, koju je upoznao u svojoj 42. godini.

Mark Slonim sledećim rečima dočarava odnos Dostojevskog prema Apolinariji:

On bi uzdrhtao kad god bi neko u njegovom prisustvu izgovorio njeno ime. Dopisivao se sa njom skrivajući to od žene, i uvek se vraćao opusu njenog lika u svojim delima. Kroz sav preostali život je proneo sećanje na njenu nežnost i surovost, i uvek je u dubini duše i tela ostao veran ovoj zanosnoj, brutalnoj, nevernoj i tragičnoj ženi.

Polina, Liza i Nastasija

„Mlada Ruskinja“, Pietro Rotari
Apolinarijin složeni karakter može se prepoznati u Polini (Kockar), Lizi (Zli dusi) i Nastasiji Filipovnoj (Idiot). Sve ove ženske likove krasi izuzetna lepota, orginalnost, snaga duha, ali i neuravnotežena priroda.

olini, Lizi i Nastasiji nude se različiti izbori u vidu muškaraca. One se muče sa odlukama, i ni jedna ne bira racionalno nego naprotiv, kao da beže od izbora sa najvećom verovatnoćom srećnog ishoda. Kod sve tri se mogu uočiti simptomi samosabotaže.

Svaka od njih ima najmanje jednog muškarca zakletog na vernost, čiju ljubav iskorištava za sopstvene hirove. Tako Polina ima Alekseja koji joj izjavljuje bezuslovnu ljubav i ropski izvršava sve njene naredbe. Liza ima Mavrikija koji je verno prati, podržava i sluša u svemu, čak i u njenim suludim zahtevima. Nastasija komanduje poremećenom Rogožinu.

Ovaj motiv možemo videti kao autobiografski, jer je upravo Apolinarija slično tretirala Dostojevskog.

 

[Lada]

Polina – sposobna na sve strahote i divote života i smrti
Polina je možda najverniji prikaz same Apolinarije. Njenu intrigantnost i široku prirodu Dostojevski opisuje rečenicom:

Pogledajte je samo! Naročito kad sedi sama. Ona je sposobna na sve strahote i divote života i smrti.

Aleksej, protagonista romana, bolesno je zaljubljen u Polinu.

Ideja da sam jasno znao, kako je ona potpuno van mog domašaja, kako su sasvim nemogući bili moji ludi snovi, ta misao, uveren sam, pružala joj je izuzetno zadovoljstvo; ako ne, oprezna i inteligentna kakva je bila, zašto bi formirala tako intiman i otvoren odnos sa mnom?…Da, često me nije ni držala za ljudsko biće!

Polina, iako ne umire tragičnom smrću, mučena je svojom kontradiktornom ličnošću, što je samo po sebi tragičan način postojanja.

 

[Lada]

Liza – bolesna, nervna, neprekidna uznemirenost
Tragična lepotica iz romana Zli dusi je Lizaveta Nikolajevna Tušina.

Neću pokušavati da opišem lepotu Lizavete Nikolajevne. Čitav grad je o njoj govorio, mada su neke dame sa indignacijom reagovale na tu temu. Neke su je već i mrzile, prvenstveno zbog njenog ponosa. Drozdovi gotovo nisu još ni počeli sa posetama, a to je vređalo. Drugo, mrzile su je što je rođaka gubernatorovici. Treće, što svakog dana pravi šetnje na konju. Svi već znaju da ona jaše po lekarovoj naredbi, ali uz to zajedljivo govore o njenoj bolesti.
Ona je odista bila bolesna. Ono što se na njoj već na prvi pogled isticalo, bila je njena bolesna, nervna, neprekidna uznemirenost. Sirotica, mnogo je patila, no to se sve tek na kraju znalo. Sada, sećajući se prošlosti, više ne mogu reći da je ona bila lepotica kako mi se tada činilo. Može biti da čak nije ni bila lepa. Tanka, ali vitka i snažna, gotovo je iznenađivala nepravilnošću svojih crta. Lice joj je bilo bledo, koštunjavo i mršavo; ali je na njemu bilo nešto što pobeđuje i privlači! U vatrenom pogledu njenih mrkih očiju, čitala se neka moć; ona cela izgleda „kao pobednica i kao da pobeđuje“. Čini se ohola, a ponekad i smela, drska; ne znam da li ume da bude dobra, ali znam da to silno želi, i da se muči da sebe primora na malo dobrote. U toj naravi svakako ima lepih nagona, divnih težnji i sasvim istinskih poduzetnosti; ali sve u njoj kao da večito traži svoju ravnotežu i ne nalazi je, sve je u haosu, u uzburkanosti, u nespokojstvu. Možda ona stavlja sebi suviše stroge zahteve, a nikada ne nalazu u sebi dosta snage da te zahteve zadovolji.

Iz ovog majstorskog opisa vidimo nemir koji vlada u biću ove ambivalentne devojke, i patnju koja proizilazi iz neprekidnog unutrašnjeg konflikta.

Kada dolazi kod Stepana Trofimoviča, svog bivšeg učitelja, na zidu opaža svoju sliku.

O Bože, on drži moju sliku na zidu! Dajte je ovamo, sećam je se, sećam! Zar sam ja bila ovako lepo dete? Zar je ovo zbilja moj lik? – Ustade, i sa slikom u ruci pogleda se u ogledalu. – Uzmite je što pre! – uzviknu ona predajući mu sliku – ne vešajte je sad, kasnije, neću da je gledam! Jedan život prođe, drugi nastane, zatim prođe i drugi, nastane treći, i tako bez kraja. A svaki kao da se nožicama seče.

„Portret gospođe“, Konstantin Makovski
Slika u njoj izaziva bolno osećanje. Podseća je na bezbrižnost detinjstva za koju je zaboravila i koja se sada čini nedostižna.

Liza je zaljubljena u Stavrogina, koji je glavni lik romana. Privlači je snaga kojom Stavrogin odiše. Ali, ona nije svesna u kojoj meri je on zastranio u nihilizam. Njega privlači nekonvencijalno i bizarno; on se naslađuje osećajem moralne nastranosti. Liza ga voli, ali pošto joj on ne uzvraća pažnju i zaokupljen je svojim idejama, ona ga istovremeno i mrzi. U njegovom prisustvu gubi pribranost i odaje znake histerije.

Liza odlazi kod Stavrogina po cenu svoje časti. Nakon noći provedene zajedno, kod njih se na trenutke pojavljuje nada da njihova ljubav može da uspe i da im donese spasenje, ali ona brzo nestaje pred izazovima realnosti. Već tada Liza govori o svojoj smrti, i ubrzo po odlasku od Stavrogina, zaista umire. Dostojevski je učinio nejasnim okolnosti pod kojima je ubijena. Ona je smrt priželjkivala, i smrt je po nju došla.

 

[Lada]

Nastasija – žena čija lepota može da preokrene svet
Nastasija Filipovna Baraškova je žena čija lepota može da preokrene svet. Ostavši siroče, za nju se pobrinuo grof Trocki, videći u njoj veliki potencijal, za šta je on imao nepogrešivo oko.

Sa 16 godina, pretvorio ju je u svoju konkubinu. Na taj način, njena sudbina je zapečaćena. Zahvaljajući tadašnjum izopačenim, patrijarhalnim društvenim normama, ona, umesto da je reintegrisana u društvo kao žrtva iskorištavanja maloletnika, društveno je diskreditovana.

Kriva bez krivice. Njena lepota je raspeta. Njena patnja proizilazi iz unutrašnjeg raskola – sa jedne strane svest o sopstvenoj nedužnosti i nepravdi koja joj se nanosi, a sa druge samomržnja usled prihvatanja krivice koju joj je društvo nametnulo.

Neverovatna lepota – govorio je knez gledajući portret Nastasje Filipovne.

Uveren sam da njena sudbina neće biti obična. Lice veselo, a opet tako mnogo stradalo. Ovo je strašno ponosno lice, a ja ne znam da li je to dobro. Kad bi bilo dobro, svi bi bili spašeni.

Ispostavilo se da to nije dobro, i da niko nije spašen, jer su svi glavni likovi tragično završili. Upravo taj ponos generisao je samomržnju i destruktivno ponašanje.

Njena pojava fascinira. Knez Miškin, videvši je prvi put, i prepoznavši je sa slike, ostaje pred njom nem. Njeno ponašanje je buntovno, drsko, često bezumno, sa naprasitim promenama raspoloženja. Njene postupke ne treba ni pokušavati obrazložiti. I pored toga, Knez u njoj prepoznaje dobrotu.

Sve na tebi je savršenstvo. Čak i činjenica da si tako mršava i bleda, niko ne bi želeo ni da te zamisli drugačiju.

„Portret plesačice Marietta-e di Rigardo“, Maks Slevogt
Kada joj Rogožin, koji je njome opsednut, otvoreno nudi da je kupi za 100.000 rubalja, kao da je to najnormalnija stvar, ona najpre ne može da poveruje u tu tragikomičnu situaciju. Knez joj nudi da se uda za njega. Ona je svesna da je Knez, čija je nevinost i čistota duše analogna sa Hristom, za nju spasenje. U njoj se vodi borba – iskupljenje ili samodestrukcija. Ona bira ovo drugo. Instinkt smrti nadvladava instinkt života.

Knezovu ponudu nije prihvatila, jer nije želela da ga upropasti. Može biti da ona, neukrotiva i ponosna, nepomirena sa notacijom da joj je uopšte potrebno spasenje, odlučuje da pljune na apsurdnost situacije, na društvo i njegove norme, i raskrsti s njim jednom za svagda.

Ona želi osvetu, ali pošto ne može da se osveti društvu, sveti se sebi. Rogožin, ne samo da nije prefinjen, on je lud. Njegova strast je bolesna, i Nastasija zna, kao što zna i Knez, da Rogožin za nju znači smrt.

Nastasija, razapeta između svoje nevinosti i krivice, verujući istovremeno u oboje, bez mogućnosti razrešenja, kroz roman više puta ide od Kneza do Rogožina, i u procesu polako ludi i dovodi sebe i sve umešane do propasti.