Najvažnija stvar u životu je znati koje mostove treba preći, a koje spaliti (Rasel).
Svet koji nikada nisam shvatio. Misli koje nikada nisam sustizao. Snovi koje sam gomilao. Čežnje koje su probijale snežne puteve. Patnje koje su ih opet zavejale. Mraz koji prodire do samih dubina. Vatra koja gori odmah pored. Eto šta sve čini jedan život... Izgledao mi je nekad mnogo složenijim, sada ga mogu smestiti na list papira. Da li se on možda izmenio, ili sam ja taj koji je sakupivši nešto iskustva već osetio kakav je u njemu poredak stvari? Ili je i to jedan privid, koji samo daje utisak o nekakvoj nadmenosti, a nije ništa drugo nego pokušaj da se sakrije stvarna ništavnost?
Smrzavam se. Mislima pokušavam da se zagrejem. Ne uspeva. Ni vatra ne pomaže. Slojevi krzna popuštaju. Duboki slojevi snega svugde. Danas sam duboko ušao u šume Aljaske. U ovom kraju ne živi niko. Nigde nema utočišta u kojem bih se sakrio. Ni ljudi sa kojima bih podelio jad. Zazirem od svega. Hladan vetar me susreće sa svih strana. Vatra još gori. Ubacujem unapred sasečeno granje u nju. Najradije bih se i sam bacio na taj plamen. Drhtim. Jedva dišem. Eto kakav je moj život. Ja kao avanturista. Posle ću se vratiti sav skrhan i potučen, napisati neki opis ovih šuma, ljudi će čitati sa uživanjem o mom pohodu u toplini svog doma. A ja ću nastaviti da se mrznem na nekom drugom mestu. Možda i u Sahari. Meni će i tamo biti hladno. Tu neće biti mraza, ali će opet biti iste neispunjenosti.
Vodim se nekad idejom da mnogo razumem, a opet se na neki svoj način osećam neznalicom koja prosipa mudrost samo da bi mislila da je ima u sebi. Mislim da je postojanje jednog čoveka ograničeno samo na skupljanje zabluda i odricanja od njih. Ako i ovo nije još jedna zabluda u nizu drugih. Ah, koliko je paradoksalan ovaj život, ovaj svet, naša predstava o njemu... Koliko je smešno i maleno naše znanje, a krupna prividna moć spoznaje i otkrivanja... Sve to ostaje prikreveno velom, naslućeno kroz maglu, zaboravljeno ili potisnuto...
Kao mali sam želeo da budem ono što sam sada. Kao nešto stariji, takođe. Dozvolio sam da me pohlepa ponese i poverovao da ću to želeti čitav život. Sada sam shvatio da ne želim da se samo probijam kroz sve, da želim nekad i da stanem... Da sam trebao da odaberem nešto drugo... Ali sada više ništa ne mogu menjati. Moja stvarnost je sneg Aljaske, voda Nijagarinih vodopada, pesak Sahare. Ne toplina porodice, prisutstvo žene, dečija graja. Sada mi je ovo drugo mnogo lepše... Ali ja se mrznem ovde daleko od rodnog kraja, bez ljudi koji me vole, čak potpuno bez ljudi, priželjkujem neke drugačije dane od ovog zagledan u zvezdano nebo... Mislim da sam mogao drugačije da postupam. U životu sam često išao preko mostova koji nisu bili namenjeni meni. Izgleda samo svoj nisam našao.
Takva razmišlanja brzo izblede i okrenem se uvek iznova stvarnosti bez vraćanja na njih. Ali uvek sa sobom nosim neku čudnu gorčinu u tu surovu realnost. Realnost u kojoj misli mahom pomažu da ispratimo pređašnji trag, ne i da saznamo kuda dalje koračati. Stvarnost u kojoj su one samo ogledalo koje stare vidike vraća unatrag. Ali se ne vraćamo, samo sagledavamo sliku svoje prošlosti. Umesto toga živimo svoje stare pogreške, polete i pokušaje. Čeznemo za lepšom budućnošću, prekrajamo u sebi sve što iza nas ostaje... I idemo dalje. Ne znamo tačno kuda, a tek sada shvatamo gde smo do sada prolazili... Idemo tamo gde nas slučajnost ili intuicija nanesu. Pojave se neki mostovi, preko nekih pređemo, preko nekih ne. A cela suština postojanja je u tom izboru. U "preletanju" reka i nesrušenim mostovima.
Svet koji nikada nisam shvatio. Misli koje nikada nisam sustizao. Snovi koje sam gomilao. Čežnje koje su probijale snežne puteve. Patnje koje su ih opet zavejale. Mraz koji prodire do samih dubina. Vatra koja gori odmah pored. Eto šta sve čini jedan život... Izgledao mi je nekad mnogo složenijim, sada ga mogu smestiti na list papira. Da li se on možda izmenio, ili sam ja taj koji je sakupivši nešto iskustva već osetio kakav je u njemu poredak stvari? Ili je i to jedan privid, koji samo daje utisak o nekakvoj nadmenosti, a nije ništa drugo nego pokušaj da se sakrije stvarna ništavnost?
Smrzavam se. Mislima pokušavam da se zagrejem. Ne uspeva. Ni vatra ne pomaže. Slojevi krzna popuštaju. Duboki slojevi snega svugde. Danas sam duboko ušao u šume Aljaske. U ovom kraju ne živi niko. Nigde nema utočišta u kojem bih se sakrio. Ni ljudi sa kojima bih podelio jad. Zazirem od svega. Hladan vetar me susreće sa svih strana. Vatra još gori. Ubacujem unapred sasečeno granje u nju. Najradije bih se i sam bacio na taj plamen. Drhtim. Jedva dišem. Eto kakav je moj život. Ja kao avanturista. Posle ću se vratiti sav skrhan i potučen, napisati neki opis ovih šuma, ljudi će čitati sa uživanjem o mom pohodu u toplini svog doma. A ja ću nastaviti da se mrznem na nekom drugom mestu. Možda i u Sahari. Meni će i tamo biti hladno. Tu neće biti mraza, ali će opet biti iste neispunjenosti.
Vodim se nekad idejom da mnogo razumem, a opet se na neki svoj način osećam neznalicom koja prosipa mudrost samo da bi mislila da je ima u sebi. Mislim da je postojanje jednog čoveka ograničeno samo na skupljanje zabluda i odricanja od njih. Ako i ovo nije još jedna zabluda u nizu drugih. Ah, koliko je paradoksalan ovaj život, ovaj svet, naša predstava o njemu... Koliko je smešno i maleno naše znanje, a krupna prividna moć spoznaje i otkrivanja... Sve to ostaje prikreveno velom, naslućeno kroz maglu, zaboravljeno ili potisnuto...
Kao mali sam želeo da budem ono što sam sada. Kao nešto stariji, takođe. Dozvolio sam da me pohlepa ponese i poverovao da ću to želeti čitav život. Sada sam shvatio da ne želim da se samo probijam kroz sve, da želim nekad i da stanem... Da sam trebao da odaberem nešto drugo... Ali sada više ništa ne mogu menjati. Moja stvarnost je sneg Aljaske, voda Nijagarinih vodopada, pesak Sahare. Ne toplina porodice, prisutstvo žene, dečija graja. Sada mi je ovo drugo mnogo lepše... Ali ja se mrznem ovde daleko od rodnog kraja, bez ljudi koji me vole, čak potpuno bez ljudi, priželjkujem neke drugačije dane od ovog zagledan u zvezdano nebo... Mislim da sam mogao drugačije da postupam. U životu sam često išao preko mostova koji nisu bili namenjeni meni. Izgleda samo svoj nisam našao.
Takva razmišlanja brzo izblede i okrenem se uvek iznova stvarnosti bez vraćanja na njih. Ali uvek sa sobom nosim neku čudnu gorčinu u tu surovu realnost. Realnost u kojoj misli mahom pomažu da ispratimo pređašnji trag, ne i da saznamo kuda dalje koračati. Stvarnost u kojoj su one samo ogledalo koje stare vidike vraća unatrag. Ali se ne vraćamo, samo sagledavamo sliku svoje prošlosti. Umesto toga živimo svoje stare pogreške, polete i pokušaje. Čeznemo za lepšom budućnošću, prekrajamo u sebi sve što iza nas ostaje... I idemo dalje. Ne znamo tačno kuda, a tek sada shvatamo gde smo do sada prolazili... Idemo tamo gde nas slučajnost ili intuicija nanesu. Pojave se neki mostovi, preko nekih pređemo, preko nekih ne. A cela suština postojanja je u tom izboru. U "preletanju" reka i nesrušenim mostovima.
Najvažnija stvar u životu je znati koje mostove treba preći, a koje spaliti (Rasel).
Svet koji nikada nisam shvatio. Misli koje nikada nisam sustizao. Snovi koje sam gomilao. Čežnje koje su probijale snežne puteve. Patnje koje su ih opet zavejale. Mraz koji prodire do samih dubina. Vatra koja gori odmah pored. Eto šta sve čini jedan život... Izgledao mi je nekad mnogo složenijim, sada ga mogu smestiti na list papira. Da li se on možda izmenio, ili sam ja taj koji je sakupivši nešto iskustva već osetio kakav je u njemu poredak stvari? Ili je i to jedan privid, koji samo daje utisak o nekakvoj nadmenosti, a nije ništa drugo nego pokušaj da se sakrije stvarna ništavnost?
Smrzavam se. Mislima pokušavam da se zagrejem. Ne uspeva. Ni vatra ne pomaže. Slojevi krzna popuštaju. Duboki slojevi snega svugde. Danas sam duboko ušao u šume Aljaske. U ovom kraju ne živi niko. Nigde nema utočišta u kojem bih se sakrio. Ni ljudi sa kojima bih podelio jad. Zazirem od svega. Hladan vetar me susreće sa svih strana. Vatra još gori. Ubacujem unapred sasečeno granje u nju. Najradije bih se i sam bacio na taj plamen. Drhtim. Jedva dišem. Eto kakav je moj život. Ja kao avanturista. Posle ću se vratiti sav skrhan i potučen, napisati neki opis ovih šuma, ljudi će čitati sa uživanjem o mom pohodu u toplini svog doma. A ja ću nastaviti da se mrznem na nekom drugom mestu. Možda i u Sahari. Meni će i tamo biti hladno. Tu neće biti mraza, ali će opet biti iste neispunjenosti.
Vodim se nekad idejom da mnogo razumem, a opet se na neki svoj način osećam neznalicom koja prosipa mudrost samo da bi mislila da je ima u sebi. Mislim da je postojanje jednog čoveka ograničeno samo na skupljanje zabluda i odricanja od njih. Ako i ovo nije još jedna zabluda u nizu drugih. Ah, koliko je paradoksalan ovaj život, ovaj svet, naša predstava o njemu... Koliko je smešno i maleno naše znanje, a krupna prividna moć spoznaje i otkrivanja... Sve to ostaje prikreveno velom, naslućeno kroz maglu, zaboravljeno ili potisnuto...
Kao mali sam želeo da budem ono što sam sada. Kao nešto stariji, takođe. Dozvolio sam da me pohlepa ponese i poverovao da ću to želeti čitav život. Sada sam shvatio da ne želim da se samo probijam kroz sve, da želim nekad i da stanem... Da sam trebao da odaberem nešto drugo... Ali sada više ništa ne mogu menjati. Moja stvarnost je sneg Aljaske, voda Nijagarinih vodopada, pesak Sahare. Ne toplina porodice, prisutstvo žene, dečija graja. Sada mi je ovo drugo mnogo lepše... Ali ja se mrznem ovde daleko od rodnog kraja, bez ljudi koji me vole, čak potpuno bez ljudi, priželjkujem neke drugačije dane od ovog zagledan u zvezdano nebo... Mislim da sam mogao drugačije da postupam. U životu sam često išao preko mostova koji nisu bili namenjeni meni. Izgleda samo svoj nisam našao.
Takva razmišlanja brzo izblede i okrenem se uvek iznova stvarnosti bez vraćanja na njih. Ali uvek sa sobom nosim neku čudnu gorčinu u tu surovu realnost. Realnost u kojoj misli mahom pomažu da ispratimo pređašnji trag, ne i da saznamo kuda dalje koračati. Stvarnost u kojoj su one samo ogledalo koje stare vidike vraća unatrag. Ali se ne vraćamo, samo sagledavamo sliku svoje prošlosti. Umesto toga živimo svoje stare pogreške, polete i pokušaje. Čeznemo za lepšom budućnošću, prekrajamo u sebi sve što iza nas ostaje... I idemo dalje. Ne znamo tačno kuda, a tek sada shvatamo gde smo do sada prolazili... Idemo tamo gde nas slučajnost ili intuicija nanesu. Pojave se neki mostovi, pored nekih pređemo, preko nekih ne. A cela suština postojanja je u tom izboru. U "preletanju" reka i nesrušenim mostovima.
Svet koji nikada nisam shvatio. Misli koje nikada nisam sustizao. Snovi koje sam gomilao. Čežnje koje su probijale snežne puteve. Patnje koje su ih opet zavejale. Mraz koji prodire do samih dubina. Vatra koja gori odmah pored. Eto šta sve čini jedan život... Izgledao mi je nekad mnogo složenijim, sada ga mogu smestiti na list papira. Da li se on možda izmenio, ili sam ja taj koji je sakupivši nešto iskustva već osetio kakav je u njemu poredak stvari? Ili je i to jedan privid, koji samo daje utisak o nekakvoj nadmenosti, a nije ništa drugo nego pokušaj da se sakrije stvarna ništavnost?
Smrzavam se. Mislima pokušavam da se zagrejem. Ne uspeva. Ni vatra ne pomaže. Slojevi krzna popuštaju. Duboki slojevi snega svugde. Danas sam duboko ušao u šume Aljaske. U ovom kraju ne živi niko. Nigde nema utočišta u kojem bih se sakrio. Ni ljudi sa kojima bih podelio jad. Zazirem od svega. Hladan vetar me susreće sa svih strana. Vatra još gori. Ubacujem unapred sasečeno granje u nju. Najradije bih se i sam bacio na taj plamen. Drhtim. Jedva dišem. Eto kakav je moj život. Ja kao avanturista. Posle ću se vratiti sav skrhan i potučen, napisati neki opis ovih šuma, ljudi će čitati sa uživanjem o mom pohodu u toplini svog doma. A ja ću nastaviti da se mrznem na nekom drugom mestu. Možda i u Sahari. Meni će i tamo biti hladno. Tu neće biti mraza, ali će opet biti iste neispunjenosti.
Vodim se nekad idejom da mnogo razumem, a opet se na neki svoj način osećam neznalicom koja prosipa mudrost samo da bi mislila da je ima u sebi. Mislim da je postojanje jednog čoveka ograničeno samo na skupljanje zabluda i odricanja od njih. Ako i ovo nije još jedna zabluda u nizu drugih. Ah, koliko je paradoksalan ovaj život, ovaj svet, naša predstava o njemu... Koliko je smešno i maleno naše znanje, a krupna prividna moć spoznaje i otkrivanja... Sve to ostaje prikreveno velom, naslućeno kroz maglu, zaboravljeno ili potisnuto...
Kao mali sam želeo da budem ono što sam sada. Kao nešto stariji, takođe. Dozvolio sam da me pohlepa ponese i poverovao da ću to želeti čitav život. Sada sam shvatio da ne želim da se samo probijam kroz sve, da želim nekad i da stanem... Da sam trebao da odaberem nešto drugo... Ali sada više ništa ne mogu menjati. Moja stvarnost je sneg Aljaske, voda Nijagarinih vodopada, pesak Sahare. Ne toplina porodice, prisutstvo žene, dečija graja. Sada mi je ovo drugo mnogo lepše... Ali ja se mrznem ovde daleko od rodnog kraja, bez ljudi koji me vole, čak potpuno bez ljudi, priželjkujem neke drugačije dane od ovog zagledan u zvezdano nebo... Mislim da sam mogao drugačije da postupam. U životu sam često išao preko mostova koji nisu bili namenjeni meni. Izgleda samo svoj nisam našao.
Takva razmišlanja brzo izblede i okrenem se uvek iznova stvarnosti bez vraćanja na njih. Ali uvek sa sobom nosim neku čudnu gorčinu u tu surovu realnost. Realnost u kojoj misli mahom pomažu da ispratimo pređašnji trag, ne i da saznamo kuda dalje koračati. Stvarnost u kojoj su one samo ogledalo koje stare vidike vraća unatrag. Ali se ne vraćamo, samo sagledavamo sliku svoje prošlosti. Umesto toga živimo svoje stare pogreške, polete i pokušaje. Čeznemo za lepšom budućnošću, prekrajamo u sebi sve što iza nas ostaje... I idemo dalje. Ne znamo tačno kuda, a tek sada shvatamo gde smo do sada prolazili... Idemo tamo gde nas slučajnost ili intuicija nanesu. Pojave se neki mostovi, pored nekih pređemo, preko nekih ne. A cela suština postojanja je u tom izboru. U "preletanju" reka i nesrušenim mostovima.
.
. A pošto si mi najredovniji čitalac, uz to mi često daješ korisne savete, moram voditi računa o tebi, to je moja dužnost
hahahahaah
. Slobodno kaži ako imaš još nekih zamerki, sve se to da prilagoditi
