Monodrama

L

Lada

Legenda
Poruka
52.215
Monodrama je vrsta drame u kojoj je tekst dodeljen samo jednom liku, koji monološki govori svoj tekst.

Ovaj naziv se prvi put pojavljuje u Nemačkoj, kada je glumac Brandes između 1775 - 1780. godine popularizovao kratki komad za jednog glumca ili glumicu, uz pratnju muzike ili hora.

Monodrame su davane u sklopu predstava sa tri dramska programa, a često i kao adaptirani delovi dužih drama. Na isti način su nastale i duodrame, kratki komadi sa dva lica.

U realističkom pozorištu monodrama postaje popularna kao sredstvo psihološke analize (Strindberg, Čehov, O'Nil), a u modernom kao izraz čovekove usamljenosti (Kokto, Beket).


Monodrama može da bude i dramski prikaz jednog lica, u kome su, prema teoriji N. Evrejinova, svi likovi su samo projekcija različitih stanja duše glavnog junaka. Tako se u kratkoj monodrami samog Evrejinova (U kulisama duše, 1912. g.) smenjuju, suočavaju i sukobljavaju racionalno, sentimentalno i nesvesno čovekovo Ja. Na osnovu ovog teorijskog merila, i Krležina legenda Sjena mogla bi se smatrati monodramom.
 
Monodrama „Nadežda Petrović“

Produkcija – Festival monodrame i pantomime Zemun
Adaptacija teksta – Biljana Đurović
Uloga Nadežde Petrović – Biljana Đurović
Režija – Božidar Đurović
Kostim i scenografija – Marina Vukasović Medenica
Muzika – Svetislav Božić
Dizajn tona – Zoran Jerković
Grafički dizajn – Zoran Blažina
Muški glas – Miloš Đorđević

IMG_6406-150x150.jpg
%D0%9D%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6%D0%B4%D0%B0-3-150x150.jpg
12991811_1600451086940086_621459047_o-150x150.jpg
12957127_1600451090273419_486902804_n-150x150.jpg


Reč – dve o predstavi

Prošlo je sto godina od smrti velike srpske slikarke i dobrovoljne bolničarke Nadežde Petrović, koja je svoj život položila na braniku otadžbine, tokom Velikog rata, u jeku epidemije pegavog tifusa. Inspirisana slojevitom ličnošću i nesagledivim delima ove znamenite srpkinje,glumica Biljana Đurović je na trenutak oživela lik Nadežde Petrović u istoimenoj monodrami,a u produkciji Festivala monodrame i pantomime u Zemunu. Radnja predstave smeštena je poslednjeg dana slikarkinog života u sobi Valjevske bolnice,3.aprila 1915. Uprkos potpunoj iznemoglosti od epidemije,ova znamenita žena preispituje (ne)moć umetnosti u ratu,razmišljajući „ o čudu života i smrti“ bezuspešno pokušavajući da se pridigne i vrati ranjenicima i bolesnicima. To nije samo slika Stare Srbije 1903. slika Bosne i Hercegovine 1908. slika valjevske Srbije 1915. Obolele od pegavca,to je i njen lament nad svim srpskim sinovima koji su svoje živote položili na braniku Otadžbine . Podnaslov ove monodrame mogao bi da nosi naziv po kompoziciji uvaženog akademika Svetislava Božića „ Kroz san moj tavni i bezbroj suza naših“ ,kompoziciji koja zajedno sa Nadeždom lamentira nad Srbijom tog 3. Aprila 1915.gdine. Adaptaciju teksta,iz Nadeždinih pisama i odlomaka iz romana „Boje i barut“ Olgice Cice, kao i izbora poezije Rastka Petrovića i Ljubomira Simovića,sačinila je Biljana Đurović.

Nagrade:
Na pozorišnom festivalu „Zlatni vitez“ u Moskvi,održanom decembra 2014.godine predstava „Nadežda Petrović“ osvojila je priznanje Zlatna diploma – Zlatni vitez
Na Petom festivalu kratkih pozorišnih formi Nove evropske teatarske akcije – NETA,održanom u Vraci,Bugarska,maja 2015. Biljana Đurović osvojila je nagradu za najbolju žensku ulogu
Na 12. Međunarodnom festivalu monodrame „ALBAMONO 2015“ u Korči,Albanija,održanom u maju 2015.godine,Biljana Đurović je osvojila nagradu za najbolju žensku ulogu
Na 23. Međunarodnom festivalu kamernog teatra „Risto Šiškov „ u Strumici,Makedonija – nagrada za najbolju žensku ulogu
Na 20. Međunarodnom festivalu malih formi i monodrame u Istočnom Sarajevu – nagrada za najbolju monodramu
Na 14. Međunarodnom festivalu „Glumac Evrope“ Prespa,Makedonija – glavna nagrada festivala – „Glumac Evrope 2016.“
 
Zijah Sokolović
22896_zijah-sokolovic-foto_f.jpg

AKO ljudi uđu u moju priču, ja mogu da ih vodim.


Ako je predstava iluzija o stvarnosti, onda mogu da budem vladar iluzije. I, tako sam probao - ovako je svojevremeno glumac Zijah Sokolović objasnio zašto stvara izuzetno popularne kabaretske predstave i s njima u "džepu" obilazi scene bivše Jugoslavije, ali i Evrope. Njegov već čuveni "Glumac...je glumac...je glumac" doživeo je više od hiljadu šeststo izvođenja u četiri decenije postojanja, dok je "Kabares, kabarei" pred publikom već četvrt veka. Tajna dugovečnosti i gledanosti je, izvesno, u temama koje tište svakog "malog" čoveka: od krize srednjih godina, bračnih razmirica, do socijalnih i političkih turbulencija...
Trostruki pobednik beogradskog Festivala monodrame i pantomime, ove godine učestvuje u njegovom skraćenom izdanju s predstavom "Međuigre 0-24", čiji je izvođač i, kao i uvek, autor teksta. Kroz formu kratkih priča, s puno humora i ironije, govori o "malom čoveku kao žrtvi kapitalizma koji mu ostavlja sve manje vremena za mala zadovoljstva i duševni mir".
- Pozorište je preuzelo na sebe da se bavi sitnim stvarima koje nam čine život, a koje zaboravljamo u svakodnevici. Poslednje dve-tri generacije izgubile su se u velikim igrama politike i kapitala, one ih sprečavaju da nađu vremena za svoj mali život i svet - kaže, za naš list, Zijah Sokolović. - Možda je danas najtačnija ona misao "sad nije vreme, još nije vreme, sad je kasno..." Stalno propuštamo neke stvari. Trudimo se da budemo okej, da razumemo politiku u svakom njenom obliku, nacionalizam i posledice nacionalizma u svakom obliku, da budemo pozitivn - ali ostajemo bez duše. Kao, sve razumememo, u stvari smo bez empatije, bez osećaja, bez razumevanja i bez samog sebe.
Između četiri grada
Poslednjih decenija Sokolović živi i radi između četiri grada - Sarajeva, Beča, Zagreba i Beograda, a za ovaj poslednji ga vezuje ne samo profesija već i supruga Lidija:
- U pokretu sam poslednjih decenija, od kada su se desila tektonska zbivanja. Posle Sarajeva i Beča, gde sam proveo najviše godina svog života, u ovim drugim gradovima se tražim. Puno režiram, tako da će me posao uskoro odvesti i u Banjaluku i Mostar.
Pominjemo kako je rođen u onoj, velikoj državi i to na nekadašnji Dan armije. Kako vidi sve ono što nam se u međuvremenu desilo:


- Mali čovek se izgubio upravo u tim velikim stvarima. U velikim ujedinjenjima, velikim kapitalima, velikim idejama prošlosti... Izgubio se u snovima i željama čije ispunjenje mu je obećavao sistem (kad "sve ovi prođe") jer se nacionalno opredelio, nacionalno žrtvovao i nacionalno ratovao. Izgubili smo se igrajući te velike "međuigre" koje nisu naše, lične, već su opšte, nerazumljive, daleke, neostvarive, imaginarne.
 
1484948363.u2WGcvuZrCHE4a50.jpeg


Čekali smo, čekali i najzad dočekali!

Maestro monodrame Zijah Sokolović dolazi u Dubai, gde će u subotu, 4. febuara u restoranu “Tribeca” odigrati “CABAres, CABArei”, predstavu koju kritičari decenijama ocenjuju najboljim ocenama, a publika širom sveta dočekuje ovacijama. Kabare počinje u 20 sati, a potom sledi druženje sa dragim gostom i potpisivanje njegove knjige “Glumac je... glumac je... glumac”.

Umetnik koji je pošteno zaradio više od 50 esnafskih nagrada, pisac i glumac uz kojeg smo odrastali i kroz čije bravure smo upoznavali lice i naličje života, u intervjuu za Naš Biro govori o kultnoj predstavi koju s’ nestrpljenjem iščekujemo u pustinji.

"CabaRES CabaREI" živi već treću deceniju. Koliko ste se Vi, kao čovek, promenili od prve izvedbe do danas?

- Res, Rei /f./ : stvar, stanje, okolnost, uzrok, imanje, dobro, državna vlast, djelo, čin, priroda, istina, posao, parnica, korist, interes, su teme koja globalno dižu čovjeka iz kreveta oko 03h ujutro. To su teme iz "krize srednjih godina" koje, opet, otvaraju pitanje "kulture starenja". Naravno da sam se promijenio igrajući 24 godine preko 1319 puta, jer sam tada, kada je kabare i nastajao u Beču, bio u epicentru "noćnog dijaloga sa kuhinjskim mravima", a sada sam, sa posljedicama krize i sa igranjem "pametniji", odlučan, da ostatak života bude, koliko toliko, "kulturan". Kabare je stanica u koju dolaze oni koji će doći u krizu, pa da vide kako će im biti u krizi srednjih godina, oni koji su u krizi i ne vjeruju da je baš tako i oni koji su izašli i dolaze da se smiju sami sebi. Oni dolaze, po nekoliko puta!



Kad pogledate situaciju na Balkanu poslednjih desetak godina, imate li utisak da su Vam političari najveća konkurencija? I da li svet danas živi kabare, nesvestan toga?

- Kada hodate ulicama, često se pitate, "zašto samo meni smrde noge" i da li svim ljudima, koji prolaze pored vas po nekad smrde noge? Da li i moj predsjednik prdi poslije loše kombinovanog ručka, da li pjevačka folk diva ima proljev? Ima! Svi smo ljudi na svijetu isti, samo što je neko rođen na Balkanu, neko u Siriji, neko u Njemačkoj, neko u Rusiji. Ako je pozorište ogledalo prirode, onda je kabare, kao pozorišna forma, ogledalo ljudske duše. Dakle, kabare vlada svim ljudima na svijetu, jedina je šteta što ne pristajemo da budemo kabaretisti... šteta! Kabare je aspirin za bolove, proljev i smrad!



Odavno živite na više adresa. Kad se osećate kao gastarbajter?

- Ja nisam gastarbajter, ja sam izbjeglica! Ja sam postao izbjeglica još u prvoj godini poslije rođenja. Izbjegao sam iz malog kreveta u veliki, izbjegao sam iz trećeg gimnazije u četvrti, izbjegao sam iz jednog braka i ušao u drugi, izbjegao sam iz jedne geografije u drugu! Izbjeglica sam iz radnog odnosa u slobodnog umjetnika. Izbjeglica sam iz nacionalizma, iz neznanja, iz gluposti, iz nelijepog, sada ću da budem izbjeglica i u Dubaiju...



U prirodi čoveka je da menja sebe, svoja interesovanja, želje... Samo želja za opstankom i dobrim humorom opstaje. Da li u tome leži uspeh predstava koje decenijama radite?

- Tajna predstava je što je moje pozorište pogodilo univerzalne teme ljudske prirode. "CABAres, CABArei" kao kriza srednjih godina i "Međuigre 0 - 24", koje pričaju da samo male stvari, kao međuigre velikih, čine konstrukciju našeg života. Humor, smijeh, komično, samo je suprotnost tragičnom. Ako težimo samo humoru i njega panično tražimo, onda moramo biti svjesni da u nama nema ravnoteže tragedije i komedije, nego da smo samo tragični, a toga moramo postati svjesni da bi se mijenjali. CABAres, CABArei je idealna prilika da se ove večeri mijenjamo na putu starosti!



Šta Vas najlakše i najbrže može da nasmeje?

- Najlakše?! Kada sam imao 50 godina, vjerovao sam da ovi sa 60 nemaju šta više da kažu ovom svijetu, ne znaju gdje su krenuli, ne znaju koje sve tablete piju i zašto, ne znaju kada su im djeca rođena i ne znaju šta su sve zaboravili. Najbrže? Sada, kada imam 60, vjerujem da sam u najboljim godinama!
 
Monodrama "Milenko iz Pajkovca" u izvodjenju Bratimira Stevanica Pupe, glumca pozorista Paracin napisana od strane Miodraga Gligorijevica Migana.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top