gost 15307
Legenda
- Poruka
- 56.060
-
- Popularno:
- Da li ste najzad shvatili da studentski...
- Policija pendrecima na građane koji...
- Bog je prvo stvorio amebe pa onda...
- Укинут притвор Милораду Грчићу
- Kojeg političara podržavate u Srbiji?
- SAZNAJEMO Baji Malom Knindži pucaju...
- Rusi u Beogradu
- Миша Бачулов се обратио Патријарху
- Novosađaninu zbog poruke u Viber grupi...
- Kad ste bili poslednji put kod Doktora ?
Monahinja sprečila delegaciju SUBNOR da položi vence !!!!!!!!!!
- Začetnik teme NEPOBEDIVO SUNCE
- Datum pokretanja
- stanje
Sanovnik
Buduća legenda
- Poruka
- 36.983
pa?
mozda ni tema nije za...mene...
tj. nije valjda "zabranjen ulaz Jevrejima, psima i komunistima"?
Ma ne . Pas nisi , a ostali , ostali su i te kako pozvani . Naravno , malo argumenata, a ne partiskih floskula , i sve je u redu .
ZemljaDembelija
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Molimo da ratoborna monahinja ponese čin brigadnog generala,
odmah iza Amfilohija,
zbog zasluga na prvoj liniji odbrane od povampirenih kumunjara sa gerijatrije.
- Poruka
- 16.741
Koliko popova je streljano ?
gost 15307
Legenda
- Poruka
- 56.060
odlicno, evo izvoli...pomozi kolezi...pito maloprije Alex koliko su...otprilike popova komunisti pobili i koleza...ne zna...pa...
Slack Bladder
Primećen član
- Poruka
- 642
@Nepobedivo Sunce
Pošto ti već to znaš, budi ljubazan i napiši, a ne sad da nas teraš da tražimo negde po netu. Već tipujem da su neka tupljenja od seretića ili bezObraznih
.
No da osvrnem već na temu, stvarno pravi HRIŠĆANSKI potez te sveštenice. Lepo što je pokazala svoje pravo lice nepraštanja što će reći, džabe neki sviraju o podmetanju drugog obraza ili hlebanju (u ovom slučaju onim bajatim od 7 i kusur dana
). Welcome to SERbistan.
Pošto ti već to znaš, budi ljubazan i napiši, a ne sad da nas teraš da tražimo negde po netu. Već tipujem da su neka tupljenja od seretića ili bezObraznih
. No da osvrnem već na temu, stvarno pravi HRIŠĆANSKI potez te sveštenice. Lepo što je pokazala svoje pravo lice nepraštanja što će reći, džabe neki sviraju o podmetanju drugog obraza ili hlebanju (u ovom slučaju onim bajatim od 7 i kusur dana
). Welcome to SERbistan.
Sanovnik
Buduća legenda
- Poruka
- 36.983
hmmm...nisu li...a oni franjevci sto...izgibose u Listici?
Kolko . I ko ih pobi , majke ti . A jesu li ti Franjevci svojm rukama klali Srbe , ili su samo vaspitavali Hrvate u tom smislu .
https://video.google.com/videoplay?docid=7382152105195322675#
Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
ZemljaDembelija
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
hmmm...nisu li...a oni franjevci sto...izgibose u Listici?
Franjevci u Lištici su bili u službi oružane sile NDH-azije.
Preko 600 ih je bilo u aktivnoj službi, kao kapelani.
Izgunulo ih je 500 i nešto.
Žalim što Kapičić i ini nisu bili efikasniji,
kako za "njihove" a tako i za "naše".
Bilo bi manje licemjerja.
NEPOBEDIVO SUNCE
Elita
- Poruka
- 23.131
Jedan od najmasovnijih zločina u Srbiji posle Drugog svetskog rata, dogodio se na starom mostu kod Šapca. Od jeseni 1944. do proleća 1945. godine likvidirano je više od 2.000 ljudi koje su partizanske vlasti proglasile izdajnicima i narodnim neprijateljima. Ubijani su udarcima maljem, a zajednička grobnica bila im je reka Sava.
U Šapcu su sačuvana mnoga kazivanja o egzekucijama. Ali, neposrednih svedoka zverstava, danas, kao da nema. Najažurniji u prikupljanju dokaza su članovi Udruženja građana „Most“, registrovanog 2004. godine. Predsednik Udruženja, poznati šabački lekar Živko Topalović, tvrdi da nalogodavci nisu slučajno izabrali mesto pogubljenja.
- Reka je poslužila da bi prikrili tragove. Nema groblja, sahrana, okupljanja, leleka. Grupe su dovodili noću. Retko manje od deset ljudi. U donjem vešu, vezane žicom. Vodili su ih kroz Partizansku ulicu, preko vašarišta, pa na most. Prva pogubljenja dogodila su se u noći između 27. i 28. oktobra 1944. godine na Svetu Petku - priča dr Topalović.
Simbolično, među prvima bio je uhapšen šabački sveštenik Paun Protić, koji je poslednju poruku napisao na zidu zatvora. Krvlju! Visoko gore, jer je bio stasit.
Sticajem okolnosti 2-3 meseca posle likvidacije prote Pauna, u istoj ćeliji među omladincima bio je utamničen njegov unuk po ćerki Dušan Petrović. Visoko prema plafonu, spazili su natpis, a unuk je poznao rukopis svoga dede: „Gospode, Gospode, smiluj se na nas grešnike koji ti noćas dolazimo... Nas 80 umiremo...“
Nestajali su redom: veroučitelj Vojislav Pavlović, trgovac Vlada Samurović, apotekar Ilija Ranković, inženjer Aleksandar Bučin, student Milan Bečejić, opančar Miloš Soldatović...
- Nemačke snage povukle su se 23. oktobra oko podne, a već u popodnevnim satima u gradu su počele da se okupljaju grupice partizana. Na centru ispred „Borova“ igrali su kozaračko kolo. Te večeri njihovi agenti počeli su da vršljaju po kućama. Odvodili su ljude u zatvor, gde su bili podvrgnuti torturi i mučenju. Da se krici ne bi čuli, terali su Rome da glasno sviraju - kaže dr Topalović.
O krvavim događanjima govori i dnevnik prote Gliše Babovića, vođen od prvih dana okupacije. Potresna je i ispovest dr Ružice Vojić, koja je zapisala da je hodala preko tela živih i mrtvih u mračnoj zatvorskoj ćeliji. Pisala je o logoru na Savi, gde su Nemci držali Jevreje, a partizani Srbe.
Samo jedne noći streljano je 182 ljudi. Hvalili su se, čak, i neposredni egzekutori. Tako je dželat Dobrinko Pavlović ispričao da mu je jedan oficir tražio da ga ubije „vojnički“. Prihvatio je, ali nije znao šta to znači. Iz njegovog kazivanja se tačno razabire bahatost, i ljutnja što je uhvaćen u neznanju.
Sveštenik Vojislav Petrović, jedan od osnivača Udruženja „Most“, kaže da se u Šapcu prepričava kako je funkcioner Ozne Gija Dimitrijević, javno govorio da je „zaslužan za likvidaciju 2.000 narodnih neprijatelja“. Umro je u Americi kod sina, i nikada nije odgovarao za svoje postupke. Kao ni mnogi drugi.
- Sve su ovo dokazi. Još uvek je živ tadašnji načelnik Ozne Slobodan Borisavljević, koji stanuje na Novom Beogradu i sigurno ima šta da kaže. U jesen posle „oslobođenja“ narod je bio zastrašen, a voda je nosila leševe. Kod fabrike „Zorka“ i sela Mrđenovac, Sava je izbacivala tela, a seljaci su ih odgurkivali dalje, samo da ne bi bili svedoci - objašnjava Petrović.
Tako su nesrećnog žandarma Bogoljuba Markovića meštani izvadili iz vode, jer je još davao znake života. Tajno su ga lečili, ali kada se oporavio i vratio u rodnu Sipulju, brzo je primećen. Uhvaćen je i ponovo odveden u šabački zatvor. Egzekutori su drugi put „dobro“ obavili posao.
- Na stratištu kod mosta na Savi, savremenici kojih je malo ostalo, viđali su u posleratnim godinama kosu i lobanje žrtava. Veliki broj njih, i danas posle 65 godina od stravičnih dešavanja, nerado govori o mukama i gubitku svojih bližnjih. Čak odbijaju da na Svetu Petku Paraskevu, dođu na opelo u spomen-crkvu koju smo stradalnicima podigli - kaže sveštenik Petrović.
A. DELIĆ
KAZNA ZBOG LJUBAVI
U krvavim zločinima bilo je i ličnih osveta. Tako je na mostu ubijen student Milan Bečejić, najbolji lirski tenor Kraljevine Jugoslavije. U njega je, navodno, bila nesrećno zaljubljena partizanka Seka Devečarska.
GOJKO LAZAREV, SUDIJA, POTPISAO NAJVIŠE REHABILITACIJA
LJUDI SE I DANAS BOJE ISTINE
DUGOGODIŠNJI sudija Okružnog suda u Šapcu Gojko Lazarev poznat je po najvećem broju potpisanih slučajeva rehabilitacija žrtava komunističkog režima u Srbiji. Mnogi od njih stradali su upravo na Savskom mostu, a Lazarev kaže da je elementarno pravo svakog čoveka da bude sahranjen.
- Specifičnost Šapca jeste u tome što su žrtve završavale u Savi. Ali, postoje brojne grobnice i po selima u okolini. Meštani to dobro znaju, a ne smeju da pričaju. Neverovatno je, ali strah je i danas prisutan. Ipak, grobnice nije nemoguće otkriti. Dovoljna bi bila jedna nezavisna istraga - kaže Lazarev. Sudija kaže da bi se Srbija mogla ugledati na primer Španije, gde su sve žrtve pokopane na jednom mestu, što je neka vrsta pomirenja. U Sloveniji postoji Zakon o vojničkim grobljima. U toj bivšoj jugoslovenskoj republici identifikovano je više od 500 grobnica sa oko 100.000 žrtava.
BAGERIMA PRENOSILI LEŠEVE
U UDRUŽENJU „Most“ kažu da je velika enigma i područje srednjovekovne tvrđave na Savi, nekoliko stotina metara nizvodno od starog mosta. Na tom mestu, od 1960. do 1970. godine, otkopavanja je vršio kustos Narodnog muzeja Milivoj Vasiljević. U tvrđavi je nađena gomila kostiju, ali je stiglo naređenje da se radovi prekinu i o tome ne priča.
- Uz dozvolu Zavoda za zaštitu spomenika kulture i uz pomoć lokalne samouprave u Šapcu, kopali smo i posle 2000. godine. Pronašli smo pola skeleta! Imao je glavu, rebra i ruke, a od struka na dole je odsečen. Najverovatnije bagerom. To je samo dokaz da su grobnicu, u međuvremenu, tajno izmestili na drugu lokaciju - tvrdi dr Živko Topalović.
MILAN MILOŠEVIĆ, GRADONAČELNIK ŠAPCA
PODIGLI SMO HRAM ZA ŽRTVE
Tokom burne prošlosti u Šapcu je palo mnogo nevinih žrtava. Smatramo da se, konačno, moramo očistiti od ideologije i zato smo krenuli prvi. Izgradili smo hram svete Petke Paraskeve pored mosta, koja je svojevrsni spomenik stradalnicima - kaže za „Novosti“ šabački gradonačelnik Miloš Milošević. - Znamo i da su u logoru pored Save ubijani Jevreji. Nameravamo da to mesto nekako obeležimo. Imamo pijeteta za sve žrtve, a spomenici će biti opomena da zločin ne može da se sakrije. I naravno, da se više nikada ne ponovi.
U Šapcu su sačuvana mnoga kazivanja o egzekucijama. Ali, neposrednih svedoka zverstava, danas, kao da nema. Najažurniji u prikupljanju dokaza su članovi Udruženja građana „Most“, registrovanog 2004. godine. Predsednik Udruženja, poznati šabački lekar Živko Topalović, tvrdi da nalogodavci nisu slučajno izabrali mesto pogubljenja.
- Reka je poslužila da bi prikrili tragove. Nema groblja, sahrana, okupljanja, leleka. Grupe su dovodili noću. Retko manje od deset ljudi. U donjem vešu, vezane žicom. Vodili su ih kroz Partizansku ulicu, preko vašarišta, pa na most. Prva pogubljenja dogodila su se u noći između 27. i 28. oktobra 1944. godine na Svetu Petku - priča dr Topalović.
Simbolično, među prvima bio je uhapšen šabački sveštenik Paun Protić, koji je poslednju poruku napisao na zidu zatvora. Krvlju! Visoko gore, jer je bio stasit.
Sticajem okolnosti 2-3 meseca posle likvidacije prote Pauna, u istoj ćeliji među omladincima bio je utamničen njegov unuk po ćerki Dušan Petrović. Visoko prema plafonu, spazili su natpis, a unuk je poznao rukopis svoga dede: „Gospode, Gospode, smiluj se na nas grešnike koji ti noćas dolazimo... Nas 80 umiremo...“
Nestajali su redom: veroučitelj Vojislav Pavlović, trgovac Vlada Samurović, apotekar Ilija Ranković, inženjer Aleksandar Bučin, student Milan Bečejić, opančar Miloš Soldatović...
- Nemačke snage povukle su se 23. oktobra oko podne, a već u popodnevnim satima u gradu su počele da se okupljaju grupice partizana. Na centru ispred „Borova“ igrali su kozaračko kolo. Te večeri njihovi agenti počeli su da vršljaju po kućama. Odvodili su ljude u zatvor, gde su bili podvrgnuti torturi i mučenju. Da se krici ne bi čuli, terali su Rome da glasno sviraju - kaže dr Topalović.
O krvavim događanjima govori i dnevnik prote Gliše Babovića, vođen od prvih dana okupacije. Potresna je i ispovest dr Ružice Vojić, koja je zapisala da je hodala preko tela živih i mrtvih u mračnoj zatvorskoj ćeliji. Pisala je o logoru na Savi, gde su Nemci držali Jevreje, a partizani Srbe.
Samo jedne noći streljano je 182 ljudi. Hvalili su se, čak, i neposredni egzekutori. Tako je dželat Dobrinko Pavlović ispričao da mu je jedan oficir tražio da ga ubije „vojnički“. Prihvatio je, ali nije znao šta to znači. Iz njegovog kazivanja se tačno razabire bahatost, i ljutnja što je uhvaćen u neznanju.
Sveštenik Vojislav Petrović, jedan od osnivača Udruženja „Most“, kaže da se u Šapcu prepričava kako je funkcioner Ozne Gija Dimitrijević, javno govorio da je „zaslužan za likvidaciju 2.000 narodnih neprijatelja“. Umro je u Americi kod sina, i nikada nije odgovarao za svoje postupke. Kao ni mnogi drugi.
- Sve su ovo dokazi. Još uvek je živ tadašnji načelnik Ozne Slobodan Borisavljević, koji stanuje na Novom Beogradu i sigurno ima šta da kaže. U jesen posle „oslobođenja“ narod je bio zastrašen, a voda je nosila leševe. Kod fabrike „Zorka“ i sela Mrđenovac, Sava je izbacivala tela, a seljaci su ih odgurkivali dalje, samo da ne bi bili svedoci - objašnjava Petrović.
Tako su nesrećnog žandarma Bogoljuba Markovića meštani izvadili iz vode, jer je još davao znake života. Tajno su ga lečili, ali kada se oporavio i vratio u rodnu Sipulju, brzo je primećen. Uhvaćen je i ponovo odveden u šabački zatvor. Egzekutori su drugi put „dobro“ obavili posao.
- Na stratištu kod mosta na Savi, savremenici kojih je malo ostalo, viđali su u posleratnim godinama kosu i lobanje žrtava. Veliki broj njih, i danas posle 65 godina od stravičnih dešavanja, nerado govori o mukama i gubitku svojih bližnjih. Čak odbijaju da na Svetu Petku Paraskevu, dođu na opelo u spomen-crkvu koju smo stradalnicima podigli - kaže sveštenik Petrović.
A. DELIĆ
KAZNA ZBOG LJUBAVI
U krvavim zločinima bilo je i ličnih osveta. Tako je na mostu ubijen student Milan Bečejić, najbolji lirski tenor Kraljevine Jugoslavije. U njega je, navodno, bila nesrećno zaljubljena partizanka Seka Devečarska.
GOJKO LAZAREV, SUDIJA, POTPISAO NAJVIŠE REHABILITACIJA
LJUDI SE I DANAS BOJE ISTINE
DUGOGODIŠNJI sudija Okružnog suda u Šapcu Gojko Lazarev poznat je po najvećem broju potpisanih slučajeva rehabilitacija žrtava komunističkog režima u Srbiji. Mnogi od njih stradali su upravo na Savskom mostu, a Lazarev kaže da je elementarno pravo svakog čoveka da bude sahranjen.
- Specifičnost Šapca jeste u tome što su žrtve završavale u Savi. Ali, postoje brojne grobnice i po selima u okolini. Meštani to dobro znaju, a ne smeju da pričaju. Neverovatno je, ali strah je i danas prisutan. Ipak, grobnice nije nemoguće otkriti. Dovoljna bi bila jedna nezavisna istraga - kaže Lazarev. Sudija kaže da bi se Srbija mogla ugledati na primer Španije, gde su sve žrtve pokopane na jednom mestu, što je neka vrsta pomirenja. U Sloveniji postoji Zakon o vojničkim grobljima. U toj bivšoj jugoslovenskoj republici identifikovano je više od 500 grobnica sa oko 100.000 žrtava.
BAGERIMA PRENOSILI LEŠEVE
U UDRUŽENJU „Most“ kažu da je velika enigma i područje srednjovekovne tvrđave na Savi, nekoliko stotina metara nizvodno od starog mosta. Na tom mestu, od 1960. do 1970. godine, otkopavanja je vršio kustos Narodnog muzeja Milivoj Vasiljević. U tvrđavi je nađena gomila kostiju, ali je stiglo naređenje da se radovi prekinu i o tome ne priča.
- Uz dozvolu Zavoda za zaštitu spomenika kulture i uz pomoć lokalne samouprave u Šapcu, kopali smo i posle 2000. godine. Pronašli smo pola skeleta! Imao je glavu, rebra i ruke, a od struka na dole je odsečen. Najverovatnije bagerom. To je samo dokaz da su grobnicu, u međuvremenu, tajno izmestili na drugu lokaciju - tvrdi dr Živko Topalović.
MILAN MILOŠEVIĆ, GRADONAČELNIK ŠAPCA
PODIGLI SMO HRAM ZA ŽRTVE
Tokom burne prošlosti u Šapcu je palo mnogo nevinih žrtava. Smatramo da se, konačno, moramo očistiti od ideologije i zato smo krenuli prvi. Izgradili smo hram svete Petke Paraskeve pored mosta, koja je svojevrsni spomenik stradalnicima - kaže za „Novosti“ šabački gradonačelnik Miloš Milošević. - Znamo i da su u logoru pored Save ubijani Jevreji. Nameravamo da to mesto nekako obeležimo. Imamo pijeteta za sve žrtve, a spomenici će biti opomena da zločin ne može da se sakrije. I naravno, da se više nikada ne ponovi.
Halix
Elita
- Poruka
- 16.204
gost 15307
Legenda
- Poruka
- 56.060
nagadjam da jesu djelovali..."pedagoski"...
medjutim, razlog je bio vise nego...konkretan
e, sad...nagadjam da su razlozi vecinom bili...takvi...
sad jos samo da otkrijes o cemu se radi
- Poruka
- 16.741
@Nepobedivo Sunce
Pošto ti već to znaš, budi ljubazan i napiši, a ne sad da nas teraš da tražimo negde po netu. Već tipujem da su neka tupljenja od seretića ili bezObraznih
No da osvrnem već na temu, stvarno pravi HRIŠĆANSKI potez te sveštenice. Lepo što je pokazala svoje pravo lice nepraštanja što će reći, džabe neki sviraju o podmetanju drugog obraza ili hlebanju (u ovom slučaju onim bajatim od 7 i kusur dana
Nije mnogo al' od srca...bona.
gost 15307
Legenda
- Poruka
- 56.060
Gruban
Buduća legenda
- Poruka
- 47.517
Sveštenomučenik koji je 1943. godine ubijen od strane komunista.
26) jerej Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski
Sveštenik Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski u Crnogorsko-primorskoj mitropoliji je rođen 1899. godine. Do detaljnijih biografskih podataka o njemu nismo uspeli da dođemo.
U magistarskom radu "Mitropolija Crnogorsko-primorska u razdoblju od 1941. do 1961. godine" istoričara Predraga Vukića (str. 97) navodi se ime sveštenika Sava D. Pejovića, paroha poborsko-lastvanskog, i podatak da su ga 26. avgusta 1943. godine komunisti ubili iz zasede.
27) jerej Ljubisav N. Đulaković, paroh milutovački
Otac Ljubisav N. Đulaković je rođen 1900. godine u Velikoj Drenovi kod Trstenika. Bio je paroh u Milutovcu. Zapamćen je kao revnosan sveštenik i crkveni graditelj. U toku svoje kratke ovozemaljske službe Bogu i svome rodu sagradio je hram Svetog Vaznesenja Hristovog u Milutovcu kod Trstenika.
Otac Ljubisav je u toku Drugog svetskog rata kao sluga Hristov i pastir svoga naroda pomagao nacionalnu vojsku. Partizani su ga uhapsili odmah posle oslobođenja Kruševca u jesen 1944. godine. Zajedno sa njim uhapsili su i njegovog sina Svetislava, studenta, Jerotija Pavlovića, učitelja, i Miodraga Miletića iz Milutovca.
Svu četvoricu su sproveli u tek "oslobođeni" Kruševac i streljali su ih na Bagdali krajem 1944. godine. Osuđeni su od strane partizanskog prekog suda. Otac Ljubisav je okrivljen "zbog toga što je bio član četničkog prekog suda", što apsolutno nije odgovaralo istini.
Iza njega je ostala njegova popadija sa još dvoje dece, koji su i danas živi.
Na desnoj strani zapadnog zida crkve u Milutovcu stoji Spomen-ploča izginulim Milutovčanima - srbskim borcima palim u ratovima za oslobođenje Srbije 1912. do 1918. godine. Na dnu ploče, jedva vidljivo, stoje imena ovog Srbskog Sveštenomučenika, njegovog sina i seoskog učitelja bez naznake od koga su ubijeni.
28) jerej Jovan P. Marinković, paroh vršački
O stradanju sveštenika Jovana P. Marinkovića, paroha vršačkog, svedočio je njegov sin Stevan Marinković, u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je tada zapisao sledeće:
"Moj otac, počivši Jovan Pavla Marinković rođen je 10. decembra 1916. godine u Pančevu, gde je završio školu. Bogosloviju je pohađao i završio u vremenu od 1931. do 1937. godine u Sremskim Karlovcima. Po završetku bogoslovije službovao je kao sveštenik u Vlajkovcu, a zatim kao sveštenik i veroučitelj u Vršcu. Po političkom ubeđenju pripadao je Jugoslovenskom narodnom pokretu "Zbor" Dimitrija Ljotića, sa izrazitim osećanjem rodoljublja i odanosti kraljevskoj porodici Karađorđevića.
Zatvoren je od strane komunista 21. oktobra 1944. godine posle odslužene Svete Liturgije, na kraju koje se molio Bogu za dobro zdravlje Njegovog Kraljevskog Visočanstva kralja Petra Drugog Karađorđevića, sa željom da se jednoga dana vrati u Otadžbinu. "Nestao" je u noći između 24. i 25. oktobra 1944. godine (sa još nekoliko viđenijih ljudi iz Vršca). Po rečima A. Vasića - "Čapajeva": "Njih je pojela pomrčina. Drugarice, da se isto ne bi dogodilo i tebi i tvojoj deci - nemoj više da se raspituješ za muža" - rekao je mojoj majci.
Nezvanično sam saznao da je on, kao i g. Ljuba Nedeljković, g. Boža Brkić i g. Uglješa Popović, ubijen u "Šinteraju", na najzverskiji način. Čistačica u sudu je dobila njegovu mantiju da od nje sašije suknju, što je ona docnije i učinila. Umrlica nije izdata nikome od rodbine, a ni u knjigama umrlih nije bilo nikakvih podataka.
Godine 1968. Kosta Mitrović je objavio knjigu "Pod vršačkom kulom" u kojoj na 232. strani stoji:
"U Vršcu je počeo raditi Ratni Vojni sud Vojne oblasti. Sekretar suda je bio S. Čučković, a sudija Boža Lekić. Posle sprovedenih istraga i dokazanih materijala suđeno je ratnim zločincima, saradnicima okupatora, ratnim špekulantima i liferantima, ukoliko nisu uspeli da pobegnu.
Prvih dana po osnivanju suda, izrečene su i prve kazne sledećim: Mari Filipović, Lepi Kirić, Dimitriju Olđi, Lazaru Aćimčevu, Svetislavu Rančinu, Petru Radaku, Branku Rusu, Jovanu Sajdlu, Jovanu Racu, Otmaru Tanglu, Gezi Fišc, Matijasu Avenderu, Robertu Jungu, Karlu Hancu, Oskaru Navri, Stevanu Očkou, Hancu Pokornom, Andreasu Zuboviću, Jovici (Jovanu - prim. V. Dž.) Marinkoviću, Uglješi Popoviću, Branku Gavriloviću, Zori Dragić.
Svima je izrečena smrtna kazna streljanjem".
29) jeromonah Melentije Pešić, sabrat manastira Kalenića
Biografiju i podatke o stradanju jeromonaha Melentija Pešića, sabrata manastira Kalenića, zabeležio je protojerej Dragoslav Stepković iz Kragujevca. U opisu stradanja Srbske pravoslavne eparhije šumadijske za vreme i posle Drugog svetskog rata, objavljenom u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, prota Stepković je zapisao:
"Jeromonah Melentije Pešić je rođen u Rekovcu 1900. godine u poznatoj porodici Pešić. Ne zna se gde je i kada je zamonašen. U Letopisu manastira stoji: "14. septembra 1933. godine, posetio ovu svetu obitelj - jeromonah Melentije Pešić". Već 1935. godine jeromonah Melentije je u manastiru Kaleniću, a od 1936. godine, pa nadalje vidimo ga kao rukovodioca novčanih knjiga manastira oko prerade ogrevnog i tehničkog drveta iz manastirske šume.
Od 1944. godine opslužuje manastirsku parohiju i predaje veronauku u osnovnim školama svoje parohije. Kada su 1944. godine došli partizani i uselili se u manastirski konak - mnogo su ga zaprljali i upropašćavali. Otac Melentije ih je pristojnim rečima opominjao i upozoravao na red i čistoću, zbog čega su ga ovi omrzli i pripremili mu zlo.
Krajem 1944. godine otac Melentije se vraćao manastirskim kolima iz parohije. Na putu kod mesta zvanog "Kamenjar" naoružani partizan sa puškomitraljezom u rukama zamolio je oca Melentija da ga poveze. Prilikom penjanja u kola puškomitraljez je "slučajno" opalio i sa više metaka teško ranio oca Melentija u predelu stomaka. Posle dan-dva ovaj monah je izdahnuo u teškim mukama u manastiru Kaleniću. U parohiji od niko od ljudi nije verovao da je oružje "slučajno" opalilo već planski. Ubica je čovek iz Sibnice koji je i dan danas živ i Bog mu je produžio vek, ali sa teškom kaznom: narod kaže "šenuo je", odnosno poludeo; ide po selu i ne zna šta radi niti šta govori".
30) jerej Dušan Popović, paroh velućki
O stradanju svoga oca sveštenika Dušana Popovića, paroha u selu Veluću kod Trstenika, svedočila je njegova kći Dušica Popović iz Beograda. Ona je u svom pismu, objavljenom u drugom, specijalnom izdanju kragujevačkog lista "Pogledi", koji je bio posvećen partizanskim zločinima u Srbiji, zapisala:
"U vašim "Pogledima" (brojevi 74. i 75.) objavili ste u dva nastavka članke o streljanjima nedužnih ljudi u Kruševcu. Kako je i moj otac jedan od žrtava partizanskog zločina u Kruševcu, izneću vam njegovu "krivicu".
Moj otac Dušan Popović, bio je sveštenik, paroh velućki, bučki i jasikovački i starešina manastira Veluće (20 kilometara od Kruševca ka Trsteniku). Kako je to bio ženski manastir, on je za svo vreme rata pokušavao da izoluje manastir od ratnog vihora i da koliko može spreči dolazak bilo koje vojske u manastir.
Kao častan i ugledan čovek i sveštenik, nije krio svoj stav da komunizam ne priznaje Crkvu i da ne priznaje religiju. To je u svojim govorima na saborima i crkvenim slavama i naglašavao. Normalno, bio je za Kralja i Otadžbinu.
Takav njegov stav je partizanima od početka smetao, jer je moj otac bio omiljen u narodu. To mu je i bila najveća krivica.
Njegov drugi greh je bilo veliko prijateljstvo sa tadašnjim Vladikom Žičkim Nikolajem Velimirovićem, koji ga je, iako je bio vrlo mlad postavio na to mesto, a početkom rata je i duže vreme boravio manastiru.
Poslednji put ažurirao/la aka_Koča : 11.04.2009. u 11:48
10.04.2009., 19:23 #30
aka_Koča ''kolaž'' LOL
Zainteresovan član
Učlanjen: 18.06.2008.
Pol: muški
Lokacija: Beograd
Poruke: 299
Reputaciona moć: 0
Re: ZLOČINI KOMUNISTA
U noći između 20. novembra 1944. godine, jedan partizanski odred je upao u manastir. Pretresli su zgrade i podrume, a mog oca vezali žicom, mučili i tražili da prizna gde je major Keserović, gde je njegov bunker, zlato i oružje.
Kako moj otac nije imao šta da prizna, odveli su ga u Kruševac, navodno na saslušanje. Bio je zatvoren u podrum jedne kuće u centru Kruševca, koji je bio pretvoren u zatvor.
Za to vreme dosta je ljudi išlo u Kruševac da posvedoči o nevinosti i zaslugama moga oca. Nudili su potpise i izjave, ali je sve to bilo uzalud. Vlasti su smatrale da im pop Dušan više smeta nego pravi zločinci jer utiče na narod, kako su izjavili.
26) jerej Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski
Sveštenik Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski u Crnogorsko-primorskoj mitropoliji je rođen 1899. godine. Do detaljnijih biografskih podataka o njemu nismo uspeli da dođemo.
U magistarskom radu "Mitropolija Crnogorsko-primorska u razdoblju od 1941. do 1961. godine" istoričara Predraga Vukića (str. 97) navodi se ime sveštenika Sava D. Pejovića, paroha poborsko-lastvanskog, i podatak da su ga 26. avgusta 1943. godine komunisti ubili iz zasede.
27) jerej Ljubisav N. Đulaković, paroh milutovački
Otac Ljubisav N. Đulaković je rođen 1900. godine u Velikoj Drenovi kod Trstenika. Bio je paroh u Milutovcu. Zapamćen je kao revnosan sveštenik i crkveni graditelj. U toku svoje kratke ovozemaljske službe Bogu i svome rodu sagradio je hram Svetog Vaznesenja Hristovog u Milutovcu kod Trstenika.
Otac Ljubisav je u toku Drugog svetskog rata kao sluga Hristov i pastir svoga naroda pomagao nacionalnu vojsku. Partizani su ga uhapsili odmah posle oslobođenja Kruševca u jesen 1944. godine. Zajedno sa njim uhapsili su i njegovog sina Svetislava, studenta, Jerotija Pavlovića, učitelja, i Miodraga Miletića iz Milutovca.
Svu četvoricu su sproveli u tek "oslobođeni" Kruševac i streljali su ih na Bagdali krajem 1944. godine. Osuđeni su od strane partizanskog prekog suda. Otac Ljubisav je okrivljen "zbog toga što je bio član četničkog prekog suda", što apsolutno nije odgovaralo istini.
Iza njega je ostala njegova popadija sa još dvoje dece, koji su i danas živi.
Na desnoj strani zapadnog zida crkve u Milutovcu stoji Spomen-ploča izginulim Milutovčanima - srbskim borcima palim u ratovima za oslobođenje Srbije 1912. do 1918. godine. Na dnu ploče, jedva vidljivo, stoje imena ovog Srbskog Sveštenomučenika, njegovog sina i seoskog učitelja bez naznake od koga su ubijeni.
28) jerej Jovan P. Marinković, paroh vršački
O stradanju sveštenika Jovana P. Marinkovića, paroha vršačkog, svedočio je njegov sin Stevan Marinković, u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je tada zapisao sledeće:
"Moj otac, počivši Jovan Pavla Marinković rođen je 10. decembra 1916. godine u Pančevu, gde je završio školu. Bogosloviju je pohađao i završio u vremenu od 1931. do 1937. godine u Sremskim Karlovcima. Po završetku bogoslovije službovao je kao sveštenik u Vlajkovcu, a zatim kao sveštenik i veroučitelj u Vršcu. Po političkom ubeđenju pripadao je Jugoslovenskom narodnom pokretu "Zbor" Dimitrija Ljotića, sa izrazitim osećanjem rodoljublja i odanosti kraljevskoj porodici Karađorđevića.
Zatvoren je od strane komunista 21. oktobra 1944. godine posle odslužene Svete Liturgije, na kraju koje se molio Bogu za dobro zdravlje Njegovog Kraljevskog Visočanstva kralja Petra Drugog Karađorđevića, sa željom da se jednoga dana vrati u Otadžbinu. "Nestao" je u noći između 24. i 25. oktobra 1944. godine (sa još nekoliko viđenijih ljudi iz Vršca). Po rečima A. Vasića - "Čapajeva": "Njih je pojela pomrčina. Drugarice, da se isto ne bi dogodilo i tebi i tvojoj deci - nemoj više da se raspituješ za muža" - rekao je mojoj majci.
Nezvanično sam saznao da je on, kao i g. Ljuba Nedeljković, g. Boža Brkić i g. Uglješa Popović, ubijen u "Šinteraju", na najzverskiji način. Čistačica u sudu je dobila njegovu mantiju da od nje sašije suknju, što je ona docnije i učinila. Umrlica nije izdata nikome od rodbine, a ni u knjigama umrlih nije bilo nikakvih podataka.
Godine 1968. Kosta Mitrović je objavio knjigu "Pod vršačkom kulom" u kojoj na 232. strani stoji:
"U Vršcu je počeo raditi Ratni Vojni sud Vojne oblasti. Sekretar suda je bio S. Čučković, a sudija Boža Lekić. Posle sprovedenih istraga i dokazanih materijala suđeno je ratnim zločincima, saradnicima okupatora, ratnim špekulantima i liferantima, ukoliko nisu uspeli da pobegnu.
Prvih dana po osnivanju suda, izrečene su i prve kazne sledećim: Mari Filipović, Lepi Kirić, Dimitriju Olđi, Lazaru Aćimčevu, Svetislavu Rančinu, Petru Radaku, Branku Rusu, Jovanu Sajdlu, Jovanu Racu, Otmaru Tanglu, Gezi Fišc, Matijasu Avenderu, Robertu Jungu, Karlu Hancu, Oskaru Navri, Stevanu Očkou, Hancu Pokornom, Andreasu Zuboviću, Jovici (Jovanu - prim. V. Dž.) Marinkoviću, Uglješi Popoviću, Branku Gavriloviću, Zori Dragić.
Svima je izrečena smrtna kazna streljanjem".
29) jeromonah Melentije Pešić, sabrat manastira Kalenića
Biografiju i podatke o stradanju jeromonaha Melentija Pešića, sabrata manastira Kalenića, zabeležio je protojerej Dragoslav Stepković iz Kragujevca. U opisu stradanja Srbske pravoslavne eparhije šumadijske za vreme i posle Drugog svetskog rata, objavljenom u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, prota Stepković je zapisao:
"Jeromonah Melentije Pešić je rođen u Rekovcu 1900. godine u poznatoj porodici Pešić. Ne zna se gde je i kada je zamonašen. U Letopisu manastira stoji: "14. septembra 1933. godine, posetio ovu svetu obitelj - jeromonah Melentije Pešić". Već 1935. godine jeromonah Melentije je u manastiru Kaleniću, a od 1936. godine, pa nadalje vidimo ga kao rukovodioca novčanih knjiga manastira oko prerade ogrevnog i tehničkog drveta iz manastirske šume.
Od 1944. godine opslužuje manastirsku parohiju i predaje veronauku u osnovnim školama svoje parohije. Kada su 1944. godine došli partizani i uselili se u manastirski konak - mnogo su ga zaprljali i upropašćavali. Otac Melentije ih je pristojnim rečima opominjao i upozoravao na red i čistoću, zbog čega su ga ovi omrzli i pripremili mu zlo.
Krajem 1944. godine otac Melentije se vraćao manastirskim kolima iz parohije. Na putu kod mesta zvanog "Kamenjar" naoružani partizan sa puškomitraljezom u rukama zamolio je oca Melentija da ga poveze. Prilikom penjanja u kola puškomitraljez je "slučajno" opalio i sa više metaka teško ranio oca Melentija u predelu stomaka. Posle dan-dva ovaj monah je izdahnuo u teškim mukama u manastiru Kaleniću. U parohiji od niko od ljudi nije verovao da je oružje "slučajno" opalilo već planski. Ubica je čovek iz Sibnice koji je i dan danas živ i Bog mu je produžio vek, ali sa teškom kaznom: narod kaže "šenuo je", odnosno poludeo; ide po selu i ne zna šta radi niti šta govori".
30) jerej Dušan Popović, paroh velućki
O stradanju svoga oca sveštenika Dušana Popovića, paroha u selu Veluću kod Trstenika, svedočila je njegova kći Dušica Popović iz Beograda. Ona je u svom pismu, objavljenom u drugom, specijalnom izdanju kragujevačkog lista "Pogledi", koji je bio posvećen partizanskim zločinima u Srbiji, zapisala:
"U vašim "Pogledima" (brojevi 74. i 75.) objavili ste u dva nastavka članke o streljanjima nedužnih ljudi u Kruševcu. Kako je i moj otac jedan od žrtava partizanskog zločina u Kruševcu, izneću vam njegovu "krivicu".
Moj otac Dušan Popović, bio je sveštenik, paroh velućki, bučki i jasikovački i starešina manastira Veluće (20 kilometara od Kruševca ka Trsteniku). Kako je to bio ženski manastir, on je za svo vreme rata pokušavao da izoluje manastir od ratnog vihora i da koliko može spreči dolazak bilo koje vojske u manastir.
Kao častan i ugledan čovek i sveštenik, nije krio svoj stav da komunizam ne priznaje Crkvu i da ne priznaje religiju. To je u svojim govorima na saborima i crkvenim slavama i naglašavao. Normalno, bio je za Kralja i Otadžbinu.
Takav njegov stav je partizanima od početka smetao, jer je moj otac bio omiljen u narodu. To mu je i bila najveća krivica.
Njegov drugi greh je bilo veliko prijateljstvo sa tadašnjim Vladikom Žičkim Nikolajem Velimirovićem, koji ga je, iako je bio vrlo mlad postavio na to mesto, a početkom rata je i duže vreme boravio manastiru.
Poslednji put ažurirao/la aka_Koča : 11.04.2009. u 11:48
10.04.2009., 19:23 #30
aka_Koča ''kolaž'' LOL
Zainteresovan član
Učlanjen: 18.06.2008.
Pol: muški
Lokacija: Beograd
Poruke: 299
Reputaciona moć: 0
Re: ZLOČINI KOMUNISTA
U noći između 20. novembra 1944. godine, jedan partizanski odred je upao u manastir. Pretresli su zgrade i podrume, a mog oca vezali žicom, mučili i tražili da prizna gde je major Keserović, gde je njegov bunker, zlato i oružje.
Kako moj otac nije imao šta da prizna, odveli su ga u Kruševac, navodno na saslušanje. Bio je zatvoren u podrum jedne kuće u centru Kruševca, koji je bio pretvoren u zatvor.
Za to vreme dosta je ljudi išlo u Kruševac da posvedoči o nevinosti i zaslugama moga oca. Nudili su potpise i izjave, ali je sve to bilo uzalud. Vlasti su smatrale da im pop Dušan više smeta nego pravi zločinci jer utiče na narod, kako su izjavili.
Gruban
Buduća legenda
- Poruka
- 47.517
Dana 10. decembra 1944. godine, cela grupa je izvedena na streljanje na Pakašnicu, gde su kasnije zasađeni borići, tačnije, oko vojnih magacina. Devet dana kasnije, 19. decembra 1944. godine, doneta je presuda kojom je moj otac osuđen na smrt streljanjem kao "narodni neprijatelj" i na konfiskaciju celokupne pokretne i nepokretne imovine.
Tako je ta naša "oslobodilačka narodna vlast" ostavila moju majku i mene bez igde ičega na ulici.
Glavni akteri streljanja bili su Raša Lepenac i Desimir Milosavljević, koji se potpisao kao predsednik suda. Po kasnijim pričanjima meštana iz okolnih kuća, partizani su ih vodili iz Kruševca do Pakašnice samo u donjem vešu i bose po snegu, vezane žicom. Mog oca su naterali da čita opelo dok su oni streljali grupu po grupu, pa su i njega na kraju prvo kastrirali, pa onda ubili. Detalje o kastriranju i opelu je kasnije pričao jedan od učesnika pokolja, u kafani, u pripitom stanju, a koji je i sada živ i uživa državnu penziju".
31) protojerej Boško Savić, paroh konatički
Sveštenik Boško Savić je rođen u Konaticama, gde je i vršio svešteničku službu.
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da su sveštenika Boška Savića partizani 1944. godine odveli na Umku, gde su ga mučili, a potom su mu iščupali jezik, ubili ga i bacili u Savu.
Do njegove biografije nismo uspeli da dođemo.
32) jerej Boško Trifunjagić, paroh velikolivadski
O stradanju sveštenika Boška Trifunjagića svedočio je sveštenik Borko Lukić u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je o mučeničkoj smrti oca Boška Trifunjagića zapisao:
"Otac Boško Trifunjagić je bio paroh u Velikim Livadama od 1942. do 1944. godine. Rođen je u banatskom selu Kumane. U Velike Livade je došao u vreme Drugog svetskog rata. Pošto je bio udovac, u parohijskom domu zajedno sa njim su živele i njegove dve unuke. Zet mu je bio oficir u Nedićevoj vojsci. Drugi paroh je bio Rus, Aleksej Ševčenko, koji je odmah po završetku rata otišao u Francusku.
Svedočanstvo o stradanju oca Boška stidljivo je ispričala meštanka Velikih Livada, Branka Šašić, pokojnikova sinovica. Rekla je da je u to vreme imala dvanaest godina i da se seća priče o pokolju sedmorice ljudi iz sela, među kojima je bio i otac Boško. Po priči koju je ona čula, a i po kazivanju drugih meštana, otac Boško je preklan u hodniku parohijskog doma. Priča se da su jedne noći upali u kuću izvesni ljudi, prvo su probudili oca Alekseja i kada su videli "da to nije taj", nastavili su da traže oca Boška. Prvog sveštenika su pustili, a drugog zaklali. Krvoloci se ovog zlodela nisu stideli. Naprotiv, hvalili su se njime na sav glas.
Godine 1990. sekretar Mesne zajednice Gojko Delić opominjući me i stavljajući mi do znanja da ne radim kako bi to oni hteli, rekao mi je: "MI SMO ZAKLALI JEDNOG POPA!" Pretpostavljao sam kako je mogao da glasi nastavak nedovršene rečenice.
Gde je sahranjen otac Boško, ostaje velika tajna. U maticu umrlih nije uveden. Nagađa se gde mu je grob, a nagađa se i ko je ubica. Tajna, izgleda, leži pohranjena u njihovim krvavim analima i još krvavijim kanalima".
NASTAVICE SE....
Poslednji put ažurirao/la aka_Koča : 11.04.2009. u 11:49
11.04.2009., 11:54 #31
aka_Koča ''kolaž'' LOL
Zainteresovan član
Učlanjen: 18.06.2008.
Pol: muški
Lokacija: Beograd
Poruke: 299
Reputaciona moć: 0
Re: ZLOČINI KOMUNISTA
33) protosinđel Antonije Dragović, sabrat manastira Žiče
Protosinđel Antonije Dragović je rođen 1885. godine u Dragačevu. Zamonašio se kao mladić u manastiru Žiči. Posle nekoliko godina primio je sveštenomonaški čin i otišao je u Sjedinjene Američke Države, gde ga je primio episkop Mardarije Uskoković. Episkop Mardarije ga je tridesetih godina ovoga veka postavio za paroha u gradu Dulutu, u Minesoti. U Americi je proveo skoro četiri godine, a potom se vratio kod vladike Nikolaja Velimirovića u manastir Žiču. U manastiru Žiči je primio dužnost namesnika manastira i dužnost žičkog paroha. Kasnije je bio ispovednik i duhovnik bratstva manastira Žiče.
Protosinđel Antonije Dragović je ostavio svoje tragove u drevnoj srbskoj svetinji manastiru Žiči i okolnim selima. Narod žičkog kraja ga još uvek pamti po tome što su na njegovo zauzimanje sagrađene bolnica, zemljoradnička zadruga i mlekara. U manastiru Žiči je osnovao crkveni hor na čijem je čelu bio žički učitelj Tihomir Kuzmanović. Njegovo ime i danas stoji upisano na spomen-česmi kod manastirskog ribnjaka, koja je podignuta u slavu izginulih srbskih junaka u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912. do 1918. godine.
Podatke o stradanju protosinđela Antonija Dragovića je sakupio visokoprepodobni arhimandrit Jovan Radosavljević, profesor bogoslovije u Prizrenu. Otac Jovan Radosavljević je, kao vredni hroničar stradanja manastira Žiče i Studenice i monaštva ove dve drevne svetinje, zapisao:
"Posle stradanja Žiče kad se veći deo bratstva preselio u Stolove u manastirske kolibe, tamo se nalazio i otac Antonije. Zbog bolesne noge sporo se kretao, ali se svakoga dana u ranim jutarnjim časovima posle svoje kratke molitve mogao videti iza kolibe na malom bistrom potočiću, koji je tiho žuborio, kako njegovom svežom, hladnom vodom pere na svojoj nozi, na potkolenici duboku "živu ranu". Tada se tek moglo videti kakav je njegov trpeljivi podvig bio i zašto je otac Antonije stalno hramao na jednu nogu. Svi su ga tada posebno sažaljevali i osećali se krivim što ne mogu ništa da mu pomognu. A on bi pošto opere tu svoju nogu i očisti je od gnoja, preko nje stavljao čisti zavoj prilepljujući na ranu bokvicu ili kakvu drugu lekovitu biljku, a prljavi zavoj bi oprao i stavio na neki žbun da se osuši. Tako je činio svaki dan, i onako svečan, strog i trpeljiv, ćuteći je u sebi nosio taj od Boga mu određeni krst.
Posle prvog u novembru (1941. godine) snega bratstvo se žičko iz tih koliba na Stolovima, po blagoslovu vladike Nikolaja, vratilo u Žiču i sa arhimandritom Serafimom i igumanom Simeonom naselilo se u kući najbližeg domaćina iznad manastira, Draže Nedeljkovića. Otac Antonije je dalje redovno održavao bogosluženja u manastiru i opsluživao je žičku parohiju.
Tako je ta naša "oslobodilačka narodna vlast" ostavila moju majku i mene bez igde ičega na ulici.
Glavni akteri streljanja bili su Raša Lepenac i Desimir Milosavljević, koji se potpisao kao predsednik suda. Po kasnijim pričanjima meštana iz okolnih kuća, partizani su ih vodili iz Kruševca do Pakašnice samo u donjem vešu i bose po snegu, vezane žicom. Mog oca su naterali da čita opelo dok su oni streljali grupu po grupu, pa su i njega na kraju prvo kastrirali, pa onda ubili. Detalje o kastriranju i opelu je kasnije pričao jedan od učesnika pokolja, u kafani, u pripitom stanju, a koji je i sada živ i uživa državnu penziju".
31) protojerej Boško Savić, paroh konatički
Sveštenik Boško Savić je rođen u Konaticama, gde je i vršio svešteničku službu.
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da su sveštenika Boška Savića partizani 1944. godine odveli na Umku, gde su ga mučili, a potom su mu iščupali jezik, ubili ga i bacili u Savu.
Do njegove biografije nismo uspeli da dođemo.
32) jerej Boško Trifunjagić, paroh velikolivadski
O stradanju sveštenika Boška Trifunjagića svedočio je sveštenik Borko Lukić u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je o mučeničkoj smrti oca Boška Trifunjagića zapisao:
"Otac Boško Trifunjagić je bio paroh u Velikim Livadama od 1942. do 1944. godine. Rođen je u banatskom selu Kumane. U Velike Livade je došao u vreme Drugog svetskog rata. Pošto je bio udovac, u parohijskom domu zajedno sa njim su živele i njegove dve unuke. Zet mu je bio oficir u Nedićevoj vojsci. Drugi paroh je bio Rus, Aleksej Ševčenko, koji je odmah po završetku rata otišao u Francusku.
Svedočanstvo o stradanju oca Boška stidljivo je ispričala meštanka Velikih Livada, Branka Šašić, pokojnikova sinovica. Rekla je da je u to vreme imala dvanaest godina i da se seća priče o pokolju sedmorice ljudi iz sela, među kojima je bio i otac Boško. Po priči koju je ona čula, a i po kazivanju drugih meštana, otac Boško je preklan u hodniku parohijskog doma. Priča se da su jedne noći upali u kuću izvesni ljudi, prvo su probudili oca Alekseja i kada su videli "da to nije taj", nastavili su da traže oca Boška. Prvog sveštenika su pustili, a drugog zaklali. Krvoloci se ovog zlodela nisu stideli. Naprotiv, hvalili su se njime na sav glas.
Godine 1990. sekretar Mesne zajednice Gojko Delić opominjući me i stavljajući mi do znanja da ne radim kako bi to oni hteli, rekao mi je: "MI SMO ZAKLALI JEDNOG POPA!" Pretpostavljao sam kako je mogao da glasi nastavak nedovršene rečenice.
Gde je sahranjen otac Boško, ostaje velika tajna. U maticu umrlih nije uveden. Nagađa se gde mu je grob, a nagađa se i ko je ubica. Tajna, izgleda, leži pohranjena u njihovim krvavim analima i još krvavijim kanalima".
NASTAVICE SE....
Poslednji put ažurirao/la aka_Koča : 11.04.2009. u 11:49
11.04.2009., 11:54 #31
aka_Koča ''kolaž'' LOL
Zainteresovan član
Učlanjen: 18.06.2008.
Pol: muški
Lokacija: Beograd
Poruke: 299
Reputaciona moć: 0
Re: ZLOČINI KOMUNISTA
33) protosinđel Antonije Dragović, sabrat manastira Žiče
Protosinđel Antonije Dragović je rođen 1885. godine u Dragačevu. Zamonašio se kao mladić u manastiru Žiči. Posle nekoliko godina primio je sveštenomonaški čin i otišao je u Sjedinjene Američke Države, gde ga je primio episkop Mardarije Uskoković. Episkop Mardarije ga je tridesetih godina ovoga veka postavio za paroha u gradu Dulutu, u Minesoti. U Americi je proveo skoro četiri godine, a potom se vratio kod vladike Nikolaja Velimirovića u manastir Žiču. U manastiru Žiči je primio dužnost namesnika manastira i dužnost žičkog paroha. Kasnije je bio ispovednik i duhovnik bratstva manastira Žiče.
Protosinđel Antonije Dragović je ostavio svoje tragove u drevnoj srbskoj svetinji manastiru Žiči i okolnim selima. Narod žičkog kraja ga još uvek pamti po tome što su na njegovo zauzimanje sagrađene bolnica, zemljoradnička zadruga i mlekara. U manastiru Žiči je osnovao crkveni hor na čijem je čelu bio žički učitelj Tihomir Kuzmanović. Njegovo ime i danas stoji upisano na spomen-česmi kod manastirskog ribnjaka, koja je podignuta u slavu izginulih srbskih junaka u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912. do 1918. godine.
Podatke o stradanju protosinđela Antonija Dragovića je sakupio visokoprepodobni arhimandrit Jovan Radosavljević, profesor bogoslovije u Prizrenu. Otac Jovan Radosavljević je, kao vredni hroničar stradanja manastira Žiče i Studenice i monaštva ove dve drevne svetinje, zapisao:
"Posle stradanja Žiče kad se veći deo bratstva preselio u Stolove u manastirske kolibe, tamo se nalazio i otac Antonije. Zbog bolesne noge sporo se kretao, ali se svakoga dana u ranim jutarnjim časovima posle svoje kratke molitve mogao videti iza kolibe na malom bistrom potočiću, koji je tiho žuborio, kako njegovom svežom, hladnom vodom pere na svojoj nozi, na potkolenici duboku "živu ranu". Tada se tek moglo videti kakav je njegov trpeljivi podvig bio i zašto je otac Antonije stalno hramao na jednu nogu. Svi su ga tada posebno sažaljevali i osećali se krivim što ne mogu ništa da mu pomognu. A on bi pošto opere tu svoju nogu i očisti je od gnoja, preko nje stavljao čisti zavoj prilepljujući na ranu bokvicu ili kakvu drugu lekovitu biljku, a prljavi zavoj bi oprao i stavio na neki žbun da se osuši. Tako je činio svaki dan, i onako svečan, strog i trpeljiv, ćuteći je u sebi nosio taj od Boga mu određeni krst.
Posle prvog u novembru (1941. godine) snega bratstvo se žičko iz tih koliba na Stolovima, po blagoslovu vladike Nikolaja, vratilo u Žiču i sa arhimandritom Serafimom i igumanom Simeonom naselilo se u kući najbližeg domaćina iznad manastira, Draže Nedeljkovića. Otac Antonije je dalje redovno održavao bogosluženja u manastiru i opsluživao je žičku parohiju.
Миле саКлисе
Elita
- Poruka
- 20.637
Vid' male skojevke al' se nakostreshila
Jel' ti djed iz bosne , like ili iz crne gore dosh'o u BG sa "oslobodiocima" , pa pustio korene gradjanske ?
Видиш мени је баба по мајци дошла из Лике са 6 Личком, у јануару 1942 је побегла пред усташам у шуму до јесени 1942 су се сви називали четницима од јесени 1942 партизанима
Мој деда по мајци је предратни СКОЈЕВАЦ пали о жито 1942 онај споменик према Ченју (ти добро знаш који)је фактички њему дигнут ,скривао партизане у бази
(стриц дебеглог Гавре преваранта Риле Гавриловић) био у ДАХАУ
На Клиси попа је долазио у моју и све мештанске куће све време
Прославе бадњих вечери наКлиси су од моје породице кренуле да се шире 1970 и неке
Код нас у кући је било комуниста моји деда и баба и велико им хвала што ме васпиташе, али тих комуњара било није
И КАД ГЕНЕРАЛИЗУЈЕШ БИРАЈ РЕЧИ НИЈЕ ЛЕПО
А за све што сам написао лако је теби проверити јер порекло ти је саКлисе
пошто име меоје знаш ,и слику моју имаш
ево ти још податак један мог оца исто знаш сигурно
Стева брадати Четник или Чаруга
Poslednja izmena:
Sanovnik
Buduća legenda
- Poruka
- 36.983
Mnogo . samo na Bukulji 68 svastenika u jedno momentu , a meju njma i rodjeni brat onog Kumuniste Tempa . Zvali su T4empa da ga pitaju sta da rade sa njim , a on im je rekao , kako ostali tako i on , pa ga eto streljase .
No takvih primera , ima zaista dosta .
Naravno , to nije tako veliki broj , koliko su ustase uble srpskih svestenika , ali ipak , mnogo je to .
Svestenike su Partizqani ubijali , bas kao i domacine po srpskim selima , sve dok nisu najureni iz Srbije, u Bosnu , gde su pali pod zastitu ustasa .
Dal se iko pitao , zasto je Jasenovac radio jos mesec dana , posto je poslednji nemacko vojnik otiso iz cele Jugoslavije .
I jos fda dodam , cast onim Srbima koji su otisli u Partizane , da se bore protiv okupatora . Oni nista o ovome nisu znal .
Gruban
Buduća legenda
- Poruka
- 47.517
Po svojim strogim i nepopustljivim gledištima on se nije mirio ni sa čim što nije strogo hrišćansko i crkveno. Tako je za vreme rata komuniste kao bezbožnike strogo kritikovao. Kada je završen rat i kad je nova komunistička vlast prečišćavala teren od četnika i svih svojih neprijatelja, došao je red i na oca Antonija. Naviknut da otvoreno misli i govori, on se "ogrešio" o novu jugoslovensku, kako ju je on nazivao, "bezbožničku" vlast. Naime, po pričanju igumana žičkog Danila, igumana Simeona, oca Dositeja i drugih, on se nije složio sa tim da se jedan poginuli u Dragačevu, partizan, Milisav Đurović, iz Kruševice, sahrani u groblju gde se sahranjuju ostali pravoslavni hrišćani, jer je bio bezbožnik. Kao nadležni paroh shvatio je doslovno crkvene propise i kanone i držao ih se strogo, po kojima nijedno nekršteno, nehrišćansko ili neverujuće lice nema zajednice sa hrišćanima i ne može biti sahranjeno u hrišćanskom groblju, kao što nijedan hrišćanin ne može biti sahranjen u nehrišćanskom groblju. Neki od parohijana su se složili sa ovakvom odlukom oca Antonija i premestili su telo Milisava iz njegovog groba u Kovačkom groblju, i sahranili su ga u blizini, na drugom mestu. To ih je skupo koštalo jer im je to uzeto kao neoprostiv greh. A pored toga, otac Antonije je odbio i da izvrši opelo nad pomenutim Milisavom, kako su nove vlasti iz političkih razloga insistirale.
Kada je o svemu tome saznala partizanka Kaja Đurović, Milisavljeva žena, i kćerka Biljana, došli su sa oružjem i patrolom po oca Antonija, koji se nalazio u kući prvog manastirskog komšije Draže Nedeljkovića, i na grub način su ga odveli u selo Ribnicu. Sa Kajom je tada bio i jedan poznati partizan zvani "Čoban" i drugi. Oni su sa maltretiranjem i nepristojnim ponašanjem odveli oca Antonija kod kisekane u Ribnici, u podrum Sime Dukića, gde je bilo i drugih zatvorenika. Ovaj ugledni sveštenomonah i paroh žički tamo je strašno i posebno mučen. Kada ga je tu posetio žički iguman Danilo i doneo mu Sveto Pričešće, on je bio toliko izmučen i izubijan, sa modricama po licu i telu kao i po tabanima, da je sav bio podaduo i zamazan ljudskim izmetom koji je tu strašno zaudarao. Proneo se glas da je Branka, mlada devojka, više nego majka Kaja, iskaljivala svoj gnev na ocu Antoniju. Iguman mu je tada ponudio Sveto Pričešće, no on se nije mogao takav pričestiti, već je zamolio igumana da dođe neki drugi dan da, ako ga dotle puste iscrpljenog i bolesnog da se poleči, da se dovede u red i da se tada pričesti. No, iguman ga više nikad nije ni našao ni video.
Posle nekoliko dana jedan dečak je prolazio putem iz Kovača dole u Ribnicu, gde je njegov otac radio. Pored puta bile su i neke radničke barake i poljski klozet za radnike. Dečak je nehotice bacio pogled prema nužniku i u njemu je ugledao mrtvog oca Antonija. Zbunjen, odmah je otišao kod svoga oca i rekao mu šta je video, pitajući da li je moguće da je to njihov sveštenik. Dečakov otac je hitno otišao sa detetom i u klozetu je prepoznao oca Antonija. Bio je mrtav, krvav i sav modar i zamazan u klozetsku nečistoću, u koju je bio ubačen. Pod noktima je imao puno nazabadanih igala i ekserčića. Najverovatnije je da je od komunista tu izveden i usmrćen. Seljaci iz Ribnice su ga izvadili iz tog mesta i odmah tu u njivi sahranili. Međutim, posle nekoliko dana neko ga je izvadio iz tog groba, i dalje se o njemu ništa ne zna. Pričalo se da je neko naredio da se on ne sme ni sahranjivati i da je noću izvađen i bačen u Ibar ili, još gore, da je bačen u zažarenu krečanu koja se tu u blizini nalazila".
34) jeromonah Mihailo Đusić, sabrat manastira Žiče
Jeromonah Mihailo Đusić je rođen 1912. godine u selu Glediću kod Kragujevca. Gospodin Radoslav Braca Pavlović je prikupio deo podataka o stradanju oca Mihaila Đusića i publikovao ih je u svojoj knjizi "Jovan Rapajić - monah i mučenik". Evo šta je gospodin Pavlović zapisao.
"...Do podataka o ocu Mihailu Đusiću je bilo teško doći. Oni koji ga pamte znaju ga kao neobično pitomog, umiljatog čoveka. Bio je izvanredan intelektualac i bogoslovski pisac, koji se prvi put ogledao svojim nadarenim perom u časopisu "Pravoslavna hrišćanska zajednica", broj 11 iz novembra 1935. godine, koja je tada izlazila u Kragujevcu gde će se on, posle. preimenovati u "Misionar". Đusić je još tada bio bogoslov čiji je članak u navedenom časopisu pod naslovom "O mrtvom telu i životnom duhu" najavio njegovo potonje interesovanje o sotiriologiji (nauka o spasenju). Posle će blistavo diplomirati, svedoci govore da je uradio i doktorsku tezu, do koje nismo došli, ali bez obzira na sve to ispoljiće se kao jedan od najboljih srbskih teologa između dva rata. Iz određene dokumentacije vidi se da je 1940. godine boravio u Rumuniji, na studijama u Černovicima, da je potajno išao u Kišinjev, u Besarabiju, iako su ti krajevi već uveliko bili pripojeni SSSR-u. Nija jasno šta je tamo tražio u ta nemirna, opasna sovjetska vremena, ali je uspeo da se srećno vrati u Srbiju.
Za vreme građanskog rata u Srbiji nije pripadao nijednoj stranci ili pokretu, ali ipak, zajedno sa Jovanom Rapajićem, povukao se iz manastira Kalenića u septembru 1944. godine i sa njim je streljan u proleće 1945. godine. Sudeći po svemu, otac Mihailo Đusić krenuo je u bežaniju ispred sovjetskih i partizanskih trupa bojeći se da im je poznato da je boravio u Besarabiji. Inače, u Glediću mu je još živ brat star preko devedeset godina, a u Kragujevcu mu živi jedan sinovac..."
Otac Mihailo Đusić je streljan u proleće 1945. godine u sarajevskom polju. Detaljniji opis stradanja oca Mihaila Đusića i oca Jovana Rapajića videti u opisu biografije i stradanja jeromonaha oca Jovana Rapajića.
11.04.2009., 11:55 #32
aka_Koča ''kolaž'' LOL
Zainteresovan član
Učlanjen: 18.06.2008.
Pol: muški
Lokacija: Beograd
Poruke: 299
Reputaciona moć: 0
Re: ZLOČINI KOMUNISTA
35) đakon Boško Živadinović, veroučitelj iz Kragujevca
36) protojerej Svetolik Švabić, paroh aranđelovački
37) jerej Budimir Sokolović, izbegli sveštenik iz Bosne
Đakon Boško Živadinović je rođen 1912. godine u Baljkovcu. Đakonski čin i dužnost veroučitelja u Kragujevcu primio je posle završene bogoslovije.
Đakon Boško Živadinović, protojerej Svetolik Švabić iz Aranđelovca i jerej Budimir Sokolović, sveštenik-izbeglica iz Bosne, ubijeni su u maju 1945. godine kod Kalinovika i bačeni su u jamu Ponor kod Foče, gde je od strane partizana ubijeno još oko dvadeset i dve hiljade četnika i golobradih i nenaoružanih srbskih mladića koji su 1944. godine bili mobilisani u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Do detaljnijih biografskih podataka nismo uspeli da dođemo.
Svedok njihovog stradanja je, sada pokojni, sveštenik Novak Stanojević. On je pred svoju smrt ostavio svedočanstvo koje donosimo:
"Doživeo sam dane meseca maja 1945. godine kada su vršena masovna streljanja šumadijskih četnika na terenima Foče-Zelengore-Miljevine i Kalinovika kada je Drina bila puna srbskih leševa. Noću između 17. i 18. maja 1945. godine u selu Ockravlju bili su zarobljeni i te noći streljani sveštenik Budimir Sokolović, đakon Boško Živadinović i prota Mihailo Švabić iz Aranđelovca. Opojao sam mnoge grobove u koje su većinom same žene sahranjivale po trideset i više leševa. Bilo je među njima i sveštenika, pa su mi seljanke donosile njihove stvari koje su pronašle. Na jednom "Trebniku" bilo je napisano: "Danas 24. maja, ubili smo popa-izdajnika. Treći bataljon Desete hercegovačke brigade". Mnogo je toga bilo. Streljanja u Foči su bila obustavljena 20. maja, kako su objavili, ali su i dalje vršena".
Ova trojica Srbskih Sveštenomučenika su bačena u jamu ponor kod Foče. Jama je u prvim poratnim danima delimično zakopana hiljadama tona jalovine iz obližnjeg rudnika, ali se i danas vidi jer magistralni put koji vodi prema Foči (današnjem Srbinju u Republici Srbskoj) prolazi neposredno pored najvećeg otvora jame, koji komunisti nisu mogli da zatrpaju. I danas su sačuvana mnoga svedočanstva o tom velikom pokolju koji su izvršili komunisti. Narod je svedočio da se od smrada ljudskih leševa, koji su se raspadali, tuda nije moglo proći te su komunisti doterivali hiljade tona kreča i jalovine kako bi time "ublažili" grozni miris koji se širio.
38) jerej Marko Živković, paroh dragocvetski
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da je otac Marko Živković mučen i lopatama ubijen od strane partizana 1945. godine.
Do njegove biografije i drugih podataka vezanih za njegovu smrt do sada nismo uspeli da dođemo.
39) jerej Božidar Karadžić, paroh brekovski
Sveštenik Božidar Karacić je rođen 1920. godine u Sevojnu kod Užica. Sveštenički čin i dužnost paroha u selu Brekovu kod Arilja primio je odmah posle završetka bogoslovije.
Kada je o svemu tome saznala partizanka Kaja Đurović, Milisavljeva žena, i kćerka Biljana, došli su sa oružjem i patrolom po oca Antonija, koji se nalazio u kući prvog manastirskog komšije Draže Nedeljkovića, i na grub način su ga odveli u selo Ribnicu. Sa Kajom je tada bio i jedan poznati partizan zvani "Čoban" i drugi. Oni su sa maltretiranjem i nepristojnim ponašanjem odveli oca Antonija kod kisekane u Ribnici, u podrum Sime Dukića, gde je bilo i drugih zatvorenika. Ovaj ugledni sveštenomonah i paroh žički tamo je strašno i posebno mučen. Kada ga je tu posetio žički iguman Danilo i doneo mu Sveto Pričešće, on je bio toliko izmučen i izubijan, sa modricama po licu i telu kao i po tabanima, da je sav bio podaduo i zamazan ljudskim izmetom koji je tu strašno zaudarao. Proneo se glas da je Branka, mlada devojka, više nego majka Kaja, iskaljivala svoj gnev na ocu Antoniju. Iguman mu je tada ponudio Sveto Pričešće, no on se nije mogao takav pričestiti, već je zamolio igumana da dođe neki drugi dan da, ako ga dotle puste iscrpljenog i bolesnog da se poleči, da se dovede u red i da se tada pričesti. No, iguman ga više nikad nije ni našao ni video.
Posle nekoliko dana jedan dečak je prolazio putem iz Kovača dole u Ribnicu, gde je njegov otac radio. Pored puta bile su i neke radničke barake i poljski klozet za radnike. Dečak je nehotice bacio pogled prema nužniku i u njemu je ugledao mrtvog oca Antonija. Zbunjen, odmah je otišao kod svoga oca i rekao mu šta je video, pitajući da li je moguće da je to njihov sveštenik. Dečakov otac je hitno otišao sa detetom i u klozetu je prepoznao oca Antonija. Bio je mrtav, krvav i sav modar i zamazan u klozetsku nečistoću, u koju je bio ubačen. Pod noktima je imao puno nazabadanih igala i ekserčića. Najverovatnije je da je od komunista tu izveden i usmrćen. Seljaci iz Ribnice su ga izvadili iz tog mesta i odmah tu u njivi sahranili. Međutim, posle nekoliko dana neko ga je izvadio iz tog groba, i dalje se o njemu ništa ne zna. Pričalo se da je neko naredio da se on ne sme ni sahranjivati i da je noću izvađen i bačen u Ibar ili, još gore, da je bačen u zažarenu krečanu koja se tu u blizini nalazila".
34) jeromonah Mihailo Đusić, sabrat manastira Žiče
Jeromonah Mihailo Đusić je rođen 1912. godine u selu Glediću kod Kragujevca. Gospodin Radoslav Braca Pavlović je prikupio deo podataka o stradanju oca Mihaila Đusića i publikovao ih je u svojoj knjizi "Jovan Rapajić - monah i mučenik". Evo šta je gospodin Pavlović zapisao.
"...Do podataka o ocu Mihailu Đusiću je bilo teško doći. Oni koji ga pamte znaju ga kao neobično pitomog, umiljatog čoveka. Bio je izvanredan intelektualac i bogoslovski pisac, koji se prvi put ogledao svojim nadarenim perom u časopisu "Pravoslavna hrišćanska zajednica", broj 11 iz novembra 1935. godine, koja je tada izlazila u Kragujevcu gde će se on, posle. preimenovati u "Misionar". Đusić je još tada bio bogoslov čiji je članak u navedenom časopisu pod naslovom "O mrtvom telu i životnom duhu" najavio njegovo potonje interesovanje o sotiriologiji (nauka o spasenju). Posle će blistavo diplomirati, svedoci govore da je uradio i doktorsku tezu, do koje nismo došli, ali bez obzira na sve to ispoljiće se kao jedan od najboljih srbskih teologa između dva rata. Iz određene dokumentacije vidi se da je 1940. godine boravio u Rumuniji, na studijama u Černovicima, da je potajno išao u Kišinjev, u Besarabiju, iako su ti krajevi već uveliko bili pripojeni SSSR-u. Nija jasno šta je tamo tražio u ta nemirna, opasna sovjetska vremena, ali je uspeo da se srećno vrati u Srbiju.
Za vreme građanskog rata u Srbiji nije pripadao nijednoj stranci ili pokretu, ali ipak, zajedno sa Jovanom Rapajićem, povukao se iz manastira Kalenića u septembru 1944. godine i sa njim je streljan u proleće 1945. godine. Sudeći po svemu, otac Mihailo Đusić krenuo je u bežaniju ispred sovjetskih i partizanskih trupa bojeći se da im je poznato da je boravio u Besarabiji. Inače, u Glediću mu je još živ brat star preko devedeset godina, a u Kragujevcu mu živi jedan sinovac..."
Otac Mihailo Đusić je streljan u proleće 1945. godine u sarajevskom polju. Detaljniji opis stradanja oca Mihaila Đusića i oca Jovana Rapajića videti u opisu biografije i stradanja jeromonaha oca Jovana Rapajića.
11.04.2009., 11:55 #32
aka_Koča ''kolaž'' LOL
Zainteresovan član
Učlanjen: 18.06.2008.
Pol: muški
Lokacija: Beograd
Poruke: 299
Reputaciona moć: 0
Re: ZLOČINI KOMUNISTA
35) đakon Boško Živadinović, veroučitelj iz Kragujevca
36) protojerej Svetolik Švabić, paroh aranđelovački
37) jerej Budimir Sokolović, izbegli sveštenik iz Bosne
Đakon Boško Živadinović je rođen 1912. godine u Baljkovcu. Đakonski čin i dužnost veroučitelja u Kragujevcu primio je posle završene bogoslovije.
Đakon Boško Živadinović, protojerej Svetolik Švabić iz Aranđelovca i jerej Budimir Sokolović, sveštenik-izbeglica iz Bosne, ubijeni su u maju 1945. godine kod Kalinovika i bačeni su u jamu Ponor kod Foče, gde je od strane partizana ubijeno još oko dvadeset i dve hiljade četnika i golobradih i nenaoružanih srbskih mladića koji su 1944. godine bili mobilisani u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Do detaljnijih biografskih podataka nismo uspeli da dođemo.
Svedok njihovog stradanja je, sada pokojni, sveštenik Novak Stanojević. On je pred svoju smrt ostavio svedočanstvo koje donosimo:
"Doživeo sam dane meseca maja 1945. godine kada su vršena masovna streljanja šumadijskih četnika na terenima Foče-Zelengore-Miljevine i Kalinovika kada je Drina bila puna srbskih leševa. Noću između 17. i 18. maja 1945. godine u selu Ockravlju bili su zarobljeni i te noći streljani sveštenik Budimir Sokolović, đakon Boško Živadinović i prota Mihailo Švabić iz Aranđelovca. Opojao sam mnoge grobove u koje su većinom same žene sahranjivale po trideset i više leševa. Bilo je među njima i sveštenika, pa su mi seljanke donosile njihove stvari koje su pronašle. Na jednom "Trebniku" bilo je napisano: "Danas 24. maja, ubili smo popa-izdajnika. Treći bataljon Desete hercegovačke brigade". Mnogo je toga bilo. Streljanja u Foči su bila obustavljena 20. maja, kako su objavili, ali su i dalje vršena".
Ova trojica Srbskih Sveštenomučenika su bačena u jamu ponor kod Foče. Jama je u prvim poratnim danima delimično zakopana hiljadama tona jalovine iz obližnjeg rudnika, ali se i danas vidi jer magistralni put koji vodi prema Foči (današnjem Srbinju u Republici Srbskoj) prolazi neposredno pored najvećeg otvora jame, koji komunisti nisu mogli da zatrpaju. I danas su sačuvana mnoga svedočanstva o tom velikom pokolju koji su izvršili komunisti. Narod je svedočio da se od smrada ljudskih leševa, koji su se raspadali, tuda nije moglo proći te su komunisti doterivali hiljade tona kreča i jalovine kako bi time "ublažili" grozni miris koji se širio.
38) jerej Marko Živković, paroh dragocvetski
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da je otac Marko Živković mučen i lopatama ubijen od strane partizana 1945. godine.
Do njegove biografije i drugih podataka vezanih za njegovu smrt do sada nismo uspeli da dođemo.
39) jerej Božidar Karadžić, paroh brekovski
Sveštenik Božidar Karacić je rođen 1920. godine u Sevojnu kod Užica. Sveštenički čin i dužnost paroha u selu Brekovu kod Arilja primio je odmah posle završetka bogoslovije.
peti ligament
Buduća legenda
- Poruka
- 40.650
A ona baš u duhu hrišćanstva treba tim istim da oprašta...
Znaš već, hrišćanstvo, oprost...?
ZemljaDembelija
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Nevini sveštenik, saradnik Ljotićevskih govana i nemaca.
Pitam se što je dobio metak.....
Pošto sam iz Vršca, moram da ti kažem da u ovom gradu vlada isključivo pozitivno slećanje na oslobodioce.
P.S.
Mara Filipović, gorenavedena streljana je javno na trgu.
Ona je Gestapou odala gde se skrivao Žarko Zrenjanin.
A Vrščani su hteli da je sami linčuju.
Poslednja izmena:
Gruban
Buduća legenda
- Poruka
- 47.517
Stradanje srpskih mitropolita i episkopa
1. mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije Bradvarević
2. episkop žički Dr Vasilije Kostić
3. mitropolit dabro-bosanski - Dr Nektarije Krulj
4. mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac
5. episkop hvostanski - Varnava Nastić
6. episkop bački - Dr Irinej Ćirić
7. mitropolit skopski Josif Cvijović
http://www.rastko.org.yu/istorija/dz...stradanje.html
Komunistički zločini nad srpskim sveštenicima 1941. godine
8. jerej Vasilije S. Božarić, paroh Rogamski
9. jerej Petar Vujović, paroh Meteriško-drušićki kod Župe Dobrske
10. arhimandrit Nikodim Janjušević, starešina manastira Župe kod Nikšića
11. Novo Karadžić, svršeni bogoslov iz Zapala kod Lijeve Rijeke
12. jeromonah Mitrofan Matić, starešina manastira Čokešine
13. jerej Milan Pašić, paroh užički
14. jerej Vojislav Stojilović, paroh srednjevski
15. jerej Bogdan Cerović, paroh žabljački
16. arhimandrit Serafim Džarić, nastojatelj manastira Svete Trojice kod Pljevalja
http://www.rastko.org.yu/istorija/dz...radkom-41.html
Komunistički zločini nad srpskim sveštenicima 1942. godine
17. jeromonah Teofan Bejatović, sabrat manastira Kosijerevo
18. protosinđel Varnava Bućan, nastojatelj manastira Podlastve
19. jeromonah Gavrilo Dabić, starešina manastira Župe kod Nikšića
20. jerej Novo Delić, paroh planinopivski
21. jerej Risto Jaramaz, paroh kosijerevski
22. jerej Pavić Keković, paroh pavkovićki
23. jerej Vaso Popović, paroh vučedolski
24. jerej Rade Popović, penzionisani paroh iz Velike
25. protojerej Lazar Radonjić, paroh rečinski
1. mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije Bradvarević
2. episkop žički Dr Vasilije Kostić
3. mitropolit dabro-bosanski - Dr Nektarije Krulj
4. mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac
5. episkop hvostanski - Varnava Nastić
6. episkop bački - Dr Irinej Ćirić
7. mitropolit skopski Josif Cvijović
http://www.rastko.org.yu/istorija/dz...stradanje.html
Komunistički zločini nad srpskim sveštenicima 1941. godine
8. jerej Vasilije S. Božarić, paroh Rogamski
9. jerej Petar Vujović, paroh Meteriško-drušićki kod Župe Dobrske
10. arhimandrit Nikodim Janjušević, starešina manastira Župe kod Nikšića
11. Novo Karadžić, svršeni bogoslov iz Zapala kod Lijeve Rijeke
12. jeromonah Mitrofan Matić, starešina manastira Čokešine
13. jerej Milan Pašić, paroh užički
14. jerej Vojislav Stojilović, paroh srednjevski
15. jerej Bogdan Cerović, paroh žabljački
16. arhimandrit Serafim Džarić, nastojatelj manastira Svete Trojice kod Pljevalja
http://www.rastko.org.yu/istorija/dz...radkom-41.html
Komunistički zločini nad srpskim sveštenicima 1942. godine
17. jeromonah Teofan Bejatović, sabrat manastira Kosijerevo
18. protosinđel Varnava Bućan, nastojatelj manastira Podlastve
19. jeromonah Gavrilo Dabić, starešina manastira Župe kod Nikšića
20. jerej Novo Delić, paroh planinopivski
21. jerej Risto Jaramaz, paroh kosijerevski
22. jerej Pavić Keković, paroh pavkovićki
23. jerej Vaso Popović, paroh vučedolski
24. jerej Rade Popović, penzionisani paroh iz Velike
25. protojerej Lazar Radonjić, paroh rečinski
NEPOBEDIVO SUNCE
Elita
- Poruka
- 23.131
Видиш мени је баба по мајци дошла из Лике са 6 Личком, у јануару 1942 је побегла пред усташам у шуму до јесени 1942 су се сви називали четницима од јесени 1942 партизанима
Мој деда по мајци је предратни СКОЈЕВАЦ пали о жито 1942 онај споменик према Ченју (ти добро знаш који)је фактички њему дигнут ,скривао партизане у бази
(стриц дебеглог Гавре преваранта Риле Гавриловић) био у ДАХАУ
На Клиси попа је долазио у моју и све мештанске куће све време
Прославе бадњих вечери наКлиси су од моје породице кренуле
Код нас у кући је било комуниста моји деда и баба и велико им хвала што ме васпиташе, али тих комуњара било није
И КАД ГЕНЕРАЛИЗУЈЕШ БИРАЈ РЕЧИ НИЈЕ ЛЕПО
А за све што сам написао лако је теби проверити јер порекло ти је саКлисе
пошто име меоје знаш ,и слику моју имаш
ево ти још податак један мог оца исто знаш сигурно
Стева брадати Четник или Чаруга
Ja kada napishem CRVENI BANDITI , mislim u prvoj liniji na "elitu" titinih poltrona i njima slicnima , a ne na obicne ljude koji su ratovali da bi spasili glavu. Ako si se nasao uvredjen , IZVINI. Ovo se nije odnosilo na tvoga dedu i njemu slicne
- Poruka
- 16.741
Видиш мени је баба по мајци дошла из Лике са 6 Личком, у јануару 1942 је побегла пред усташам у шуму до јесени 1942 су се сви називали четницима од јесени 1942 партизанима
Мој деда по мајци је предратни СКОЈЕВАЦ пали о жито 1942 онај споменик према Ченју (ти добро знаш који)је фактички њему дигнут ,скривао партизане у бази
(стриц дебеглог Гавре преваранта Риле Гавриловић) био у ДАХАУ
На Клиси попа је долазио у моју и све мештанске куће све време
Прославе бадњих вечери наКлиси су од моје породице кренуле да се шире 1970 и неке
Код нас у кући је било комуниста моји деда и баба и велико им хвала што ме васпиташе, али тих комуњара било није
И КАД ГЕНЕРАЛИЗУЈЕШ БИРАЈ РЕЧИ НИЈЕ ЛЕПО
А за све што сам написао лако је теби проверити јер порекло ти је саКлисе
пошто име меоје знаш ,и слику моју имаш
ево ти још податак један мог оца исто знаш сигурно
Стева брадати Четник или Чаруга
E , bravo Mile
- stanje
