Momo Kapor - Provincijalka

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
334.040
Stigla si u Beograd olupanim autobusom „Auto-transa“, izgužvana, sa mirisom seljačke krdže u kosi. Neka žena je plakala, druga dojila svoju bebu.
Neko je vukao veliki pogrebni venac.

Probdela si tu noć u hotelu „Pošta“. Na licu ti se sve do jutra gasila i palila reklama za pivo.
Za tri meseca promenila si sedam kreveta.
U tuđim kupatilima hvatala se plesan po umivaonicima. Nečija kosa u tvom češlju.

Dama u rastvorenoj čipkanoj haljini predložila ti je da spavate zajedno. NJeno plišano gnezdo bilo je tako toplo, ali ti si promucala da ćeš još videti,
da ćeš se javiti, i pobegla si glavom bez obzira niz stepenice. Do kapije te je otpratio njen histerični smeh.
Druga gazdarica je tražila da joj budeš služavka.
U trećoj kući, napade te po noći gazdin sin – manijak. Vrištala si. Otkazali ti sledećeg jutra.

Neka starica je zahtevala da je neguješ sve do smrti, i poturala ti na potpis gusto kucanu stranicu hartije. Žalila se da joj neko po tepihu prosipa žilete i da snaje pokušavaju da je otruju.Vrata su bila bez ključeva, pa si preko noći prislanjala uz njih stolicu, a na stolici – svoj kofer, sve što poseduješ na ovom svetu – naivna odbrana protiv zlih ljudi i žena koji žele da te uzmu, da te pokore, unište, unize i opljačkaju.

Nisi znala da se ovaj grad hrani svežim mladim mesom? Ne poseduješ ništa sem divnog lakog koraka na dugim nogama, cvete provincijskog korza, a opet svi nešto traže od tebe.Razgledala si svoje mlado telo u pari Javnog kupatila što zaudara na lizol. Još od letos je tamno. Dve bele trake na grudima i preko kukova pokazuju oblik tvog lanjskog kostima. Gde su oni srećni dani i ona plitka reka na čijoj ste se obali smejali kao šašavi?

Budiš se u nečijoj ohlađenoj sobi u tuđem krevetu za izdavanje, u kome je možda neko umro. Voda u čaši zaleđena! Tvoja haljina prebačena preko stolice vlažna.
Pukla ti je žica na poslednjoj čarapi i otpao blokej sa desne cipele.

Šta tražiš ovde, gde nikoga ne poznaješ?
Hej, šta je to s tobom?

Znam, privuklo te svetlo Terazija, provincijska leptirice. Provincija – to je za tebe, pre svega, loše osvetljenje. Gole sijalice od dvadeset i pet sveća što poput samoubice vise sa tavanice na tužnom gajtanu bez štitnika, osvetljavajući jedva same sebe i pukotine na zidu – dotrajao nameštaj koji pod ovim žmirkavim, štedljivim svetlom izgleda još bednije. I lica pod tim svetlom kao da ostare pre vremena; oči gube sjaj, a kosa postaje pepeljasto siva. To svetlo, pod kojim si odrasla kao neki iznenađujuće lep cvet, pretvaralo je sve u čamotinju.

Ali već prve beogradske nedelje uverila si se da je provincija neuništiva i da je od nje nemoguće pobeći. Pratila te je poput loše sreće. Iza fasada trgova upoznala si sumorne dvorišne zgrade i sobe koje gledaju na tamni ponor što ga zovu „svetlarnikom“. Opet te je sačekalo ono isto osvetljenje od dvadeset i pet sveća, pa si sa čežnjom mislila na svoju udobnu kuću koja liči na razgaženu papuču, na drage uglove i prašnjavi abažur sa resama, na podgrejana jela svoje majke i osušeni ivanjski venac iznad vrata. Na svog psa DŽonija. Pokrivena do grla zimskim kaputom preko ćebeta, sanjala si kako ponovo toneš u bezbednost rodne palanke.

Vratila bi se tamo prvim jutarnjim vozom i isplakala u majčinoj kecelji na cvetiće (kao da već osećaš pod obrazom pouzdanu tvrdoću njenog novčanika u malom džepu i svežanj ključeva, hladno zlato burme na ruci koja te rasejano miluje po obrazu), ali, ponosna si ti, izdržaćeš, nikada nećeš priznati da si poražena, pa nastavljaš da se boriš sama protiv svih, i gutaš suze.

Hej, šta je to s tobom, mala?

Oh, imaš ti u Beogradu i rođake, ali osećaš da te ocvale tetke mrze i da se plaše za svoje muževe kad prekrstiš noge, kad ti se zabele zubi ili kad se malo zaboraviš pa se nasmeješ – dvoiposobni kavezi odjekuju.
Gledaš popodnevni program: dva boksera namrtvo prebijaju nedelju, a ona muklo ječi pod njihovim udarcima, baš kao kožna vreća za trening. Osećaš potiljkom kako te halapljivo svlači daleki rođak, uništen čovek u pidžami, i kako se grize njegova žena gledajući sebe od pre dvadeset godina, i kako te guta očima bubuljičavi brat od tetke tek zašao u pubertet. Pojavljivaćeš mu se u snovima, gola ispod prozirne spavaćice. Daviš se zadahom sarme i rečenicom da je „sarma trećeg dana najbolja!“ Je li to ono što si htela?

Šta je to s tobom, mala?

Pa ipak, mada ga još nisi srela, osećaš da negde postoji neki drugi život, koji se neprestano krije od tebe: ponekad ga ugledaš kako izlazi iz kola i zamiče u neki prolaz – mutni nagoveštaji – ponekad te gotovo očešu devojke u krznu, ljubazni, elegatni mladići ugašenih pogleda, lenji i blazirani – poznate zverke što na svojim licima trpeljivo nose obožavajuće poglede prolaznika– pratiš ih, trčiš za njima, ali nikada ih ne stigneš, uvek se negde izgube, uvek mala moja.

Otišla si na Radnički univerzitet da čuješ slavnog pesnika, čije su ti stihove šaputali dečaci na uvo i zapisivali u spomenar na roze hartiji. Bila si uzbuđena i srećna, ali taj čovek je imao nemoguće šušketav glasić dok je mrcvario one svoje divne pesme (trebalo bi mu zakonom zabraniti da ih sam recituje), a posle je na udžbeniku književnosti, čije si mu korice podmetnula da se potpiše, nažvrljao svoj broj telefona. Stomak ti je jurnuo prema grlu dok si gledala njegov beli kažiprst sa zlatnim prstenom oko crnog kamena – mrziš li išta više od tog crnog kamena u zlatu? Mrziš – monogram na tom kamenu, a on ga je imao!

Ogrćeš se zimskim kaputom sa lažnim pelcom, koji je, ne tako davno, bio najelegantniji u tvojoj ulici – sada je. to i sama vidiš, bedna krpa, čak i ovde, u ovoj poslastičarnici, po čijem se betonu topi prljavi sneg sa cipela. Jedeš žito sa šlagom u Sremskoj, a sa drugih stolova te proždiru očima i pitaju: „Mogu li malo u društvo?“

Hej, šta je to s tobom, mala?

Jedanput si otišla u Glavnu poštu, Takovska 2 – nisi izdržala, znala si dobro da nećeš izdržati, dala si njegov broj telefona i ušla u kabinu koja je mirisala na poraz. Sklopljenih očiju osluškivala si zvonjavu telefona tamo na glavnoj ulici tvog malog mesta sa jednom glavnom ulicom – soba na prvom spratu, dobro poznati raspored: knjige, lampa, zidni sat i izbledeli kauč na kome ti se prvi put dogodilo ono, a onda si čula njegov otegnuti glas:

– Halooo? – vikao je. – Halooo? Ko je to, boga mu? Međugradska?
Okačila si slušalicu o klin i izišla da platiš taj trenutak slabosti.
– Šta, već ste gotovi? – upitala je velegradska žena za pultom, svojim nedostižnim akcentom.
– Već sam gotova... – kazala si. – Već sam gotova!

Platila si tri minuta, mada nisi izustila ni reč, i otišla na fakultet, a po auli su ječali mladi srećni glasovi. Glasovi, glasovi. Mirisalo je na sneg i raspust.
Vratila si se i ti kući i zatekla kuhinju zapušeniju nego ikad ranije.
Čudno, kao da su se smanjile ulice i kuće. Kao da niko ne čisti trotoare? Videla si svoje već udate drugarice sa stomacima do zuba.
Pitali su te kako se provodiš u Beogradu. – Sjajno! – slagala si. Sjajno se provodiš i nikada se ni mrtva ne bi vratila ovamo!

One će ti verovati.
„Smršala si... Prolepšala se!“
Zavidiš im, ali znaš: nema više povratka, nema, nema, a onaj dan kada će te otpisani autobus čekati na trgu neodgodiv je, sve bliži i bliži.

Šta je to s tobom, mala?

Plašićeš se toga kao kuge, ali tražićeš sama đavola videćeš i onog kome si u novembru telefonirala bez reči. „Šta, zar je moguće da zbog njega?“ – mislićeš, gledajući tog smešnog zavodnika zbog kojeg si kao slučajno špartala ispred hotela „Evrope“, svakog dana od deset do dva, želeći da mu pokažeš kako si najzad ozdravila, kako si slobodna i kako ti više ništa ne znači. Ama baš ništa! Lanjski sneg. Ima prekratke nogavice, a ispod njih prugaste čarape. Vodnjikave oči za koje si oduvek verovala da su plave. Zbuniće se kada te ugleda i jedno vreme će te oslovljavati sa vi, a onda će pokušati da te odvede na prvi sprat u onu sobu, ali ti ćeš odjedanput prsnuti u ludački smeh, oh, bože, umrećeš od smeha i od tuge što si bila onoliko blesava! Uvredićeš ga smrtno, i njega i ostale i još neke druge, palićeš jedan za drugim sve mostove iza sebe, ni sama ne znajući zbog čega to činiš, i više nikada nećeš pripadati ni tamo ni ovamo, nigde...

Hej, šta je to s tobom, mala?
 

Back
Top