MOJE KRVAVO AKADEMSKO KRŠTENJE
EJ, SUDBINO, DŽUKELA SI, BRE !
------------------------------------------------
Kad-god se susretnemo okorela ko-munjara stara, zlo zla, ruglo od rugla i dno dna od pakla, i ja, naravski, ljupče rodoljupče i baja do kraja, tu odmah, za treptaj oka, digne se graja i bude belaja, do jaja. Biće da je to nekakvo moje nenapisano životno pravilo, jer nikada nisam dozvolio da mi razum vređa sveopšte ništavilo.
Tu svoju zlu sudbinu sam doživeo, overio i nekako, jedva-jedvice, preživeo već na prvoj godini studija klasične filologije, filozofije i slavistike, ruski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Pripremali smo se za doček Dana Republike (29-i novembar). Verovatno je to bio i razlog da nam "moj" profa marksizma i ONO-ga, dr Miha Brejc, ljigavijeg, bezumnijeg i poltronskijeg skota u životu do sada nisam video - tada je bio ortodoksni komunista, a sada, gle smrada, zli i naopaki klero-fašista, naredio da što kraće, u najviše dve rečenice, poletnije, tetaralnije i, naravski, baš onako, jeftino, a fino parolski, kako je polupismenim komunjarama najviše godilo, opišemo druga Tita. U tom amfiteatru Filozofskog fakulteta u Ljubljani je tada bilo nekoliko hiljada studenata, uvek je bila neopisiva gužva na tim zajedničkim predmetima koji su bili obavezni za sve studente, što bi razlog više da budem što originalniji, izazovniji i pesnički vragolastiji. Za tren oka sam napisao sledeću "odu" drugu Titu:
"Moja slatka mala je čestita, mašala. Mnogo voli druga Titu, partizane, Bosnu brdovitu, a najviše voli moju kutu, ta, naraski, srpsku, plemenitu."
Istog trena sam to svoje »remek delo«, napisano na istrgnutom listu iz sveske, dao u ruke "svom omiljenom" profi i dotrčao na svoje mesto kako bih što duže uživao u onome za šta sam pretpostavljao da će se dogoditi – znao sam ja da mi komunjare ništa i nikada neće i ne mogu oprostiti. Bolelo ih je to što je moj pokojni otac Goli otok nekako preživeo i št osa sam, mada bejah vukovac, u bogosloviju pošao. Profa je to brzo, veoma unezvereno, pročitao. Dugo vremena je, očigledno duboko potresen, buljio u to moje, vazneseno-pesničko, sočinjenije. Ruke su mu drhtale, a obrazi pocrveneli, kao da sam ga vrelom, kipućom, vodom oblio po ćelavoj tintari. Skočio je, kao razjarena krvoločna zver, kada ugleda lovinu u svojoj blizini, preko katedre, oborio mikrofon i sve što se je tamo nalazilo i u dva-tri skoka se stvorio kraj mene. Izvadio je pištolj iza pojasa, repetirao ga, prislonio mi ga ne desnu slepoočnicu i zaurlao, tako animalno jako da su me bubnjići u ušima zaboleli:
"Ako se samo mrdneš, kopile ćetnićko, odmah ću ti prosvirati mozak !"
Zanimljivo je bilo videti ostale studente - "hrabro i mudro" su ćutali, čak i moja slatka mala, koja je, tu kraj mene nešto piskarala, od straha je jadna zadrhtala, na sav glas je zaridala, šta me čeka dobro je znala.
Ne, zaista ne, nisam se nimalo bojao, jer nešto strašnije od smrti mi se je dogodilo posle završetka trećeg razreda bogoslovije – tada sam saznao da su UDB-a zločinci na najzverskiji način pobili moje najmilije, najvoljenije i najrođenije, žive su ih zapalili u našem sirotinjskom kućerku, samo zato što nisu znali u kojoj »popovskoj« školi sam se tada nalazio. Posle nekoliko minuta zgrabio me je čopor pobesnelih milicionera koji su se nadmetali koji će jače, snažnije, krvoločnije i bolnije da me udari. Nisu ni pitali šta se je dogodilo, već su odmah počeli da me prebijaju, onako zverski, na mrtvo ime. Gledao sam svoju krv kako, kao nepresušni planinski potočić teče niz moje lice i šiklja na stepenice tog prokletog amfiteatra. Što su me besomučnije udarali ja sam im se sve glasnije smejao, jer moja jedina želja u tom trenutku bila je da se ta moja sveživotna agonija završi, što pre, i da se, napokon, pridružim mojim najrođenijim, najvoljenijim i najmilijim na Nebesima.
Posle nekoliko minuta, vukući me za ruke i kosu kao lešinu po ulicama Ljubljane, dovukli su me kod istražnog sudije koji je bio plaćen za to da opravdava komunističke zločine. Tada sam, zaista, imao ludu sreću da je sudija bila jedna mlađa i veoma simpatična gospođa. U njezinim očima sam video suze koje je sakrivala od tog čopora izbezumljenih komunističkih džukela. Kada su oni izašli čak je ustala iza svog stola, pomogla mi da sednem na onu drvenu klupu, izvadila nekavu, kao sneg belu, maramicu i počela da mi zaustavlja krv, koja mi je bila potpuno prelila obraze i jedva sam nazirao to lepo lice sudinice, jer mi je krv pokrivala obadva oka. Kada me je malo sredila, rekla mi da čvrsto pritisnem tu, tada krvavo-crvenu, maramicu na arkadu iznad desnog oka, iz nje je najviše curila moja vrela krvca, sela je opet za svoj sto i, gotovo materinski, me je upitala:
»Krstane, a šta ti je to trebalo !? Zar ne vidiš, bre, da će te krvoločne zveri da ubiju te !? Znam da ti je teško, obaveštena sam o svemu onome šta ti se do sada događalo, ali progutaj taj svoj inat, ponos i prkos… Mlad si, bre, i na drugi način dokaži se ! Znanjem pobedi i osmeši ih, sve. Možeš ti to – zar ne?«
Nisam joj ništa rekao, njene reči, materinski umilne, su raznežile me i u meni je vrištala želja da osetim dodir ruke majčine, samo tada bi me prestale da bole sve rane, naročito oni ožiljci duše, ali ona je tu moju ćutnju razumela – znala je da mi je takva sudbina i da nikada neću prestati da se borim protiv tiranstva, zločinaca i svakolikog bezumlja. I njena »kazna« je bila adekvatna mom »kriminalnom činjenju«, od srca joj za »vjeki vjekov« slava, čast i hvala – odmah je doktora pozvala i naredila mu da me odveze u bolnicu i da tamo ostanem sve dok mi se ne zaceli svaka rana …
Rane su se telesne, laganice, zacelile sve, ali one najgore – ožiljci u srcu, duši i guši, su i dalje ostale nezaceljene i još uvek me bole, užasno bole, isto kao pre …
Da, istina, takvo je bilo moje akademsko krštenje - ej, sudbino, džukela si, bre !
Krstan Đ. Kovjenić
EJ, SUDBINO, DŽUKELA SI, BRE !
------------------------------------------------
Kad-god se susretnemo okorela ko-munjara stara, zlo zla, ruglo od rugla i dno dna od pakla, i ja, naravski, ljupče rodoljupče i baja do kraja, tu odmah, za treptaj oka, digne se graja i bude belaja, do jaja. Biće da je to nekakvo moje nenapisano životno pravilo, jer nikada nisam dozvolio da mi razum vređa sveopšte ništavilo.
Tu svoju zlu sudbinu sam doživeo, overio i nekako, jedva-jedvice, preživeo već na prvoj godini studija klasične filologije, filozofije i slavistike, ruski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Pripremali smo se za doček Dana Republike (29-i novembar). Verovatno je to bio i razlog da nam "moj" profa marksizma i ONO-ga, dr Miha Brejc, ljigavijeg, bezumnijeg i poltronskijeg skota u životu do sada nisam video - tada je bio ortodoksni komunista, a sada, gle smrada, zli i naopaki klero-fašista, naredio da što kraće, u najviše dve rečenice, poletnije, tetaralnije i, naravski, baš onako, jeftino, a fino parolski, kako je polupismenim komunjarama najviše godilo, opišemo druga Tita. U tom amfiteatru Filozofskog fakulteta u Ljubljani je tada bilo nekoliko hiljada studenata, uvek je bila neopisiva gužva na tim zajedničkim predmetima koji su bili obavezni za sve studente, što bi razlog više da budem što originalniji, izazovniji i pesnički vragolastiji. Za tren oka sam napisao sledeću "odu" drugu Titu:
"Moja slatka mala je čestita, mašala. Mnogo voli druga Titu, partizane, Bosnu brdovitu, a najviše voli moju kutu, ta, naraski, srpsku, plemenitu."
Istog trena sam to svoje »remek delo«, napisano na istrgnutom listu iz sveske, dao u ruke "svom omiljenom" profi i dotrčao na svoje mesto kako bih što duže uživao u onome za šta sam pretpostavljao da će se dogoditi – znao sam ja da mi komunjare ništa i nikada neće i ne mogu oprostiti. Bolelo ih je to što je moj pokojni otac Goli otok nekako preživeo i št osa sam, mada bejah vukovac, u bogosloviju pošao. Profa je to brzo, veoma unezvereno, pročitao. Dugo vremena je, očigledno duboko potresen, buljio u to moje, vazneseno-pesničko, sočinjenije. Ruke su mu drhtale, a obrazi pocrveneli, kao da sam ga vrelom, kipućom, vodom oblio po ćelavoj tintari. Skočio je, kao razjarena krvoločna zver, kada ugleda lovinu u svojoj blizini, preko katedre, oborio mikrofon i sve što se je tamo nalazilo i u dva-tri skoka se stvorio kraj mene. Izvadio je pištolj iza pojasa, repetirao ga, prislonio mi ga ne desnu slepoočnicu i zaurlao, tako animalno jako da su me bubnjići u ušima zaboleli:
"Ako se samo mrdneš, kopile ćetnićko, odmah ću ti prosvirati mozak !"
Zanimljivo je bilo videti ostale studente - "hrabro i mudro" su ćutali, čak i moja slatka mala, koja je, tu kraj mene nešto piskarala, od straha je jadna zadrhtala, na sav glas je zaridala, šta me čeka dobro je znala.
Ne, zaista ne, nisam se nimalo bojao, jer nešto strašnije od smrti mi se je dogodilo posle završetka trećeg razreda bogoslovije – tada sam saznao da su UDB-a zločinci na najzverskiji način pobili moje najmilije, najvoljenije i najrođenije, žive su ih zapalili u našem sirotinjskom kućerku, samo zato što nisu znali u kojoj »popovskoj« školi sam se tada nalazio. Posle nekoliko minuta zgrabio me je čopor pobesnelih milicionera koji su se nadmetali koji će jače, snažnije, krvoločnije i bolnije da me udari. Nisu ni pitali šta se je dogodilo, već su odmah počeli da me prebijaju, onako zverski, na mrtvo ime. Gledao sam svoju krv kako, kao nepresušni planinski potočić teče niz moje lice i šiklja na stepenice tog prokletog amfiteatra. Što su me besomučnije udarali ja sam im se sve glasnije smejao, jer moja jedina želja u tom trenutku bila je da se ta moja sveživotna agonija završi, što pre, i da se, napokon, pridružim mojim najrođenijim, najvoljenijim i najmilijim na Nebesima.
Posle nekoliko minuta, vukući me za ruke i kosu kao lešinu po ulicama Ljubljane, dovukli su me kod istražnog sudije koji je bio plaćen za to da opravdava komunističke zločine. Tada sam, zaista, imao ludu sreću da je sudija bila jedna mlađa i veoma simpatična gospođa. U njezinim očima sam video suze koje je sakrivala od tog čopora izbezumljenih komunističkih džukela. Kada su oni izašli čak je ustala iza svog stola, pomogla mi da sednem na onu drvenu klupu, izvadila nekavu, kao sneg belu, maramicu i počela da mi zaustavlja krv, koja mi je bila potpuno prelila obraze i jedva sam nazirao to lepo lice sudinice, jer mi je krv pokrivala obadva oka. Kada me je malo sredila, rekla mi da čvrsto pritisnem tu, tada krvavo-crvenu, maramicu na arkadu iznad desnog oka, iz nje je najviše curila moja vrela krvca, sela je opet za svoj sto i, gotovo materinski, me je upitala:
»Krstane, a šta ti je to trebalo !? Zar ne vidiš, bre, da će te krvoločne zveri da ubiju te !? Znam da ti je teško, obaveštena sam o svemu onome šta ti se do sada događalo, ali progutaj taj svoj inat, ponos i prkos… Mlad si, bre, i na drugi način dokaži se ! Znanjem pobedi i osmeši ih, sve. Možeš ti to – zar ne?«
Nisam joj ništa rekao, njene reči, materinski umilne, su raznežile me i u meni je vrištala želja da osetim dodir ruke majčine, samo tada bi me prestale da bole sve rane, naročito oni ožiljci duše, ali ona je tu moju ćutnju razumela – znala je da mi je takva sudbina i da nikada neću prestati da se borim protiv tiranstva, zločinaca i svakolikog bezumlja. I njena »kazna« je bila adekvatna mom »kriminalnom činjenju«, od srca joj za »vjeki vjekov« slava, čast i hvala – odmah je doktora pozvala i naredila mu da me odveze u bolnicu i da tamo ostanem sve dok mi se ne zaceli svaka rana …
Rane su se telesne, laganice, zacelile sve, ali one najgore – ožiljci u srcu, duši i guši, su i dalje ostale nezaceljene i još uvek me bole, užasno bole, isto kao pre …
Da, istina, takvo je bilo moje akademsko krštenje - ej, sudbino, džukela si, bre !
Krstan Đ. Kovjenić
