dess
Poznat
- Poruka
- 7.252
аутор текста Дани(ј)ел Симић
Негдје иза поноћи пребацим на ТВ Б92. И штрецне ме. У питању је редован, потрошачки, англосаксонски филм. Али, из неког разлога, буди ми неодољив осјећај настраности и непримјерености. Шта је, куд је? ... Ама ћирилични титл!
Како сам когнитивни мазохиста, требала ми је вјероватно наносекунда да то уочим. Нешто дуже да, овако у кору великог мозга, откуцам шта је у питању. Сама умоболност чињенице да је то чудно, довољна је да сваком клону руке. Но, управо то је била ударна игла, да отпочнем оно што сам се одавно зарекао. Капислу, чауру и зрно - такође имам већ дуго. Али, без сумње, немам утисак да посједујем одговарајући приступ.
Напросто зато, што сваки пут кад разговарам с неким ко се у Србији самопрокламује у припадника тзв. невладиног сектора, имам осјећај да разговарам са дубоко ментално поремећеним особама.
Уствари, ваљда сам у очају развио овај одбрамбени механизам, како ја не бих завршио у таквој клиничкој оцјени. А само зато што сваки пут искрено покушавам. Али искрено! Осафуњам се да од улазних података у њихов биолошки процесор, на излазној јединици уочим икакав траг тих полазних постулата.
Права животиња. Дјеце. Жена. Људи. Биљака. Грађана. Демократија. Заштита потрошача. Самоопредјељење. Суживот. Отворено друштво. Транспарентност. Владавина права. Родна равноправност. Кикирики. Кокице. Заштита мањина. Слобода вјероисповјести и сексуалног опредјељења. Екологија. Сјеменке. Аутономија универзитета. Дјеца са посебним потребама. Мултиетничност. Мултикултуралност. Мултивита. Борба противу насиља у породици. Алкохолизма. Дроге. Духана. Рака. Говора мржње. Шећерне вуне. Суочавање с прошлошћу. Суочавање са суочавањем. Са стигмом према инфицираним ХИВ-ом. Обољелим од менталних болести.
Е, ово посљедње ме посебно погађа. Па, кажем, ред је да се прекине са зајебанцијом. Искрено, браћо Срби, можда је стварно грешка до мене? Признајем да сам можда ја негдје погријешио у предзнаку. Ксенофобичан, необразован, сексуално настран, примитиван, цивилизацијски затуцан и са индексом тјелесне тежине 25.2. Можда сам, искрено, нешто пропустио у овој једначини; али мени непрестано (од свега што се у њу убаци) испада:
Златно прстење. Сребрни есцајг. Бронзани споменици за банална дјела и људе.
Е, да: обољели од менталних болести. Рекох да ме то посебно погађа. Рачунам да сам један од њих! Просто, јер сам истовремено и један од оних који функционишу по принципу: Када ти три човјека кажу да си пијан - а ти лези па се ваљај.
Драга браћо и сестре, посједујем некакакав истанчан облик обољења, који можда није лако примјетити када ме сретнете у сусједној траци на семафору. Међутим, то је баш тако. И да би спријечио самог себе (који, као и сви ментално обољели, у одређеном тренутку преузима контролу над самим собом), ријешио сам да се временски ограничим.
Одлучим да ово почнем 05.10.2007. и завршим 10.10.2007. Тако да сте ви, драги читаоци, подвргнути једном дубоко узбудљивом покусу. Наравно, само уколико ми вјерујете да ово пишем у поменутом временском размаку. Али, кога још на интернету за вјеродостојношћу боли дупе?
Рачунам да Декарт није био надахнуће за ове датуме, пошто бих јамачно сачекао још три године. Уосталом, Декарту се све то и десило, јер се палио на рат. Провиђење његовог филозофског сустава, указало му се у некаквој полузагашеној пећи, док се скривао од зиме и непријатеља. А ми се гадимо на рат и остале неурбане недојебарије. Пу, пу, пу. Једном ријечју: Фуј!
Дакле, ја сам крив.
Ова изјава заслужује посебан пасус, пошто ни Декарт нема претјеране везе са декадним системом. Осим што је, уз дугогодишњи позив плаћеника који убија људе за новац, био и математичар. Декадентни систем.
Надахнуће за датуме, припадницима НВО сектора у Србији уопште не треба објашњавати код улазне јединице. Међутим, код излазне јединице и поред све хуманости, тешко да би ко ван циљне групе знао да је 10.10.2007. - Дан менталног здравља.
Отуд бих и ја да оздравим.
Без посебног пасуса. Само да оздравим. Волио бих да оздравим међу свим припадницима друштва. НВО и не-НВО. Да се на мени примјени концепт менталног здравља у заједници. Небитно шта је то. Нека се примјени, јер звучи фенси. Но, прошло је 4.208 словних знака откако сам вам ово почео писати, па треба прећи на видљивију поенту. Олити терапију.
Моје обољење се, лаички, вјероватно може квалификовати као неспособност да се измијени или заборави чињеница. Садо-мазохистичка навика да постављам питања, за која уображавам да су логична. Постоји ли ико ко ово чита након шеснаест година од почетка рата у СФРЈ, коме није јасно шта су ти НВО-прицимрцибићи? Наравно, мисли се на ове са српске стране. Чисто сумњам.
То су људи, за које сам на једном мјесту рекао како проповједају да се: Прво извади кашичица за сладолед из свога ока, па тек онда пакет петарди из ока брата својега. Но, биће да је ова дефиниција исувише апстрактна, поготово кад разговарате с неким шеснаестогодишњаком који вас пита: Јел' има негдје да су и нас убијали у овом рату? Тако ћу, само на брзака, да дам један овогодишњи примјер.
Примјери и цитати
Хрватски Хелсиншки одбор најавио тужбу за учеснике коференције о Јасеновцу у Бањој Луци (због реинтерпретације историје), док је са друге стране на челу Хелсиншког одбора у Србији, особа која једино успјешно поправља шишке.
Једнако као што је чудно видјети ћирилични титл на телевизији са националном покривеношћу у Србији, тако би било и чути неког НВО-работника да помене Јасеновац. Наравно, у контексту који се не слаже са Владом Хрватске. Нпр. да замјера Хрватској бројку од 69.842 жртве, јер је у документу Злочини у Логору Јасеновац, бр. 4547/45 од 15. новембра 1945. године, потписаном од стране др Анте Штокића и др Венцеслава Целигоја (предсједник Владе) комисија Народне републике Хрватске израчунала између 500.000 и 600.000 хиљада. Дакле, док је још било свјеже, без озбира да ли и тачно.
Замислите Израел, у којем је кажњиво причати о Аушвицу, Дахауу, или истом том Јасеновцу? Колико ли је тек перверзно ако би се неки Јеврејин, уколико отпочне овакву тему, једновремено почео осјећати непријатно? Или још горе, да у сопственој земљи и медијима искуси харангу, гдје се прозива као говорник мржње, ратни хушкач, националиста, па чак и фашиста?
Е, ја се осјећам непријатно. Поготово кад ме опет тај шеснаестогодишњак пита: Па ако су и нас убијали, што нема нико са наше стране да то каже? Логично вопрашаније, морам признати, мада је мало морбидно да се један тинејџер бави овим питањем. Тад мене, као старијег, обично буде срамота. У немоћи, посегнем за новим цитатом самог себе:
Сад, кад је просјечан Србин далеко информисанији о злодјелима сопствене нације, они тврде да то треба репризирати и даље. И то: због себе, а не због других.
Тај трун у оку их брани од осјећаја нелогичности, кад дају истовјетне политичке изјаве као Месић или Санадер, Силајџић или Тихић, Харадинај или Тачи. Не колеба их чак ни што људскоправне колеге са друге стране, не слиједе њихов примјер. Хуманисти из Сарајева и Загреба су још племенитији! И они говоре само о српским злочинима због нас. Никако због других!
Јер, лако је паламудити о сулудим ратовима, који су нас довели на руб биједе; ако се на тој биједи дебело зарађује. Док су неки полагали шапу на нафту, шећер, уље, или цигарете; ови алтруисти су се богатили држећи монопол на биљежење људске патње.
Направили су атмосферу гдје сваки напад на њих лично, критичара аутоматски представља као полуписменог затуцанка. Који удара на танане нити напретка, и угрожава раст крхке биљчице реформи. Вјешто су личне потребе за чврстом валутом, прогурали као насушно требовање заједнице. При том потпуно ретардирани за општељудска питања, која превазилазе оквире њиховог шпајза.
Изаткали ореол великомученика, жртвујућих за цивилизацијске тековине, како би сакрили менталитет сељачина са пивске гајбе. Који чуче пред драгстором страних агенција, и шене да им се баци корица донације. А кад је добију, дуго и захвално лају на сироту штенару из које су потекли...
Кажем, обично посегнем за неким оваквим описом, али сада нешто не бих да причамо у том тону. Већ сам вам се повјерио гледе мог менталног здравља, па бих вас молио да ми не замјерите овакве испаде. То болест говори из мене. И толико је она била узела маха, да сам се раније чак знао и претварати. Тобоже желим разумјети оне са другачијим ставовима, па бих говорио нешто типа:
Неки кажу, да не треба бити толико оштар према овим ненавидницима. Људи раде свашта, кад нијесу способни да зараде новац као остатак друштва. Краду, варају, отимају, курвају се, снимају порниће. И стварно, не би било ништа спорно; да лијепо признају како желе купатило са подним гријањем, а да не дижу ништа теже од мобилног. Невоља је што они једним оком гледају у италијанске плочице, а другим право у вас. Медећи тугаљиво, како су они само заточници Космичке Правде. Њихова правда није слијепа, него разрока!
Е, то је тај говор спрдње који бих желио да избјегнем у овој другарској самокритици. За говор мржње нијесам расположен одавно, можда још од 1999. године. Тада сам га, додуше, само слушао. И то углавном на мој рачун.
Негдје иза поноћи пребацим на ТВ Б92. И штрецне ме. У питању је редован, потрошачки, англосаксонски филм. Али, из неког разлога, буди ми неодољив осјећај настраности и непримјерености. Шта је, куд је? ... Ама ћирилични титл!
Како сам когнитивни мазохиста, требала ми је вјероватно наносекунда да то уочим. Нешто дуже да, овако у кору великог мозга, откуцам шта је у питању. Сама умоболност чињенице да је то чудно, довољна је да сваком клону руке. Но, управо то је била ударна игла, да отпочнем оно што сам се одавно зарекао. Капислу, чауру и зрно - такође имам већ дуго. Али, без сумње, немам утисак да посједујем одговарајући приступ.
Напросто зато, што сваки пут кад разговарам с неким ко се у Србији самопрокламује у припадника тзв. невладиног сектора, имам осјећај да разговарам са дубоко ментално поремећеним особама.
Уствари, ваљда сам у очају развио овај одбрамбени механизам, како ја не бих завршио у таквој клиничкој оцјени. А само зато што сваки пут искрено покушавам. Али искрено! Осафуњам се да од улазних података у њихов биолошки процесор, на излазној јединици уочим икакав траг тих полазних постулата.
Права животиња. Дјеце. Жена. Људи. Биљака. Грађана. Демократија. Заштита потрошача. Самоопредјељење. Суживот. Отворено друштво. Транспарентност. Владавина права. Родна равноправност. Кикирики. Кокице. Заштита мањина. Слобода вјероисповјести и сексуалног опредјељења. Екологија. Сјеменке. Аутономија универзитета. Дјеца са посебним потребама. Мултиетничност. Мултикултуралност. Мултивита. Борба противу насиља у породици. Алкохолизма. Дроге. Духана. Рака. Говора мржње. Шећерне вуне. Суочавање с прошлошћу. Суочавање са суочавањем. Са стигмом према инфицираним ХИВ-ом. Обољелим од менталних болести.
Е, ово посљедње ме посебно погађа. Па, кажем, ред је да се прекине са зајебанцијом. Искрено, браћо Срби, можда је стварно грешка до мене? Признајем да сам можда ја негдје погријешио у предзнаку. Ксенофобичан, необразован, сексуално настран, примитиван, цивилизацијски затуцан и са индексом тјелесне тежине 25.2. Можда сам, искрено, нешто пропустио у овој једначини; али мени непрестано (од свега што се у њу убаци) испада:
Златно прстење. Сребрни есцајг. Бронзани споменици за банална дјела и људе.
Е, да: обољели од менталних болести. Рекох да ме то посебно погађа. Рачунам да сам један од њих! Просто, јер сам истовремено и један од оних који функционишу по принципу: Када ти три човјека кажу да си пијан - а ти лези па се ваљај.
Драга браћо и сестре, посједујем некакакав истанчан облик обољења, који можда није лако примјетити када ме сретнете у сусједној траци на семафору. Међутим, то је баш тако. И да би спријечио самог себе (који, као и сви ментално обољели, у одређеном тренутку преузима контролу над самим собом), ријешио сам да се временски ограничим.
Одлучим да ово почнем 05.10.2007. и завршим 10.10.2007. Тако да сте ви, драги читаоци, подвргнути једном дубоко узбудљивом покусу. Наравно, само уколико ми вјерујете да ово пишем у поменутом временском размаку. Али, кога још на интернету за вјеродостојношћу боли дупе?
Рачунам да Декарт није био надахнуће за ове датуме, пошто бих јамачно сачекао још три године. Уосталом, Декарту се све то и десило, јер се палио на рат. Провиђење његовог филозофског сустава, указало му се у некаквој полузагашеној пећи, док се скривао од зиме и непријатеља. А ми се гадимо на рат и остале неурбане недојебарије. Пу, пу, пу. Једном ријечју: Фуј!
Дакле, ја сам крив.
Ова изјава заслужује посебан пасус, пошто ни Декарт нема претјеране везе са декадним системом. Осим што је, уз дугогодишњи позив плаћеника који убија људе за новац, био и математичар. Декадентни систем.
Надахнуће за датуме, припадницима НВО сектора у Србији уопште не треба објашњавати код улазне јединице. Међутим, код излазне јединице и поред све хуманости, тешко да би ко ван циљне групе знао да је 10.10.2007. - Дан менталног здравља.
Отуд бих и ја да оздравим.
Без посебног пасуса. Само да оздравим. Волио бих да оздравим међу свим припадницима друштва. НВО и не-НВО. Да се на мени примјени концепт менталног здравља у заједници. Небитно шта је то. Нека се примјени, јер звучи фенси. Но, прошло је 4.208 словних знака откако сам вам ово почео писати, па треба прећи на видљивију поенту. Олити терапију.
Моје обољење се, лаички, вјероватно може квалификовати као неспособност да се измијени или заборави чињеница. Садо-мазохистичка навика да постављам питања, за која уображавам да су логична. Постоји ли ико ко ово чита након шеснаест година од почетка рата у СФРЈ, коме није јасно шта су ти НВО-прицимрцибићи? Наравно, мисли се на ове са српске стране. Чисто сумњам.
То су људи, за које сам на једном мјесту рекао како проповједају да се: Прво извади кашичица за сладолед из свога ока, па тек онда пакет петарди из ока брата својега. Но, биће да је ова дефиниција исувише апстрактна, поготово кад разговарате с неким шеснаестогодишњаком који вас пита: Јел' има негдје да су и нас убијали у овом рату? Тако ћу, само на брзака, да дам један овогодишњи примјер.
Примјери и цитати
Хрватски Хелсиншки одбор најавио тужбу за учеснике коференције о Јасеновцу у Бањој Луци (због реинтерпретације историје), док је са друге стране на челу Хелсиншког одбора у Србији, особа која једино успјешно поправља шишке.
Једнако као што је чудно видјети ћирилични титл на телевизији са националном покривеношћу у Србији, тако би било и чути неког НВО-работника да помене Јасеновац. Наравно, у контексту који се не слаже са Владом Хрватске. Нпр. да замјера Хрватској бројку од 69.842 жртве, јер је у документу Злочини у Логору Јасеновац, бр. 4547/45 од 15. новембра 1945. године, потписаном од стране др Анте Штокића и др Венцеслава Целигоја (предсједник Владе) комисија Народне републике Хрватске израчунала између 500.000 и 600.000 хиљада. Дакле, док је још било свјеже, без озбира да ли и тачно.
Замислите Израел, у којем је кажњиво причати о Аушвицу, Дахауу, или истом том Јасеновцу? Колико ли је тек перверзно ако би се неки Јеврејин, уколико отпочне овакву тему, једновремено почео осјећати непријатно? Или још горе, да у сопственој земљи и медијима искуси харангу, гдје се прозива као говорник мржње, ратни хушкач, националиста, па чак и фашиста?
Е, ја се осјећам непријатно. Поготово кад ме опет тај шеснаестогодишњак пита: Па ако су и нас убијали, што нема нико са наше стране да то каже? Логично вопрашаније, морам признати, мада је мало морбидно да се један тинејџер бави овим питањем. Тад мене, као старијег, обично буде срамота. У немоћи, посегнем за новим цитатом самог себе:
Сад, кад је просјечан Србин далеко информисанији о злодјелима сопствене нације, они тврде да то треба репризирати и даље. И то: због себе, а не због других.
Тај трун у оку их брани од осјећаја нелогичности, кад дају истовјетне политичке изјаве као Месић или Санадер, Силајџић или Тихић, Харадинај или Тачи. Не колеба их чак ни што људскоправне колеге са друге стране, не слиједе њихов примјер. Хуманисти из Сарајева и Загреба су још племенитији! И они говоре само о српским злочинима због нас. Никако због других!
Јер, лако је паламудити о сулудим ратовима, који су нас довели на руб биједе; ако се на тој биједи дебело зарађује. Док су неки полагали шапу на нафту, шећер, уље, или цигарете; ови алтруисти су се богатили држећи монопол на биљежење људске патње.
Направили су атмосферу гдје сваки напад на њих лично, критичара аутоматски представља као полуписменог затуцанка. Који удара на танане нити напретка, и угрожава раст крхке биљчице реформи. Вјешто су личне потребе за чврстом валутом, прогурали као насушно требовање заједнице. При том потпуно ретардирани за општељудска питања, која превазилазе оквире њиховог шпајза.
Изаткали ореол великомученика, жртвујућих за цивилизацијске тековине, како би сакрили менталитет сељачина са пивске гајбе. Који чуче пред драгстором страних агенција, и шене да им се баци корица донације. А кад је добију, дуго и захвално лају на сироту штенару из које су потекли...
Кажем, обично посегнем за неким оваквим описом, али сада нешто не бих да причамо у том тону. Већ сам вам се повјерио гледе мог менталног здравља, па бих вас молио да ми не замјерите овакве испаде. То болест говори из мене. И толико је она била узела маха, да сам се раније чак знао и претварати. Тобоже желим разумјети оне са другачијим ставовима, па бих говорио нешто типа:
Неки кажу, да не треба бити толико оштар према овим ненавидницима. Људи раде свашта, кад нијесу способни да зараде новац као остатак друштва. Краду, варају, отимају, курвају се, снимају порниће. И стварно, не би било ништа спорно; да лијепо признају како желе купатило са подним гријањем, а да не дижу ништа теже од мобилног. Невоља је што они једним оком гледају у италијанске плочице, а другим право у вас. Медећи тугаљиво, како су они само заточници Космичке Правде. Њихова правда није слијепа, него разрока!
Е, то је тај говор спрдње који бих желио да избјегнем у овој другарској самокритици. За говор мржње нијесам расположен одавно, можда још од 1999. године. Тада сам га, додуше, само слушао. И то углавном на мој рачун.