Quantcast

Moja ispovest

BLANKED

Elita
Poruka
19.104
Ti si mogao da zaboravis, ostavis uspomene iza sebe gde im je i mesto i zivis dalje svoj zivot, ali nisi to hteo.

Jer sumnjam da si te chat logove slucajno pronasao, a trebao si prvog dana da sve to spalis, ukljucujci i sve slike, mede, majice, SIM kartice i ostale "sitnice" ...znaci totalna dezinfekcija, kako posle 10 godina ne bi razmisljao o ovome vec bi kao i svi mi gledao danasnji presek kojeg sam upravo propustio.
 

Kosta2

Legenda
Poruka
59.212
hebote ja ovo procitah do kraja
heat.gif


Sta ti je izolacija :fdlan:


Nisam mogao. Odustao. :rotf:
 

gost 94137

zmajka
Poruka
43.803
Ne znam zašto ovo radim. Možda se nadam da ću osetiti neko olakšanje ako podelim ovu priču sa nekim u komforu anonimnosti koji Internet može da pruži. Možda dobijem neki savet koji će mi pomoći. A možda je i prekasno za pomoći, ali osećam potrebu da ovo izbacim iz sebe...

Moja je priča možda malo duža za post na forumu, ali nisam želeo da ispustim neke detalje koji mi se čine bitnim. Ko želi da pročita, pročitaće.

Danas je 3865. dan od kako sam napravio najveću grešku svog života. A samo godinu dana pre toga bio sam najsretniji čovek na svetu.

Godinama sam bio sam. I usamljen. Imao sam prijatelje, imao sam porodicu, ali nikada isam imao nekog pored sebe. Da zagrlim, da poljubim, da držim za ruku kad šetamo, da se probudim pored nekoga, da osetim da sam nečiji ceo svet. Ne zato što nisam hteo, nisam umeo. Od malih nogu sam bio povučen, stidljiv, iskompleksiran i nikako nisam uspevao da uspostavim normalan kontakt sa devojkama. Godine su prolazile, ja sam sve više dizao zidove oko sebe i imao sve manje samopouzdanja i nade da će se to ikada promeniti. Na svim ostalim poljima sam bio uspešan, škola, dobar posao, mnoštvo interesovanja, prijatelji kojima je stalo do mene, ali to nikako nije moglo da nadoknadi prazninu u mojoj duši.

Prolazio mi je život tako, dan po dan, Imao sam, možda, desetak viđanja sa 2-3 devojke iz kojih se nikada nije izrodilo ništa, najviše zbog mog straha, užasnog, parališućeg straha od sledećeg koraka. Šta kad bude htela da se poljubimo, a ja ne znam da se ljubim jer to nikada nisam radio, da li da je držim za ruku ako krenemo u šetnju. Ne daj Bože da dođe do vođenja ljubavi, kako ću joj objasniti da sam još uvek nevin?

I tako, dan po dan, došlo i leto 31. Naravno, sajtovi za upoznavanje, kako bi drugačije neko poput mene i uspeo da upozna devojku? Čim sam ugledao njenu fotografiju sam znao da je to ONA. Kada mi je odgovorila na poruku, bilo mi je potpuno jasno da sam gotov. Zbog nje ću srušiti zidove, zbog nje ću izaći iz svoje čaure, zbog nje ću osetiti kako je to kad si sretan, možda i prvi put u životu! Posle par poruka je došao i prvi dejt. ONA živi u jednom gradu, ja u drugom, sticajem okolnosti zove me da se vidimo u trećem gradu. Hej, ONA hoće da se vidimo! Toliku mi je radost probudila da je nadjačala sav onaj razdirući strah od tog prvog sastanka. U glavi premotavam teme za razgovor, razmišljam šta ću obući, kako ću se ponašati.

Za sat vremena od njenog poziva sam već bio na putu ka autobuskoj stanici, još kojih sat i po kasnije sam bio sa najdivnijim bićem koje sam ikada ugledao. U meni se skupila sva nervoza ovog sveta od silnog truda da ostavim što bolji prvi utisak. Naravno, kao kralj loših prvih utisaka, bio sam katastrofalan. Ali, ONA mi je dala još jednu priliku. Samo prvu od još mnogo prilika koje mi je dala.

Uspeli smo da, kroz te prilike koja mi je ONA nesebično davala uplovimo u vezu. I tu dolazim na uvod ove moje priče. Tih godinu dana mi je, iz današnje perspektive, bio najsretniji period moga života. Samo što toga tada nisam bio svestan. Preuzeli su me moji strahovi i moji kompleksi i nisu mi dozvolili da joj se predam. I da joj se prepustim. Kada smo se prvi put poljubili, naravno da to nije bio baš neki poljubac. Na njeno pitanje o tom poljupcu, ja hoću da raskinem... Jer, lakše je pobeći nego priznati strašnu istinu da mi je ONA prvi poljubac.

Naravno, dala mi je još jednu šansu. Kada smo trebali da vodimo ljubav, opet problemi. Kako da ih i ne bude kada nikada ni sa kim nisam vodio ljubav. Sem sa svojom desnom šakom. Moja reakcija na te probleme? Ja bih da raskinem...

Davala mi je ONA priliku za prilikom, čekala me, trpela me, vraćala me posle nekoliko raskida, dušu svoju ostavila pokušavajući da mi pomogne da rešim svoje probleme, da pomognem nama da budemo oboje sretni. A ja čak ni tada nisam smeo da budem iskren sa njom, da joj barem kažem da mi je prva, da sam zato toliko trapav, da zato još uvek držim zidove oko sebe. Mada je ONA, svojom ljubavlju, uspela da načne te zidove.

Želela je ONA život sa mnom, decu, porodicu, budućnost. A ja sam, u sebi, razmišljao da li da se skrasim baš sa prvom sa kojom sam bio, možda ima neka bolja tamo negde. Možda će mi biti lakše sada da započnem drugu vezu sada kada imam nekog iskustva. Eh... Jadno je to moje iskustvo bilo.

Utom je došlo i naše prvo, nažalost, i jedino, i poslednje, zajedničko putovanje. Bilo nam je lepo, pravili smo i neke planove za buduća putovanja. Ali, "Od one ljubavi, zbog glupe svađice… U buri ćutanja potonule su lađice", što bi rekao Balašević. Ja sam čvrsto rešio da ONA nije za mene.

I, raskinuli smo. Definitivno ovaj put. 12. septembar 2009., najtužniji dan mog života, samo godinu dana nakon najsretnijeg. Polazio sam nekoliko puta u njen grad da se pomirimo nakon toga. Svaki put sam se okretao i vraćao nazad pre nego sam došao do nje. Jer sam uradio pravu stvar. Jer je tako najbolje. Davala je ONA meni, i tada, još mnogo prilika da shvatim šta gubim.

Prolazili su tako dani i meseci, ONA je opet bila ta koja se trudila da nas pomiri. Naravno, nije me čekala večno. Našla je drugog, koji je hteo sa njom sve ono što je ONA htela sa mnom. Ne znam, možda samo fantaziram, ali imam utisak da je čak i tada ostavljala odškrinuta vrata za mene, održavala je kontakt, javljala mi se nekim neobičnim povodima... Moguće je sasvim i da se meni tako činilo jer sam želeo da bude tako.

Došlo je i proleće 2011., njeno venčanje. Sa drugim čovekom. U tom momentu ja sam i dalje živeo u uverenju da sam učinio pravu stvar. Tada se dešava nešto što nisam očekivao. Zove me ONA par dan pred venčanje sa jednom molbom... Naručila je bidermajer baš u mom gradu, nema načina da joj pošalju, pa ako bih ja mogao da ga preuzmem i pošaljem joj. Bidermajer za njeno venčanje sa drugim čovekom! Uradio sam to, na kraju krajeva, razišli smo se kao prijatelji, nije bilo zle krvi.

Prolazilo je vreme od tada, ja bih je se povremeno setio, preseklo bi me u stomaku, ali sam sebe ubeđivao da je sve ok i da sam ispravno postupio. Onda sam sticajem okolnosti sređivao svoj kompjuter i naišao na naše stare chat logove. Naravno da mi đavo nije dao mira i morao sam da bacim pogled na njih. Narednih nekoliko dana nisam dizao pogled sa njih. Pa sam prešao na stare mailove. Pa na SMS-ove. Informacioni sam hrčak i sve čuvam, zauvek. I tada sam shvatio šta sam imao i šta sam izgubio. Ne izgubio, zapravo, već šta sam ja, svesno, izbacio iz mog života.

Shvatio sam koliko je ONA mene zaista volela. Shvatio sam koliko sam je povredio. Toliko mnogo puta. Shvatio sam koliko je ONA malo tražila od mene, a ja ni to nisam bio spreman da joj pružim. Sve sam tada shvatio, samo prekasno.

Prošlo je od tada mnogo vremena, imao sam drugih veza posle nje, baš kako sam nekada i želeo. Voleo sam, iskreno, te devojke sa kojima sam bio posle nje. Jednu volim i dan danas. Ali nijedna od njih nije bila ONA i nikada neće to ni biti. Ne prođe dan da ne pomislim na nju. Da ne pomislim koliko smo mogli biti sretni nas dvoje. Da ne proklinjem taj prokleti dan. Da ne mrzim sebe zbog toga što sam uradio. Pre svega, da mi ne bude beskrajno žao što sam povredio nešto najbolje što mi se u životu desilo. "Bila je moja zlatna šansa" da opet citiram Balaševića, "Moj mali Sančo Pansa, moja ljubavnica, saborac, i moj najbolji drug". Ni tu njegovu pesmu ne mogu više da čujem, a da se ne rasplačem kao malo dete. Svaki put.

ONA je sada sretna, bar se nadam da je tako. Ima porodicu koju ju oduvek želela, ima klince, zaslužila je da bude sretna. I, bilo bi mi iskreno drago da zaista jeste sretna. Nismo odavno u kontaktu, ali bih tako voleo da se nekada vidimo, da se ispričamo, da je samo zagrlim i da se, barem na trenutak, vratim u te sretne dane.

Sve bih dao sa mogu da vratim vreme. Ali ne mogu. Nekada sam imao nadu da ću i ja moći nekoga da volim kao što je ONA volela mene. Ali i ta je nada davno nestala. Ostao je samo moj krst koji ću morati da nosim do kraja svog života.
oće to tako kad si skot prema nekome
drago mi je što znam da je karma odradila svoje
 

Trust no one

U prolazu
Moderator
Poruka
16.876
Hvala stugcu na skraćenom izdanju.

Toni Montano je to sažeo u jednu pesmu koja kraće traje neg što bi ovo čitali.

A el pita nas nešto il samo tako ispovedio?
Ima potencijala da postane pisac...U svakom slucaju bolji je od Vesica i Kockaruse.
Ali za Tonija bih ti dao sto pluseva,mislio sam da sam ja jedini koji pomekad slusa njegove pesme.
oće to tako kad si skot prema nekome
drago mi je što znam da je karma odradila svoje
:hahaha:
Karma is a bicch :)
 

Peconi123

Poznat
Poruka
8.682
Ne znam zašto ovo radim. Možda se nadam da ću osetiti neko olakšanje ako podelim ovu priču sa nekim u komforu anonimnosti koji Internet može da pruži. Možda dobijem neki savet koji će mi pomoći. A možda je i prekasno za pomoći, ali osećam potrebu da ovo izbacim iz sebe...

Moja je priča možda malo duža za post na forumu, ali nisam želeo da ispustim neke detalje koji mi se čine bitnim. Ko želi da pročita, pročitaće.

Danas je 3865. dan od kako sam napravio najveću grešku svog života. A samo godinu dana pre toga bio sam najsretniji čovek na svetu.

Godinama sam bio sam. I usamljen. Imao sam prijatelje, imao sam porodicu, ali nikada isam imao nekog pored sebe. Da zagrlim, da poljubim, da držim za ruku kad šetamo, da se probudim pored nekoga, da osetim da sam nečiji ceo svet. Ne zato što nisam hteo, nisam umeo. Od malih nogu sam bio povučen, stidljiv, iskompleksiran i nikako nisam uspevao da uspostavim normalan kontakt sa devojkama. Godine su prolazile, ja sam sve više dizao zidove oko sebe i imao sve manje samopouzdanja i nade da će se to ikada promeniti. Na svim ostalim poljima sam bio uspešan, škola, dobar posao, mnoštvo interesovanja, prijatelji kojima je stalo do mene, ali to nikako nije moglo da nadoknadi prazninu u mojoj duši.

Prolazio mi je život tako, dan po dan, Imao sam, možda, desetak viđanja sa 2-3 devojke iz kojih se nikada nije izrodilo ništa, najviše zbog mog straha, užasnog, parališućeg straha od sledećeg koraka. Šta kad bude htela da se poljubimo, a ja ne znam da se ljubim jer to nikada nisam radio, da li da je držim za ruku ako krenemo u šetnju. Ne daj Bože da dođe do vođenja ljubavi, kako ću joj objasniti da sam još uvek nevin?

I tako, dan po dan, došlo i leto 31. Naravno, sajtovi za upoznavanje, kako bi drugačije neko poput mene i uspeo da upozna devojku? Čim sam ugledao njenu fotografiju sam znao da je to ONA. Kada mi je odgovorila na poruku, bilo mi je potpuno jasno da sam gotov. Zbog nje ću srušiti zidove, zbog nje ću izaći iz svoje čaure, zbog nje ću osetiti kako je to kad si sretan, možda i prvi put u životu! Posle par poruka je došao i prvi dejt. ONA živi u jednom gradu, ja u drugom, sticajem okolnosti zove me da se vidimo u trećem gradu. Hej, ONA hoće da se vidimo! Toliku mi je radost probudila da je nadjačala sav onaj razdirući strah od tog prvog sastanka. U glavi premotavam teme za razgovor, razmišljam šta ću obući, kako ću se ponašati.

Za sat vremena od njenog poziva sam već bio na putu ka autobuskoj stanici, još kojih sat i po kasnije sam bio sa najdivnijim bićem koje sam ikada ugledao. U meni se skupila sva nervoza ovog sveta od silnog truda da ostavim što bolji prvi utisak. Naravno, kao kralj loših prvih utisaka, bio sam katastrofalan. Ali, ONA mi je dala još jednu priliku. Samo prvu od još mnogo prilika koje mi je dala.

Uspeli smo da, kroz te prilike koja mi je ONA nesebično davala uplovimo u vezu. I tu dolazim na uvod ove moje priče. Tih godinu dana mi je, iz današnje perspektive, bio najsretniji period moga života. Samo što toga tada nisam bio svestan. Preuzeli su me moji strahovi i moji kompleksi i nisu mi dozvolili da joj se predam. I da joj se prepustim. Kada smo se prvi put poljubili, naravno da to nije bio baš neki poljubac. Na njeno pitanje o tom poljupcu, ja hoću da raskinem... Jer, lakše je pobeći nego priznati strašnu istinu da mi je ONA prvi poljubac.

Naravno, dala mi je još jednu šansu. Kada smo trebali da vodimo ljubav, opet problemi. Kako da ih i ne bude kada nikada ni sa kim nisam vodio ljubav. Sem sa svojom desnom šakom. Moja reakcija na te probleme? Ja bih da raskinem...

Davala mi je ONA priliku za prilikom, čekala me, trpela me, vraćala me posle nekoliko raskida, dušu svoju ostavila pokušavajući da mi pomogne da rešim svoje probleme, da pomognem nama da budemo oboje sretni. A ja čak ni tada nisam smeo da budem iskren sa njom, da joj barem kažem da mi je prva, da sam zato toliko trapav, da zato još uvek držim zidove oko sebe. Mada je ONA, svojom ljubavlju, uspela da načne te zidove.

Želela je ONA život sa mnom, decu, porodicu, budućnost. A ja sam, u sebi, razmišljao da li da se skrasim baš sa prvom sa kojom sam bio, možda ima neka bolja tamo negde. Možda će mi biti lakše sada da započnem drugu vezu sada kada imam nekog iskustva. Eh... Jadno je to moje iskustvo bilo.

Utom je došlo i naše prvo, nažalost, i jedino, i poslednje, zajedničko putovanje. Bilo nam je lepo, pravili smo i neke planove za buduća putovanja. Ali, "Od one ljubavi, zbog glupe svađice… U buri ćutanja potonule su lađice", što bi rekao Balašević. Ja sam čvrsto rešio da ONA nije za mene.

I, raskinuli smo. Definitivno ovaj put. 12. septembar 2009., najtužniji dan mog života, samo godinu dana nakon najsretnijeg. Polazio sam nekoliko puta u njen grad da se pomirimo nakon toga. Svaki put sam se okretao i vraćao nazad pre nego sam došao do nje. Jer sam uradio pravu stvar. Jer je tako najbolje. Davala je ONA meni, i tada, još mnogo prilika da shvatim šta gubim.

Prolazili su tako dani i meseci, ONA je opet bila ta koja se trudila da nas pomiri. Naravno, nije me čekala večno. Našla je drugog, koji je hteo sa njom sve ono što je ONA htela sa mnom. Ne znam, možda samo fantaziram, ali imam utisak da je čak i tada ostavljala odškrinuta vrata za mene, održavala je kontakt, javljala mi se nekim neobičnim povodima... Moguće je sasvim i da se meni tako činilo jer sam želeo da bude tako.

Došlo je i proleće 2011., njeno venčanje. Sa drugim čovekom. U tom momentu ja sam i dalje živeo u uverenju da sam učinio pravu stvar. Tada se dešava nešto što nisam očekivao. Zove me ONA par dan pred venčanje sa jednom molbom... Naručila je bidermajer baš u mom gradu, nema načina da joj pošalju, pa ako bih ja mogao da ga preuzmem i pošaljem joj. Bidermajer za njeno venčanje sa drugim čovekom! Uradio sam to, na kraju krajeva, razišli smo se kao prijatelji, nije bilo zle krvi.

Prolazilo je vreme od tada, ja bih je se povremeno setio, preseklo bi me u stomaku, ali sam sebe ubeđivao da je sve ok i da sam ispravno postupio. Onda sam sticajem okolnosti sređivao svoj kompjuter i naišao na naše stare chat logove. Naravno da mi đavo nije dao mira i morao sam da bacim pogled na njih. Narednih nekoliko dana nisam dizao pogled sa njih. Pa sam prešao na stare mailove. Pa na SMS-ove. Informacioni sam hrčak i sve čuvam, zauvek. I tada sam shvatio šta sam imao i šta sam izgubio. Ne izgubio, zapravo, već šta sam ja, svesno, izbacio iz mog života.

Shvatio sam koliko je ONA mene zaista volela. Shvatio sam koliko sam je povredio. Toliko mnogo puta. Shvatio sam koliko je ONA malo tražila od mene, a ja ni to nisam bio spreman da joj pružim. Sve sam tada shvatio, samo prekasno.

Prošlo je od tada mnogo vremena, imao sam drugih veza posle nje, baš kako sam nekada i želeo. Voleo sam, iskreno, te devojke sa kojima sam bio posle nje. Jednu volim i dan danas. Ali nijedna od njih nije bila ONA i nikada neće to ni biti. Ne prođe dan da ne pomislim na nju. Da ne pomislim koliko smo mogli biti sretni nas dvoje. Da ne proklinjem taj prokleti dan. Da ne mrzim sebe zbog toga što sam uradio. Pre svega, da mi ne bude beskrajno žao što sam povredio nešto najbolje što mi se u životu desilo. "Bila je moja zlatna šansa" da opet citiram Balaševića, "Moj mali Sančo Pansa, moja ljubavnica, saborac, i moj najbolji drug". Ni tu njegovu pesmu ne mogu više da čujem, a da se ne rasplačem kao malo dete. Svaki put.

ONA je sada sretna, bar se nadam da je tako. Ima porodicu koju ju oduvek želela, ima klince, zaslužila je da bude sretna. I, bilo bi mi iskreno drago da zaista jeste sretna. Nismo odavno u kontaktu, ali bih tako voleo da se nekada vidimo, da se ispričamo, da je samo zagrlim i da se, barem na trenutak, vratim u te sretne dane.

Sve bih dao sa mogu da vratim vreme. Ali ne mogu. Nekada sam imao nadu da ću i ja moći nekoga da volim kao što je ONA volela mene. Ali i ta je nada davno nestala. Ostao je samo moj krst koji ću morati da nosim do kraja svog života.
Prejaka ispovest da se rasplaces verovatno nesto najbolje napisano na ovom forumu, drzi se prijatelju
 
Poruka
58.467
Pročitao sam.

Da sažmem onima koje mrzi da čitaju... Čovek dugo bio nevin, jako povučen, imao problem u komunikaciji sa ženama, bežao na prve znake problema. Upoznao devojku onlajn, jako mu se svidi. Našli se uživo na njenu inicijativu, smuvaju se. Ona bude jako strpljiva sa njim u svakom aspektu njihovog odnosa, čak je i raskidao par puta, ali ga je ona primala nazad. Budu zajedno oko godinu dana i onda on postane nesiguran u to dal je ona za njega i opet raskine. Oboje se premišljaju nakon toga više puta, ali raskid ostaje definitivan.

10 godina i par veza kasnije, skonta da je pogrešio i da je ona definitivno bila ona prava, al se u međuvremenu udala i dobila decu. Misli na nju svaki dan, srećan je zbog nje, ali ljut na sebe.
Је л може неко сад ово Стуготсово да сажме мехехе
 

georgejune

Starosedelac
Poruka
165.262
Ne znam zašto ovo radim. Možda se nadam da ću osetiti neko olakšanje ako podelim ovu priču sa nekim u komforu anonimnosti koji Internet može da pruži. Možda dobijem neki savet koji će mi pomoći. A možda je i prekasno za pomoći, ali osećam potrebu da ovo izbacim iz sebe...

Moja je priča možda malo duža za post na forumu, ali nisam želeo da ispustim neke detalje koji mi se čine bitnim. Ko želi da pročita, pročitaće.

Danas je 3865. dan od kako sam napravio najveću grešku svog života. A samo godinu dana pre toga bio sam najsretniji čovek na svetu.

Godinama sam bio sam. I usamljen. Imao sam prijatelje, imao sam porodicu, ali nikada isam imao nekog pored sebe. Da zagrlim, da poljubim, da držim za ruku kad šetamo, da se probudim pored nekoga, da osetim da sam nečiji ceo svet. Ne zato što nisam hteo, nisam umeo. Od malih nogu sam bio povučen, stidljiv, iskompleksiran i nikako nisam uspevao da uspostavim normalan kontakt sa devojkama. Godine su prolazile, ja sam sve više dizao zidove oko sebe i imao sve manje samopouzdanja i nade da će se to ikada promeniti. Na svim ostalim poljima sam bio uspešan, škola, dobar posao, mnoštvo interesovanja, prijatelji kojima je stalo do mene, ali to nikako nije moglo da nadoknadi prazninu u mojoj duši.

Prolazio mi je život tako, dan po dan, Imao sam, možda, desetak viđanja sa 2-3 devojke iz kojih se nikada nije izrodilo ništa, najviše zbog mog straha, užasnog, parališućeg straha od sledećeg koraka. Šta kad bude htela da se poljubimo, a ja ne znam da se ljubim jer to nikada nisam radio, da li da je držim za ruku ako krenemo u šetnju. Ne daj Bože da dođe do vođenja ljubavi, kako ću joj objasniti da sam još uvek nevin?

I tako, dan po dan, došlo i leto 31. Naravno, sajtovi za upoznavanje, kako bi drugačije neko poput mene i uspeo da upozna devojku? Čim sam ugledao njenu fotografiju sam znao da je to ONA. Kada mi je odgovorila na poruku, bilo mi je potpuno jasno da sam gotov. Zbog nje ću srušiti zidove, zbog nje ću izaći iz svoje čaure, zbog nje ću osetiti kako je to kad si sretan, možda i prvi put u životu! Posle par poruka je došao i prvi dejt. ONA živi u jednom gradu, ja u drugom, sticajem okolnosti zove me da se vidimo u trećem gradu. Hej, ONA hoće da se vidimo! Toliku mi je radost probudila da je nadjačala sav onaj razdirući strah od tog prvog sastanka. U glavi premotavam teme za razgovor, razmišljam šta ću obući, kako ću se ponašati.

Za sat vremena od njenog poziva sam već bio na putu ka autobuskoj stanici, još kojih sat i po kasnije sam bio sa najdivnijim bićem koje sam ikada ugledao. U meni se skupila sva nervoza ovog sveta od silnog truda da ostavim što bolji prvi utisak. Naravno, kao kralj loših prvih utisaka, bio sam katastrofalan. Ali, ONA mi je dala još jednu priliku. Samo prvu od još mnogo prilika koje mi je dala.

Uspeli smo da, kroz te prilike koja mi je ONA nesebično davala uplovimo u vezu. I tu dolazim na uvod ove moje priče. Tih godinu dana mi je, iz današnje perspektive, bio najsretniji period moga života. Samo što toga tada nisam bio svestan. Preuzeli su me moji strahovi i moji kompleksi i nisu mi dozvolili da joj se predam. I da joj se prepustim. Kada smo se prvi put poljubili, naravno da to nije bio baš neki poljubac. Na njeno pitanje o tom poljupcu, ja hoću da raskinem... Jer, lakše je pobeći nego priznati strašnu istinu da mi je ONA prvi poljubac.

Naravno, dala mi je još jednu šansu. Kada smo trebali da vodimo ljubav, opet problemi. Kako da ih i ne bude kada nikada ni sa kim nisam vodio ljubav. Sem sa svojom desnom šakom. Moja reakcija na te probleme? Ja bih da raskinem...

Davala mi je ONA priliku za prilikom, čekala me, trpela me, vraćala me posle nekoliko raskida, dušu svoju ostavila pokušavajući da mi pomogne da rešim svoje probleme, da pomognem nama da budemo oboje sretni. A ja čak ni tada nisam smeo da budem iskren sa njom, da joj barem kažem da mi je prva, da sam zato toliko trapav, da zato još uvek držim zidove oko sebe. Mada je ONA, svojom ljubavlju, uspela da načne te zidove.

Želela je ONA život sa mnom, decu, porodicu, budućnost. A ja sam, u sebi, razmišljao da li da se skrasim baš sa prvom sa kojom sam bio, možda ima neka bolja tamo negde. Možda će mi biti lakše sada da započnem drugu vezu sada kada imam nekog iskustva. Eh... Jadno je to moje iskustvo bilo.

Utom je došlo i naše prvo, nažalost, i jedino, i poslednje, zajedničko putovanje. Bilo nam je lepo, pravili smo i neke planove za buduća putovanja. Ali, "Od one ljubavi, zbog glupe svađice… U buri ćutanja potonule su lađice", što bi rekao Balašević. Ja sam čvrsto rešio da ONA nije za mene.

I, raskinuli smo. Definitivno ovaj put. 12. septembar 2009., najtužniji dan mog života, samo godinu dana nakon najsretnijeg. Polazio sam nekoliko puta u njen grad da se pomirimo nakon toga. Svaki put sam se okretao i vraćao nazad pre nego sam došao do nje. Jer sam uradio pravu stvar. Jer je tako najbolje. Davala je ONA meni, i tada, još mnogo prilika da shvatim šta gubim.

Prolazili su tako dani i meseci, ONA je opet bila ta koja se trudila da nas pomiri. Naravno, nije me čekala večno. Našla je drugog, koji je hteo sa njom sve ono što je ONA htela sa mnom. Ne znam, možda samo fantaziram, ali imam utisak da je čak i tada ostavljala odškrinuta vrata za mene, održavala je kontakt, javljala mi se nekim neobičnim povodima... Moguće je sasvim i da se meni tako činilo jer sam želeo da bude tako.

Došlo je i proleće 2011., njeno venčanje. Sa drugim čovekom. U tom momentu ja sam i dalje živeo u uverenju da sam učinio pravu stvar. Tada se dešava nešto što nisam očekivao. Zove me ONA par dan pred venčanje sa jednom molbom... Naručila je bidermajer baš u mom gradu, nema načina da joj pošalju, pa ako bih ja mogao da ga preuzmem i pošaljem joj. Bidermajer za njeno venčanje sa drugim čovekom! Uradio sam to, na kraju krajeva, razišli smo se kao prijatelji, nije bilo zle krvi.

Prolazilo je vreme od tada, ja bih je se povremeno setio, preseklo bi me u stomaku, ali sam sebe ubeđivao da je sve ok i da sam ispravno postupio. Onda sam sticajem okolnosti sređivao svoj kompjuter i naišao na naše stare chat logove. Naravno da mi đavo nije dao mira i morao sam da bacim pogled na njih. Narednih nekoliko dana nisam dizao pogled sa njih. Pa sam prešao na stare mailove. Pa na SMS-ove. Informacioni sam hrčak i sve čuvam, zauvek. I tada sam shvatio šta sam imao i šta sam izgubio. Ne izgubio, zapravo, već šta sam ja, svesno, izbacio iz mog života.

Shvatio sam koliko je ONA mene zaista volela. Shvatio sam koliko sam je povredio. Toliko mnogo puta. Shvatio sam koliko je ONA malo tražila od mene, a ja ni to nisam bio spreman da joj pružim. Sve sam tada shvatio, samo prekasno.

Prošlo je od tada mnogo vremena, imao sam drugih veza posle nje, baš kako sam nekada i želeo. Voleo sam, iskreno, te devojke sa kojima sam bio posle nje. Jednu volim i dan danas. Ali nijedna od njih nije bila ONA i nikada neće to ni biti. Ne prođe dan da ne pomislim na nju. Da ne pomislim koliko smo mogli biti sretni nas dvoje. Da ne proklinjem taj prokleti dan. Da ne mrzim sebe zbog toga što sam uradio. Pre svega, da mi ne bude beskrajno žao što sam povredio nešto najbolje što mi se u životu desilo. "Bila je moja zlatna šansa" da opet citiram Balaševića, "Moj mali Sančo Pansa, moja ljubavnica, saborac, i moj najbolji drug". Ni tu njegovu pesmu ne mogu više da čujem, a da se ne rasplačem kao malo dete. Svaki put.

ONA je sada sretna, bar se nadam da je tako. Ima porodicu koju ju oduvek želela, ima klince, zaslužila je da bude sretna. I, bilo bi mi iskreno drago da zaista jeste sretna. Nismo odavno u kontaktu, ali bih tako voleo da se nekada vidimo, da se ispričamo, da je samo zagrlim i da se, barem na trenutak, vratim u te sretne dane.

Sve bih dao sa mogu da vratim vreme. Ali ne mogu. Nekada sam imao nadu da ću i ja moći nekoga da volim kao što je ONA volela mene. Ali i ta je nada davno nestala. Ostao je samo moj krst koji ću morati da nosim do kraja svog života.
Mislim pored roga sto je udata ja sam ti dao sansu do pola texta i previse
 

Klonirani Šime

Veoma poznat
Poruka
10.419
Ne znam zašto ovo radim. Možda se nadam da ću osetiti neko olakšanje ako podelim ovu priču sa nekim u komforu anonimnosti koji Internet može da pruži. Možda dobijem neki savet koji će mi pomoći. A možda je i prekasno za pomoći, ali osećam potrebu da ovo izbacim iz sebe...

Moja je priča možda malo duža za post na forumu, ali nisam želeo da ispustim neke detalje koji mi se čine bitnim. Ko želi da pročita, pročitaće.

Danas je 3865. dan od kako sam napravio najveću grešku svog života. A samo godinu dana pre toga bio sam najsretniji čovek na svetu.

Godinama sam bio sam. I usamljen. Imao sam prijatelje, imao sam porodicu, ali nikada isam imao nekog pored sebe. Da zagrlim, da poljubim, da držim za ruku kad šetamo, da se probudim pored nekoga, da osetim da sam nečiji ceo svet. Ne zato što nisam hteo, nisam umeo. Od malih nogu sam bio povučen, stidljiv, iskompleksiran i nikako nisam uspevao da uspostavim normalan kontakt sa devojkama. Godine su prolazile, ja sam sve više dizao zidove oko sebe i imao sve manje samopouzdanja i nade da će se to ikada promeniti. Na svim ostalim poljima sam bio uspešan, škola, dobar posao, mnoštvo interesovanja, prijatelji kojima je stalo do mene, ali to nikako nije moglo da nadoknadi prazninu u mojoj duši.

Prolazio mi je život tako, dan po dan, Imao sam, možda, desetak viđanja sa 2-3 devojke iz kojih se nikada nije izrodilo ništa, najviše zbog mog straha, užasnog, parališućeg straha od sledećeg koraka. Šta kad bude htela da se poljubimo, a ja ne znam da se ljubim jer to nikada nisam radio, da li da je držim za ruku ako krenemo u šetnju. Ne daj Bože da dođe do vođenja ljubavi, kako ću joj objasniti da sam još uvek nevin?

I tako, dan po dan, došlo i leto 31. Naravno, sajtovi za upoznavanje, kako bi drugačije neko poput mene i uspeo da upozna devojku? Čim sam ugledao njenu fotografiju sam znao da je to ONA. Kada mi je odgovorila na poruku, bilo mi je potpuno jasno da sam gotov. Zbog nje ću srušiti zidove, zbog nje ću izaći iz svoje čaure, zbog nje ću osetiti kako je to kad si sretan, možda i prvi put u životu! Posle par poruka je došao i prvi dejt. ONA živi u jednom gradu, ja u drugom, sticajem okolnosti zove me da se vidimo u trećem gradu. Hej, ONA hoće da se vidimo! Toliku mi je radost probudila da je nadjačala sav onaj razdirući strah od tog prvog sastanka. U glavi premotavam teme za razgovor, razmišljam šta ću obući, kako ću se ponašati.

Za sat vremena od njenog poziva sam već bio na putu ka autobuskoj stanici, još kojih sat i po kasnije sam bio sa najdivnijim bićem koje sam ikada ugledao. U meni se skupila sva nervoza ovog sveta od silnog truda da ostavim što bolji prvi utisak. Naravno, kao kralj loših prvih utisaka, bio sam katastrofalan. Ali, ONA mi je dala još jednu priliku. Samo prvu od još mnogo prilika koje mi je dala.

Uspeli smo da, kroz te prilike koja mi je ONA nesebično davala uplovimo u vezu. I tu dolazim na uvod ove moje priče. Tih godinu dana mi je, iz današnje perspektive, bio najsretniji period moga života. Samo što toga tada nisam bio svestan. Preuzeli su me moji strahovi i moji kompleksi i nisu mi dozvolili da joj se predam. I da joj se prepustim. Kada smo se prvi put poljubili, naravno da to nije bio baš neki poljubac. Na njeno pitanje o tom poljupcu, ja hoću da raskinem... Jer, lakše je pobeći nego priznati strašnu istinu da mi je ONA prvi poljubac.

Naravno, dala mi je još jednu šansu. Kada smo trebali da vodimo ljubav, opet problemi. Kako da ih i ne bude kada nikada ni sa kim nisam vodio ljubav. Sem sa svojom desnom šakom. Moja reakcija na te probleme? Ja bih da raskinem...

Davala mi je ONA priliku za prilikom, čekala me, trpela me, vraćala me posle nekoliko raskida, dušu svoju ostavila pokušavajući da mi pomogne da rešim svoje probleme, da pomognem nama da budemo oboje sretni. A ja čak ni tada nisam smeo da budem iskren sa njom, da joj barem kažem da mi je prva, da sam zato toliko trapav, da zato još uvek držim zidove oko sebe. Mada je ONA, svojom ljubavlju, uspela da načne te zidove.

Želela je ONA život sa mnom, decu, porodicu, budućnost. A ja sam, u sebi, razmišljao da li da se skrasim baš sa prvom sa kojom sam bio, možda ima neka bolja tamo negde. Možda će mi biti lakše sada da započnem drugu vezu sada kada imam nekog iskustva. Eh... Jadno je to moje iskustvo bilo.

Utom je došlo i naše prvo, nažalost, i jedino, i poslednje, zajedničko putovanje. Bilo nam je lepo, pravili smo i neke planove za buduća putovanja. Ali, "Od one ljubavi, zbog glupe svađice… U buri ćutanja potonule su lađice", što bi rekao Balašević. Ja sam čvrsto rešio da ONA nije za mene.

I, raskinuli smo. Definitivno ovaj put. 12. septembar 2009., najtužniji dan mog života, samo godinu dana nakon najsretnijeg. Polazio sam nekoliko puta u njen grad da se pomirimo nakon toga. Svaki put sam se okretao i vraćao nazad pre nego sam došao do nje. Jer sam uradio pravu stvar. Jer je tako najbolje. Davala je ONA meni, i tada, još mnogo prilika da shvatim šta gubim.

Prolazili su tako dani i meseci, ONA je opet bila ta koja se trudila da nas pomiri. Naravno, nije me čekala večno. Našla je drugog, koji je hteo sa njom sve ono što je ONA htela sa mnom. Ne znam, možda samo fantaziram, ali imam utisak da je čak i tada ostavljala odškrinuta vrata za mene, održavala je kontakt, javljala mi se nekim neobičnim povodima... Moguće je sasvim i da se meni tako činilo jer sam želeo da bude tako.

Došlo je i proleće 2011., njeno venčanje. Sa drugim čovekom. U tom momentu ja sam i dalje živeo u uverenju da sam učinio pravu stvar. Tada se dešava nešto što nisam očekivao. Zove me ONA par dan pred venčanje sa jednom molbom... Naručila je bidermajer baš u mom gradu, nema načina da joj pošalju, pa ako bih ja mogao da ga preuzmem i pošaljem joj. Bidermajer za njeno venčanje sa drugim čovekom! Uradio sam to, na kraju krajeva, razišli smo se kao prijatelji, nije bilo zle krvi.

Prolazilo je vreme od tada, ja bih je se povremeno setio, preseklo bi me u stomaku, ali sam sebe ubeđivao da je sve ok i da sam ispravno postupio. Onda sam sticajem okolnosti sređivao svoj kompjuter i naišao na naše stare chat logove. Naravno da mi đavo nije dao mira i morao sam da bacim pogled na njih. Narednih nekoliko dana nisam dizao pogled sa njih. Pa sam prešao na stare mailove. Pa na SMS-ove. Informacioni sam hrčak i sve čuvam, zauvek. I tada sam shvatio šta sam imao i šta sam izgubio. Ne izgubio, zapravo, već šta sam ja, svesno, izbacio iz mog života.

Shvatio sam koliko je ONA mene zaista volela. Shvatio sam koliko sam je povredio. Toliko mnogo puta. Shvatio sam koliko je ONA malo tražila od mene, a ja ni to nisam bio spreman da joj pružim. Sve sam tada shvatio, samo prekasno.

Prošlo je od tada mnogo vremena, imao sam drugih veza posle nje, baš kako sam nekada i želeo. Voleo sam, iskreno, te devojke sa kojima sam bio posle nje. Jednu volim i dan danas. Ali nijedna od njih nije bila ONA i nikada neće to ni biti. Ne prođe dan da ne pomislim na nju. Da ne pomislim koliko smo mogli biti sretni nas dvoje. Da ne proklinjem taj prokleti dan. Da ne mrzim sebe zbog toga što sam uradio. Pre svega, da mi ne bude beskrajno žao što sam povredio nešto najbolje što mi se u životu desilo. "Bila je moja zlatna šansa" da opet citiram Balaševića, "Moj mali Sančo Pansa, moja ljubavnica, saborac, i moj najbolji drug". Ni tu njegovu pesmu ne mogu više da čujem, a da se ne rasplačem kao malo dete. Svaki put.

ONA je sada sretna, bar se nadam da je tako. Ima porodicu koju ju oduvek želela, ima klince, zaslužila je da bude sretna. I, bilo bi mi iskreno drago da zaista jeste sretna. Nismo odavno u kontaktu, ali bih tako voleo da se nekada vidimo, da se ispričamo, da je samo zagrlim i da se, barem na trenutak, vratim u te sretne dane.

Sve bih dao sa mogu da vratim vreme. Ali ne mogu. Nekada sam imao nadu da ću i ja moći nekoga da volim kao što je ONA volela mene. Ali i ta je nada davno nestala. Ostao je samo moj krst koji ću morati da nosim do kraja svog života.
Internet, vrag mu sreću odnio...da mu odnio...
 

tuc muc

Poznat
Poruka
9.010
U kojoj godini ti je sve postalo svejedno?
Za to bi trebalo konsultovati kalendare, da vidim koje godine sam dobio najvise korpi od cica sa neta. :malav: :)))))
Pa nikad ne postane svejedno, svako se nada da ce biti prihvacen i voljen, samo sto vremenom ogrubi i pomalo se navikne na samocu. No treba se nadati dok god nas zdravlje sluzi, pronadju se ljudi i u poznom zivotnom dobu, ono greju ledja jedni drugima i ispomazu se pri prelasku ulice.
 

Enina

Veoma poznat
Poruka
14.147
Za to bi trebalo konsultovati kalendare, da vidim koje godine sam dobio najvise korpi od cica sa neta. :malav: :)))))
Pa nikad ne postane svejedno, svako se nada da ce biti prihvacen i voljen, samo sto vremenom ogrubi i pomalo se navikne na samocu. No treba se nadati dok god nas zdravlje sluzi, pronadju se ljudi i u poznom zivotnom dobu, ono greju ledja jedni drugima i ispomazu se pri prelasku ulice.
Pametno receno.
 

Ната Ли

WD - 40
Moderator
Poruka
28.426
Za to bi trebalo konsultovati kalendare, da vidim koje godine sam dobio najvise korpi od cica sa neta. :malav: :)))))
Pa nikad ne postane svejedno, svako se nada da ce biti prihvacen i voljen, samo sto vremenom ogrubi i pomalo se navikne na samocu. No treba se nadati dok god nas zdravlje sluzi, pronadju se ljudi i u poznom zivotnom dobu, ono greju ledja jedni drugima i ispomazu se pri prelasku ulice.

Prosto moram da se nadovežem..
IMG-5ac9d9d0c29cb600534dc379c0f00ead-V.jpg
 

tuc muc

Poznat
Poruka
9.010
Kako dobijes korpu na netu? Ili dobijes u realu prilikom upoznavanja?
Pa kako se dobija korpa, kako se ljudi raziđu, isto kao i u ovom slučaju o kome govori tema, nađu se negde, evo baš na netu, upoznaju, zbliže se, budu neko vreme zajedno, i kad se stvore uslovi da neko nekome više nije interesantan ide se onda dalje, ode svako na svoju stranu, s tim što je kod raskida uglavnom jedna strana inicijator, mada mogu i obe biti nezadovoljne, isti je to mehanizam.
Prosto moram da se nadovežem.. Pogledajte prilog 753635
:p :)
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.